Bubreg Addendum

10:00 Još sam u krevetu, ne ustaje mi se, hlaaaaaaaadnoooooooo, čitam lakšu literaturu. Zove me mama, nema vode, isključi bojler da ne ode sve u majčinu. Bla, bla, bla, pretresle sve teme, a naročito goruću o 'bubregu'. Naravno, ja ni mililitra pijaće vode u kući nemam. Baš me briga, jedem pomorandže. Jedino mi ide na krasni što nemam čime da se umijem i operem zube.

11:00 Non-stop razmišljam o 'bubregu' i to me nervira. Palim kompjuter, pijem nes kafu, pušim, naravno, gledam poštu, odgovaram na mailove, odgovaram na vaše poruke i usput i sama šaljem komentare. Već sam iskopala medicinsku enciklopediju i čitam sve na temu disfunkcije rada bubrega. I ja sam imala jedno iskustvo u mojoj porodici, doduše radilo se o mojoj babi staroj 85 godina i nešto je moralo da počne da otkazuje u njenom organizmu.

12:15 Shvatim da nisam upalila mobilni telefon, što inače radim kada se probudim. Stižu poruke.

Moj već pomenuti prijatelj: 'Nađi na Netu pesmu Zorana Predina "Mentol bonbon." Gledam, ne mogu da verujem. Pomislim, ti si bre mentol čoveče. Ne kažem to - za sada. Odgovorim na poruku i kažem mu da se javi kad ubode vremena. 'Ajd da pogledam da vidim šta kaže Predin. E, pa ne mogu da pogledam jer moja Mozilla ne prepoznaje HTML5 video format. Hvala lepo, zbog toga neću na IE, a neću ni Chrome. Dobro, uvek postoji alternativno rešenje, nalazim ga ovde.

Sledeća poruka je od moje drugarice: "Je l' ti se ide večeras na 'Poslednju šansu', ako ima karata?" Pomislim, u PM, sve metafora do metafore. Poslednja šansa. Ironično." Kažem da mi se ne ide iz više razloga, mada na mah i nisam mogla da se setim šta je 'Poslednja šansa'. Mojsilovićkina predstava - čija tematika me uopšte ne zanima. Ako nekoga zanima - evo.

I jedan propušten poziv, što je baš lepo ispalo, jer me ne bi ni interesovalo da razgovaram sa onim koji je uputio poziv.

Usput otapam ribe pomoću štapa i kanapa, da nahranim onu moju gladnu četu mačaka, što svaki dan mirno čeka ispod mog prozora svoju porciju papalina.

Sad mi ruke smrde na tu ribu i ja ih mažem onim sredstvom što se popularno zove 'za suvo pranje ruku'. Lepe mi se prsti za tastaturu. Bezvezan osećaj.

.

. tika-taka-tika-taka

.

 Javi se.

.

.

.

13:53 "Šta radiš? Da li si bio u KCS-u?

"Da, ali nisam ga našao. Videću u ponedeljak."

.

.bavim se se uobičajenim kućnim poslovima

.

14:30 Čitam odgovor na poslati mail od moje prijateljice, žene vrlo zrelih godina koja od svoje mladosti živi u Americi i koju sam takođe zamolila da mi iznese svoje mišljenje. Ona mi je rekla da ću verovatno da padnem u nesvest kada iznese svoje mišljenje. Ona misli da je njegova odluka vrlo OK. U Americi je to zapravo lančani proces, jer oni tamo podele ljude prema krvnim grupama i onda se jednostavno switchuju. Smatra da ne treba gledati samo sebe, već i dobru stranu stvari - jer njegovo dobro delo će da jednoj ženi koja živi od dijalize do dijalize da pruži nov život. Kaže, ako Bog da njegovoj familiji neće biti potreban bubreg, a ako se i to desi može neki drugi član porodice da bude dobrovoljac. I rekla da je taj altruizam na svom mestu i ona smatra da je njegov gest za svaku pohvalu. I rekla je da zna da se ja ne slažem sa njom u vezi toga, ali da je to OK.

.

.

.

Svi smo mi različiti i različito gledamo na događaje oko nas, pa i u nama samima. Ali ja zaista ne znam kako je biti u nečijoj koži dok to nije tvoja koža - ma koliko neizmerno empatski odreagovala. Teško je staviti se u takvoj situaciji na bilo čije mesto, a ne biti totalno subjektivan.

Ne znam da li ću još pisati o svemu ovome, možda hoću, a možda i neću.

Želim da se zahvalim damama - Amarilis, Emo_Serpici i Mergrey, koje su učestovale u ovoj teškoj temi i teškim odlukama - iznoseći svoje mišljenje. Veoma cenim što ste odvojile svoje vreme i iznele svoja gledišta. Na muci se poznaju junaci. Hvala vam na tome!