Reč je reč

Obećala sam sama sebi da ću svaki dan da napišem makar nekoliko redova. Zbog toga sam danas i upalila komp. Tek da ne dozvolim sebi da me u'vati zamajac lenjosti po tom pitanju.

Raspoloženje mi ja danas fluktuiralo tokom dana. Bila sam ko jebana guska jutros, jer sam veoma kratko spavala (kara me full moon), pa sam bila u veoma dobrom raspoloženju, pa je predveče ponovo krenula da me hvata fjaka. Svejedno, znam koji su uzroci toga. Too many time alone!!! Pokušavam da i ne razmišljam puno, ukoliko nisam kadra (a trenutno nisam) da budem konstruktivna i da ta moja razmišljanja mene odvuku ka nečem dobrom.

Ponekad sam tužna kada me niko ne zove, osećam se jadno i zaboravljeno. Jedina osoba sa kojom sam na vezi je moja keva. Ovo ostalo, sve mi dođe i prođe, i nekako mi je prazno. Osećam da tonem, i pokušavam da nateram samu sebe, da kada prezdravim, uzmem lepo arsenal četki, metli i kojekakve hemije i da sredim svoj životni prostor. Živim već poprilično dug vremenski period u totalnom neredu, a ovo je već i totalna prljavština. Oko mene se raspadaju stvari, a ja čekam da se raspadnu do kraja, jer nema svrhe ulagati u propast. A, ja, nemam volje da sebe nateram na bilo šta. Ali, moraću nekako da prevarim sebe i da to izvedem. Neverovatno je kako je samo na mene loše uticao samački život, kao da sam prestala i da živim. To nije daleko od istine. Doduše, ja se koprcam, ali u dubini duše, sebe ne lažem, to život nije. U životu se ne treba zaricati, a posebno se ne treba zaricati da nikada nećeš nešto da uradiš, jer ti se najviše desi tih zarečenih nikada. U moju kuću skoro da niko i ne ulazi, a i ja kod retko koga idem više. O tome sam već pisala, to je sve zamrlo skroz. Tužna sam zbog toga. Ali ne mogu da promenim navike drugih ljudi. Jebote, kad pomislim da ću Novu godinu da dočekam najverovatnije sama, muka mi je. Gde god se okrenem, sama, šta god radim, sama. Shit. Razbija me i ubija me, jer već predugo traje taj moj status. U stvari, ja nikada nisam bila sama sebi dovoljna, i uvek sam tražila taj drugi deo sebe, ali ga još uvek nisam našla, a ne znam ni da li ću.

Do skoro sam besomučno (i glavom kroz zid) pokušavala da to promenim, pokušavala da sebi nađem muškarca, ali nisam ništa uradila. Imam mnogo promašenih odnosa i ne mogu više da se hranim tim porazima. Nemam više snage za to. Ovo su trenuci kada mi nije dobro, i kada sam naročito ranjiva. I tada često razmišljam, kako bih volela da je sad neko koga volim pored mene, da me zagrli, pomazi, drži za ruku, nežno pogleda, podeli vreme sa mnom... Čini mi se da što je moja želja veća, da su mi s druge strane šanse sve manje. Znam da neću odustati, ali isto znam da pošto-poto neću tražiti, a još manje prihvatati.

Na moju veliku žalost, razmišljam tu i tamo o đuvegiji, iako znam da je besmisleno. Ali, pusto žensko srce... To je već domen naučne fantastike, jer onog koga ne prihvatam do kraja, ne mogu ni da ga volim, i tu je početak i kraj svake priče. Zanimljivo je da je pre 3 dana on uistinu poskidao one podatke sa Net-a oko kojih sam ja napravila dramu tročinku, i istovremeno okačio neke svoje fotografije. Na pojedinim fotografijama mi se čini kao da imitira neke od mojih fotki koje sam mu poslala, pre i nego što smo se videli uživo. Nešto se bekelji, prenemaže, blesavi i sl. Ne znam, da li je to neka poruka meni ili nije, a i ne vredi da razmišljam o tome. Mislim da se ipak ponašam kao davljenik koji se hvata za slamku.

Pošto mi se ne kontemplira više o hardcore temama, jer je život predivan, iako meni sada ne izgleda tako, sada ću da pojedem drugu polovinu ručka koju sam ostavila za večeru i da pogledam neki filmić ili da pročitam nešto. Ima vremena za moja dalja proseravanja, a ima i dana... BTW, pre nego što odbijem đuvegiju da sa njim budem za Novu, treba dobro da razmislim da li hoću ili neću da budem sa njim u to vreme. Principijelno odbijanje bi bilo veoma glupo.