Bla-bla-truć...

Eto, npr. ja nikada nisam mogla "lepo" da sednem za sto i da pišem. Taj sto me je uvek podsećao na nedovršeni zadatak koji ne znam kako da počnem.

U stvari, ništa ne radim za stolom. Ne volim ni da jedem za stolom. Redovno ubacim koji zalogaj u usta dok stojim, onako s nogu, za početak. Stariji ljudi obično prokomentarišu to kao: "Jedeš kurvi za dušu!" Uvek sam odgovarala: "Što da ne jedem kurvi za dušu?! Šta imate protiv?" A volim i da jedem prstima. Baš sam često zamišljala sebe kako pasem hranu sa svežeg i sjajnog lista banane. Nisam po PS-u. Nekoliko puta sam upecala sebe kako jedem iz šerpice i sve cokćem dok žvaćem. Ej, nije mi se prao dodatni tanjir?! Živeo razlog! I sada... "Svako jelo svoga gazdu klelo..." Ovo nije priča o jelu.

Ubrzo sam uvidela da ću tako lagano da batalim svaki lep ugođaj i da ću da počnem recimo da pijem iz flaše tj. tetrapaka, ili da se nalivam vodom sa česme, uz pomoć ruke. Baš kao u osnovnoj školi. Samo bez upotrebe asepsola, pre korišćenja ruku kao pomoćnog sredstva.

U to vreme, preteča plastičnih čaša, a i flaša koje srećete već ispred ulaznih vrata vašeg doma, te potom sve dok se šetate pored "nezagađenih" reka itd., behu (ra)sklopive plastične čaše. Ja to nikada nisam umela da koristim. Taman ja nju otklopim, nekako poređam i učvrstim one plastične prstenove, pustim vodu, sipam, i čaša krene da se sklapa. I ja sam uvek bila polivena i izgledala kao upišana. Logično, to se obično dešavalo u zimskom periodu.

Mene, dakle, u'vate ti "napadi" da pišem i ja se latim onoga što mi je pri ruci, i pišem. Nekako sam se privikla (kao od bede) da pišem na kompu, ali to nije to. Šta je to to? To je to, sa penkalom u ruci i običnim papirom (sa izborom boje prema ukusu i trenutnom raspoloženju...). Često se patrona penkala isprazni usred toka misli, ili ta misao biva prekinuta zvonjavom telefona. I onda krene poziv za pozivom, što se inače retko dešava, osim kada je posredi neki Povod. I šta onda? Istrućam se, istrućaju se, i jednostavno mi ponestane energije za pisanje. Misli su se već odavno razletele i otputovale na neka druga mesta, a ja i dalje blenem u prazan list papira.

I čemu onda pitanja koja sam htela da postavim, kada više ne znam ni koja su?!