Are You Gonna Go My Way?

Zašto uopšte pokušavati da se zbližiš sa nekim? Ti muškarci su obične svinje koje ne percipiraju ništa do svoje guzice. Ama baš ništa. Toliko sam razočaranja nagurala u svojoj bliskoj prošlosti, da mi je često mučno da se i blago osvrnem i lagano bacim pogled iza sebe. Zato izbegavam to i da radim.

Budi tu kada si mi potrebna, a kada nisi, ko te jebe! – to je ono što čujem u svojim ušima, iako mi to (pa, naravno) niko nikada nije izneo explicite, a i neće.

I nema to veze samo sa populacijom suprotnoga pola. To je postao mainstream. Pre pola sata sam primila telefonski poziv nekadašnje koleginice sa fakulteta. Zašto zove? Pa, naravno, zato što joj nešto treba. A, da li zove inače, ponekad? Ne, nikad. Samo ako joj nešto treba. E, sad, ona se ni po čemu ne razlikuje ni od koga drugog, njoj sličnoj. Ona je samo najsvežiji primer.

I tako, slušam njene nebuloze, i njeno prenemaganje preko fona. Sve ona kao nešto ne zna, pa, sirota ne može da se snađe. Sve u svemu, ja treba da iskočim kao vitez na belom konju i da uradim nešto za šta ona nije sposobna. A zašto nije sposobna? Zato što ne mora da bude. Zato što je uvek lakše ići linijom manjeg otpora. Zato što ćeš uvek da nađeš budalu koja će nešto da uradi mesto tebe, a ti ćeš za uzvrat da joj „muneš“ nekoliko blagoglagoljivih rečenica. I? Ma, kobajagi, svi srećni i zadovoljni. Al’ za malo.

E, sad, kad to sve znam, zašto to mene pogađa? Pogađa me, jer se sve pretvorilo u daj-mi-dam-ti odnose. A, mene sve to ne zanima uopšte. I neću da se prilagodim tome, i neću da budem deo konzumentsko-blazirane zajednice. I zato što ne jedem govna i ne sanjarim, zato sam se odlučila da je bolje biti sam, nego u lošem društvu.

Doduše, ubija me ta prenaglašena samoća i ubija me činjenica da su mahom svi moji ideali propali i da nemam više ni sa kim, a ni za šta da se borim. I boli me, mnogo me boli, što na kraju u toj borbi za opšte principe, uvek izduvam, jer većina odlučuje, iako većini ionako glava služi samo da piju vodu.

Ova Srbija, na nekom tamo brdovitom Balkanu, sa ovakvim narodom, neobrazovanim i zatucanim, pod uticajem zapadnjačkih „blagodeti“. Gle užasa! U šta ste se svi pretvorili? Sve same jebene marionete, sa pokidanim koncima i stucanim glavama.

Nedavno mi je postalo muka i da čitam novine, sve same gluposti i budalaštine, sve same laži i prevare. Kako uterati strah? Kako prodreti i proširiti već ukorenjenu nesigurnost u ljudima? Kako ih dodatno depersonalizovati i usmeriti ih ka sinergetskom delovanju za bogaćenje (preko svake mere) pojedinaca? Svaka vlast krade, to i deca znaju. Ali ovo, ovo je truli Wild Wild West, ali iz onog doba kada su Ameri genocidirali Indijance i krenuli da širi svoje degenerisane guzice, pod parolom demokratije. Eto vam demokratije-tehnokratije.