Heroj možeš biti, ali...

On nikada nije donosio ništa sa sobom, osim sebe, što nije bilo naročito podsticajno. Čak ni pišljivih 100 ili 200 gr kafe, čokoladu Najlepše želje ili neki slučajno ubrani ili kupljeni cvet. Nije da nije imao. Nije imao stila i nije imao osećaja za trenutak. Nije shvatao da sitna pažnja daleko više znači i govori od velikih reči.

Uvek se izvlačio sa floskulom: "Ne znam šta ti voliš!" Kako neko može da ne zna šta ti voliš, a navodno ti je blizak? Meni to zvuči nemoguće, ali i neprihvatljivo.

Umeo je da pita: "Šta ti treba?" Nisam razumela značenje tog pitanja. Sem toga, mnogo toga je meni potrebno. Međutim, to se ne kupuje. To se jednostavno daje. Bez postavljanja pitanja. Ne mogu da odgovaram na takva pitanja. Vređa me to.

Opet, umešan je bio u tome da kao kakva elementarna nepogoda uleti u frižider, i da ga opustuši. Kao da taj frižider odlazi u samoposlugu, otvori svoja vrata, pokupi šta mu treba, zatvori vrati i vrati se kući. A tamo, svi srećni što im je došao Frižider u posetu. I još ga darovali poklonima. Neki neznani ljudi, ljubazni doduše, ali neznani. Moj frižider može biti moje srce. Moj frižider može biti tvoje srce.

Hvalio je moje kuvanje. Mislim da je to zato što nije umeo da smisli ništa inteligentnije. Ah, kao da će time dobiti nešto više. Ja znam da znam. Bar to znam. Kuvam već pola svog života. I to radim, jer to volim. Ne kupim lovorike. Ne kupujem komplimente.

Onda me pita za recepte. I to me svaki put pita isto. Ja mu kažem da uhvati beleške, jer ne mogu iznova da ponavljam iste priče. To me davi. A njega, u stvari, i ne zanima da kuva. Njega zanima da mu se kuva. Da ga se služi. On je konzument. I to ne samo hrane koja nam neguje i održava krhka tela. On je konzument svega.

Vidim ga kako sedi i čeka. Sve da mu dođe. A on ne mrda. Kao da će se probuditi jednog jutra i kao da će se desiti neko čudo. Ali neće. On čeka, kao što je čekao čitavog života.

Čeka da mu mrak sadašnjosti obasja iluzija o budućnosti, nošena dahom prošlosti. Ali to nikako ne ide tim redosledom. On nikada nije davao ništa. On je samo uzimao. Nevešto. Nepotpuno. Nejasno.

Lutajući tip bez koncepta, zarobljenik sopstvenog uma, talac neproživljenog, saučesnik svake predrasude, politički korektan, selektivnog i maglovitog pamćenja, emotivno nedefinisan, ženomrzac i Edipovac.

Imao je samo jednu neprežaljenu ljubav. G-đu mamu!

Celoga života je bio rastrzan u sado-mazohizmima sopstvenih predubeđenja, što je kasnije izraslo u različite devijacije.

Začet nenadano, tačnije možda i neželjeno, od mlade majke i dosta starijeg oca. Odrastao bez oca u svakom smislu, sa emotivno indisponiranom majkom i babom koja se kao velika majka natkrilila nad oboma.

Kao mlad nije shvatao da je svojoj majci brat. Kao već oženjen nije shvatao da treba i svojoj majci da bude muž. Konačno, kada se razveo, do kraja majčinog života bio je njen otac.

Kada je ona napustila ovaj svet, mogao je da udahne punim plućima, iako već i sam u više nego zrelim godinama. Ali ne. Potpuno izgubljen i lišen svakog smisla, on i dalje tumara po nakaznoj prošlosti, što mu ne da mira. Reciklira događaje, traži uzroke posledičnih stanja. Prošlost nema ime, prošlost je teško breme, i zato je teško nositi i taj dodatni jaram na svojim plećima, što popuštaju pod teretom godina. Čovek nedokazanih hipoteza, vazda naknadno pametan i prepun mudrosti opštih mesta, što za življenje svakodnevno nikakvu upotrebnu vrednost nemaju.

Kako naći smisao? Sada. Zašto postavljati pitanja o smislu života? Svaki odgovor će te navesti na to da život i nema baš puno smisla. Zašto se ne upitati, šta ti možeš da uradiš da svom životu daš smisao? Da, svom životu!

Za ispravljanje grešaka je kasno. I ne možeš da ih ispraviš. Ne možeš sada da budeš ono što nisi bio. Možeš sada da budeš ono što jesi. Ne možeš sutra da budeš ono što si sada. Menjaj se! To je jedino što možeš da promeniš. Bar to. Svet je uvek isti, samo je tvoja percepcija različita. Da, tvoja.

Zašto misliš da je pitanje promene samo pitanje mladosti? Ti znaš da nije. Ti znaš da je to jednostavno pitanje otvorenosti uma za novo. Ali i otvorenosti srca. Sa zaključanim srcem, put je predvidiv. Ne vodi te nigde. Ništa nećeš izgubiti, ali ništa nećeš ni dobiti. Da, ti treba da rizikuješ. Kao ostrašćeni kockar, kada ide na svoje tzv. svetilište. Razlika između tebe i njega je što ti a priori tražiš sigurnost i pozitivan ishod. Kockar izvesno zna da može da izgubi sve, ali opet misli i da može da dobije sve. Prema tome, šta ti imaš da izgubiš? Pokušaj! Pokušaj bar jednom u životu da se kockaš sa sobom. Pogledaj ko si ti.

I daj već jednom odrubi glavu dvoglavoj aždaji. Odrubi onu pravu. Odrubi i sebi glavu, ako nisi sposoban da je trpiš. Prežali sebe, prežali ono što si mogao, a nisi uradio. Prežali hipoteze, da je meni ova pamet sada, ja bih onda... Smešno. Pa svi bi onda bili veliki mudraci. Uradi ono što hoćeš, jer to i možeš! Lati se tog jednostavnog posla koji je u domenu tvojih mogućnosti i prihvati ga se. Jer gledajući stalno u ono što ne možeš, nikada nećeš završiti ni ono što možeš.

I nemoj da misliš da je bilo čije strpljenje bezuslovno i bezgranično. Eto, ja sam ti sada rekla ono što mislim, i znam da ćeš teško da se nosiš sa tim. U stvari, ja bih volela da ti imaš tu hrabrost da poneseš svoju Ideju. Bez obzira kakva će ona ispasti na kraju. Jer kraja nema. Svaki kraj, to je novi početak. I ti, i ja, i svi mi smo uvek na nekom novom početku. Tako je najbolje. Ne treba razmišljati o kraju. Ne treba dopustiti sebi taj precenjeni luksuz, da jednoga dana, na samrtnome odru kontempliraš o propuštenim mogućnostima.

Ovoj Zemlji odavno nedostaju heroji. Budi heroj, budi svoj, budi pametan, budi saosećajan, budi istinski milosrdan, zaštiti slabije, budi hrabar, pobedi sebe - budi Superman.