Sujet(n)a

Mnogo me nešto hvališete ovih dana. Nemojte ljudi, sujeta mi je prijemčiva za tak'e fine stavove. Još ću zaslepljena građenjem sopstvenog lika i dela da onemoćam načisto, kopajući po blatu svojih ideala.

Već toliko puta sam se načukala u drvo (iako ne živim u parku), vrisnula pu-pu, da me ne ureknete, bespotrebno ustajala sa stolice da se pomerim iz mesta. Onda sam zasukla brk, pogledala ispod oka i promrmljala sebi u bradu: "Iz vaših usta u božje uši!" Uhvatio me je frkest da me neko ne čuje, jer obilato bogoradim i uzimam u usta njegovo ime zalud.

Nego, da vam se poverim. Vidim, zaposela me ova skribomanija, pa sam rešila odma' da objavim Sabrana dela u više tomova.

Mene jedino brine da li će se to uklapati uz nameštaj kupaca i kolike su im širine regala. To ne smem da ispustim iz vida. Tako da, ako ima nekih dobrih duša, javite mi se, da ovu dilemu rešimo zajedno.

To je jedna stvar. Drugo, vidim da su svakoj budali počeli da dele Nacionalne penzije. Tu sam odmah prepoznala sebe i videla svoju šansu. Ja prilazim šalteru, ona meni ček od penzije u ruke, ja odma' isučem metar iz tašne i pitam: "Sestro, koliko ti treba santima?", brzo preračunam koliko je to knjiga, jer znam koliko je koja debela, al' da sve bude pasend. Onda prodam na lifelong poček teti što me usluži - za sefte.

Već vidim sebe kako držim press konferenciju. I tamo se (kao i uvek) nađe neki maliciozni ambiciozni mladi novinar da me pita: "Šta ste vi u stvari hteli da poručite vašim čitaocima?" Prokletnik jedan, gde baš da me ubode sa najtežim pitanjem. Otkud ja znam šta sam htela da kažem, ja ne znam ni šta mislim. Da znam nešto da radim, ne bih zajebavala narod da troši svoje vreme i čita ovo što ja pišem. Frka, jebote. Duboko udahnem, progutam knedlu. Ma kakvu knedlu, progutam 3 knedle i smirenim sugestivnim tonom se obratim prisutnima:

"Znate mladiću, dobro ste pitanje postavili. Vidite, ovo je sarkastični presek percepcije kompleksne alternative vodvilja perpetualnog momentuma, kroz sekvencu koja nam se priviđa kao kakva sablasna utvara, što podilazi razložnome raciju, potpomognuto gnostičkim prekognicijama i diskursom imaginativnog podražaja, što u nama stvara natprirodne osete da možemo biti sposobni i spremni da se konektujemo sa kosmičkim previranjima, ne bi li se približili modelu neorenesanse koja nam je od esencijalnog značaja, radi potpunog prevazilaženja ispraznosti kontemporarnog imperativa življenja, što za svoj ultimativni cilj ima uvođenje u petu dimenziju - večnost. Dakle, mislim da sam sve objasnila prethodnom rečenicom." LOL

Svi me belo gledaju. Vidim ja, misle da sam mnogo pametna, pošto nikome nije jasno šta sam htela da kažem ili misle da sam potpuno luda. Super, pomislim, bar mi više neće postavljati takva pitanja. Jebote, u meni čuči suvi genije. :)))))))) Budući vođa.

Odma' sam ušla u SANU kao redovni član, s obzirom da su svi jednoglasno i jednoumno odbacili mogućnost da budem dopisni, jer sam nepismena.

Rešila sam da svoju moć proširim i da se kandidujem za predsednicu Srbije - vreme je da jedna žena zauzme mesto šefa države! Sada se radi na fomalnom prikupljanju potpisa za osnivanje političke partije - jer svi smo mi naši; osmišljavanju duhovitih i za uho prijemčivih slogana - pustih obećanja; lobiranju protivnika - ima da mi se pridruže, jer ne mogu da me pobede; postavljaju se pozornice i tribine za moje govore; logistika radi na nabavci hrane i pića za sve prisutne - ljubav na usta ulazi; na duvanju balona koji će biti podeljeni svima, uz zastavice i lilihip; štamparije punom parom štampaju propagandni materijal - hemijske olovke i upaljače sa mojim premudrim sentencama, džepne, zidne kalendare, kese i blokčiće sa mojim porodičnim fotografijama i naravno majicama sa mojim likom, itd. Za svakog naivnog i poštenog biće mesta za društveno-koristan rad, ili kako se to danas zove - volontiranje. Para nema, jer pare kvare ljude, a naročito omladinu. Kome se ne sviđa da lepi plakate i da se penje brzinom puža u političkoj hijerarhiji, to je njegov lični problem. Da ne širim sada priču, biće mesta za sve, samo budite bezuslovno strpljivi.

Došao je i trenutak da mi uruče Nobelovu nagradu. Bilo bi logično da to bude iz oblasti ekonomije, jer sam u međuvremenu uspela da sjebem koncepciju Miltona Friedmana o monetarizmu i da dokažem njen besmisao. Ali ne. Ja dobijam Nobela za mir. Pitam se, kako je to moguće. Iserem se ja kako ću te silne novce da doniram u održivi razvoj, da pomognem siromašne, gladne i sve ono što lepo zvuči. Al' sve vreme mi ni da mira ta moja pomisao, da mi nije jasno šta ja uopšte radim tamo. Usudim se da se raspitam malo po Upravnom odboru koji su to kriterijumi bili da baš ja dobijem tu nagradu. Gle, iznenađenja. Prošlo je mnogo godina, i ja nisam odmah prepoznala da razgovaram sa onim mladim novinarem, što mi je na press konferenciji uputio ono grozno pitanje. Rekao mi je da je ta moja rečenica duboko uticala na njegov dalji život i da ga je usmerila i otvorila mu nove vidike. I da je zapravo ta jedna rečenica usmerila celokupne svetske tokove. Da mi to nije rekao, ne bih ni primetila. Jaoj, mislim se ja, bolje da sam ćutala. A eto, zahvaljujući sopstvenoj gluposti i ludosti, ja sada odlazim sa čekom od 10 miliona švedskih kruna u džepu. Zar to nije divno?!