Igra detekcije - treći deo

Igra detekcije - drugi deo
Igra detekcije - prvi deo

Metallica - Enter Sandman

Max baca pogled na mailbox. Milica je poslala već 3 poruke:

1. "Juhu, tu sam, 'de si tiiiii?"

2. "Sad sam pogledala 'Greh njene majke' - a ti ni porukicu da pustiš. :-(

3. "Ja još čekammmm, da mi poželiš laku noć! :-* :-* :-*

Jebote, Milica je psiho, fuckin' Freddie Cruger, ma Hitler čoveče - već me proganja, a ne zna ništa o meni; primačica neviđena. Moram da je se rešim, koliko je moguće, bez teških osećanja - po nju. 

Max: Zdravo Milice! Znaš šta, ja nisam baš onakav kakvim sam se predstavio. U stvari, nezgodan sam, idem po kafanama, volim da pijem, a ponekad se i pobijem. Nisam ja čovek za tebe, tako da nemoj da trošiš vreme na mene.

Milica: Ja sam se sad rasplakala. To nije lepo što si ti mene lagao. Meni si izgledao baš kao dobar mladić. Ne verujem da je to baš sve tako. Al' nema veze - možemo da se družimo. Evo, ako hoćeš, možemo sutra do Mc-a na shake-ić?

Max: Milice, ja se ne družim sa ženama. Kapiraš? I kad idem negde - idem sam. Ja sam solo igrač. Izvini, ako si očekivala nešto drugo - ali ja sam skot!

Milica: I jesi skot, a ja sam taman mislila da sam naletela na nekog normalnog dečka. Ti ne znaš kako je meni, ja sam poslednji put imala dečka pre 7 godina i on se oženio mojom najboljom drugaricom. Svi ste vi isti. Svi ste svinje.

Max: Milice, žao mi je ako sam te povredio. Ja neću biti tvoj dečko. Ne ljuti se na mene - zbog sebe, ja nisam toga vredan. Ja sam seronja.

Milica: Nisi ti vredan. Niko nije vredan. Ništa nije vredno. Ma, šta ja tebi uopšte više pišem. Nosi se i nemoj više da mi se javljaš!

Maxu je pao kamen sa srca. Mala Milica, jebiga - kolateral, mora da odraste i da se snađe u ovom surovom svetu.

Max je bio potpun iscrpljen od virtuelne komunikacije; to ga je otupelo, ugušilo i umrtvilo. Rešio je da zameni udobnost toplog stana za izlazak u grad. Koga će sada da cima da ide sa njim? Kome se po ovom minusu ide bilo gde? Hej drugovi moji, stari, oženjeni, sa sitnom decom, nema šanse, sad već dremaju i nije baš neki štos da ih prene iz njihovog polusna. Ma, 'stepski vuk' ide, pa gde stigne. Ukrcao se u svoj sivi na gas auto - 'Fiat Punto'. Nije 'kupio' foru 'kupujmo domaće', ako je to uopšte domaće, već ni za šta bolje nije imao novaca. A i ovaj mu gušu steže i reže, svakog meseca oko 110 evra, i tako još 5 godina. Moj 'Punto' - moj put - 'unto' finansijske propasti.

Bilo mu je potrebno nekoliko nanosekundi da se spremi za polazak. Kako je obučen, obučen je. Uskače u crne poluduboke kožne cipele, oblači crni dugački kaput, stavlja šal oko vrata - škotski karo i navlači crne kožne rukavice na šake. Jedan džep, drugi džep. Dokumenta, novčanik, mobilni, ključevi - sve je tu. A tu je i rezervna paklica cigareta, za svaku eventualnost, jer Max je bivši pušač. Spreman je.

Već je prošao 21 čas, te prema tome ima zeleno svetlo da može da se parkira bilo gde po centru i da ga to ne košta ništa. Baš ne ljubi 'Parking servis' koji će uskoro i od njegovog ulaza da napravi parking i to da naplaćuje. Od kuće do grada vozio je tako da je pikirao mesto što bliže raskrsnici Kosovske i Vlajkovićeve ulice. Tu ga je i pronašao, nešto iznad zgrade redakcije 'Glasa Javnosti'. Odlična pozicija, taman da protegne noge duž omiljene rute; uz Vlajkovićevu, gde često zastane da baci pogled na Skupštinu i 'konje' ispred nje, pa preko Trga Nikole Pašića... putem koji vodi u 'Biblioteku'.

Kako je zakoračio u Bezistan, taj nikada uređeni, a prelepi prostor u centru Beograda, sa predivnom propalom fontanom - setio se svih prodavnica koje su nekada bile tamo.

Setio se da je prva radnja sa desne strane bila radnja, gde su se prodavale hand-made lutkice od materijala i svaka je stajala na nekom svom postolju. To su bili ultimativni rođendanski hit pokloni u nižim razredima osnovne škole. Klinci su se takmičili ko će kome koju lutkicu da donese, a da ne bude 'duplikata'. Koji flashback!

Poslednja prodavnica u nizu - tu su se prodavale razne majice i fora je bila u preslikačima. Pre više od 25 godina, pola grada je nosilo majice sa svojim imenom - to su bila ispupčena, okrugla i plišana slova. Tu majicu i sad čuva u nekom budžaku. Bio je već mlađi punoletnik kada je nosio majicu sa natpisom (neispupčenih crvenih slova) 'Who killed Laura Palmer?' I devojke su smejale dok su prolazile i gledale ga kako ponosno 'šeta' to pitanje na svojim grudima. Tada je 'Twin Peaks' bila serija koja se gledala.

Bioskop 'Kozara'. Koliko filmova je tu pogledao, i koliko ulaznica je kupio od tapkaroša, i koliko se štrokavih semenki nagrickao. Da, to je bilo onda kada su tapkaroši zarađivali na preprodaji bioskopskih ulaznica i kada su bioskopi bili puni naroda, buke i ostataka od izgrickanih semenki bundeve i suncokreta. Neke devojčice su čak lizale i grickale ušećerene jabuke - ko na vašaru.

I one kabine za ufotkavanje u krajnjoj nuždi, što je inače viđeno u mnogim filmovima; kad 'njih dvoje' u fazi muvanja, eto baš tamo sednu, upilje se u objektiv, kerebeče i krevelje se, i onda to zabeleže za uspomenu i dugo sećanje. Baš je letos tu video jednu postariju ženu, tradicionalno obučenu, kako spokojno sedi u kabini na okrugloj stoličici i štrika laki letnji šal za prodaju. To su oni topli meseci, kada Beograd 'istera' kreativnost na ulice, da se vidi da i mi 'konje za trku imamo'. Scena sa tom starom ženom mu je bila nadrealna i vredela je jednog dobrog shota, da je imao fotoaparat pri ruci.

Da, to su bila vremena, kada su kokice i Coca-Cola još uvek bile (samo) deo američke 'kulture', što se kasnije i ovde omasovilo. Voli Max da pojede 'Pećinine' kokice, a pogotovo mu imaju šmek u poslednjih nekoliko godina, od kad su ubacili i onaj 'kolačić sreće' za svakog kupca. Otišao je po 'L' kesicu kokica i izvukao svoj 'fortune cookie' za to veče: "Niko ne zna šta nosi dan, šta li noć." Poruka koja je vanvremenska. Poruka koja mu kaže da ide gde ga noge lagane nose, pa šta bude...

Igra detekcije - četvrti deo