Seti se...

...A, ti ćeš onda da me staviš u tvoj brain-ware i da me filtriraš kroz sito (bez rešeta)...

Opserviranjem mene kao kakve egzotične ptice doći ćeš do brojnih zaključaka. Jedino je problem što sve posmatraš kroz subjektivni objektiv. Naravno, za sve to vreme, ti se nećeš otkrivati, da te ne bih povredila. Sedećeš i čekaćeš, i vazda ćeš se pitati, ne kada nešto da uradiš, nego da li uopšte išta da uradiš. I tako, dok ti se pitanja budu rojila po glavi, nećeš ni primetiti da oko tebe nikog nema više. I ponovo ćeš doći do zaključka da si bio u pravu, jer ionako sve ide svojim tokom, let it flow. I zašto bi ti i pokušavao bilo šta da izmeniš, kad tražiš besmisao u smislu i smisao u besmislu, a naročito ovo drugo.

Ne otkrivaj se! Neprijatelj vreba! Svi su ružni, prljavi i zli! U toploj čauri sopstvene opsene neminovna je propast, ali hladan vetar neizvesnosti, što šiba (te) sa svih strana, može katkad i da te ogreje. Ali, to je rizik! Rizik od gubitka! Gubitka čega? Sebe? Kako se rastati sa svim onim navikama koje za tebe znače mladost? I da li se rastati? Šta dobijaš? A šta gubiš?

Odavno si ti formirao sve te slike u svojoj glavi, imaš čitava scenarija i genijalne ideje. Ima samo jedan problem. Nikada nisi dopustio sebi da ti se bilo šta dogodi. Zašto? Jurio si za onim što ne možeš da imaš i dobiješ. Gledao si kako je ono što želiš nadomak tebe, ali nisi hteo da uzmeš! A i kada si to nevešto pokušao nekoliko puta, dobio si po nosu. Nekome je dovoljno i jedno razočaranje, a kad ih ima više, to je onda totalni down. Uzimao si lopte sopstvenih umotanih pitanja i laserski precizno ih secirao do iznemoglosti. Kao da si sam sebi radio operaciju na otvorenom mozgu bez anestezije!

I šta sad? Valjda sam ja totalno luda kada sve ovo vidim. I ne poznajem te. I možda te nikada neću ni upoznati. Ali, znam, toga dana kada smo se upoznali, ja sam tebe spoznala. Da li znaš zašto? Zato što se ne plašim, zato što mi očna sočiva i srce nisu pomućeni strahom. Zato što sam te sagledala takvog kakav si. U sebi nosiš mnogo toga, ali ti više nemaš šta da daš, ti si kao revolucija koja je pojela sopstvenu decu.

Potakao si me više nego bilo koji drugi muškarac do sada. Tvoj intelekt i tvoja senzualnost su slični mom intelektu i mojoj senzualnosti. Tvoji strahovi su slični mojima. Ali, i razlikujemo se, naravno. To je to, nisam stigla ništa ni da ti pokažem, a ti se me već zgazio, kao zadnja seljačina, dopunio svoj profil na jebenom Internetu. Čovek traži sebi ženu. A ja sam pored tebe. Ali ti me nisi video, ti me nisi osetio i ti me ne bi voleo. A ti mi kažeš da ne znaš da li sam to ja. A ja te pitam kako ćeš i da prepoznaš ako ne znaš šta tražiš. Ko zna da li ćeš ikada ikoga voleti! Ko to zna! I da li si ti uopšte sposoban da daješ ili samo da uzimaš?!

Želim da te pustim da odletiš što više u nebo. Želim da te zaboravim. Želim ti da i ti nekoga voliš i da tebe neko voli. I da to bude sinhrono. Želim ti da osetiš snagu ljubavi. Ja sam volela i bila sam voljena, i ako se takav odnos više u mom životu ne ponovi, imaću u starosti čega da se setim. A to je veliko bogatstvo, iako sada zvuči patetično...