The show must go on...

Ne znam zašto se osećam ovoliko iziritirano. Imam utisak da sam deo igre koju uopšte neću da igram. Da li tražim mnogo, ako tražim da osoba sa kojom sam (uslovno) meni uputi mile i drage reči koje sam joj ja već prethodno uputila SMS-om. Ili da mi pošalje neku slatku i nežnu poruku za buđenje. Da li sam ja kreten? E, pa mislim da nisam. Nego kucam na pogrešna vrata i tražim od njega ono što on niti oseća, niti može da mi pruži. Besna sam ko ris. Stoji mi knedla u grlu i uznemirena sam. A, neću sebi da dozvolim da se tako osećam. I neću da me ovo sranje toliko okupira. Jebiga, jesam idealista, i znam da imam muda, i zato mi idu na kurac sve kalkulacije. Nemam srama da iskažem svoje emocije i to i radim, ali to očekujem i od one druge strane. Očekujem to bre od svakog sa kim sa u određenoj relaciji, i nema veze da li je drugarski ili ljubavni odnos. I kada to ne dobijem, onda sam ljuta i osećam se bzvz.

Osećam tu jebenu neizvesnost koja me ubija. Jebem mu mater, ne mogu sebi da dozvolim da mi jedan dan bude ko u raju, da bih sledećih nekoliko bila u totalnom bedaku. Koji će meni kurac tolike oscilacije, kada su me one najviše i ubijale u životu. I dalje me ubijaju. Nikada nisam volela svoje loše dane i zamršena stanja, jer znam da mi nikada nisu donosili ništa dobro. Zašto sebi dopuštam taj luksuz?

Zašto ja uopšte sebi dopuštam da nekoga postavim u (epi)centar i da se moj život vrti oko nekoga i/ili nečega? Da li meni manjka samopoštovanja? I ako je tako, šta, hoću li sebi da dozvolim da budem krpetina i da neko briše patos sa mnom. Naravno, da neću. Znam da sam manje-više u životu bila uvek sama i da sam sama sebi uspevala najviše da pomognem, ali i da odmognem.

Mislim da sam počela da "krstim jariće" i da imam previše vremena za razmišljanje. Previše vremena i previše sam sama sa sobom. A, kada sam previše sama sa sobom, postajem destruktivna. Jednostavno rečeno, delujem samorazorno. Nekako mi često pada mrak na oči. Sve češće u meni obitavaju osećanja tuge, zapostavljenosti i odbačenosti. I sad ja kao tražim čarobni štapić. Aha, kako da ne! Za to je potreban jebeni trud, a meni je ponestalo motivacije. Treba i meni ponekad neko da me pogura, a ako treba i šutne u dupe da se pomerim iz mesta. Sve se manje smejem i to mi se ne sviđa. Kada sam prestala da zabavljam druge, prestala sam da zabavljam i sebe.

Neću da lažem sebe. Nemam strpljenja i džabe truda da pokušam da ga imam za ono što neću da ga imam. Za koji moj da ja imam strpljenja, kada ga niko nema za mene. Puca me ego, puca me, razbija me, dođe mi sad da okrenem telefon i da ga pošaljem u tri pičke lepe materine.

Jutros ja njemu šaljem porukice tipa: "Dobwo ti jutro piwence! - pa jebeni smajlić koji ga ljubi, Je l' si lepo lalalo i nešto slatko sanjalo?" - i dalje kucam nešto što baš i ne mislim, ali se trudim da šaljem pozitivnu energiju i pišem: "Od jutros sam rise&shine, uskoro ću da srčem kaficu i sedam da pripremam odbranu diplomskog. Bolje da ja to stavim uslovno rečeno 'ad acta', pa da krenem da vijam profu i asistentkinju lagano od sutra, pa opet ubacim jebenog smajlića."

I šta sam dobila, kurac da izbijem oči čarne, odgovor na nivou telegrafske poruke, i to posle sat i po vremena. Piše on: "That's the spirit! Pucaj skotovima u glavu! Vrlo sam zadovoljan s tobom, ali neću da te hvalim, da se ne pokvariš, pa jebeni smajlić, pa cmokić."

I ja mu na to odgovorim: "Al' bar malo da me hvališ i pomiluješ, da budem pitoma maca, a ne razularena životinjka?! - pa jebeni smajlić koji ga ljubi - Ništa mi ne pišeš za sebe - pa smajlić."

Kad će on meni: "A, nema maženja dok ne diplomiraš - pa jebeni smajlić - užasan sam, samo te peckam - pa jebeni smajlić - bio sam kod Miškovića, sad idem u grad da vidim Branku (i da slikam po gradu) cmokić."

Na to mu odgovorim, jer mi sve to ide na picin živac: "Lepo se provedi i pazi da te ženskica ne skomata sa isplaženom jezičinom - pa jebeni smajlić koji namiguje" - trudim sa da zadržim još (preostalog) smisla za humor.

Posle 4,5 sata g-din šalje poruku: "Odoleo sam (zasad), sad žurim kućici da vidim šta mi je Đuls (o.a. g-đa mama) lepo skuvala, a imam i šta da sklapam. Šaljem cmokić."

Meni je već bio totalni popizd i dopizd od tih kretenskih poruka, pa sam mu napisala: "Baš se radujem zbog tog "za sad", zvuči prilično odvratno - i jebeni smajlić sa podignutom obrvom - Ne verujem da bi tebi prijalo da tako nešto čuješ od mene. Prijatan ručak ti želim!"

Eto, i, verovatno da sam too demanding. Ali, ne zadovoljava me nikakav prosek i to drkanje tipa, on je zadovoljan sa mnom. A, ja? Da li sam ja zadovoljna? I šta to uopšte znači, da pucam skotovima u glavu. Ne osećam da treba bilo kome da pucam u glavu, a još manje da radim nešto za šta on nikada nije imao hrabrosti. Kao super si ti S., ali "ko se hvali taj se kvari". E, puca mi više ona stvar koju nemam za ta opšta mesta, za te naučene poštapalice, parole, deklarativne (šatro) stavove, narodne prejebotvorine i slične gluposti i budalaštine. U pizdu lepu materinu, besna sam, besna, uffffffffffffffffff.............................

Pitam se šta bi bilo da ne pišem sve ovo što pišem. Pa, flipnula bi skroz. Smatram da je ovako najkorektnije prema svima. Neću da dozvolim sebi da idem naokolo i da smaram meni drage osobe sa ovakvim svojim stanjima. Niko nije dužan to da sluša, niti to da trpi. Ja sam kao jebeni uragan, kada sam nezadovoljna, rušim sve pred sobom, tako da mi je onda najbolje da budem sama i da pisanjem izbacim sve iz sebe. Da, kada ne mogu to da rešim na drugi način, onda pišem. A, vrlo često, što se meni naravno ne sviđa, brdo stvari ne zavisi samo od mene. Tak' normalno da me to sve izluđuje, jer ja volim da držim svoj život u svojim rukama. Počinjem da mislim da u stvari ja polako funkcionišem po sistemu daj-šta-daš. Zašto? E, pa zato što, ako se osvrnem na ono sve što sam prethodno napisala, a to sam i mislila, onda za njega, realno nema mesta u mom životu. Da se ne lažemo, ja nemam niti loše, niti nisko mišljenje o sebi. A, čini mi se da idem putem gde gubim samopoštovanje, a to je realno jedino što posedujem, i što ću uvek imati u životu. Sva ostala imanja su (i)relevantna. Moj problem je što živim u vremenu koje ne poseduje nikave ljudske, niti moralne vrednosti, tako da samim tim ono što je fundamentalni deo mene, nikome više nije ni bitan. Meni samo nije jasno kako to da u moru idiota i kretena, taj jebeni predmet moje pažnje - on - ne shvata ko sam ja i šta mu dajem i šta sve mogu da mu pružim. Osećam se zapostavljeno, a kada se tako osećam ja potpuno podivljam i u suštini nikada se ne povlačim, nego krećem da napadam i onda napravim još veće sranje.

Idem da nešto konkretno uradim, jer je to najbolji lek za leteće misli i nezaposlene ruke, a i da posle okrenem moju drugaricu, da vidim o čemu je htela sa mnom da proćaska.