(Po)grešna

Ona je bila pogrešna, kad joj je stavio ruku na rame.*

Bilo je to jedno svečano veče. Jedna proslava jednog kraja jednog životnog perioda.

Svaka devojka je pažljivo odabrala svoju toaletu. Brižljivo se pripremala za to veče. Svaka devojka je želela da te večeri bude u svom najboljem izdanju. Neke devojke su uspele u tome, kod nekih je pokušaj i dalje bio u najavi, a neke su promašile temu. Bilo je tu paunica, seljačkih mlada, business look-ova, droljastih kreacija, jednostavnosti... ma, svega. Parada elegancije i kiča. Defile kulture i prostote. Pozorište lakih komada i avangarde.

Momci su se takođe potrudili. Mada, nekako kod njih je taj dijapazon uvek sveden na klasiku. Odelo, košulja, kravata (ili ne), uz par cipela koje se prema svojoj teksturi uklapaju uz teksturu odela.

Nisu sve devojke dame i nisu svi momci džentlmeni. Ali to i nije za svakog. To postaješ ili ne postaješ tokom života. Mada, teže je postati, opstati i zadržati takvo ponašanje, no izgubiti ga. Naročito danas, u vremenima koja ne mare ni za šta i ljudima koji sve manje mare i za sebe, a kamoli za one oko sebe. Kažu da su to izumrle kategorije ljudi. Surovo, da, ali svi mi smo kategorisani u nečijim očima. Svi mi nosimo etikete oko vrata, kada nas drugi ljudi opisuju. Tako je lakše, jer teže je opisati nekoga koga ti u stvari i ne poznaješ, no nošen samo varljivom predstavom, daješ sebi za pravo da komentarišeš.

Ona je oduvek nosila etikete. Neke su bile čvrsto prišivene, neke su bile izendlane, neke su se rasparale tokom upotrebe nje kao predmeta.

Zato i mislim da je te večeri bila "odabrana". Svaki pristojan pas ili mačor u fazi teranja markira svoju teritoriju. Ni nekim navodno višim nivoima sisara, bar u lancu ishrane, to nije strano. Mužjaci muškoga roda takođe obeležavaju svoju teritoriju. Tada nije znala po čemu se kreće. Samo joj se činilo da je to kretanje po tankome ledu. Žicu kroz koju prolazi struja nije uočila. Mada je osetila da joj jedan mali glas govori da je na ivici. Nije htela da ga posluša. Uvek postoji to pitanje, razuma i srca. Često, razuma tu nema, a srce je u stvari pod dejstvom hemijskih procesa koji se odvijaju u organizmu. Ali, baš lepo to zvuči kao izgovor, ona kao pita nešto svoje srce, a ono joj snishodljivo odgovara da je on taj.

Taj pojačan nivo adrenalina, nekako joj je stvorio lažna krila. I raznorazni hormoni sreće krenuli su da joj šibaju nervne završetke u mozgu, dajući im dodatni, preko potrebni elektricitet. Odjednom, uključila se i to na maksimum. Dodala je koju čašu plemenitog alkohola i onda je to sve nekako krenulo da se odvija svojim tokom.

Širokim uglom gledanja, krajem oka, spazila je jednog dečkića. Znala ga je od ranije. Poznat joj je način na koji je posmatrao. On je gleda kao seksualni objekat. Ona se teši da to nije samo to. Teši se, jer kada pomisli da je to samo to, onda joj se jednostavno neće. Ali samoobmana je mnogo moćna alatka. Njoj je tada baš to bilo potrebno. Neophodna zabluda, da preživi te tužne trenutke sreće radi malih zadovoljstava. Kada je bila mlađa, to je pravdala zaljubljenošću. Tako je vaspitana. Ne može da ima seks sa nekim u koga bar nije zaljubljena. Takva su tada bila pravila društvene igre. Sada važe neka druga pravila socijalnih uslovljavanja.

On prilazi lagano, šapuće joj na uvo, zove je da plešu. Njoj se pleše, a i sviđa joj se ideja o muškarcima koji vole da plešu. Zapravo uvek je nekako gledala njihovo potencijalno seksualno umeće kroz njihovu slobodu i umešnost pokreta tokom plesanja. Zato i nije volela da pleše sa svakim koji joj se nudi. Ovaj je obećavao. Bio je bezobrazan, i to joj se dopalo. Bio je drzak, i to joj se dopalo. Uzeo je onako kako se njoj sviđa, dodir ni preslab, ni  prejak, čvrst i odmeren. Ruke iskusnog muškarca, a telo mladića. Okretala se u njegovim rukama kao čigra. On bi je svaki put prihvatio u snažan zagrljaj. Sve više su bili pripijeni. Pod svojom tankom haljinom osetila je pulsiranje svakog dela njegovog tela, ubrzane otkucaje srca, njegov dah se prosipao po njenom vratu. Svojim vlažnim jezikom je prešao preko zadnjeg dela njenog vrata. To ju je uzbuđivalo i ona se nevešto opirala. Što je on više osećao da se ona izmiče, to je više privlačio ka sebi. Htela je da pobegne, ali to nije učinila. Plašila se sebe. I htela je da prevaziđe taj strah od sebe.

Osetila je da on i nema puno iskustva, ali da u njemu leži potencijal koji može da iskoristi. Da li da ga iskoristi? Da li iko ikoga može da iskoristi? Već je zamišljala sebe i njega u seksualnim igrama. Ali nije htela to da pokaže. Zahvalila mu se na divnoj večeri i izašla je na terasu da udahne malo svežeg vazduha. On joj je već dahtao za vratom na terasi, klizio lagano prstima niz kičmu do donjeg dela leđa. I dalje mu se opirala. Nije ga htela u tom trenutku. Htela ga je onako kako je ona zamislila. Rekao joj da će da joj se javi, da se nađu u gradu, na nekoj kafi, u nekoj šetnji, na nekoj, nebitno čemu. Da se nađu.

I našli su se. Pojeli su svoje prvo zajedničko jelo. Ona ga je učila kako da jede kineskim štapićima. To mu je tako teško padalo, jer je bio halapljiv. Ti halapljivi su obično požudni i u drugim sferama, mislila je. Hranila ga je, ubacivala mu je u usta parčence po parčence ukusnog obroka, zrno po zrno, strpljivo i posvećeno. On je bukvalno balio nad njom. Nju je to baš zabavljalo. Dugo su se šetali po gradu, zagrljeni. Baš joj je bilo lepo. Ali znala je da može da ga zavoli, a da od njega ne može da dobije uzvraćenu ljubav. A tako ju je privlačio. Tako ga je želela. Nikada nije umela da sakrije svoju želju. Njoj se sve vidi u očima. I on je video koliko ga želi i nije odustajao.

Nekoliko dana kasnije, zvao ju je da se prošetaju pored reke i ona se ponovo opirala, ali je ipak prihvatila. Seli su u jedan restoran, i to za šank sa pravim barskim stolicama, naručili piće i onda je on krenuo u  ofanzivu. Krenuo je da privlači njenu stolicu ka sebi. I to je uradio iz jednog poteza, tako da je osetila snagu njegovog pokreta kao da ulazi u nju. Zamišljala je da bi to baš bilo tako.

Nastavili su da šetaju, on je mnogo pričao, valjda zbog nesigurnosti, ona se smeškala, treptala previše često da sakrije svoje raširene zenice. Seli su na klupu, poljubili se prvi put. Poljubili se i drugi... i ljubili se toliko dugo da je kraj njih prošla čitava večnost. Tako su se žargonski rečeno smuvali. Mada to ne znači ništa. Ona nikada nije znala šta to znači. Ona je u stvari zamišljala tj. htela da veruje u svoje bajkovite predstave, "and they lived happily ever after..." Ali, ona odavno nije devojčica, a i život nije bajka. Ali verovanje u iluziju je dominantno.

Znala je da od neke "veze" sa njim nema ništa. Ali htela je da veruje da ta mogućnost postoji. U skladu sa tim, razvijala je svoje fantazije koje nisu imale uporište ni u čemu, do u njenoj bujnoj mašti. Činilo joj se da vidi ono što želi da vidi, da je i on nju zavoleo. Nju. Da nije samo neka tamo, koju hoće da opali. Slao joj je kontradiktorne impulse, tako da se i ona često pitala, da ipak ne preteruje u svom kriticizmu. Mali glas je urlao, ali ona ga je gušila, ona mu nije davala da dođe do izražaja. Htela je iluziju. Iluziju je i dobila. Savršenu.

Oduvek je sumnjala da on nije on, odnosno da je nekako neke stvari pokupio i naučio i da sad to proba na njoj. Ali nije htela da posluša sebe. Htela je da joj on bude i ljubavnik, i dečko, i prijatelj. Htela je nemoguće.  Htela je da bude voljena. U stvari samo to je oduvek i htela.

Seks sa njim je bio intenzivan i opuštajući. Ako se negde trudio oko nje, to je bilo tada. Inače je bio sebičan i proračunat, što ju je užasno odbijalo. Istovremeno, nije htela da mu odoli, do iznemoglosti su se jebali. Odgovarao je njenom temperamentu. Imala je respekt prema njegovoj kiti, ali tokom vremena skoro ni prema čemu drugome. Počela je da pati što joj on ne uzvraća ljubav, što ga u suštini boli kurac za nju. Ona je uvek morala da bude prva i jedina, na pijedestalu. On je nije stavio na mesto koje joj pripada i to joj je smetalo. Njemu je smetalo što je ona, kako je rekao, svojeglava. Nije prvi put da joj bude pripisano to. Ona nije svojeglava, to je pogrdno, ona samo misli svojom glavom. Izgleda da to nije dopuštena kategorija.

Mislio je da će lako sa njom. Ali se prevario. Poverio joj je neke svoje tajne, nije ih zloupotrebila. Do sada. Počela je da mu smeta njena zahtevnost. Jer i to joj je bilo pripisano. Ona je bila svojeglava i zahtevna. Bila je svojeglava, jer nije visila na čiviluku kada se njemu htelo, i bila je zahtevna, jer nije smatrala da će sve da ide po sistemu: kako ćemo, lako ćemo. Počeli su da se raspravljaju, on se pozivao na svoju mladost. Zna ona, i ona je nekada imala toliko godina. Ali, to nije opravdanje. U zajedničkom odnosu, oni su bili ravnopravni. Ne može da glumi mlađeg kada mu odgovara da eskivira nešto, a ovamo kada mu se ćefne, da glumi alfa mužjaka. Nema tu dvostrukih pravila. Svejedno, osećala se duboko povređeno, jer joj se on nije posvećivao. On zapravo i nije zna šta je to. Nije znao, jer ga nije zanimalo da se posveti bilo kome, do sebi. Ona to nije mogla da prihvati. Nikada zadnja rupa na svirali i nikada ugovorena jebačina. To je toliko mimo njenih kriterijuma.

Konačno, krenuli su u borbu, prsa u prsa. Njemu se smučila, i on se njoj smučio. I raskinuli su, tj. on ju je ostavio. Nakon toga, poslao joj nekoliko prozaičnih poruka i ona mu nije odgovorila. Naročito ju je povredila jedna njegova poruka, u kojoj se bukvalno israo po njoj. I onda je prošlo neko vreme.

I onda su se ponovo sreli. Govorio joj je kako on nešto oseća prema njoj. Kakvo proseravanje, mislila je. Šta je to nešto? Šta on uopšte bulazni, to nije ni pokazao. Seks sa njom mu nije bio samo puka fizikalija, on se ložio na nju intelektualno. Ma nemoj. Otkud sad pa to? Rekao je da se seća gomile stvari u vezi njih, kao da su bile juče. Rekao je da se seća njihovih kilometarskih telefonskih razgovora u kojima mu je rekla da misli da su srodne duše. Iako verovatno nisu, on je tad poželeo da jesu ili bar na trenutak verovao u to. Rekao je da je razlog što je nestao, taj što je bio duboko uveren da je ograničava u upoznavanju nekog ko može da ispuni njene potrebe i bilo mu je jako krivo što on nije osoba koja može sve to.

Krevet je još jednom mirisao na njega, na sirovu fizičku privlačnost, a onda je... došlo jutro posle... njena emotivna kola su konačno pukla, oslobodila se bremena svoje zablude... poslušala ono što je sve vreme tinjalo u njoj... on nije za tebe... idi... ne osvrći se... nemaš šta da tražiš na smetlištu neproživljene ljubavi...

Ona je slobodna! Neka s njenog vrata vijori šal od svile!*

*(o. a. parafraziranje stihova Darka Rundeka iz pesme Šal od svile u ženskom rodu)