Monday, 28 December 2009

Pismo Deda Mrazu :-)

29.11.2012. Update: Retka Zverka tj. ja sam dala pisano odobrenje da se ovaj tekst iskoristi u pripremi jedne lutkarske predstave za decu. Usput sam jurila sve one koji su tekst objavili, bez povratnog linka, pa se nadam da vi koji čitate shvatate da je ovo moje autorsko delo i da ne možete da ga preuzimate kao svoje, odnosno dužni ste da me navedete kao autora.

Dragi Deda Mraze,

Ja i dalje hoću da verujem da ti postojiš. Samo da znaš, pozvala sam dimničare da očiste odžak, tako da ako se odlučiš da se spustiš kroz njega, znaj da nećeš ispasti iz njega crn kao ugarak.

Za irvase sam pripremila hranu, a ako treba da prespavaju ni to nije problem, ima mesta ispred garaže, a ako je hladno namestićemo im toplo ćebence, pa ćemo da ih smestimo unutra. Za sanke isto imaš obezbeđeno mesto, a parking ne naplaćujem. ;-)

Nemoj da mi zameriš što ove godine ne kitim jelku. Lepi su to običaji, ali su meni dosadili. Razlog je taj što ne mogu da se maltretiram da bez auta vučem veeeeeliku jelku sa busenom sa udaljene pijace. Veštačke jelke ne volim, to znaš od ranije.

Kad dođeš kod mene dočekaće te puno raznobojnog cveća, jer sam rešila da baš to šareno cveće bude simbol raznovrsnosti u godini koja dolazi.

Nadam se da nemaš neke posebne navike, pošto ne volim da ispunjavam hirove. Kod mene ćeš se osećati kao u svojoj kući, pa se tako i ponašaj. Znam ja da ti žuriš i da ne možeš kod svakog deteta baš puno da se zadržiš, ali valjda ćeš ostati toliko da popričamo o tvojim putovanjima i o tome kakvu decu si upoznao do sada i šta sve ona žele. Spremiću ti pravu pravcijatu toplu čokoladu, a ne onu što popijem kad god odem negde sa drugarima. To ti je neki lepljivi topli puding. Bljak. Spremila sam i sitne kolače, znam da to voliš. A spakovaću ti ih u jednu kutiju od engleskog keksa da poneseš, da se zasladiš kada ogladniš usput.

Znaš, ja imam puno želja, ali nekako hoću da mi se ostvare one koje najviše zavise od mene. Ti možeš da mi pomogneš u tome. Ipak si ti malo i dobra vila, pa možeš tu i tamo da zamahneš čarobnim štapićem i da me se setiš.



U ovoj godini sam bila prilično dobra. Ja sam uvek dobra, samo poludim kada me drugi iznerviraju. Zato i gledam da se ne sekiram zbog drugih. Te tete i čike koji vole da sekiraju druge nisu dobre tete i čike, pa sam ja rešila da ih ingorišem. Ne mogu da ti se pohvalim da sam baš puno toga pametnog uradila u ovoj godini, osim možda nekoliko stvari. Ono što si mi govorio ranije, to sam potpuno usvojila. Sada poštujem sebe u potpunosti i nikada nikome ne dam na sebe. Neki ljudi su me odbacili zbog toga, neki su me zaboravili, ali to je tako i ja to prihvatam. Bila sam i nevaljala. Ne bih ja bila ja da nisam, hehehehe. Ali, to su oni sitni nevaljaluci koji ne čine nažao drugim ljudima.

U 2010. godini ima mnogo toga što ja hoću, ali nije baš sve u mojoj moći. Prvo što ću da uradim je da ću da izvadim onaj novi pasoš da bih mogla da putujem. Svi gradovi u koje ću da putujem će počinjati na slovo B. Ono što je sasvim izvesno je da će jedan od gradova biti Berlin. Ima već 20 godina kako hoću da odem tamo i to ću konačno i ostvariti ove godine. Zbog toga, Deda Mraze, sešću i obnoviću nemački jezik. Volim kada odem negde da razumem o čemu pričaju ljudi. Čitaću još više nego što sada čitam, pisaću nešto ređe nego što čitam, ali češće nego sada, a najmanje ću govoriti. Znaš, ja sam odavno shvatila da nema puno kvalitetnih sagovornika i zato neću da trošim svoje vreme na glupe priče i to da bih ispala ljubazna. Ljudi ionako ne poštuju granice koje im postaviš, tako da s vremena na vreme, to ću im staviti do znanja. Ja sam i dobar slušalac i dobar sagovornik, ali nije svako vredan niti slušanja, niti moje priče. E, proučiću i istoriju XIX veka, jer to već dugo odlažem, a to znanje mi nedostaje.

Ono u čemu ti možeš da mi pomogneš je da baciš zlatnog praha kada magija počinje da nestaje i kada ljudi počinju da gube fine, tanane niti koje ih povezuju i kada počinju da se zatvaraju i da beže u sebe. Ima mnogo meni dragih ljudi do kojih teško mogu da doprem. Oni su se nekako sakrili u sebe i ja više ne znam šta da radim da ih probudim. I pomozi mi u mojoj želji da mi se više nikada ne obrate oni koje ne želim da vidim u svom životu. Istina je, ima i takvih. Kod mene je sve prema zasluzi. Znaš da ne volim isprazne reči i obećanja koja nisu potkrepljena delima.

Meni nedostaju ljudi slični meni. Zato, molim te pomozi mi, da se prepoznamo u ovoj masi drugih. Ti znaš, ja još verujem u onu idealnu kosmičku ljubav, i dan kada ću prestati da verujem će biti moj poslednji dan na Zemlji. Zato što verujem, zato znam da ću je naći. Znam i da to možda neće biti 2010. godine, ali osećam da će to biti godina koja će mi doneti početke, jer sam svesna da su svi „repovi“ prošlosti iza mene. Ja sam tako odlučila. :-)

Pogledaj me i seti me se kada tražim posao, jer znaš koliko je teška situacija sa nama koji nešto vredimo, a nećemo da prihvatimo kontra Pigmalione opšteg mulja, kao lučonoše. Ne tražim karijeru, jer karijera zavisi od drugih, tražim običan, a relativno pristojan posao koji će mi zadavati što manje glavobolja i koji neću nositi kući. Po mogućstvu da ima kraj radnog vremena, jer ja ne živim da bih radila. Uostalom, posao u klasičnom smislu ne bih ni tražila da sam rođena bogata.

Ono što želim sebi želim i drugima, a to je da me zdravlje dobro služi, da se svako jutro budim nasmejanog lica i radujem novom danu, da uživam u svakom trenutku koji će mi biti divna uspomena na prošle dane i da te trenutke podelim sa onima koje volim i onima koje ću tek da zavolim.

I daj, ispuni mi već jednom želju da na svoj rođendan inkasiram dovoljno novca da kupim jedan dobar digitalac. Kako bre da putujem u daleke svetove bez digitalnog oka? Znaš koliko volim fotografiju i koliko sam teoretski potkovana, a opet, slaba mi je realizacija do sada.

Ma, mogu ja da ti napišem roman, ali zamisli kada bi ti svako od nas rekao baš sve. Pa ne možeš ti baš sve želje da nam ispuniš.

Zato mi ispuni sve moje plemenite želje i biću ti zahvalna. :-)

Ljubi te tvoja,
Retka Zverka

Sunday, 27 December 2009

Neodgovorno ponašanje


Ono za šta nikada nisam imala, niti ću imati imalo tolerancije je neodgovorno ponašanje. Pod time smatram, pre svega poštovanje dogovora, iako ima tu bezbroj nijansi koje ulaze u neodgovorno ponašanje. Ako nekome kažeš da ćeš nešto da uradiš, onda imaš obavezu da:

1. To i uradiš

ili

2. Tu osobu blagovremeno obavestiš da je došlo do promene dogovora.

Vidite, kada meni osoba koju dobro poznajem kaže da će nešto da uradi prema dogovoru, ja tu osobu uzmem za ozbiljno u njenoj nameri.

Međutim, postoji nekoliko scenarija ponašanja osoba koje nikada i ne nameravaju da poštuju dogovor.

1. Jednostavno ti se i ne jave, jer su:
a) zaboravili
b) mislili da ti taj dogovor nisi shvatio/la ozbiljno
c) mislili su da ti treba da se javiš, jer se ne sećaju šta su tačno rekli prilikom poslednjeg razgovora

2. Dođu posle nekoliko sati vremena od dogovorenog, jer su:
a) mislili da nije tako važno da se pojave na vreme – ipak je bitno da su se pojavili
b) mislili da ti „sediš“ kući, pa nekoliko sati čekanja ne znači puno – ti nemaš razloga da se ljutiš, jer ne kisneš napolju čekajući ih!!!
c) usput završavali „važne“ poslove, put ih je malo naneo na drugu stranu, sreli su nekog pa su zaboravili na vreme – ipak vreme je relativan pojam, zar ne???

3. Osim što ti se ne jave, ni ne pojave se bilo kada!!!

Ja sam neko ko je uvek poštovao dogovor, ko je vodio računa i poštovao tuđe vreme, ali... ne volim kada se moje vreme ne poštuje.

Oni koji ne poštuju dogovor, nikada ga neće ni poštovati. Zašto? Takvi ljudi ne cene ni sopstveno vreme, te prema tome ne cene ničije.

Kod mene može neopravdano samo jednom da se ne poštuje dogovor. Daleko veća verovatnoća je da do sledećeg dogovora neće ni doći.

Sada je valjda jasno zašto više nikoga ne čekam!
Ni akademskih 15 minuta!

Thursday, 24 December 2009

Bilo ko



Sreli su se na ulici, gde su se obično i sretali. Odavno je mrak prekrio dan, iako nije bilo preterano kasno. Kratki su ovi zimski dani.

Standardno predvidiva komunikacija je počela da se odvija.

On: Kako si?

Ona: Dobro sam, a kako si ti?

On: I ja sam dobro. Pa, je l’ hoćeš da svratiš kod mene na kafu?

Ona se nešto premišlja, jer je ne zanima ni on, ni njegova kafa, ali pošto nema neodložnih poslova, prihvati tu njegovu gostoljubivost. Uostalom, što da joj on ne skuva kafu.

Probijajući se prvo kroz zaleđene trotoare do zgrade, zatim kroz nedovršeno i poluosvetljeno stepenište, konačno promoliše se u mraku ulazna vrata. Nova, jeftina, navodno sigurnosna, kineska vrata koja još po sebi imaju ukus neotpakovanog najlona koji se promalja ponegde.

On otključa vrata i reče: „Izvoli.“

Nit’ manjeg stana, nit’ većeg haosa, pomisli ona, ali ne reče ništa. Primetila je da se kod njega ništa ne menja. Pri tom je mislila da se to nemenjanje odnosi na nemanje nikakvih radnih navika. Primetila je tu ravnodušnost koja je odisala neurednim prostorom i njegovu još izraženiju nezainteresovanost da počisti svoje dvorište.

Rekla mu je: „Ooooo, bar se nešto promenilo! Oprao si konačno sudove! Ili ti je neko pomogao u tome?!“

Rekao je: „Sudove sam oprao zajedno sa mamom, ona mi je pomogla!“

Nije puno nedostajalo da ona prasne u smeh, ali ipak to nije uradila. „Ma hajde, mama??? Zar ti nisi u stanju sam da pereš svoje sudove?“

Želeći da ispadne duhovit po ko zna koji put, kaže: „Nema ko da mi pomogne. Eto mogla bi ti da mi pomogneš!“

Počela je bezobrazno da se smeje, pa mu reče: „Šališ se?! Da li ja tebi ličim na nekog ko ide i pere po kućama?“

Vidi ona, on već lagano struji na toplijoj vodi, i za sada se trudi da ćuti. Konačno, pristavlja kafu, nudi joj da uđe u sobu koja se jedina i greje sa minijaturnim uljnim radijatorom od 6 rebara. U sobi, svaka stvar vodi svoju priču, razmešten krevet... Nudi joj krevet. Ona prevrnu očima i reče: „Može, kada ga razmestiš i namestiš da mogu da sednem na njega! Sešću na stolicu!“

Donosi joj kafu, iako ona ne voli klasično kuvanu kafu, maše ispred njenog nosa musavom plastičnom kašičicom koja se nebrojeno puta zaranjala u šećer, već vlažan, zgrudvan i potamneo i kaže joj: „Nisam hteo ja da dodajem šećer, ne znam kakvu kafu voliš.“ Gleda ona tu kašičicu, taj šećer i nekako proguta knedlu, uze tu kašičicu i stručno zahvati one još bele delove kristal šećera, brzim pokretom spusti kašičicu u šolju, promeša nekoliko puta levo-desno i vrati mu u ruke kašičicu.

Donese neki nazovi sok, a to je bio onaj sok što je video voća taman toliko kada je prilikom transporta prolazio pored voćnjaka i ponudi je. Ona uze, šta da radi, u suprotnom odbila bi i kafu i sok, ko što odbija i njega.

Uvide ona da nema o čemu da priča sa njim, a pošto ume da priča sa svakim kada to hoće, poče da mu postavlja neka pitanja, da se ne bi sve pretvorilo u njegovo iščekivanje nečega što neće ni dočekati. On poluzainteresovano i totalno odsutno odgovara na pitanja, zatim se maši nekih nakaznih sprava i poče da joj pokazuje neke čudne kolekcije. Ona nikada nije gotivila kolekcionare bilo kojih vrsta, jer je smatrala da je to totalno uvrnuto. No, svako ima svoje bube, pomislila je.

Odgledala je čitavu predstavu kolekcije noževa raznoraznih vrsta, i gadilo joj se to. Ona ne voli noževe, ne voli bilo kakve predmete koji mogu nekoga da povrede. I ne razume tu potrebu za skupljanjem hladnog oružja. Vrhunac njegovog performansa je bio kada ga je ona upitala: „A čemu služe rupe na ovom nožu?“ On se predano dao u objašnjavanje, rekavši kako je to smišljeno da krv prolazi kroz te rupe, dok nešto sečeš. Skamenila se, već ga je videla sa nožem u ruci i pride kojekakve odvratne scene.

Nastavila je da usmerava komunikaciju u nekom drugom pravcu, pa je onda odgledala katalog njegove ogromne kolekcije filmova, uglavnom domaćih koji je nisu preterano zanimali. Žalila se da joj je hladno, i na žalost, on je to pogrešno protumačio, pa je krenuo da je zagrli i da je poljubi. Ona je okrenula glavu na drugu stranu i telo je počelo da joj se izmiče unazad, jer nije želela da oseti njegov dodir na sebi. Pomislila je da je baš neverovatno kako to muškarcima teško pada, kada ih žena odbija. I što je još smešnije, oni nekako misle da je to uvek deo neke unapred smišljene psiho-igrice. Kako jednostavno ne mogu da shvate da to nije igra? Kako on ne može da shvati da je ne zanima? Uostalom, prosečan zlobnik bi joj rekao da mu daje povoda. Možda je tako, ali možda i nije.

Onda joj je rekao: „Imaš previše pudera na licu!“

Rekla mu je: „Da imam, ali to nije ništa novo, oduvek je bilo tako! I šta tebe briga za količinu pudera na mom licu?!“

Proklinjao je kompjuter koji mu ne radi. U stvari, nije problem do kompjutera, problem je do njegovog neznanja, ali on to ne vidi. Pokušala je da mu objasni neke osnovne stvari, ali joj je on rekao da ga to ne zanima.

„Dobro, ni mene ne zanima da objašnjavam nekom nešto što ga ne zanima!“ – reče ona.

Kaže: „Šta će mi kompjuter, kad mi stalno puca ovaj Telenor Internet. Znaš, ja kompjuter koristim da se nakačim na Facebook!“

Reče ona: „Dobro, to je tvoj izbor!“

Upita je: „A što si ti izbrisala svoj nalog na Facebooku?“

Nisam ga izbrisala, ja ga nikada nisam ni imala i neću ga ni otvarati, to je za mene gubljenje vremena.“ – reče mu.

„Znači ti misliš da ja gubim vreme na Facebooku?“ – upita je.

„Ne mislim ja ništa. To je tvoja stvar. Ako uživaš u tome, radi to.“

Reče joj: „Ne uživam, to je meni onako, da ubijem vreme.“

„Okay, ubijaj onda vreme tako.“

I sad njemu smeta što je ona rekla što je rekla i našao se prozvanim da „tera“ priču sve dok ne čuje njeno odobrenje. Glupost.

„Eto, a mogla bi ti da otvoriš nalog, pa, možemo ponekad i da razmenimo neku poruku...“

U neverici gleda i kaže: „Ej, da li ti razumeš da mene to ne zanima. Pogotovo me ne zanima da chatujem sa ljudima koji su mi praktično u susedstvu. To mi je beskrajno idiotski. Mogu da chatujem sa ljudima koje znam i koji više ne žive ovde i to je sve. A ni to me preterano ne uveseljava. Meni je toliko otužno to blejanje ispred monitora.“

„Eto, pa mogla bi ponekad da mi se javiš...“

„Što da ti se javim?! Ako hoćeš da me čuješ, javi se ti!“

„Uostalom, gladna sam i sada ću da idem kući, a ti se spremaj za spavanje, ionako sutra ustaješ rano.“ – rekla mu je.

Gleda ga kako cupka u mestu i ne zna šta da radi. I vidi ona kako on čeka neki patetičan poljubac za rastanak. Poljubila ga je u obraz, nekako se skotrljala niz one sirove stepenice, otpuzala niz led, čvrsto se držeći za metalnu ogradu, dok nije uhvatila čvrsto tlo pod nogama.

Onda je jasnim i glasnim koracima otišla svojoj kući i istog trenutka pomislila kako je lepo kada imaš svoj dom i kada imaš čemu da se vratiš, čak i kada te tamo ne čeka niko.

Niko je bolji, nego bilo ko.

Friday, 18 December 2009

Google i Auto Complete po srpski

Zanimljivo šta sve ispadne kada na srpskom jeziku hoćeš da usmeriš pitanje na neki konkretan odgovor, pa kreneš da ukucavaš rečenicu ili reč u Google: "Kako da", "Zasto je", "Zasto se", "Starije", "Hocu da" , "Moram da", "Treba mi", "Zene su", "Muskarci su".


P. S. Odstupanja su moguća od kompa do kompa, ali, alo, ljudi stvarno postavljaju ovakva pitanja. Šta da kažem, stvarno mislimo globalno, hahahaha, a delujemo lokalno. I'm really feeling "lucky".

Spamovi i scamovi raznih sorti

Svakodnevno na moje raznorazne mail adrese stižu tone i tone đubreta. Sad ja kao treba da budem srećna što mi je Yahoo uvalio na svim lokacijama folder "Spam" koji nisam ni tražila. A plus što mi ubacuju u Spam i ono što nije Spam. Al', 'ajd' sad da ne cepidlačim kao i obično.


Da se razumemo, švrćkam se ja po ovim cybersvetovima kojekude, ali na neproverenim lokacijama, gde testiram kobajagi nešto, uvek ostavim mail adresu koja mi i služi za te prilike.

Šta ću kad volim da se igram! 

Iz zezanja sam aplicirala za Green Card, iako znam da je fakerski i upisala gomilu kretenskih podataka i sada ne mogu da se otresem povratnih mailova. Znači, svaki dan mi stižu. Ista priča vam je i za one piramidalne PTC (Paid-To-Click) prevarantske sajtove. Inače, internet prevare su mi veoma zanimljiva tema za proučavanje. Ima jedan koristan domaći sajt na temu prevara, pa pročitajte malo i informišite se o svekolikim manifetlucima koje kruže diljem domovine nam i šire. Najpoznatija je tzv. nigerijska šema. I ja sam dobila jedan takav e-mail. Evo lokacije Centralne banke Nigerije, gde ima sve na temu te prevare.



E, da vam ispričam, moja drugarica je jednom prilikom kliknula na neku od onih budalaština tipa "You're the lucky winner!". Tada je uredno i školski popunila sve svoje podatke, uključujući i kućni broj telefona. I 'ladno su je iz tamo neke telefonske zone 6. zvali i na nemuštom srpskom pokušali da joj izvuku dodatne podatke i da je navuku da uplati neku lovu. E, ona se toliko isprimala, mislim, toliko su je sludeli sa pričom, da je u jednom trenutku i poverovala.



Meni su kao što znate probali da prodaju Kirby. U celoj priči, ja sam se baš lepo zabavila i usisala sve što sam htela po kući. Tada mi je elokventna teta ostavila flajer sa podacima firme, da se i ja priključim da utapam Kirby usisivače. Pretpostavljate, proverila sam podatke kasnije i firma je fantomska. A, ono foliranje tipa: "Evo samo da pozovem glavnog menadžera..." Pa, ti kao popunjavaš Upitnik o zadovoljstvu prezentacijom. Mislim, ispiranje mozga.

Mene su inače mnogi vrbovali da prodajem svakakve gluposti, od Herba Life-a, a posebno su me smarali za Avon i Oriflame, pa do filtera za prečišćavanje vode po neverovatnim cenama. Kad sam bila mlađa vrbovali su me Jehovini svedoci i ovi iz Hare Krišne. I sad navrate Jehovini svedoci na vrata najčešće sa pitanjem: "Da li ste usamljeni? Da li verujete u spasenje? i sl." Jednom prilikom sam bila raspoložena, pa sam se uključila u temu, pa sam krenula da se proseravam i da im citiram delove Biblije, tako da su i oni popizdeli i pobegli glavom bez obzira. A jednom me je spopao i jedan samoproklamovani mesija koji je počeo da mi priča šta me čeka u budućnosti.
E, a pre jedno 5-6 godina, to je bila nezaboravna scena. Dolazim ja kod mame u posetu, ona bila u Poštanskoj štedionici, i sva ozarena mi pokazuje kako je dobro pazarila za male pare. Inače, na'vatali su je ispred Poštanske. Normalno, šmekaju ko se dokopa casha, pa se ustreme ko kopci. Izvadi ti ona neki šatro Rolex sat, neki aparat za merenje krvnog pritiska i još nekoliko beskorisnih sprava. To je ona fora koja se i dalje primenjuje, ali sad više idu po kućama. Zazvone vam na vrata i onda krenu da vam seru kako imaju gomilu poklona za vas i kako je baš danas vlasnik firme odlučio da bude "velikodušan", baš za stanovnike u vašoj zgradi i kako vi sve te super proizvode koji vrede npr. 6.000 hiljada, dobijate za samo 2.000 hiljade dinara. Žrtve su najčešće stariji ljudi i penzioneri iz razloga što su tako vaspitani da ne umeju da kažu ne i da jednostavno otkače budalu. Ali, žrtve su i svi oni koji u tom trenutku pomisle kako će da zajebu onog što im prodaje i da će da se uvajde za male novce. Tipičan psihološki momenat.

Inače, sad su in i oni telefonski pozivi, gde vam kažu kako su vas pozvali putem slučajnog uzorka. Slučajni uzorak se obično dobija kada nadležna državna institucija proda vaše podatke. I onda vam kažu kako vas zovu na besplatan ručak ili večeru, a još pride ćete da dobijete i poklon koji je obično neko jastuče koje ne vredi ni 200 dinara. Evo, baš mi jedno takvo jastuče drži kičmu, dok kuckam po tastaturi. Prvi put kad su matorci otišli solo, ja im rekla da im ne padne na pamet da nose pare i/ili čekove i da kupe tamo neku budalaštinu. I naravno, ručkali oni lepo, za džabe, ali su još dobra 2-3 sata sedeli i smarali se na prezentaciji nekih dušeka, jastuka, prekrivača. To su oni što koštaju 2-3 puta više od medijski propraćenih Dormeo dušeka koji ruku na srcu nisu nimalo jeftini. I šta sad, gomila naroda se napecala na dušeke i sl., i kupuju ko blesavi. Ključni momenat je bio kad su im pokazali grinju koja je uvećana n puta, pa sa sve onom surlom deluje ko akter iz Osmog putnika. Znam jednu tetu koja još uvek otplaćuje dušek od 40.000 dinara. I čudo jedno, ovde ljudi kad se zajebu, još se hvale. Krivo im što su se zajebali, pa se još diče glupošću i ubeđuju druge kako su dobro pazarili.




Znate već da na ovom svetu nema ništa za džabe. Čim vam neko nudi nešto besplatno, to će vas višestruko koštati na kraju balade, i para, i živaca i izgubljenog vremena.

Thursday, 17 December 2009

Internet upoznavanje




Postavite sebi pitanja šta zapravo hoćete kada postavljate profil na nekom od portala. Da li ubijate vreme? Da li tražite srodnu dušu? Da li širite mrežu poznanstava? Da li znate šta hoćete, jer nije dovoljno da znate šta nećete? Da li sumanuto neselektivno nudite i prihvatate poznanstva, nadajući se da će iz kvantiteta da se izrodi kvalitet? Da li mislite da je podsticajan faktor kad neko navede svoje full ime i prezime, mesto kojekakvih kretenskih nadimaka? Da li vam se sviđa ideja o privatnim profilima? Da li ste svesni da kada jednom zakoračite na Net možete da zaboravite na privatnost? Da li Vam je prihvatljivo da komunicirate sa osobom koja je mesto svoje fotke okačila fotku nekog drugog, ili fotku bilo čega, a da to nema veze sa tom osobom? U kom trenutku komunikacije ste spremni da se „otkrivate“ i dokle ste spremni idete? Da li Vam je uopšte cilj da ova poznanstva prevedete u realnost? Da li imate želudac za realnost? Da li ste spremni da izađete iz udobnosti sopstvene fotelje? Koliko sami fake-irate sopstvene podatke? Šta mislite koliko ih drugi fake-iraju? Koliko i zašto se folirate? Pitanje za žene: „Da li znate da za razliku od razvijenih zemalja sveta, ovim putem, u Srbiji muškarci uglavnom jure nešto za kres kombinaciju, jer su oženjeni, jer je ovako najlakše, jer su totalni luzeri?“

Komunikacija putem Internet-a je poprimila velike razmere i broj korisnika se uvećava maltene geometrijskom progresijom. Ta komunikacija je dobila jednu specifičnu dimenziju koja ima svoje dobre i loše strane. Dobro je što je komunikacija ubrzana, tako da ne morate više da čekate da vam neko odgovori na pismo, po nekoliko nedelja. Međutim, i dalje vam niko ne garantuje da ćete dobiti odgovor na poruke koje šaljete. Zašto? Zato što se ljudima jednostavno fućka da uvaže onu drugu stranu, i zato što, čini mi se, da reaguju jedino kada ste online, tj. kao da vi živite samo onda kada ste ulogovani na nekom od portala. Tako veoma često asinhrona komunikacija pada u vodu.

Zapravo, sa razvojem tehnologija, ljudski duh postaje sve više sveden i osiromašen, a i bogatstvo izražavanja postaje out-of-date kategorija. Internet jezik je jezik nepismenih ljudi, osakaćenog izražavanja, skraćenica i vrlo često emotikona koji pretenduju da zamene reči. O gramatici i pravopisu nema svrhe ni da govorim. Dakle, kriterijum je što prostije, to bolje. Naredne godine će da obeleže sve veću zastupljenost ljudi koji žive u virtuelnom svetu i sve veću nezainteresovanost za stvarnost, što će dovesti do još veće ispraznosti i otuđenja, a što i jeste deo novog svetskog poretka, tj. globalizacije.

I tako rešili ste da upoznate osobu svog života, tj. da plivate u moru dok ne upecate svoju zlatnu ribicu. Rešili ste da izađete na crtu, dakle idete na chat 1 na 1.

Uopšteno, moja preporuka je da odjebete kameru odmah. Koga zanima samo kako izgledate ko ga jebe, znači bye-bye.




Sad ćemo da posmatramo neke stvari koje kao po definiciji mogu da budu deo online upoznavanja, muvanja ili nazovite to kako vam drago.

Prva zamka u koju mnogi upadnu je da zbog ograničenosti komunikacije rečima, počinju da traže osobu koja im je slična u razmišljanjima, tj. traže podudarnosti. Nisu reči tako loše, odmah vidite ko je polupismen, na koju vodenicu melje, itd., ali sve dok ne povežete to sa zvukom i slikom, svaka procena će biti loša. Zašto? Zato što nemate potpune informacije. Ljudi su generalno skloni da se predstavljaju boljima nego što jesu, ne da bi nekoga obmanjivali, već često ne poznaju ni sami sebe dovoljno, te je to uzrok. Posledica toga je sticanje inicijalne pogrešne slike o nekome i početak fantaziranja, a to već nije dobar put.

Nakon toga, ne treba izgubiti iz vida da ljudi online odnose ne razlikuju od stvarnih, te se može dogoditi da počne da se rađa idealizacija, odnosno mnogi ljudi gaje fiks ideje da se sa nekim „gađaju“ u komunikaciji, skoro pa da jedni drugima „čitaju“ misli.

Takođe, ako je geografski izvodljivo, ondosno ako živite na istim kontinentima, ili još bolje istim državama, a što da ne i gradovima, ovakve „veze“ nakon nekog vremena imaju tendenciju i da se prevedu u stvarnost. E, a onda nastaje i suočavanje, pa ko se kome dopada ili ne dopada.

Većina ljudi je apsolutno sjajna i bajna u virtuelnom svetu, a pošto niko nije ni crn ni beo, valja spoznati sive tonove koji su negde između. Sloboda u komunikaciji koji ljudi imaju u online svetu je veća nego u stvarnosti, jer uvek imate mogućnost da ostanete anonimni. Svejedno treba imati na umu da li ćete uopšte da se poveravate osobi koju nikada u životu niste videli, jer za to postoje i bolji načini. Ako baš i nemate kome, izvol’te pa pišite svoj dnevnik, offline ili online na samo vama poznatoj adresi.

Dakle, da rezimiramo, imate prednosti, a to su: veći (u brojčanom smislu) izbor potencijalnih partnera, vreme da se odlučite za next step za produbljivanje kontakta; „opušten“ pristup – pa zaboga svi se nešto kenjaju kakav će prvi utisak da ostave; ne morate da pomerite dupe iz udobnosti sopstvene fotelje i da se izlažete dodatnim troškovima – osim one koje ste platili provider-u i pošto danas niko ni za šta i ni za koga nema vremena (iako je vreme demokratska kategorija, a prethodno rečeno se zove lenjost) ovo mu dođe kao idealan način da se upozna neka nova osoba.

Ali tu vrebaju i brojni nedostaci i problemi: vi zapravo ne znate sa kim razgovarate, sve dok dotičnu personu i ne snimite in vivo, oprezzzzzzzz u davanju svojih ličnih podataka – ne zaboravite, mail account i broj mobilnog telefona uvek možete da promenite, broj fiksnog telefona daleko teže, a mesto stanovanja samo ako se preselite na drugu adresu, kao i mesto zaposlenja, tj. samo ako date otkaz ili nađete novi posao; imajte unapred definisane limite do kojih ćete da idete u ovoj sorti komunikacije – ljudi idu dokle ih vi pustite da idu i vaša intima je samo vaša stvar; zvučaće otrcano, ali budite iskreni, jer se sve laži brzo provale – ako ste udate/oženjeni, ili u bilo kojoj vrsti veze, potrudite sa da sagledate šta nedostaje tom vašem odnosu i nemojte da bežite od problema, suočite sa njim i rešite ga; konačno, još jednom, manite se idealizacije, to je ćorav posao – ako i kada budete tu osobu koju ste idealizovali sreli uživo, sve će da se sruši kao kula od karata.



Iskustva koja sam do sada stekla su da bez obzira na vaše trenutne potrebe i želje, uvek i uvek poslušajte svoj unutrašnji glas, onu misao koja vam sevne kao déjà vu. Samo, dopustite sebi da čujete sebe i ne dozvolite da vas obmane vaša potreba. Budite surovo realni. Ako imate bilo kakve nedoumice i dvojbe, znajte da ne treba ishitreno da donosite odluke, pustite ih da prenoće. Ako vam se neka osoba učini vredna truda, ne odugovlačite, izvucite je na svetlo dana, jer nema svrhe dopisivati se sa nekim ko vam je možda prvi sused. Ako vam u tom susretu nešto ne klapa, onda vam ne klapa, ne tražite razloge, jednostavno nastavite dalje. Život je lep! Mislim na stvaran život!

Thursday, 10 December 2009

Sniženje cena na srpski način

Da se nadovežem na komentare i moj komentar iz prethodnog posta i izvestim o mom današnjem pohodu na Divinu parfimeriju u Bul. revolucije (sada Bul. kralja Aleksandra) 93.


Već na izlogu me dočekuju nalepljeni papiri A4 formata o sniženjima. Ulazim unutra, ljubazno pozdravljam i pitam da mi prodavačica pokaže robu koja je na sniženju. Ljudi moji, ne mogu da vam opišem njen izraz lica i njenu gestikulaciju. Prvo je prevrnula očima, jer zaboga koji sam joj ja kupac koji odma' puca samo na jeftine proizvode. Drugo, to je bio potez rukom koji govori da mogu da odjebem otprilike. I tako, bacim ja oko sokolovo i odma' ispalim: "Je l' to sve što ima na sniženju?" Kaže ona: "Jeste!" Ali nije. A nju mrzi i da govori. Uzmem ja par artikala u ruke i konstatujem sa musavih deklaracija da su svi proizvodi iz 2004. godine i da im je ove godine istekao rok. Konstatujem: "Svim proizvodima je istekao rok, zar ne!" Nevoljno reče: "Pa, da!" - ko da je to najnormalnija pojava (a možda i jeste?!). Ispod stakla na kome su izloženi proizvodi stoji izvikana Shiseido kozmetika, sa 50% popusta, ali njoj ne pada na pamet da bilo šta ponudi.

Pređem na desnu stranu radnje, kad tamo ispod stakla stoje neki polugnjecavi karmini među koje su se umešali i testeri, pa neki lakovi za nokte koji izgledaju najblaže rečeno katastrofalno, jer se kompletno izdvojila boja od podloge. Pa, jebote, mogli su malo da ih promućkaju. I sve u tom fazonu. Da se razumemo, ovo nije sniženje, ovo je klasična podvala i posao za tržišnu inspekciju. Jaoj, Srbijo, zemljo golih govana! Nemam reči.

Uostalom zašto bi se neko pržio da kupi npr. L'Orealov lak za nokte bajat 5 godina za 100 dinara, kada za nešto više od 200 dinara u Lilly-iju ili DM-u i sl., može da kupi friški lak za nokte domaćeg proizvođača Aura. Isprobala sam ga ranije i mogu vam reći da je izuzetnog kvaliteta. A probala sam i Aurino rumenilo i takođe imam sve pohvale. Da se razumemo, nisam ja lokal patriota kada je u pitanju odabir onoga što ću da platim, ali nisam ni paljevina da mislim da ono tamo što dolazi iz daleka nešto više vredi.

Eto, pa vi otvorite oči, kao što uostalom i činite, zar ne?!

Monday, 7 December 2009

Čiji prst (bolje) miriše? ;-P

Iz nekog meni neznanog razloga ostaju mi u sećanju nedotupavne situacije na koje ne bih potrošila ni milisekund svog vremena, da recimo nisam išla u shopping u društvu. Tako sve češće izbegavam tu vrstu meni inače mučne aktivnosti, u društvu. A, štoooooooooo?




Na primer, u više navrata, kao što pomenuh, u društvu, kupovala sam toalet papir. Tada nisam ni slutila da će kupovina tog nama svima neophodnog dnevnog sastojka da se pretvori u pravu avanturu. Naime, naučila sam da postoje nebrojeni kriterijumi po kojima se ocenjuje kakvoća toalet papira. Izgleda da sam živela u blaženom neznanju da je dovoljno da gajim jedino merilo "dobar je, dok mi ne prođe prst kroz njega." Međutim, odjednom, sa svih strana, čujem u glas komentare poput: "Nije dobar 2-slojni, jer iako je jeftin, kratko traje!" "Gledaj samo da nije iz Kine, oni sve živo recikliraju!" "Uzmi ga u ruku i stisni, da vidiš koliko santima je on u stvari debeo, jer su oni uglavnom samo našušureni!" "Obavezno izračunaj cenu po rolni!" "Nemoj da misliš da je najveći paket uvek najjeftiniji - po komadu!" "Obrati pažnju, ima onih koji se cepkaju pa ti komadići, kad završiš "posao", ostaju zalepljeni tamo gde ne treba!"

Pomislih, koja statistika, čoveče! Mora da taj narod udara recke na pločicama po sistemu tablića i unapred postavljenih pitanja, dok se olakšava. Dobro, sasvim sigurno postoji cost-benefit odnos, tj. treba da gledam koliko ću da platim, pa ću valjda u skladu sa tim i da klatim. Ali, nije tako. "A, ne, ne!" rekoše mi poznavaoci ove materije. "Dušo moja, ta vremena su odavno prošla. Ništa ti više nije garancija da iako si spremna da odrešiš kesu, da ćeš da dobiješ kvalitet!" Hm, mislim se ja, još kada bih i to analizirala (osim milijardu gluposti koje mi se motaju po glavi), pa gde bi mi tek onda bio kraj?! Onda sam se naslušala imena svih proizvođača, od lokal-patriotskih do onih belosvetskih.

Sve u svemu, posle nekih sat i kusur vremena, tokom kojih sam nebrojeno puta dobijala želju samo da zbrišem, menjala farbe ko kameleon, čak se jedno vreme i (bespotrebno) ubeđivala, ništa nije vredelo, dok na kraju, iz krajnje pragmatičnih razloga (da ne bih provela ceo dan u hipermarketu) nisam prihvatila da uzmem "najbolji", prema mišljenju većine. Naravno, da li je potrebno da pominjem, nije bio 2-slojni i bio je među najskupljima, ako ne i najskuplji. I bio je obojen, i bio je namirisan, a to baš ne volim. Ali, kad pomislim da je samo njegova cena ona koju plaćam da bih skinula narod sa vrata, mislim da je prilično jeftin i dostupan. Šta da radim, bili su u većini, nadglasali su me. E, sad, većina pobeđuje, čak i onda kada nije u pravu, a to je često slučaj.

Eto, pa vi vidite s kim ćete i da li ćete da idete u shopping. :-D Ako idete sami, kupujete ono što vi hoćete, a ako ste u društvu koje se grčevito drži svojih predubeđenja, i tada možete da kupite ono što hoćete, ali to bi moglo da se protumači kao krajnje nepoštovanje svih onih koji su vam za vaše dobro savetovali da ipak probate nešto drugo. Jedan prob'o, pa se usr'o! – kaže jedna naša narodna mudrolija. I tako, pametniji popušta, i vi popustite, i probijete sopstveni budžet, zbog jebenog toalet papira.

Odlučila sam da ako mi se idući put i desi da idem sa nekim, a tom prilikom ne nađem toalet papir protkan srmom, da neću popuštati, čak ću i da se raspravljam, ako treba, do apsurda! ;-)

Tuesday, 10 November 2009

Overa zdravstvene knjižice

Do danas, meni je zdravstvena knjižica (ZK) bila neoverena ukupno 2.5 meseca. Pošto mi se povraća od čekanja u redovima i sve pride, neodgovorno sam odlagala overu. I dođe mi iz dupeta u glavu, da je krajnje vreme da to uradim. Ako ni zbog čega drugog, da razbijem Maler. Kad je overena ZK obično ti i ne treba.

Naravno da sam prvo okrenula telefon da proverim šta mi sve treba od papirčina i naravno da se na taj telefon niko ne javlja.

Znam da mi je pre godinu i kusur bila potrebna kopija radne knjižice i lične karte + originali na uvid, tako da sam to isfotokopirala. Usput sam razmišljala, samo da ne traže opet onu nedotupavnu Izjavu o imanju/nemanju prihoda za koju se ranije išlo u opštinu, pa tamo u'vatiš dva svedoka za gušu da ti potpišu, pa se onda njihovi potpisi overe. I to onda ide u krug, i svako svakom je svedok, je li, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću.

Uputim se u filijalu zdravstvenog osiguranja na opštini Palilula, popnem se na drugi sprat i odmah popizdim kada sam videla 25 ljudi kako visi ispred šaltera. Sa svih strana gomila oglasnih tabli sa uputstvima za zaposlene, nezaposlene (sa i bez novčane nadoknade), penzionere, izbegla lica, itd. Međutim, nigde ne piše šta treba za nezaposlena lica koja ne primaju novčanu naknadu, a dolaze da overe već postojeću knjižicu. Kapiram ja da nešto sa spiska za nezaposlene, koji prvi put dolaze da izvade ZK, treba da se izbaci, ali nisam sigurna šta, a nisam ni ponela kristalnu kuglu da bacim pogled na nju. Narod lagano režucka i sada je pitanje kako se probiti do šaltera, a da te ne progutaju.

I rešim ja da upadnem u neku od kancelarija da pitam. Kucnem na prva vrata i uđem. Tamo sedi jedan mladić, ždere masan burek i telefonaniše. Kažem: "Dobar dan, molim Vas recite mi šta mi je potrebno od dokumenata.... da....". Kad će on meni: "Nemojte mene da pitate, ja ne radim ovde!" Mrtvo 'ladno ja na to ispalim: "Dobro, a šta onda radite ovde u kancelariji kad ne radite ovde?", uz divni osmeh i još ljubazniji ton. Kaže: "Evo ja sada doručkujem, i onda ću da sednem na šalter da radim, i tako do 19 časova!" Kažem mu ja: "E, baš lepo, prijatan Vam doručak, a vidim da sam naletela na pravog čoveka!" I lepo on meni sve ispriča.

Okay, ja preko reda, sve kao izvinite samo da pogledam šta treba, dovučem se do šaltera, razrogačim svoje plave okice, smešim se i pitam jednu tetu da li mogu samo da zatražim "Izjavu o prihodima za utvrđivanje cenzusa" sa šaltera (to drže u šteku, da narod valjda ne bi razvlačio, što je naravno, kretenski). Naravno, lepa reč gvozdena vrata otvara. Dobijem ja obrazac i onda, ljankase sa druge strane šaltera poče da mi drži predavanje kako sve piše na oglasnoj tabli. Ja joj kažem 3 puta da ne piše, zahvalim se i sednem da popunim Izjavu i zauzmem svoju "omiljenu" poziciju u redu.

Posle nekoliko minuta, pojavi se neki sredovečni muškarac koji tu radi i ljubazno nam se obrati sa rečima: "A'jte vas 5-6-oro dođite u kancelariju da završimo posao, da malo smanjimo red!" Naravno, odma' pojurim za njim. I odem kod jedna tete, ona lepo uze dokumentaciju, bez da je uopšte i gledala i upoređivala originale sa kopijama i overi mi zdravstvenu knjižicu za narednih godinu dana.

E, sad jedan savet za nezaposlena lica.

"Izjava o prihodima za utvrđivanje cenzusa" ima za cilj da od vas izvuče podatke da li ostvarujete ili ne ostvarujete prihode tj. da li članovi domaćinstva ostvaruju prihode i koliko ti prihodi iznose. Kvaka koju treba da preskočite je da ne treba da zaokružujete opcije da živite sa bilo kim, dakle živite sami, bez obzira da li je to tako ili nije tako. I osim što živite sami, ne ostvarujete nikakve prihode i tačka. Još manje treba da dajete podatke o tome sa kim živite i kolike mesečne prihode imaju članovi domaćinstva. Tu vas čeka Republički zavod za zdravstveno osiguranje, da ukoliko prelazite njihov cenzus, onda ima da plaćate na mesečnom nivou troškove zdravstvenog osiguranja kako bi uopšte i mogli da overite zdravstvenu knjižicu. Sve što ste zaokružili verifikujete svojim ličnim podacima i potpisom, naravno, opet pod moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću.

Moralna odgovornost ne postoji, jer ni država i njena administracija nije moralno odgovorna prema vama. Za materijalnu i krivičnu odgovornost, mogu da Vam posole rep, jer niko niti ima pravo, niti može, niti hoće, niti ga zanima da se bavi time da li živite ili ne živite sami i da li prihodujete ili ne prihodujete. Prema tome, oni koji savesno i uredno popune podatke, najčešće dođu u situaciju da moraju da plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje da bi im ZK bila overena. Sve bi to bilo lepo i krasno, kada ne bi morali da plaćate mito, onda kada vam zaista njihove usluge trebaju. Prema tome, nikakve odgovornosti nema.

Thursday, 5 November 2009

Odlomak iz "Letača"

Sada ću da prekucam jednu, prema mom mišljenju prilično korektnu i poentiranu analizu iz knjige Letač koju iznosi glavni lik Dragan Mihailović.

Glavna teza moje katedre je da su generacije rođene posle 1945. godine, najgore generacije u istoriji čovečanstva. Njihovoj dekadentnosti pogodovala su dva uporedna procesa - ekonomski rast nakon ratne klanice i nova politička misao koja ih je oblikovala. Interes kapitala bio je u što većoj proizvodnji i potrošnji dobara koje on nudi. To je ostvareno istim metodama kojima je Hitler pridobijao mase, presecajući tadašnju Nemačku auto putevima i omogućavajući radnicima do dođu do svog automobila kojim će, modernom trasom putovati na par sedmica 'godišnjeg odmora'. Započinje era kreditiranja, era fondova, zdravstvenog, radnog, penzionog. Ti fondovi su funkcionisali i funkcionišu po tipičnoj piramidalnoj šemi; da bi se danas i u budućnosti iz njih moglo isplaćivati, potreban je stalni i sveži priliv u njih, i tako u nedogled. Zavladao je osećaj sigurnosti, tromosti i otupelosti, jer su privrede, u stalnom uzletu posleratne izgradnje, bile bez znakova malaksalosti. Što se više trošilo to se više proizvodilo, i tako u krug. Nova politička misao na Zapadu u službi interesa kapitala davala je sve veća prava onim kategorijama u društvu koje su se pokazale kao najbolji potrošači, time i pokretači privredne mašine - evropski lumpenproleterijat, profesionalni konzumenti svega i svačega u dužničkom ropstvu kredita ili minusnih salda u banci dobijali su potporu države počevši od plaćanja stanarine pa do telefonskih računa, potom žene koje u pravima koja su im kao svestranim potrošačima darovana ubedljivo nadmašuju muškarce, do homoseksualaca, koji po svim sociološkim istraživanjima spadaju u red najboljih potrošača. Skupe su te kremice, znaš.
Nevolja je nastala tada kada je ostvaren zenit prosperiteta i procesi počeli da se odvijaju retrogradno. U Evropi se danas živi znatno lošije nego pre deceniju ili dve, a sa najavljenim proširenjem zajednice, perspektive zapadnoevropskog stanovništva još su sumornije. Fondovi su u krizi, jer se javlja sve veća nesrazmera između broja korsnika i onih koji u njih uplaćuju. Zapadnoevropska omladina koje je sve manje, jer Evropljani ne žele da imaju decu, nije sposobna za rad i izazove koje donosi budućnost. Zbog toga će njihove države biti prinuđene da se otvore za one narode koji će im obezbediti zdravo, brojno i radno sposobno potomstvo - u prvom redu za Turke! I tako će zapadna Evropa verovatno već u nekoliko sledećih generacija TRAJNO izgubiti hrišćansku većinu i odgovarajući način života. U duhovnom smislu hrišćanski sadržaj je već iščezao.
Postavlja se pitanje, kako je moguće da su evropske elite previdele ili dozvolile ovakav razvoj događaja? Mislim da odgovor valja potražiti u drugoj tezi moje katedre koja glasi - gospoda je izumrla, nema je više! Dovoljno je uporediti fotografije nosilaca javnih funkcija do drugog svetskog rata i ovih današnjih homoseksualnih faca debilno zadovoljnih, ministara koji dolaze biciklom na posao, ili u predizbornoj kampanji plešu, lakdrdijaše i dele krofne prolaznicima, pod isprikom da u i oni 'od krvi i mesa' te da je vlast puki 'servis' građana, a građanin (kao da seljaci ne postoje?) je kralj! Ovde je osnovna prevara. Vlast je vlast, a ne šalterska služba.
Narod mora da ima respekt prema vlasti, a to ne može činiti ako se ona spusti na njegov 'nivo'. Da bi taj respekt zaista i bio opravdan, nosioci vlasti se moraju birati između najboljih i najsposobnijih, kojih je u ovom degenerisanom svetu bez gospode sve manje. Nosioci vlasti su kroz istoriju uvek služili za primer onima ispod sebe, ili im barem ulivali strah, na kojem je počivala društvena disciplina.
Gospoda je izumrla, ali kako? Ako nije pobijena revolucijama kao kod nas i u Rusiji, onda je iz nekog čudnog depresivnog stanja podigla ruku na sebe. Kilava i mlaka, nezainteresovana za borbu i za ishod te borbe, izgubila je svest o svojoj posebnoj misiji, izgubila je ideju. Ovde je ključ tajne. Ideja. Sa tog aspekta posmatrano, čak su i komunisti, ali oni iskreni, a ne Brozovog tipa, gospoda u odnosu na današnje 'demokrate' koje se ističu građanskim pedigreom.

Tuesday, 3 November 2009

Prvi sneg je zavejao breg... ove jeseni u Beogradu...

Krupne i bucmaste pahulje se prepliću jedna kroz drugu pomoću beogradske košave koja duva već treći dan. Mnogi ne vole košavu, ali da je nema verovatno bi se svi ugušili od smoga. Ja volim vetar, neka je i snažan.

Četiri mačke (mama mačka i 3 poluodrasla mačeta) koje hranim svakog jutra papalinama ispod kuhinjskog prozora (a što komšiluk intenzivno nervira) se nisu pojavile danas. Verovatno su se zamotale i isprepletale, spavaju i čekaju da prođe ovaj kijamet. I njih čeka hrana. A ja s vremena na vreme otvaram prozor i cicikam ih da dođu. Mada mislim da će se tek sutra pojaviti i to će onda biti trenutak za duplu porciju riba, a možda i repete.

Ovo vreme je takvo da ne treba ni promoliti nos iz kuće, ako ne moraš to da uradiš. Eto ti prednosti kad si nezaposlen/a, hahaha.

Vreme je ko stvoreno da se ušuškaš, slušaš muziku koja te opušta, pročitaš nešto što te zanima, pogledaš neki dobar film, pijuckaš nešto što tebi lepo klizi niz grlo - po izboru. A, ja volim čašu dobrog crnog vina. Nije da podstičem konzumaciju alkohola, ali nije nego... ;-P

Evo nekih predloga za slušanje danas...















Naravno, sve to kao totalni kontrast uz knjigu Letač od Predraga Anđelića koja na prvi pogled deluje onako petparački i pretenciozno. Meni je zanimljiva iz nekoliko razloga. Prvo dešava se u "velikom" gradu, tj. Beogradu i pokriva taj neki milje omraženih devedesetih godina. A, iako je svaka sličnost slučajna, neki likovi su toliko jasno opisani da se daju prepoznati, u zavisnosti od toga ko je koliko pratio društveno-politička dešavanja u to vreme.

Uživajte u toplini doma svoga i predite ko moja mačka koja sedi u ormanu u perjanom jorganu...

Sunday, 1 November 2009

Ona i ja, ja i ona, mi?

Stiglo je još jedno divno toplo leto! Ako izuzmem zahtevne poslovne obaveze, skoro čitavu zimu sam proveo surfujući po Net-u. Otvorio sam profil na FB-u s namerom da upoznam neku baš-baš dobru cicu. Pljuštali su odgovori na poruke koje sam slao ženama i one su uzvraćale, i za divno čudo (a za moj ukus i prebrzo) se otvarale. Da ne kažem da se nemali broj skoro nudio kao na tacni, a to me je tek beskrajno odbijalo. Izašao sam sa više desetina riba. I ribe su bile razne, i dobre cice, i totalni odroni, i zabavne, i smaračice, i šuplje, i inteligentne, ma svih boja i oblika. Uglavnom su mnogo pričale o stvarima koje samo njih zanimaju, nešto kao speed dating fora. Smenjivale su se kao loše izmontirani kadrovi. Otprilike, štos je kako reći što više o sebi za što manje vremena. A, opet, da li ti zaista imaš pojma nešto o nekome posle jedne ispijene kafe?! Naravno da ne! I tako sam jedno vreme zaista verovao da mogu da upoznam kvalitetnu žensku individuu na ovaj način.


A onda se pojavila Ona. Ali, nije se pojavila na Net-u. Pojavila se stvarno u mom životu. U početku je i nisam primećivao. Zbog prirode mog posla imam prilike da sretnem more i more žena svakog dana, i imam prilike da vidim kako one izgledaju bez šminke i svih tih ratničko-osvajačkih aksesoara. Mogu da vidim sve njihove imperfekcije. Naš prvi susret je bio takav da je me je ona mrtvo 'ladno napičila, smatrajući da ima pravo da u sklopu cene koju je platila dobije nešto preko definisane usluge. Oduvek su me privlačile samosvesne i samouverene žene. Mada, moram priznati da sam pomislio: "Riba je neviđeni drkadžija!" A, s druge strane, nije da ni ja nisam drkadžija. Ko zna šta je ona pomislila o meni?! Ali, ne mogu da popuštam i udovoljavam svačijim željama, jer bi to srušilo koncepciju mog poslovanja.


Kako je vreme proticalo, shvatio sam da hoću da joj se približim. Nikad nisam bio vešt u muvanju riba, pa mesto da odvalim neku dobru žvaku, ja uglavnom krenem da smaram o stvarima koje mene zanimaju, pa se često moje izlaganje pretvori u monolog. A i treba mi 100 godina da napravim prvi korak, jer sam prilično sklon promatranju pre nego se upustim u akciju. Oprezan sam. I zbog toga što sam oprezan sklon sam da podignem bedeme i da budem ciničan, a mislim da sam baš duhovit. U početku sam joj se obraćao na Vi, kao što se i obraćam svim klijentima, i to je trajalo neko vreme. Međutim, shvatio sam da je to bezveze i da treba da pređem na ti, čini mi se da će to da smanji distancu. Ne znam da li ona kapira moje interesovanje za nju, jer mi ne deluje nešto zainteresovano. Konačno i ja sam nju pitao čime se bavi u životu. Izgleda da je pitanje shvatila bukvalno i krenula je da mi priča priču od A do Š, pomalo konfuzno. Iznenada sam shvatio da je vreme da zapalim, pa sam rekao da je vreme da krenem. I ona je pogledala na sat i rekla da je i njoj vreme da krene. Razmišljam da li da je pozovem da izađemo ili ne. Nisam raspoložen za još jednu pedalu.


Ako bih je pozvao, voleo bih da to bude neko prijatno i udobno mesto, čini mi se da bi joj pristala jedna crvena ruža kao znak pažnje sa moje strane. Voleo bih da na to dogovoreno mesto dođem ranije i da je gledam kako ulazi i pleni prostor po kome korača. Zamišljam je kao moju kraljicu, ulazi na visokim i tankim potpeticama, sva je nekako prozračna i laka, hoda glatkim nogama ka meni, meni sve titra u stomaku, baš je po mom ukusu.


Prilazi mi lagano, miluje me pogledom i mazno mi kaže: "Ćao!"


I ja joj sa glavom blago iskrivljenom u stranu odgovaram: "Zdravo!"


"Dugo me čekaš?" - upita ona.


Pomislih, voleo bih da si ti ta koju čekam čitav život, ali to ne govorim - neću da budem patetičan i jadan.


Kažem joj: "Tek sam stigao i seo!", a lažem jer sam došao 15 minuta pre toga, kako bih osigurao sebi taj trenutak uzbuđenja dok je gledam kako mi prilazi.


"Šta bi volela da popiješ?" - upitah je.


"Znam da je vrućina i da konzumacija alkohola nije baš pametna, ali volela bih sa tobom da popijem čašu vina!" - reče kroz šeretski osmeh.


I nastavi: "Znaš onu latinsku izreku - In vino veritas!", reče kroz kobajagi nehajni, ali izazivački smešak.


Uz blagi uzdah i polunaklon rekoh: "Kako god ti želiš, biće mi zadovoljstvo!"


Moje oči sevaju ko munje po njenom telu. Sva mi je privlačna, zadržavam milimetar po milimetar pogled na njenoj figuri. Sviđaju mi se njene oči, ima oči deteta, ima oči žene koju bih mogao da zavolim, ima oči našeg nerođenog deteta. Njene usne su kao mladi pupoljak, sočne i meke, ljubio bih se sa njom dugo, dugo. Ima male šake i prstiće i voleo bih da me dodirne svojim prstima. Njen vrat je tako dug, beo i mek, kao stvoren za sve moje poljupce. Grudi su joj male i čvrste, struk istaknut, bokovima se uvija dok priča, malo šuška, maše non-stop rukama, naginje se ka meni. Mislim i u sebi šapućem nemo: „Pa, dodirni me barem jedanput tim svojim prstima, stavi ruke oko moga vrata!" Prekršta noge, levo-desno, desno-levo, kako samo ima lepa kolena, jedva da mogu da odolim a da ne spustim šaku na njena kolena i da krstarim po njenim nogama. Nalakirala je i noktiće na nogama, mmmmmmm, to mi se baš dopada. Oduvek su me privlačila lepa ženska stopala. Želim je...


Vidim da me želi, a vidim i da se opire toj želji. Verovatno joj smeta moja fokusiranost na njeno telo. Previše je pametna da bi to moglo da joj imponuje. Moram da imam strpljenja za nju, jer će da mi se izmakne i pobegne. Nisam u stanju da je slušam dok priča, jer mi kroz glavu prolaze slike koje nemaju baš mnogo veze sa pričom. Trudim se da ostanem pribran i trudim se da se ponašam kao gentleman.


I ispili smo čašu vina, naše prvo zajedničko piće...


Upitah je: "Da li ti je prijalo vino?"


Reče mi: "Izuzetno, a najviše mi je prijalo što sam ga popila sa Tobom!"


Da, to jeste zeleno svetlo sa njene strane i skočio bih na nju istog trenutka, ali suzdržavam se nevešto. Nešto mi priča ne ide, pa lupih: "Možda bi mogli da se prošetamo još malo, pa da te odvezem kući?"


Ona me prostreli pogledom i reče: "Da se prošetamo - da, ali ako je poenta tvog odvoženja mene mojoj kući, poziv koji čekaš da ti uputim i pozovem te kod sebe, od toga nema ništa!"


Pomislih: "Sad sam baš zajeb'o stvar, a zajeb'o sam zahvaljujući tome što ne razmišljam!"


I počnem da se vadim: "Ma ne, nisam uopšte mislio tako (jok i nisam!!!)! A šta si ti mislila?"


Bez uvijanja mi reče: "Meni je jasno da te privlačim i jasno mi je da hoćeš da vodiš ljubav sa mnom, ali mene to ne zanima!"


"Super (al' za malo)!" - pomislim.


Počnem da 'ladim situaciju i kažem: "Meni se nigde ne žuri (jok i ne žuri mi se!!!), želim da te bolje upoznam (i to što pre!!!)!


Ona me ispitivački promatra i kaže: "Dobro, to je okay, jer i ja tebe želim bolje da upoznam!"


Vidim da se atmosfera zaledila, po pomislih da je malo otkravim i kažem: "Je l' može jedan mali poljubac za kraj našeg današnjeg druženja?"


Pogledom ispod oka i rečima koje ubijaju kaže: "A šta misliš o poljupcu za rastanak? Očigledno se naša poimanja ne poklapaju. Ti hoćeš sve i hoćeš sad, a ja tražim nešto sasvim drugo!"


"A šta ti tražiš?" - upitah je.


Kaže mi: "Ja tražim muškarca koji će biti moj životni partner, ne tražim ljubavnika za jedno noćno bdenje! Može biti da si moju otvorenost pogrešno protumačio, tj. da si to video kao moju spremnost da bezrezervno skočim na tebe i da do iznemoglosti izgaramo u polnom opštenju!"


"Jaaaaojjjjj, al' je počela da filozofira, znam da joj se sviđam!" - mislim se ja.


"Sem toga, ne znam šta bi na sve to rekla tvoja žena?" - i dok izgovara čeka moju reakciju.


"Ups!" - pomislim, znači tu smo. "Ti tražiš emotivno vezivanje?!" - upitno-potvrdno konstatovah.


Kaže: "Da, baš tako, jer sve ostalo mi je besmisleno! Svaka seksualna aktivnost koja u svojoj podlozi nema emotivni sadržaj meni ne znači ništa!"


Razmišljam šta da joj kažem i ladno ispalim. "Da, tačno je, oženjen sam, ali kakve to veze ima?"


Da li je potrebno da objašnjavam kakvu bujicu reči je ispalila po meni. Ne, nije. Da se naslutiti.


Rekla mi je na kraju: "Sviđaš mi se, ali pošto nisi slobodan, ne zanimaš me!" - okrenula se i otišla.


E, sad, ona ne zna da sam je ja slagao i da nisam oženjen. A u međuvremenu sam shvatio da mi se njena reakcija dopala. Pokušaću da joj objasnim da je to bila moja test šala. Jedino imam malu bojazan da će da me proguta, zbog mog idiotskog smisla za humor. Ali, šta je tu je. Osećam da je spremna da ode u sve nadležne opštinske sudove i da proveri moj status, a i meni ne gine da vadim krštenicu i da joj dokažem da nisam oženjen.


Do skoro nisam bio spreman ni na šta iako sam mislio da jesam, ali ova žena mi se baš sviđa. Bilo bi kretenski da me proguta neki glup ponos i da mi se izmakne. Uzimam telefon u ruku i okrećem njen broj. Odbija mi poziv. Uporan sam i konačno posle 5-og poziva kreće razgovor.


Skoro islednički kaže: "Reci zašto se javljaš?"


Kažem joj: "Zovem te da ti se izvinim!"


"U redu, izvinio si mi se, i šta sad?" - odsečna je.


"Znaš, ja sam se zezao malo sa tobom. Mislim, nisam u braku, nemam ribu, kapiraš!? Samo me je zanimalo kako ćeš da reaguješ!" - kažem pokajnički.


Ona malo ćuti, pa kaže: "Ti si stvarno moron, a i smisao za humor ti je moronski! Mada, drago mi je što si me pozvao, jer sam negde u sebi priželjkivala ovakav obrt situacije!"


Kažem: "Paaaa, je l' hoćeš da se vidimo?"


Kaže mi: "Paaaa, ne znam... u stvari, zaslužio si da te držim još na ledu! Ali, s obzirom da je život samo jedan odgovor je pozitivan. Dođi po mene u 8 uveče, idemo da popijemo po čašu vina koje, nadam se, ovoga puta neće podstaći tvoj smisao za humor koji bi mogao da nas razdvoji za sva vremena!"


Pao mi je kamen sa srca. Rekoh joj: "Dolazim po tebe i vodim te gde god ti želiš! Iiiiiii, obećavam, neću tako grubo da se šalim, ali to i dalje ne znači da neću da se šalim sa tobom i da te zasmejavam!"

Saturday, 31 October 2009

Presek

Ceo život imam tu osobinu da primam sve energije ljudi sa kojima dolazim u kontakt. Tako sam nekad baš sjajno raspoložena, a nekada mi je mnogo loše. Eto, danas mi je pripala muka po n-ti put.

Mnogo volim pijace, pa često i odlazim na njih. Tamo ima raznih ljudi i ti ljudi su kontaktu sa realnošću. Mislim na onu pravu realnost. Oni se bore svakog dana i njih jebe korumpirana inspekcija i murija.

Na Bajlonijevoj pijaci, na kojoj sam se obrela neplanirano, jer sam odjurila da kupim još jedan donji deo trenerke (e, a jedan sam već juče kupila, pa me očigledno ćapio potrošački mentalitet i zinulo mi je dupe) od onog, kako ga zovu, brušenog pamuka (mekan je ko duša ili ko pliš), usput svratim do jedne žene koja prodaje masline. Prodaje još nešto ispod tezge. Zbog toga što prodaje ispod tezge je danas popila nemalu novčanu kaznu. Veselo sam joj prišla i pozdravila je. Ona je podigla ka meni svoje umorne oči i promrzle ruke i rekla mi je: "Eto, vidiš, a proganjaju nas kao da ispod tezge držimo drogu!"

Rekoh joj: "Da, dok Vi pokušavate da zaradite još nešto prodavajući štrudlu od maka, oni su ti koji diluju drogu – u ime naroda!"

Ni ona, ni ja, nemamo ništa od te prežvakane konstatacije. Oni jebu, a mi? Nekima ispadaju oči, nekima ispada cash.

Pre nekoliko meseci na istoj pijaci sam srela poznanicu koja prodaje voće. Okrenula je glavu na drugu strane. Shit. Sve je jasno. Jasno je da joj je bio totalni bad, jer ta devojka je na doktorskim studijama. I šta ima ona od toga?

Na pijacama je sve manje prodavaca, a sve više preprodavaca. O posmatračima i kupcima već se zna. Seljak je marginalizovan do te mere da ga svaka fukara, počevši od sitnog nakupca do državnog aparata ucenjuje za sav njegov znoj i muku koju utroši. Sve što ova zemlja može da proizvede, to ova država mahom uvozi. Kada je reč o izvozu, naravno, ide se sa damping cenama na strana tržišta koje su preniske i za domaće tržište. U međuvremenu, kojekakve budale sede u ministarskim foteljama, npr. ministarka finansija je pre neki dan izjavila da blage veze nema na šta odlazi 4% bruto domaćeg proizvoda. Ruku na srce, ona i ne vodi taj resor, ona se uglavnom blagougodno i samozadovoljno smeši pred kamerama, dok svojim milim glasićem saopštava poražavajuće informacije.

Posle sam se utešila ipak kupivši gornji deo trenerke sa kapuljačom i tanke helanke koje mi menjaju čarape ispod pantalona zimi. Čarape, one sintetičke, ne volim, jer me od njih svrbi koža i tako su neprirodne.

Prošetala sam ponovo Skadarlijom. Bilo je hladno i sunčano. Nije bilo puno ljudi. Baš takvu Skadarliju volim. Trenutke kada čujem ptice, vetar, šuštanje lišća, miris jeseni i dolazeće zime.

Otišla sam u Modus u Svetogorskoj da snimim da li ima neka zimska jakna za mene. Garderoba je uglavnom bapska, ali može da se nađe poneki zanimljiv komad. Tako sam upecala vrlo zanimljive crne rukavice od prevrnute kože, crnu pamučnu (ali tkanu) rolku sa širokim ramflama i jedne neobične crne somotske pantalone koje podsećaju na pumparice. Na kasi sam ugledala crvenu ogrlicu i taman što sam je ispustila iz svojih ruku, dajući sebi koji sekund da razmislim da li je zaista želim, jedna tetka je tako gramzivo otela tu ogrlicu i još 2. To je ono kao kada se čovek na samrti koprca i čini nešto što mu je (možda) poslednje u životu. Ne volim gramzivost, a još manje bahatost. Međutim, želja za posedovanjem u svakom smislu je sve izraženija kod ljudi.

A, ja mislim da mi ne posedujemo ništa, osim sopstvenog integriteta – samih sebe. To je jedino blago naspram sebe i zato treba biti obazriv i ne treba se lakomiti. Sve je prolazno.

Friday, 30 October 2009

You Spin Me Round (Lika a Record)

Meni baš nešto čuči ova Dope-ova verzija večeras...



Mada, od onda, a bilo je to pre 24 godine, kada su Dead or Alive bacili ovu pesmu u etar, čeznem da imam disko kuglu iz njihovog spota koja se okreće sa mog plafona. Bez zezanja, nije isključeno da ću da je stavim u trpezariju. :-)

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...