The show must go on... - part II

Da, i kao što napisah: "The show must go on...".

Stiže poruka od njega: "Najbolji su bili medenjaci! Supa je za lek, naravno a kruška za zadovoljstvo - pa jebeni smajlić - Sad meračim onaj sto i budući prostor za njega. Šta ti radiš?"

Dakle, ne mogu da verujem. U potpunosti ignoriše sve što sam mu prethodno napisala. Ne, neću poštovati ničija pravila igre, do svojih. Darling, ako ti nešto smeta i hoćeš nešto da kažeš, ignorisnanje nije način, nego straight-to-the-point, skupiš posrnula muda i ispljuneš to iz usta, pa šta bude.

I odgovorim mu onako kako jeste: "Pišem o stvarima koje me nerviraju, o onomo što hoću da dobijem od muškarca sa kojim sam, o onome što sam ja - o kvalitetima koje niko ne vidi i koji su u moru govana potonuli na dno, o klackalici i ljuljašci, o neizvesnosti koja me ubija, o nerazumevanju, o odbačenosti, o idealima koji će me napustiti tek pošto prestanem da dišem, o trudu koji ulažem - a za koji prema sopstvenom viđenju ne dobijam zadovoljavajuću gratifikaciju, o onome što zavisi od mene i o onome što ne zavisi od mene, o međuljudskim odnosima zasnovanim na teoriji "širom zatvorenih očiju", o gordosti i besu, o egu i samopoštovanju, o tome da se osećam kao da imam 1000 godina, o tome da ne znam ništa, iako sam mnogo toga videla, itd."

Naravno, on ćuti, kao i uvek. Sledeća poruka će biti isto u fazonu fuck-off dear. No, o tom potom. A, ja sada zaista odoh da uradim ono što sam i rekla sebi u malopređašnjem postu.