Tvojih 5 minuta

Autorka bloga raspisuje konkurs pod radnim nazivom Tražim dečka muškarca.

Osnovni uslovi za kandidate:

• da ima između 33 i 40 godina (mada je broj godina čista varka, a tu opasku dodajem skoro godinu dana kasnije od prvobitno napisanog i objavljenog)
• da je visok najmanje 183 cm
• da je slobodan, ne samo u pogledu shvatanja i poimanja sveta u sebi i oko sebe, već i u formalnom statusnom smislu
• da poseduje solidno iskustvo u odnosima sa ženama i da gaji pozitivan stav prema ženskom polu - dakle, da nije ženomrzac
• da generiše stabilne prihode, jer ne nameravam da ga izdržavam, pozajmljujem mu novac ili da plaćam izlaske, račune i sl.
• da nije u mačo tripu, jer takvi mi se gade
• da redovno bilduje sive moždane ćelijice
• da neguje dobar i vispren smisao za humor koji npr. isključuje ideje o pričanju sočnih viceva kao predstave o sredstvu koje će me zasmejati do suza, jer verovatnije je da ću povraćati na to
• da je emotivan, nežan, saosećajan i posvećen
• da je obrazovan, kulturan i odmeren
• da je brižan i pažljiv prema meni 
• da je odgovoran prema sebi, ali i prema meni
• da ne poseduje ni trunku agresije u sebi, odnosno da je istu naučio da kanališe na konstruktivan način
• da nije ljubitelj i redovni konzument dobre kapljice, te da ne koristi narkotike - to uključuje i da ne puši marihuanu, kao i da ne guta "hemiju" - a ta "hemija" osim amfetamina uključuje i nekonzumiranje lekova za smirenje ili pak medikamenata za lečenje psihičkih poremećaja
• da nije ljubomoran, odnosno posesivan
• da je komunikativan (ali ne i logoreičan) i socijalno adaptiran
• da ne očekuje da tražim muža, jer ga ne tražim
• da je sposoban da se brine o samom sebi, jer ja mu neću biti dadilja, služavka, niti majka, kao što ne tražim ni tatu, ni hauzmajstora
• da nije mamin sin - tj. da nije Edipovac
• da je emotivno sazreo i stabilan da shvati da iako prilika čini čoveka lopovom - da joj treba odoleti, jer nije poenta u nemanju iskušenja, već u odolevanju istima, tj. ja ne tražim ljubavno-seksualnu ili samo seksualnu avanturu, pa me oni koji su skloni tome ne interesuju
• da nije iz pizde materine, odnosno da je urban, ali nikako isfoliran
• da nije promiskuitetan, niti sklon ljubavnim neverstvima
• da je duboko svestan da emotivni odnos predstavlja svakodnevni trud i rad, bez garancije o dužini trajanja istog
• da je dobar slušalac
• da nije svađalački tip
• da nema prejebane stavove koji su isključivo produkt lične ograničenosti i predrasuda
• da sluša, uvažava i poštuje moje mišljenje - i kada se ne slaže sa njim
• da nije sklon držanju predavanja - tirada koje za jedini cilj imaju lečenje ličnih frustracija, jer ja to ne trpim
• da je svestan da je meni, kao i njemu fizički izgled važan, ali ne i presudan
• da nema problema sa potencijom, jer takvih mi je dosta
• da nije seksualno pervertiran, pošto ja ne nameravam da postanem porno zvezda na home video-u
• da ima puno vremena i razumevanja za mene, jer drugačije ne može
• da nije gušilački tip, jer samo sama sa sobom mogu da provedem 24 sata
• da nije sklon obmani, niti samoobmani po pitanju ličnih kvaliteta, odnosno nedostataka
• na kraju, ali ne i najmanje bitno -  da je vedre naravi, odnosno da nije tutumrak, ali i da nije jebivetar

Nudim:
Mnogo toga o meni se da zaključiti iz svega što sam do sada napisala, komentarisala, itd. Jer zapravo, Sve što jesam i nisam rekla ja sam rekla, tj. napisala i stojim iza svega. Očekujem da onaj ko je zainteresovan odvoji svoje vreme na čitanje mojih blogova, jer će me tako upoznati. Lične fotografije ne šaljem na upit.

Rok za prijave:
Do popune

Molim zainteresovane kandidate da mi se ne javljaju na mail adresu, jer ću takve mailove ignorisati. Sva prepiska će biti javna u vidu komentara u okviru ovog posta. Kome je to trulo, ne mora ni da se javlja. Ja ionako tražim junaka, a ne pizdu.

Pozdrav i srećno!

23.06.2010. 22:26 u trenucima kada je vrla reprezentacija popušila na SP-u
P. S. Kolege i kolezinice blogeri, šta ste se stisli, daj bre ispomažite da nađem sebi đuvegiju. Manite me palčeva (da ne kažem nešto drugo), sreće i tako to. Život bre prolazi, neću da čekam da mrem dok ne upoznam belog konja na princu. :-)

Ma šta 7, dosta je 3 dana!!!

10:05 Stenica se opet javlja. Hvala vam svima koliko vas ima na podršci. Puno, puno mi znači. Sad sam pročitala onaj moj jučerašnji post, uf, grozan je, toliko je to sve sumorno. A vama, hvala što ste u tome učestvovali. Ja ne volim kada me hvataju takve faze, sati, ali ima i toga, da se ne lažemo. Znači, prošlo je prvih 48 sati (ali nije svadba ;-P) i sad lagano "grickam" treći dan. Ex-smokeri, kojih ovde ima :-)), a koji su "ponavljači" bili u ovom procesu, i sami znaju da je svaki put drugačije. Nemam pojma koliko puta sam ostavljala cigarete. Sećam se prvog puta. To je bilo ono klasično korišćenje prilike, šibicarska varijanta. To je bio kraj 1999. godine, vreme kada je harao gadni grip. Ko ga je zakačio, seća se. Ja sam tada bukvalno puzala po kući, jer nisam imala snage da hodam i pila veštačke supe i to mi je bila hrana. Znači, zaista gadno kada se čovek oseća totalno bespomoćno. E, normalno tada nisam pušila, a ni 3 godine nakon toga. Posle sam pronašla jedan od najnerazumnijih mogućih razloga. Pušila sa koleginicama i kolegama na poslu. Kasnije je bilo nekih pokušaja (otprilike jednom godišnje) koji su se okončavali posle mesec, do 3 meseca. Pa, istina je, nemam baš dobre reference, ali... to nije razlog da ovoga puta ne bude drugačije. :-))

21:12 Pošto sam se sita nakomentarisala kod koleginica i kolega blogera, da vam kažem da me 'vata ono moje prirodno ludilo, koje u stvari volim kod sebe i koje je zasnovano na ničim izazvanom optimizmu i vrcavom humoru (bar ja mislim da je vrcav, a i ja moram svog konja da hvalim :-)))))) Pošto ste me banovali, ja se sada plašim da spomene i "C" od cigareta, a vi nemojte da me progutate što sam pomenula i da me nabijete na kolac u sledećem komentaru; ili me nabijte, kako hoćete. Došla sam danas u iskušenje. A znate zašto? Zato što su mi bile pod nosom. I da vam priznam nešto. Pomislila sam da kad me niko ne vidi da maznem jednu cigaretu iz paklice, da je sakrijem i onda je odnesem i popušim kući kad to niko ne vidi. Šta kažete na ovo? Znači, vrhunski idiotizam i ponašanje na nivou skromnih mentalnih kapaciteta. Ali, dobro, šta da radim, grešna sam skroz. Odolela sam iskušenju. :-))

21:26 Jeste da nemam para, pa samim tim ni za bacanje (ko mi kriv kad ne umem da se "snađem"), ali rešila sam bila da je podsticajno da sebe počastim jednim jeftinim ručkom u Taze-u, jer sam toliko već uštedela od nepušenja, te sam to i uradila. :-) Posle sam sebe prošetala i nakon šetnje se gušterisala na klupi u parku između Starog i Novog dvora, i čitala tekst koji je pisan kao potpuno nekonvencionalni pozorišni komad Bolest ili moderne žene (saznala sam da spada u lezbejsku lektiru) od Elfride Jelinek. U predgovoru Jelinekova za sebe kaže: "Ja takoreći udaram sekirom u samo središte, da tamo gde moje figure stanu ni trava više ne raste." Ja sam na samom početku izučavanja njenog književnog opusa. Uzela sam i knjigu Pijanistica, dok mogu da se nadam da će bar jedan od sledećih naslova: Naslada, Ljubavnice, Izgnanici, biti dostupan prilikom moje naredne posete Biblioteci grada. Takođe, Narodna biblioteka Srbije ima jednu sekciju na sajtu gde se može pronaći arhiva knjiga dana koja seže 6 godina unazad, a gde ima zanimljivih naslova koji mogu da vam posluže kao inspiracija šta da čitate ili za neku dalju inspiraciju.

U prvih 7 dana...

Ovaj post će da se nadopunjuje u narednih šest dana. Potrudiću se da bude sažeto pisano, ukoliko ja to uopšte i mogu da izvedem. ;-)

utorak, 16.03.2010.

Ostavila sam cigarete. Nije mi prvi put. Ali, potrudiću se da istrajem da bude poslednji put. Tako da... Znam kako izgleda "skidanje" na suvo. Pušim dosta godina i u poslednjih pola godine pušim kao Turčin, znači ne vadim pljuge iz usta. Kapiram da je to samodestruktivno ponašanje. Priznajem, meni je juče bilo mnogo teško. Osećala sam se kao besna lisica, kao podivljala. Sve mi je smetalo. Još je negde na pola dana počelo da me puca depresivno raspoloženje. Jebote, ja imam psihološki problem. Sem toga, osetila sam i neku vrstu fizičke krize, ili je to moj trip?! Do večeri sam već bila poluluda. Onda posmatram sebe i uviđam da sam se ja maltene saživela sa tim cigaretama i sa tim načinom života. Meni nedostaju moje nakaradne navike. Navike koje, izgleda, za mene znače "život". Ma koliko ova postavka stvari izgledala okrenuta naglavačke, kao što i jeste. Ja sam se juče osećala kao da sam sama sebi uzela deo sebe. Kao da mi deo mene same nedostaje, tim reskim iznenadnim činom prestanka duvanjenja. O, kakav lament ni nad čim?!

sreda, 17.03.2010.

10:10 Prošlo je prvih 24 časa. Probudila sam se relativno rano. Već se osećam bolje. Mada, tek sada osećam koliko mi kuća smrdi na duvan. Ne može to da se izluftira za nekoliko sati ili dana. E, sada mi već to smeta, jer me i dalje mami. A, mami me i da izađem napolje. Mislim, s obzirom da je pušenje i ispijanje nes kafa vezano za sedenje u mestu, onda ću da ist(e)rujem svoje demone kroz šetanje. Često ja to radim. Kad popizdim zbog nečega, ja se oslobađam time što hodam i hodam... Da vam ne pričam, malo-malo pa popijem po gutljaj vode, kad god mi dođe da pripalim.

10:22 Ono što je najvažnije je da je moja prijateljica zdrava i da je jučerašnji pregled pokazao da nema rak pluća. Pa, kada sam pročitala mail koji mi je poslala, ja sam jutros plakala od sreće. Ako njoj, meni i bilo kome od nas to nije dovoljna motivacija da ostavi duvan, onda će mu biti dovoljna kad i sam dođe u situaciju da mu na rentgenu kažu da ima fleku na plućima. A dok dočeka dan da se uradi i CT pluća, do tad mož' i da siđe s uma od paničnih napada, nespavanja i svih horora u glavi koji se za to vreme odvijaju. Sve u svemu, hoću da kažem, prvo za sebe, da sam najobičniji kreten koji ne ceni sopstveno zdravlje. A kad ću? Kada ga izgubim, je li?! I to zahvaljujući sopstvenom idiotskom ponašanju. No, od osude nema ništa. Nego da otpijem još jedan gutljaj vode, da se istuširam i izbacim svoje dupe napolje da ide u šetnju.

15:51 Ne znam da li mi je bilo gore ili bolje dok sam bila napolju. Vetar mi je dobro izduvao ovu moju kratku kosu, preciznije glavu, jer tu kosa baš i ne vrši svoj posao. Pomislila sam da nije vreme da idem na Adu ili npr. Zemunski kej, jer previše duva (i jeste tako), pa sam kao odlučila da se prošetam Bulevarom. Međutim, kod Vuka mi je pripala muka, od platana kojih više nema, od očerupanog i prekopanog kolovoza sa desne strane (ako gledate ka Cvetku). To više nije Bulevar koji ja znam. Pre toga sam prošla pored očerupanog gradilišta gde je smetlište nekadašnjeg hotela Metropol. Gradilište gde se ništa ne radi i navodna rekonstrukcija koja je trebala da bude završena još pre više od godinu dana. A onda sam se setila onog divnog čoveka zbog koga je FEST bio ono što jeste, Nebojše Đukelića koji je pre nepunih 13 godina u stanju teške depresije oduzeo sebi život, skokom sa ovog hotela. I dan danas se sećam koliko mi je bilo žao kada sam čula da tog čoveka više nema. Znam, mračno je sve što pišem, ali šta ću, i ja se trenutno tako osećam... Jela sam kokice, jer me je jela nervoza zbog osećaja unutrašnje teskobe i toga da ja to sve nisam imala gde da pustim da izađe iz mene... pobegla sam ka Kalenićevoj pijaci, jer te pijace nekada mogu da te "dignu", tamo se odvija život... nije bilo nijednog filma koji bih mogla da pogledam, u ovim ranim popodnevnim satima...prazninu koju nosiš u sebi nekada nemaš čime da napuniš, jer svaka supstitucija (što je zoveš svojim zanimacijama i hobijima) je antiteza onome što stvarno hoćeš, a što ne možeš da dosegneš, jer ne zavisi samo od tebe... tako i ja znam da sve moje supstitucije ne mogu da zamene ono što mi je u životu potrebno... i to mi veoma smeta... to me gotovo parališe... pao mi je mrak na oči... kome je muka od ovoga, neka ne čita...

Pospremanje

Pošto je više nego očigledno da u vremenima u kojima živimo niko nikog ne jebe ni 5%, ja bih da vam kažem da se sa takvim ponašanjem ni malo ne slažem, niti isto praktikujem.

Takođe, želim da vam kažem da je komunikacija dvosmerna ulica, ali da veoma lako možete da zapadnete u ćorsokak, ukoliko ne pratite "znakove".

Šta ja hoću da vam kažem?

Pre svega, pitam sve one koji ne umeju da odgovore na mailove, da li se tako ponašate i u stvarnom životu? Da li kada vam se neko obrati, vi jednostavno ignorišete tu osobu ili simulirate drugačije ponašanje, zato što ste licem u lice sa tom osobom, pa ne možete da je eskivirate.

Dakle, ja sam ostavila u profilu svoju email adresu prevashodno iz razloga da omogućim komunikaciju koju neko želi da uspostavi sa mnom, a za koju smatra da pripada domenu lične komunikacije. Pri tom, da naglasim, moja namera nije da se besomučno dopisujem sa ljudima putem razmenjivanja email poruka. Moj cilj je prevođenje virtuelne u stvarnu komunikaciju, ukoliko postoji obostrana želja za tim.

Beskonačno razmenjivanje email poruka koje samo po sebi nema neki dalji progres se pogotovo odnosi na ljude koji žive u istom gradu kao i ja, dakle, u Beogradu, ali i bližoj okolini. Molim vas nemojte da se izvlačite kako nemate vremena, jer vreme je demokratska kategorija. To se takođe odnosi i na sve one kojima sam ja ikada uputila email, a na koji oni nikada nisu odgovorili.

Znate, pošteno je nekome reći, na početku komunikacije ili u jednom trenutku komunikacije, da ne želite da nastavite dalju prepisku i/ili da se upoznate i vidite sa tom osobom, bez obzira koji je razlog u pitanju, nego li da se pravite blesavi.

Pristojan rok da nekome odgovorite na email poruku je 24 časa, i to treba da znate, bez obzira da li se radi o privatnoj ili poslovnoj komunikaciji. Takođe, postoji nešto što se zove follow up. Okay, u stisci ste sa vremenom, ali to i dalje ne znači da ne možete da otkucate jednu rečenicu i stavite do znanja određenoj osobi da ćete je kontaktirati npr. tad i tad. Onda treba i da se pridržavate onogo što ste rekli, tj. napisali. To, između ostalog, pripada kategoriji lepog vaspitanja.

I da znate, ljudi obično ne drže kristalne kugle u svojim ormanima, i ne znaju šta je u vašim glavama, dok to i ne kažete. Nije dovoljno misliti na nekoga, treba nešto i uraditi. Dakle, da se pokrenete i da uradite. Ljudi su ono što urade ili ne urade, a ne ono što govore. Vaša dela govore u vaše ime, a ne vaše reči.

Još jednom ponavljam, ako ne znate šta hoćete, pa šaljete emailove tek onako, molim vas nemojte da trošite moje vreme. Ja pre svega poštujem svoje vreme, ali poštujem i vreme drugih ljudi.

Još jedna nevesela vest. Ako ne znate da li ćete ikada imati vremena za nekoga, ja imam odgovor za vas. Nećete ga imati, jer vi ne znate šta hoćete. Zapamtite, niste vi centar sveta i ne vrti se svet oko vas, vaših događaja, vaših problema, vaših šta god bilo. Postoje i ljudi oko vas, i oni imaju svoje živote, svoja dešavanja, dileme, probleme, itd. I nemojte da se pitate jednoga dana, kako to da nema nikoga tu za vas. Pitajte se gde ste vi bili kada ste nekome bili potrebni?

Kome se ne dopadaju ovi redovi, ja tu ništa ne mogu. Ja sam iznela svoj stav!

P. S. Ima ljudi koji se izvlače na mobilne operatore i njihov loš rad. Ako neko stalno ne prima poruke koje šaljete, to nisu retki događaji, već učestali. Ti ljudi, ili drže isključene mobilne telefone ili su toliko lenji da ih mrzi da brišu poruke u prebukiranoj memoriji mobilnog telefona, pa onda vaše poruke ili stignu posle mnogo, mnogo sati ili dobijete posle 24 časa odgovor od mobilnog operatora da poruka nije isporučena.

Gde, šta, kako?

Dakle, cupkaju ti dani pred moj rođendan. Odjednom, shvatim, pa mene po prvi put uopšte i ne interesuje što mi je rođendan. Pomislim, to je sjajno! Uvek sam se nešto bedačila oko tog datuma. Nije da sam pravila sumarne i sukcesivne životne analize, ali nisam baš nešto raspoložena tih dana. Šta ću, odavno mi uteklo punoletstvo. :-)

Opet, s obzirom da sam prošle godine pravila čitav karabaluk sa sve ručkom itd., logično, tih nekoliko osoba očekuje od mene nešto i ove godine. E, sad, ja vidim da ja to ne očekujem od sebe. Onda pomislim, pa čekaj, zar si toliko lenja? Nije u tome stvar. Jednostavno, 'ebeš reprize, nisu nikad tako upečatljive kao premijere. U'vatim sebe kako sam maznula parče papira, pa već krenula... aha, mogla bih možda ovu salatu, ali ona se ne slaže uz onu drugu... ako uzmem ovaj sastojak, on nikako ne ide sa onim trećim... odmahnem rukom... ono sedenje za stolom, ne, ne, to ne dolazi u obzir... to je tako formalno i ja to ne volim... švedski astal... dobro...  pa shvatim da sam u međuvremenu zaboravila kako se nešto priprema od klope... pa pošto me mrzi da izvlačim svesku iz ormana... da to je taj orman što stoji nesređen još od letošnjeg krečenja... 'ajd' da malo izgooglam... i ja krenem od nekih 50-ih stvari koje su mi tog trenutka proletele kroz glavu... i posle sat vremena shvatim da nisam izgooglala ni jednu reč koja ima veze sa hranom. Vidim ja, ćorav je to posao.

Usput, bacim pogled po stanu. Au, treba da sređujem kuću. Ne sređuje mi se kuća. U stvari, ja mrzim kućne poslove. Jedino volim da kuvam. Ovo ostalo mi je nužno zlo. Nije da baš čekam da pacovi krenu da se igraju žmurke po stanu, da bih ja manula svojim persijskim repićem, ali... Odjednom, vidim sebe sa žutim rukavicama, kako prosipam litre sanitara po WC-u i ribam... da, ribam ko konj... Mr Clean i ostali toaletni čarobnjaci postoje samo u reklamama... gušim se u opojnom mirisu mora ispod koga taktično radi HCl... brišem svaku bespotrebnu bočicu od prašine... Ma, za koji moj. Ako to ne radim zbog sebe, još manje ću zbog gostiju. To onda znači da neću ni da radim ono što mi se ne radi.

Apsolvirala sam temu. Pao mi je kamen sa srca. Znači, idemo negde. Gde sad da ih vodim? Odavno se ne smucam previše po kafićima, klubovima, restoranima i njima sl. To je sve iz razloga što sam baksuz, i što mi uglavnom nigde ne odgovara muzika. Osetljive su mi uši na zvukove, pa... Ako mi odgovara muzika, onda mi ne odgovara prevelika buka. Zapravo, iritiraju me mesta u kojima moram da nosim megafon da bi me sagovornik čuo. A, često mi se ni ambijent ne dopada. Čim vidim mnogo plastike, stakla i metala zgrozim se. Fancy mesta koja više liče na kasapnice i mrtvačnice, ogoljena, obezdušena, sa ceđenim đusom od 250 din.+, onim odvratnim kafama, gde su nagurali neke silne ekstrakte, pa se kafa i ne oseća, sa livrejisanim i dresiranim konobarima i razume se, pivima od 0.33 l. Jeste da mi pivo nije omiljeno piće, ali kada ga pijem, pijem pola litre. Ne mogu bre da srčem iz one čašice, bar dok ne postanem roda. Vina više i ne pijem kad odem negde, jer kad vidim cene, odma' se narogušim. Pa nisam valjda luda da platim vino ko večeru za 3-4 osobe?! Mislim, sve, sve, ali taj luksuz ni jedan Rokfeler ne bi sebi dopustio. Uostalom, njima drugi plaćaju, zato oni i imaju. ;-)

Sve u svemu, shvatim da je vrag odneo šalu i da ja nisam in i da ćemo onako na gomili da se pokupimo i da odemo na neko obično mesto tj. u neku rupu, gde mogu da dignem i noge na sto, ako mi se baš hoće, i gde neću morati da urlam ih sveg glasa i gde se još čuju žamori.

Kad bolje razmislim, da je toplije vreme, najbolje bih se osećala da kupim to pivo od pola litre i da zabodemo neku klupu i toročemo iz sve snage.

P. S. Danas ne smem da upalim mobilni, jer imam neki čudan predosećaj da će da mi uleti neki od onih nadahnutih SMS cirkulara koji kaže: "Ko se krstom krsti i slavu svoju slavi badnjak pred kućom ne sme da izostavi. Život nek vam bude kao najlepši san; od srca vam želim srećan Badnji dan." - Ovoga mi krsta, od kud oni znaju da nisam u međuvremenu prešla u budiste i da mi položajnik muški nije doneo badnjak koji je 'apio sa branika kola?!?!?!

Teci, teci bistra vodo...

Pa, dobro veče! Sad sam se baš istripovala kod logovanja da me je neko hackovao. Dobra fora! A, meni je bio uključen Caps Lock, hahahaha.

I taman sam se povratila do kompa, kad imam šta da vidim. Gospojica bonsai ženka bengalskog tigra je zauzela moju poziciju i glumi smotanog puža (više liči na onog iz pekare nego na pravog doduše). E, rekoh joj da to neće moći i zavalila se u kotrljajuću stolicu.

Eto, nisam nešto sažaljiva prema njenoj samoživosti, aha, i što da ne tako?!

Inače, danas sam za poslednju dekadu ovog meseca zakazala sebi full ginekološki paket koji uključuje pregled, UZ, kolposkopiju, PAPA i VS. Moj doca više ne radi, (a ruku na srce nekako sa njim nikada nisam ostvarila zadovoljavajući nivo komunikacije prema mom mišljenju - nekako je bio suviše rezervisan za moj ukus) tako da ću da idem kod jedne teta doktorke koju sam jedinu (od preostalih 3) imala prilike da vidim in vivo, i dopala mi se. O njenoj stručnosti ne bih mogla da komentarišem, jer ni ja nisam stručna za to. Biće dobro ako mi se kondilomi nisu povratili, a tome mogu samo da se nadam do daljnjeg.

Vrti mi se Elvis Presley trenutno i to je tako full retro, ko da sam se zaglavila u dobre 60-te godine prošlog veka... Inače, to što se sada vrti na gomili od muzike je neka moja the best of lista koja me baš oraspoloži kada je pustim. Pa, kako da ne budem srećna kada se sada vrti divna muzika i to na Logitech 2.1 zvučnicima. :-) Ovi basovi su baš jebački.

Upala sam u neki megatrip dobrih vibracija. Jedino što se to kod mene sve ređe dešava i sve kraće traje. Da, sada baš zvučim kao mužjak sa omlitavelom alatkom.

Našla sam jedan zanimljiv site i upravo ga čitam. Kao da su po meni pisali siptome koji su karakteristični za anksiozno stanje. Veoma interesantan pogled na stvari. Mislim da je to upravo to, jednostavno, pustiš ih da odu iz tebe, ali ne tako što ćeš da siluješ sebe, već tako što ćeš sebi da dopustiš da proživiš neugodne senzacije. A jedini bitan faktor u celoj priči je VREME.

I posle XY vremena prijavila sam se na iznova instalirani Yahoo Messenger, kad tamo pustinja Gobi - nigde nikoga nema. Iz tog "nigde nikog" izuzimam Slovenca s kojim sam se kratko kuckala pre mnooooogoooo vremena. On mi je permanently offline. Baš sam odvratna, ali šta da radim, kada me čovek jednostavno ne zanima. A, posledica mog nezanimanja su moje sklonosti ka špijunaži. Naime, otkrila sam da me je slagao za godine, ali nije mi to on rekao, kao što ni ja njega nisam pitala čemu taj fake. I to mi je bio razlog da mu se više ne prijavim na crtu. Gledam to tako da ako je neko lažov onda je lažov i nema tu malo ili mnogo. Lažov je lažov i samo je pitanje kada će da te baroniše i za mnogo bitnije činjenice. Uostalom takvo iskustvo sam imala i sa bivšim mužem. On me je slagao da je završio fakultet, a završio je višu školu. I nije problem u njegovom obrazovanju, problem je bio u toj laži. A, onda su stvari krenule sličnim tokom i u drugim stvarima. To je bio jedan od trenutaka kada nisam poslušala sebe i naravno, zajebala se. Sećam se, kao danas, da je moja mama tada rekla kako ja preterujem (kao i obično) i kako to baš nije neka bitna činjenica, i još ga pravdala. Kakav kreten! A, kakav sam ja tek bila kreten, kada sam dozvolila sebi da pogazim sopstveni unutrašnji glas i da pristanem na prvu laž. E, beše mu!

Kad sam već kod bivšeg muža, baš sam ovih dana razmišljala kako sam ga totalno zaboravila. Kao da nikada nisam ni bila sa njim. U stvari imam osećaj kao da sam ceo život živela sama, uopšte se ne sećam moja 2 braka. Nisam se trudila da to potisnem, taman posla. Jednostavno su iščezli iz mene. I sada mi je jasno da više neću moći ni sa kim da živim pod istim krovom. Mene u stvari iritiraju navike koje gaje muškarce i ne pada mi na pamet da im se prilagođavam. I dalje stojim pri svom uverenju da je udajom, žena na čistom gubitku. Brak je ionako socijalni šablon kojim država uspešnije kontroliše pojedince i to sve pod parolom kako je to osnovna ćelija društva. Verovatno, samim tim, neću ni imati svoju decu. Posle dugo vremena sam i tu bolnu činjenicu prihvatila. Moja drugarica S. je rekla nešto zanimljivo, a to je da ona misli da 80% čine geni, a 20% vaspitanje. Drugim rečima, zaista nije ni malo svejedno sa kim praviš dete. Nije isključeno da me pukne ludilo jednog dana, pa da zbrzim nekog mučenika da me jebe dok mi ne napravi dete. Ali, to je tako pretenciozno i patetično i ne liči mi na mene. Tako i S. dok gleda svog sina vidi svog pokojnog muža koji da nije pokojan ona bi sada bila pokojna, te je to dovoljna informacija o formatu njegovih ličnih karakteristika.

Shvatila sam ovih dana da bih najviše volela da budem nevidljiva. Možda sam zato non-stop u crnom u čemu se inače osećam najudobnije čitavog svog života. Uvek su mi se sviđalo ono što radi Dragana Ognjenović, ali sam oduvek bila dekintirana da bih kupovala brandirane stvari.

Napolju počinje (22:41) da pada kiša posle ko zna koliko vremena i sledi zahlađenje za koje već znam da će mi prijati. Smučile su mi se ove vrućinčine i jedva čekam pravu jesen.

I jedva čekam sutrašnji dan kada ću posle LPG tretmana da idem u neki sitan pazar u DM, a nakon toga da ližem i pazarim med na Sajmu na Tašu.

A, sada, konačno ide nekada jedna od mojih omiljenih pesama, kada sam bila ustreptala tinejdžerka, hehehe, Guns N' Roses i Sweet Child of Mine.

Izgleda mi da ću uskoro da se odjavim sa Messengera. Tu me ionako niko ne traži, kao što me uostalom i onako i ovako niko ne traži. Ali, fućka mi se za sve to.

Vreme je za jesenje čišćenje...

Proteklo je mesec dana da nisam ništa pisala na mom matičnom blogu. Ali, ponosna sam na sebe što sam (bar za sada) uspela sebe da nateram da na 7-rečeničnom zadatku ostanem dosledna onome što sam sebi postavila.

Ovo je ionako mesto kome ću se uvek vraćati i gde postavljam mnogobrojna pitanja sebi i ostatku sveta. Tu su pitanja, a tu tražim i odgovore na svoja pitanja.

Osećam da je sada trenutak kada krećem u veliko raspremanje mnogih zatvorenih, poluotvorenih i otvorenih fioka u mojoj glavi. To je u biti malo nezgodan proces, ali ne mogu više da ga odlažem.

Dakle, još malo, tj. za nekih nedelju dana će biti punih mesec dana od kako su moleri protutnjali kroz moju gajbu i sredili je. Ali, ja nisam ostala istrajna i završila proces raspremanja i čišćenja do kraja. I pored opsežnih spiskova koje sam napravila za svaku prostoriju, stala sam. Prvo je razlog bila moja alergijska reakcija - ekcem po rukama, a kasnije sam se samo uljuljkala i prestala. U međuvremenu, a pre 2 nedelje rodila se nova nada za posao. Potpuno neodgovarajući, ali opet ne i neprihvatljiv. Radilo se o radnom mestu sekretarice u školi engleskog jezika. Posao je dobila neka druga osoba, a ja sam dobila blagoglagoljivu utehu da meni sleduje mnogo bolje radno mesto i da sam prekvalifikovana za taj posao. Lepo zvuči, čak iako se ne misli tako. Ali, svaka čast poslodavcu koji je umeo sa stilom da me otkači i da se pozdravimo u nadi da ćemo se ponovo sresti. Konačno, to i nije nemoguće, zar ne?

Upravo sa tim dešavanjima se poklopio negde i moj odlazak na Adu sa S., gde mi je ona pomenula da ju je B. kontaktirao preko MSN-a i raspitivao se za mene. Prema B. sam do skoro imala potpuno nerašćišćene emocije. Jebiga, šutnuo me je, a čini mi se da i posle godinu dana ja to nisam uspela da svarim. Mislim, ma ne mislim, znam da je moja iluzija bila velika i da sam se mnogo dobro istripovala da ga volim. Zapravo, to je bila moja potreba, i to nije imalo ama baš nikakve veze sa njim. To je imalo veze sa mnom i sa mojom emotivnom neispunjenošću. On mene nikada nije voleo. On zapravo nikoga i ne voli. On voli sebe. I to je okay. Ali, ja nisam volela sebe, ili makar ne u dovoljnoj meri.

Sve u svemu, uprkos svojoj totalnoj konfuziji, ja sam ipak završila u krevetu sa njim pre nepune 2 nedelje. Nisam bila sigurna da to želim, a nisam bila sigurna ni da ne želim. Međutim, moja vagina je bila sigurna. Po prvi put u životu desilo se da ja ne mogu do kraja da se uzbudim i da ovlažim. Jednostavno, moja vagina je pružala otpor celoj toj nedefinisanoj situaciji. Konačno, prošla sam kroz nekoliko emotivno konfliktnih situacija, gde sam i plakala i preispitivala se i glasno razmišljala. Dakle, sve ono što se pred jednim muškarcem ne radi. Okay, pravim greške. Ponašala sam se kao krpa. A, krpe i dobiju takav tretman da sa njima na kraju obrišeš patos.

Dalje, sve se razrešilo u roku od nedelju dana. Prošle nedelje smo B. i ja putovali vozom u Novi Sad. On je predložio, a ja sam prihvatila. To je inače nešto što ima korene u prošlosti. Nekada smo B. i ja pričali o tom putovanju. Sada je postojala realna šansa da do njega i dođe. Ja sam se mnogo radovala tome. I putovanju i njemu. I uradila sam (bar prema mom mišljenju) neke lepe stvari. Kupila sam i sebi i njemu po jedan sokić i jednu fitness štanglicu, ponela bademe i kikiriki, kupila nam po jednu malu svesku na kvadratiće. Imala sam ideju da svako od nas napiše esej u vezi sa putovanjem i više od toga, i čak sam iz zezanja napravila i neki mali tzv. Pravilnik (o pisanju istog). I bljak osećaj mi je krenuo još kada sam shvatila da njegovom cicijašluku i kalkulaciji nema kraja. Odlučio je da kupi karte za voz samo za jedan smer. Džiberski postupak koji sam progutala. Ušli smo u Intercity za Budimpeštu koji dosta pristojno izgleda i bili smo sami u kupeu. Odjednom, moja nezainteresovanost je počela da se budi. Ja sam počela da ga posmatram bez koprene na očima. Shvatila sam da me ne zanima, shvatila sam da mu ništa ne značim, shvatila sam da ga zanima samo seks sa mnom. U tim trenucima meni je seks bio negde otprilike na pretposlednjem mestu. U meni sve više raste potreba za pažnjom i nežnošću koju od njega ne dobijam. Što on više navaljuje na mene, da me žvalavi, vata i sl., to se u meni rađa sve veći otpor. Ja tebe ne želim. Meni se tvoje ponašanje ne sviđa. Meni se ne sviđa način na koji se ti ponašaš prema meni. Da, dušo, ja sam za tebe premija, i ne želim da se osećam kao utešna nagrada. A, tako sam se najčešće osećala. Konačno, za svoja osećanja ipak sam samo ja odgovorna i činjenica da sam te pustila da ideš tamo gde ti mesta nema. Odjednom, ne interesuje me šta mi priča, jer stvarno priča o glupostima koje me ne zanimaju (gudra i gudranje, RSD trip i sl.), ide mi na živce što gleda samo da ne potroši ni dinara na mene (i nije!!!) - to tumačim kao da me ne vrednuje dovoljno da bi se makar malo potrudio. Taj nemar nije uzrok, nego posledica njegove totalne nezainteresovanosti za suštinu nekog drugog ljudskog bića. On zapravo misli da on sam, kao individua, ima bog-zna-šta da ponudi i da je to neprikosnoveno dovoljno!!! Ne sviđa mi se što sam svoju tašnu, tešku kao crna zemlja, vukla sve vreme po Novom Sadu. Nije se nudio da mi pomogne. Utrapila sam mu tašnu bukvalno na 10 minuta, kada stvarno više nisam mogla da je nosim i to prethodno kukajući kako mi je teška. Zar bi se tako ponašao jedan muškarac prema jednoj ženi da mu je imalo stalo do nje? Jedino je problem što on nije muškarac, on je tranzitorni klinac koji ide ka nečemu. Pri tom misli da je posisao svu pamet ovog sveta, da svakome može da soli, da je dovoljno to što je lažno uljuljkano bezbrižan na grbači svojih roditelja, da ne mora da poštuje ništa i nikoga, da ceo svet treba njemu da se potčini i sl. tome. Postavlja se logično pitanje. Ako je već tako, pa koji ću ja moj uopšte sa njim? Sve to je nekako zrilo u meni dok nije izbilo na površinu i tada sam osetila da sam slobodna ponovo. Ja prema njemu ne osećam više ništa, nebitan mi je. Mogu da ga vidim sad, nekad, nikad. I to je dobro. I ja, kao i svaka prosečna žena ima (ili ih nema) svoje fantazije o nekakvoj romantičnoj ljubavi, o tome kako je on divan prema njoj, što ona zna da ceni i uzvrati. Ali, ja ništa od svega toga nisam dobila. I patila sam zbog toga što to ne dobijam. I mnogo mi je vremena bilo potrebno da shvatim da to na kraju krajeva nema nikakve veze sa mnom. To je njegov modus ponašanja. On je u čisto gamer-skoj fazi kada prikuplja svoja mladalačka iskustva i ja, kao ni bilo koja druga nismo bitne. Bitan je on samom sebi. Bitno je kako će on da nabilda svoj ego. A, gle ironije, pri tom priča o nekim istočnjačkim doktrinama. A, puca ga ego samo tako. Puca ga sarkazam što ljude vrednuje prema onome što imaju (njegov oltar je cash&carry), a ne prema onome što jesu (iako to ne priznaje - čak ni samom sebi). On je tipičan proizvod modernog društva. On je autentični produkt braka na papiru, uspešnih roditelja zalutalih u bračnu zajednicu u kojoj više ništa ne postoji. Imaju love, imaju lepe stanove, imaju na izgled mnogo toga. A, oni znaju šta je to što nemaju i šta je to zbog čega im ovo što imaju ponekad izgleda beznačajno. A, sit gladnom ne veruje. Da, tako je i B. potcenjivao sve moje strahove koji nisu baš toliko nerealni. Ni veći, ni manji od onih koje imaju drugi ljudi, ali prisutni su, i to je dovoljno. B. nikada nije shvatao kako se ja osećam u pojedinim situacijama i ne zameram mu to. Prvo, premlad je i nema to iskustvo, a drugo, nije ga ni interesovalo. Sve u svemu, po prvi put sam osetila ono čemu sam se nadala da ću jednog dana uspeti - da samo želim da se okrenem i odem, bez reči, pozdrava, bilo čega. Sve je rečeno i svaka reč bi bila suvišna, te za tim nema potrebe. Ipak, bilo je potrebe, jer je neophodno suočiti se sa tim. Moju ideju sa sveskama je prozvao mojim hirom. I još mi progovara da maltene treba da mu budem zahvalna što je on to ispunio???? I još mi prebacuje kako ja time nisam ispunila dogovor, saopštivši mu, nakon što sam pročitala njegovo kratko proseravanje, da više nemam inspiracije da mu pišem, jer nema svrhe da mu pišem - da sam prekršila dogovor. Mislim se, fuck you baby! I naravno, prozvao me je sebičnom. Da, a da prvo počistiš sopstveno dvorište?!?!? Okay, sebična sam, neka ti bude tako. Tebi da se pravdam? Ma, nikada, nikome. I razišli smo se (ako to uopšte tako i može da se kaže) putem telefonskog aparate. Jebiga. To mi je ostavio kao jedinu soluciju. Da ga pogledam u oči, nije mi bio problem, ali da čekam kad će g-din da nađe vremena za mene, e to je već bio problem. Zato sam to tako i uradila. Rekla sam mu da me zajebava. U, to ga je pogodilo. Pa, zaboga, on nema vremena, on uči, mogu ja da dođem kod njega. Mislim se, over my dead body. Gotovo je. A, ni slike mi neće dati. Jebiga. Ne treba mi on na slikama, treba mi Novi Sad u detaljima koje sam ja zapazila i ovekovečila. Ali, Novi Sad mi neće pobeći, vratiću mu se ponovo. A, on neka se drka nad tim slikama. Mislim, da je hteo mogao je mailom da mi ih pošalje. Da ga molim i da mu to tražim, ne pada mi na pamet. Eto, zato je neophodno imati svoj fotoaparat, a ne zajmiti tuđ. Malo šale na kraju nije naodmet. I još mi posle 45-minutnog telefonanisanja šalje poruku kako ću da mu nedostajem. Kakva laž! Kakvo jeftino proseravanje! Ja mu pošaljem neki uopšten odgovor. A, on mene pita da li će on meni nedostajati. Na trenutak sam pomislila da mu napišem nešto odvratno ili da mu uopšte i ne odgovorim, a onda sam shvatila, pa, da - napisaću da ćeš i ti meni da nedostaješ, čak iako to uopšte ne mislim. Tih nekoliko reči mene ne košta ništa, a ti ćeš da nastaviš i dalje da gradiš lažnu sliku o sebi. Tvoj izbor. Još on mene pita šta je meni smetalo kod njega. Skoro mu ništa nisam rekla. Zašto? Pa, zato što to košta! I, za takva pitanja ću ubuduće da otvorim tekući račun, pa kad legne uplata dobiće odgovore. Ni kod babe nema džabe. Drugo, ne treba mi povređena muška sujeta. Svi smo ovako srećni i zadovoljni. Doduše, ja ću biti potpuno zadovoljna jednog dana, kada se on meni bude obratio za bilo šta, a ja ga provozam preko Dunava uzduž i popreko i on dobije kurac od mene da izbije oči čarne. Da, osvetiću mu se hladne glave. Zaslužio je. Zanemarivao me je, omalovažavao i držao mi je predavanja (ja sam tako jebeno bezbrižan, dok se ti kidaš na sve strane i šaljem ti poruku da mi se jebe za tebe) - a to ne zaboravljam.

U utorak, u večernjoj šetnji na Adi sa poznanicom, u susret mi idu 2 nepatvorene džiberčine. Miris primitivizma i neukusa se širi. Prezrivog pogleda, ironičnog glasa, jedan otvara svoja pogana usta i sere: "Što volim ove lezbejke!" Tako sam deklarisana kao lezbejka, jer je neki tamo mentol zaključio da ja to jesam, prema mom fizičkom izgledu. I nije mi to zasmetalo. Zasmetala mi je mržnja i siktanje, zasmetalo mi je to što sam osetila ugroženo i nezaštićeno. Inače, medijska propaganda je čudo. Ionako je hajka, ko nekad na veštice, sada na učesnike Gay parade koja treba da se održi u nedelju. Sada više ne mislim da je to kinky i besmisleno. Imaju moju podršku. Što da ne? Treba da protresu ovu zatucanu zemlju i njene zatucane muškarce koji misle da su jebači svetskog renomea i da mogu tako da idu i da dele packe svakome čija im se njuška, seksualno opredeljenje, garderoba i sl. ne sviđa. Dosta je bilo!

A, onda je osvanuo jučerašnji dan. Prvo, otvaranje Lagunine knjižare u Studentskom KC-u. Popusti, pokloni od izdavača, od sponzora, propratni program, mnogo ljudi, dobra atmosfera. Donela sam toliko toga, uključivši i puno pozitivnih emocija. Pile smo i S. i ja moka kafu u Grinetu, raspravljale o homoseksulnosti, pomerenim doživljajima u seksu i sl. Išle u Demiju 28 da žderemo picu i da gledamo Milionera iz blata. Jaoj. Film je prepun bola i patnje, sirovo-surovo realan. Razbio me je skroz. Odličan je i drago mi je što sam donela dobru odluku - da ga pogledam na velikom platnu. Dobro mi ide trošenje love koju nisam zaradila, hehehe.

I osvanuo je današnji dan. Moje raspoloženje je ni tamo, ni ovde. Stondirana sam, kao uglavnom već neki određeni vremenski period. U periodu totalne stagnacije, teških buđenja, teških uspavljivanja, tegoba zbog samoizolacije, osećaja neadekvatnosti, osećaja besmisla, promašenosti, dezorijentisanosti, stalnih unutrašnjih nemira i sličnih sranja. Jedno vreme sam se kljukala Bromazepamima. Međutim, ima nekih 8-9 dana kako sam se skinula na suvo. I jezivo mi je. Moja napetost prevazilazi mene samu i razbija me. Previše pušim. Usput, malo me boli i žučna kesa. Ništa alarmantno. Imam knedlu u grlu, osećam neke blokade kod disanja. I posle pređenih npr. 10 km, ja iako umorna, i dalje sam napeta. Jednostavno, taj jebeni osećaj anksioznosti me ne napušta. Danas sam rešila da preduzmem nešto drugo. Kupila sam italijanske tablete na biljnoj bazi koje treba da me opuste bez osećaja pospanosti i tih nuspojava. Dobra vest je što ne izazivaju zavisnost. Tek sam popila svoju prvu tabletu danas, pred ručak, tako da za nekih 7-10 dana očekujem prve ozbiljnije efekte ovog preparata.

Čitam knjigu Zašto muškarci vole kučke. Da, to je knjiga kojom sam sebe častila juče. Toliko dugo sam pokušavala da je pozajmim iz biblioteke i non-stop je zauzeta. Knjiga je sjajna za ovakve budale kao što sam ja, kojima je vreme da se probude, da vole sebe i da zauzmu ispravne stavove i ponašanje u odnosu prema muškarcima. Prvu polovinu knjige sam bukvalno progutala sinoć. Danas sam nastavila sa čitanjem, a i sada ću kada se izlogujem. Moguće je da ću je celu i pročitati već večeras. A, onda je prosleđujem g-đi mami. Možda nešto i nauči iz nje. Inače, i matorci, a naročito ona mi sede na picinom živcu već određeno vreme. Smučili su mi se, ali ih nekako varim. A, nakon toga (ako ne bude pre) S. I ona će puno toga da nauči.

Usput, sledi neki konsenzus sa samom sobom oko nastavka čišćenja kuće, jer sam je zapustila. U ponedeljak mi stiže kompjuterski sto i daktilo stolica. Konačno, i ja ću imati svoj office deo. Možda ga i iskoristim za neke stvarne poslove. Za sada, moj veliki domet, s obzirom na stepen moje psihičke sjebanosti, a i fizičke (EBV virus) je da sredim kuću. Usput, moram da kupim šporet, koliko već do sredine sledeće nedelje i da ovaj muzejski primerak konačno leti napolje.

Nemam više volje da se javljam na oglase za posao. Muka mi je od toga. Muka mi je što nisam uspela da dobijem ni posao sekretarice. Muka mi je od odbijanja i neprijebavanja. Ali, i to je nešto što je tako. Za sada je tako. Možda ja i dalje sanjam velike snove, ali neka. Dok sanjam, znaću da postojim.