Poklanjanje

Recimo da je kucnuo čas za darivanje dragih ljudi. Hm, meni nikada nije bilo jednostavno da se odlučim šta da poklonim  konkretnoj osobi.

Odabiru poklona pristupam temeljno i  ne rukovodim se činjenicom da treba meni da se dopadne, jer poštujem da ne vredi raspravljati previše o ukusima. Poštujem ukus drugih, čak iako uopšte nemamo dodirnih tačaka po tom pitanju.

Ne mislim da se pokloni biraju prema prilici i/ili povodu, već se biraju prema osobi koju darivamo. Ono što je za mene vredno za nekog drugog nije i obrnuto. Količina pažnje koja se usmerava poklonom je najvažniji elemenat, a ne količina utrošenog novca.

Nije mi jednostavno ni kada su u pitanju žene, ni kada su u pitanju muškarci. Znam da se razlog ovakvog mog pristupa krije u tome da sam ja zapravo ona koju nije lako zadovoljiti poklonom. Odnosno, da budem jasnija, jedini pokloni koji su mi se ikada dopali su oni koji su nosili dušu u sebi i gde sam osetila da je osoba koja mi ga upućuje unela svoju kreativnost. Često mi je draža bila ruža napravljena od staniola od poklona koji se uobičajeno kupuju ženama, poput toaletne vode, bombonjere, nepotpisane knjige, jeftinog nakita i sl. To je tako svakidašnje i mene je oduvek asociralo na odrađivanje forme.

Posebno su me nervirali poklonodavci čiji pokloni nose u sebi poruku elementarnog nedostatka stila - od kvazi-izbora, preko ponovnog korišćenja papira za umotavanje, nikakvih ili bezličnih poruka - jer eto nikad nemaju ideju šta bi napisali.

Oduvek sam bila bezobrazna i poklone koji mi se nisu sviđali sam prosleđivala dalje. Jednostavno, nisu za mene i ne trebaju mi. Nekom drugom su bolje pristajali.

Ako bih se romantično zagledala u svoju prošlost, ono što nikada nisam dobila ni od jednog muškarca do dana današnjeg to je ljubavna pesma koju je posvetio meni ili pravo pravcijato ljubavno pismo - razume se, sa dozom patetike. Volela bih da mi se to desi jednog dana, a do tada... može da protekne i ceo Nil.

Eeeeee, zato je važno da čovek ume sebe da obraduje sitnicama i da prema sebi iskaže ljubav. Jer tada će biti svestan koliko iste te sitnice mogu drugima da ulepšaju svakodnevicu. I tada će biti sposoban da njegov poklon nosi njegovu emociju koja će u drugome da pobudi istinski doživljaj da tu osobu volimo i da marimo za nju i njene potrebe.

Ja ne znam šta je to što vi volite da dobijate na dar, jer vas ne poznajem, osim na ovaj posredan način, putem čitanja vaših blogova i vaših komentara. A ja da budem iskrena, ne verujem puno u virtuelni svet, tako da ako sa nekim budem imala prilike i da se pogledam u oči, moj doživljaj će svakako biti potpuniji i merodavniji.

Pošto vas ne poznajem, mogu samo da nagađam. Ja ću vama danas da poklonim jednu pesmu koje pišem od svoje 12-te godine i koje ne želim da objavljujem javno, jer to je moja najdublja intima - bar ja to tako doživljavam. Ono što sam do sada objavila je retko i takvo će da ostane.

I da me ne shvatite pogrešno, ne volim da dajem komentare na bilo čije pesme i zato ih ne dajem, niti ću ih davati. Komentari koji u sebi sadrže samo: lepo, divno, sjajno, samo napred i sl., za mene su nedostojni nečijeg truda koji je osoba utkala u svoje delo i traže od te osobe da uzvraća istim takvim odgovorima, za šta smatram da su izlišni. Ja mislim da ljudi pišu pesme, da bi se oslobodili od sebe i zato nikada ne treba pitati pesnika ili bilo kog drugog umetnika šta je time hteo da kaže, jer doživljaji su individualni i takvi treba i da ostanu. I ne treba mu soliti šta treba da ispravi u svojoj pesmi, jer to onda više nije njegova pesma, to je onda svačija pesma. I još nešto, ne zamerite, ali pesma je živa, i nju treba čitati naglas i sama percepcija zavisi od intonacije i raspoloženja.

Ova pesma nije moja prva pesma, verovatno čak ni omiljena, jer takva ne postoji. Ona je samo jedna od mnogih pesama nastalih pre 20 godina, jer od tada nosim u svom srcu svoju najveću doživljenu, ali neprežaljenu ljubav. Ova pesma je napisana kada Njega još nisam upoznala, ali sam bila smrtno zaljubljena u Njega i znala sam i datum i vreme i mesto na kome ćemo se upoznati. :-)

Želim da te nađem

Ti si moj željeni spokoj

Ostao negde daleko

Iza čitavog sveta

Cela jedna večnost i

Samo jedan tren

Ti si moj neiskazani i

Neostvareni poljubac

Moje sreće život.

Moje telo podrhtva

Ja vrištim

Vrištim u sebi

Mislim svakoga dana

Šta ti radiš?

Da li si i ti sam?

Da li tebe neko voli?

Možda te nikada neću naći

Ako više ne postojim

Svoj lik ne prepoznajem

Da li tvoje oči još uvek sijaju?

Da li te i sada boli

Kada se zagledaš u naše sunce?

Možda si ti samo deo moga sna

Samo jedan nedoživljeni trenutak

Jedno moje proleće

Jedna moja jesen.

A tvoj smeh divni

Poput svih mojih tuga,

Jedan razlog za sutra.

Ti si moj izgubljeni mir

Naši su životi nestalni

Oni su samo kratak trag.

Nikada nisam verovala

Da će naša ljubav prestati.

P. S. Ja uvek plačem kada čujem Ekatarinu Veliku i 'Ti si sav moj bol', jer sam ih često slušala sa Njim. Za mene ne postoji zaborav. Hvala vam na pažnji!