Ogledalo

Pored ogledala u predsoblju prolazim više puta na dan. Međutim, retko sebe posmatram u njemu. Rešim jutros da se pogledam. Predamnom se ukaza neko čudno priviđenje. Da li sam to ja? Da li je moguće da sam to ja? Da li ja tako izgledam? Uštinuo me je prikaz lišen svake estetike.

Počeo sam da razmišljam da se prijavim za Ginisa. Valjda postoji neko takmičenje u disproporciji onoga što vidim i što mislim da vidim.

Mislio sam da sam dečko, a ispred mene se iskezio odvratni starac. Podigao sam palcem gornju usnu, i to je bila vilica starog muškarca. Zubna kost mi se odvaja od zubnog mesa. Grozno. Da li da uzmem krpu i obrišem prašinu? Ne. Ko zna koji sve detalji će mi se razjasniti. Ja to ne želim da znam.

Preko puta ogledala nalaze se vrata od sobe. Na ragastov tih vrata sam uglavio šipku. Tu svakoga jutra radim zgibove. Do sada sam primećivao svoje još solidne bicepse, jer znam koliko mi je važno da ostanem u dobroj formi - da budem snažan. Nikada nisam gledao u lice. Meni je to moje lice ostalo u sećanju, kao zamrznuti kadar na fotografiji sa proslave velike mature. U, tu sam baš bio šmeker. I još sam se smejao na onim okruglim godišnjicama mature, gde sam video kako su moji školski drugovi i drugarice uvenuli, posedeli, razobličili se. Tešio sam se da mi je to bazna mera za poređenje.

Sada treba da izađem iz kuće. Gde ću ja ovakav?

Kada sam poslednji put bio na šišanju, frizerka mi je rekla: "Gospodine, lepše bi vam stajalo da ujednačimo frizuru." Baš ona zna. "Znate, da prebacujete pramenove kose otpozadi napred, nekako vam ne stoji." Pa šta ako prebacujem. To je moja kosa i mogu da radim sa njom šta hoću. I onda je uzela ono odvratno drugo proročko ogledalo, da mi u kombinaciji sa prvim pokaže šta mi je malopre rekla. Zaslepeo me je bljesak. Ja na glavi nosim bilijarsku kuglu. Moja glava je... Ne, nemoguće. Ja sam oduvek imao bujnu kosu. I gde je sad ta kosa? Da presađujem, da se mažem imalinom po glavi? Šta da radim? Ko da mi nije bilo dosta komentara: "Lepo ti stoji to što si već posedeo..." Sada još i ovo.

Počeo je i stomak da mi raste. Super. Izgledaću kao trudan miš. Kao protočni bojler. Rastu mi i sise. I dalje imam dlakava leđa. Eto, malje ti ostanu jedino tamo gde nikada nisi voleo da ih imaš i vidiš. Ne mogu da idem na ta ženska sranja, depilacije, epilacije, pa da izgledam kao očerupana kokoška.

Bar mi noge ne izgledaju loše. Par ožiljaka na kolenima, jedan veliki ožiljak na cevanici. Uspomena na ušivanje, na licu mesta, na živo, na malom fudbalu sa kolegama. Na taj ožiljak sam ponosan. Gol nisam primio.

A o onom Gospodinu neću ni da pričam. On je, u međuvremenu, postao veliki kicoš. Neodlučan, izbirljiv, svaka dlaka mu smeta. Krenem ja, krene on, približi se "poziciji" i stane. Udaljim se ja, udalji se on, i na to moja žena vrisne: "Dokle ćeš više da me maltretiraš sa Njim! Nisam ti ja poligon za vežbanje!" I njoj smeta. Neka se ona malo pogleda u ogledalo. Nije ni On više razdragani mladić koji se raduje Svakoj.

Nisam ja Svinja, ko što kaže moja žena. Ja sam bre Petar Pan. Ja sam... ja sam... ja sam?

Od danas sam Dorian Gray!