Čemu?

Fuck, this look like a.... I don't know...

Sada sam pričala sa mojim drugarom, bivšim jebačem i prvim i verovatno poslednjim koji je ostao moj drugar. I saznala sam da devojka njegovog brata ima lupus. Odmah sam počela da prekopavam po Net-u i da nalazim šta sve ima na tu temu. Naprosto smo se užasnuli zajedno. Mlada dama je htela da raskine sa njegovim bratom, jer je smatrala da je to najmanje što može da učini za njega (ili za oboje???). Verovatno je shvatila da se vezuje za njega. Međutim, on nije hteo ni da čuje za to. Možda ću zvučati surovo, ali mislim da on treba da bude upućen u sve detalje, kao i u mogućnost progresije bolesti, pre nego li donese bilo koju značajnu odluku. Naravno, ja uvek idem tako daleko kao da će se njih dvoje sutra venčati i planirati sopstveno potomstvo. Odluka je samo njihova, uvek i uvek! Inače, moj drugar mi je puštao muziku Šabana Bajramovića preko telefona i muzika je, jaoj, tako dobra, da odmah isečeš vene. Tako je jebeno samoubistvena... :-(

Pocirkala sam usput skoro 1l belog vina, i prija mi. Dugo ga nisam pila. Treba mi neki kobajagi ventilacioni otvor. Jebote, meni se otvore sve umetničke dizne kada popijem, od talenta za pisanje i razumevanje drugih ljudi, do osluškivanja najtananijih i najfinijih zvukova, moja bliskost od koje stalno bežim je sve bliža u dodiru sa meni dragim ljudima. A, ja, bežim i bežim, i režim, samo da opet ne budem povređena. A, zar to nije sve ono što me povređuje? Ne mogu da stignem da iskucakam sve misli koje naleću kao lude i blesave.

I počinjem da prestajem da se nerviram što mi se đuvegija ne javlja. Ali mislim da je skot najobičniji. Govnar koji nema muda ni za šta. I šta, pustiće me da se išetam tek tako iz njegovog žviota. Odlučila sam još nešto. Ne, neću dramiti i kukati. Ako mi se i javi posle ponedeljka sledeće nedelje, tj. posle 29. decembra, reći ću mu da je kasno doneo odluku i da neću biti kući, kao što sam prvobitno mislila. Ne mogu, ne želim, neću da plačem na njegovom ramenu. A ovaj moj mali bog zna koliko samo želim da mi se on javi i da bude pored mene. Ali, nema više prostora da utopim svu svoju tugu. I volela bih da za nekoliko meseci, kada se osvrnem na prošle dane, da mi njegovo ime ne znači ništa, da me pomisao na njega ne uznemirava.

I danas sam pričala sa onim mojim psiho Peruancem, i on je krenuo da me proziva za njega. Ja se zezam, pa mu kažem da se ponaša kao ljubomorni muž, a on mene zeza pa kaže da ja uranjam u njegov profil kao što on uranja u moj. Jebote, kako je samo u pravu. Ali to nisam htela da mu kažem. Taj jebeni Peruanac kao da me ponekad skroz čita sa par milja udaljenosti.

Možda bi najbolje bilo da mi se više i ne javi, da ga više ne vidim, da ga zaboravim. Ne, neću ga zvati, ne, neću. Užasno se loše osećam što mi danas nije poslao ni jednu poruku, ni jedno pitanje, ni jedan odgovor, ni jednu jedinu reč. A ja sam ga čekala! Ali njega nije bilo nigde. I ne mogu da maknem ovo svoje dupe nigde, nemam volje ni da sređujem kuću, i lažem, besomučno lažem, a tako mi je potrebna ta jebena motivacija, da me potera, da znam da neću opet biti sama, da će on biti pored mene i da znam da neću samo za sebe da nešto pravim. Nikada nisam umela da budem sama. Nikada nisam ni želela da budem sama. A opet se osećam kao da sam najveći deo svog života provela i da provodim sama.

Mene sve tuđe tuge i nesreće podsećaju na moje i uvek sam tužna kada se setim nekih loših trenutaka. Ali, čemu kuknjava, kada ima toliko nesrećnih oko mene, a meni objektivno govoreći ne nedostaje ništa. Druga stvar je čemu ja težim i šta ja hoću, i to je diskorak između mene i stvarnosti.

Tako mi jebeno nedostaje. On, njegovo prisustvo, njegove oči, njegove usne, njegove ruke, osećam da bi sex sa njim bio sjajan kada bi se opustili i upustili sasvim. Ne, neću više da serem, ovo je i za mene previše...

Zašto uvek tražim ono što ne mogu da dobijem, uprkos tome što to hoću?