Duhovi...

Sticem utisak koji je ko zna kakav da se iznova i iznova u mom zivotu javljaju duhovi proslosti. Da, i to bas onda kada sam resila da ih sve zakljucam u one teske fiokice i da ih ne pustam na svetlost dana. Odjednom, iz cista mira, nicim izazvano krece poziv za pozivom, od onih najstupidnijih, anonimnih, na koje iz principa “ko te jebe ako neces da se predstavis” ne odgovaram, do onih na koje i kada bih eventualno pomislila s vremena na vreme mi uvek pripadne neopisiva mucnina i gadjenje na iste, pa i samo lagano bacanje pogleda na pozivara koji dreci sa displeja mog mobilnog, u mojoj glavi se brzinom svetlosti (~ 300.000 km/s) transformise poruka: “Ne javljaj se!” To su buried faces, ja ih necu ponovo ni u jednom kontekstu. A sta oni hoce?! E, to me uopste ne zanima. Ima ona engleska: “Curiosity killed the cat!” Iako i dalje veoma radoznala maca, nisam bas toliko radoznala da bih udovoljila trenutnom question mark-u u svojoj glavi da trazim po n-ti put odgovor na pitanje: “Zasto?” ili “Sto uopste mene?” To mu dodje kao zivot posle smrti. OK, bili, prosli, ne prizivam vas da bi ponovo dosli! Ne volim nenajavljene posete, neprijatna iznenadjenja, zombije, energetske vampire i njima slicne spodobe. Dobro mi je kada sam samodovoljna! Ne hate-ujem narod, a love-ing prema sebi je u uzlaznoj fazi, pa kad krenem da pucam po savovima narasle samoljubavi, ponovo cu da se delim sa dragim mi personama.