Ne da mi đavo mira, pa i ne spavam u ove sitne sate. Žderem čips, a pre toga sam pila vino, i sad imam odvratnu gorušicu.
Čitala sam po nekim ženskim časopisima da zavisno od našeg raspoloženja, a to se pre svega odnosi na žene, posežemo za različitim vrstama ukusa. Tako npr. oni koji se teše slanim grickalicama (kao ja) su u stvari stalno ljuti zbog nečega. Ima to nekog smisla, jer ja jesam ljuta već neki vremenski period, s tim da taj osećaj zamenjuje osećaj tuge. Osećaj zadovoljstva je sve ređi i ređi.
Sada podrigujem kao svinja na kiselinu, što i nije čudo s obzirom na količinu vina. Ali, boli me dupe, jednom se živi, proći će ova gorušica.
Elem, šta sam htela da napišem. Danas sam rešila da konačno presečem svoju neprirodnu pupčanu vrpcu povezanu sa mojim fantaziranjem o đuvegiji. Danas, tj. juče je bio 4-ti dan kako sam ga pri-SMS-ovala da li hoće da bude sa mnom za Novu. Pederčina se nije ni javila od tada. I naravno, kod mene je baš taj 4-ti dan kritična tačka što se ishoda bilo čega tiče i na taj dan obično pravim rezove. Na žalost, žderem se sve vreme, ali nekako izguram to vreme i onda načisto popizdim i puknem.
Tako sam mu poslala SMS, u kome sam mu na samom početku rekla: "Zbogom!" i explicitno rekla da je NE mogao da mi kaže odmah, a ne da ga čekam toliko, kada bi njegov odgovor i tako i tako bio NE, ali to NE nikada ne bih ni čula od njega, jer on čak nema muda ni da to kaže. U SMS-u sam se savladala do ivice pristojnosti, da reč muda, zamenim rečju herc. Napisala sam mu da zaboravi da sam ikada postojala i da mi se ne obraća više. I naravno, pošto ja ne bih bila ja, da se metaforično ne prokenjam, napisala sam mu nešto oko sedenja na obali i brojenja zrna peska na dnu, kao jedne opcije i kao druge, ulaska u tu vodu, bez obzira na nemanje saznanja o zrnima ispod njegovih nogu i činjenice o uvek prisutnoj neizvesnosti o putovanju u nepoznato.
Nepatvorena pederčina mi je odgovorila sa 3 pitanja za redom, čiji je zajednički imenilac samo jedno pitanje koje prevedeno na prost srpski jezik glasi: "Koji je pa tebi sad kurac?"
Naravno, nemam nameru da mu ikada više išta napišem, a ni kažem. Dovoljno sam istupila i reči, i pero, i to je besmisleno. O svojim emocijama ovoga puta ne bih. Jebiga, i ja sam guska kada sam dopustila sebi da se u dubini svog srca nadam da će se on ipak setiti i udostojiti me makar odgovora. Poenta i jeste bila u tome da mi on pruži odgovor koji je mogao biti, i bio bi odbijanje. Ali je mene, kao i obično, povredila ta količina bezobzirnosti koja je evidentna u ponašanju tipičnih pizdi, kao što je on. Tipična pizda jednostavno nikada ništa neće uraditi iz straha da ne pogreši i propuštaće sve prilike i imaće dovoljno materijala da kuka nad svojom jadnom sudbinom. I takve pizde onda očekuju razumevanje. Za šta razumevanje?
Svako ko prvo traži, a ne daje ništa, i nema prava ni na šta!
Tuesday, 30 December 2008
Sunday, 28 December 2008
Čemu?
Fuck, this look like a.... I don't know...
Sada sam pričala sa mojim drugarom, bivšim jebačem i prvim i verovatno poslednjim koji je ostao moj drugar. I saznala sam da devojka njegovog brata ima lupus. Odmah sam počela da prekopavam po Net-u i da nalazim šta sve ima na tu temu. Naprosto smo se užasnuli zajedno. Mlada dama je htela da raskine sa njegovim bratom, jer je smatrala da je to najmanje što može da učini za njega (ili za oboje???). Verovatno je shvatila da se vezuje za njega. Međutim, on nije hteo ni da čuje za to. Možda ću zvučati surovo, ali mislim da on treba da bude upućen u sve detalje, kao i u mogućnost progresije bolesti, pre nego li donese bilo koju značajnu odluku. Naravno, ja uvek idem tako daleko kao da će se njih dvoje sutra venčati i planirati sopstveno potomstvo. Odluka je samo njihova, uvek i uvek! Inače, moj drugar mi je puštao muziku Šabana Bajramovića preko telefona i muzika je, jaoj, tako dobra, da odmah isečeš vene. Tako je jebeno samoubistvena... :-(
Pocirkala sam usput skoro 1l belog vina, i prija mi. Dugo ga nisam pila. Treba mi neki kobajagi ventilacioni otvor. Jebote, meni se otvore sve umetničke dizne kada popijem, od talenta za pisanje i razumevanje drugih ljudi, do osluškivanja najtananijih i najfinijih zvukova, moja bliskost od koje stalno bežim je sve bliža u dodiru sa meni dragim ljudima. A, ja, bežim i bežim, i režim, samo da opet ne budem povređena. A, zar to nije sve ono što me povređuje? Ne mogu da stignem da iskucakam sve misli koje naleću kao lude i blesave.
I počinjem da prestajem da se nerviram što mi se đuvegija ne javlja. Ali mislim da je skot najobičniji. Govnar koji nema muda ni za šta. I šta, pustiće me da se išetam tek tako iz njegovog žviota. Odlučila sam još nešto. Ne, neću dramiti i kukati. Ako mi se i javi posle ponedeljka sledeće nedelje, tj. posle 29. decembra, reći ću mu da je kasno doneo odluku i da neću biti kući, kao što sam prvobitno mislila. Ne mogu, ne želim, neću da plačem na njegovom ramenu. A ovaj moj mali bog zna koliko samo želim da mi se on javi i da bude pored mene. Ali, nema više prostora da utopim svu svoju tugu. I volela bih da za nekoliko meseci, kada se osvrnem na prošle dane, da mi njegovo ime ne znači ništa, da me pomisao na njega ne uznemirava.
I danas sam pričala sa onim mojim psiho Peruancem, i on je krenuo da me proziva za njega. Ja se zezam, pa mu kažem da se ponaša kao ljubomorni muž, a on mene zeza pa kaže da ja uranjam u njegov profil kao što on uranja u moj. Jebote, kako je samo u pravu. Ali to nisam htela da mu kažem. Taj jebeni Peruanac kao da me ponekad skroz čita sa par milja udaljenosti.
Možda bi najbolje bilo da mi se više i ne javi, da ga više ne vidim, da ga zaboravim. Ne, neću ga zvati, ne, neću. Užasno se loše osećam što mi danas nije poslao ni jednu poruku, ni jedno pitanje, ni jedan odgovor, ni jednu jedinu reč. A ja sam ga čekala! Ali njega nije bilo nigde. I ne mogu da maknem ovo svoje dupe nigde, nemam volje ni da sređujem kuću, i lažem, besomučno lažem, a tako mi je potrebna ta jebena motivacija, da me potera, da znam da neću opet biti sama, da će on biti pored mene i da znam da neću samo za sebe da nešto pravim. Nikada nisam umela da budem sama. Nikada nisam ni želela da budem sama. A opet se osećam kao da sam najveći deo svog života provela i da provodim sama.
Mene sve tuđe tuge i nesreće podsećaju na moje i uvek sam tužna kada se setim nekih loših trenutaka. Ali, čemu kuknjava, kada ima toliko nesrećnih oko mene, a meni objektivno govoreći ne nedostaje ništa. Druga stvar je čemu ja težim i šta ja hoću, i to je diskorak između mene i stvarnosti.
Tako mi jebeno nedostaje. On, njegovo prisustvo, njegove oči, njegove usne, njegove ruke, osećam da bi sex sa njim bio sjajan kada bi se opustili i upustili sasvim. Ne, neću više da serem, ovo je i za mene previše...
Zašto uvek tražim ono što ne mogu da dobijem, uprkos tome što to hoću?
Sada sam pričala sa mojim drugarom, bivšim jebačem i prvim i verovatno poslednjim koji je ostao moj drugar. I saznala sam da devojka njegovog brata ima lupus. Odmah sam počela da prekopavam po Net-u i da nalazim šta sve ima na tu temu. Naprosto smo se užasnuli zajedno. Mlada dama je htela da raskine sa njegovim bratom, jer je smatrala da je to najmanje što može da učini za njega (ili za oboje???). Verovatno je shvatila da se vezuje za njega. Međutim, on nije hteo ni da čuje za to. Možda ću zvučati surovo, ali mislim da on treba da bude upućen u sve detalje, kao i u mogućnost progresije bolesti, pre nego li donese bilo koju značajnu odluku. Naravno, ja uvek idem tako daleko kao da će se njih dvoje sutra venčati i planirati sopstveno potomstvo. Odluka je samo njihova, uvek i uvek! Inače, moj drugar mi je puštao muziku Šabana Bajramovića preko telefona i muzika je, jaoj, tako dobra, da odmah isečeš vene. Tako je jebeno samoubistvena... :-(
Pocirkala sam usput skoro 1l belog vina, i prija mi. Dugo ga nisam pila. Treba mi neki kobajagi ventilacioni otvor. Jebote, meni se otvore sve umetničke dizne kada popijem, od talenta za pisanje i razumevanje drugih ljudi, do osluškivanja najtananijih i najfinijih zvukova, moja bliskost od koje stalno bežim je sve bliža u dodiru sa meni dragim ljudima. A, ja, bežim i bežim, i režim, samo da opet ne budem povređena. A, zar to nije sve ono što me povređuje? Ne mogu da stignem da iskucakam sve misli koje naleću kao lude i blesave.
I počinjem da prestajem da se nerviram što mi se đuvegija ne javlja. Ali mislim da je skot najobičniji. Govnar koji nema muda ni za šta. I šta, pustiće me da se išetam tek tako iz njegovog žviota. Odlučila sam još nešto. Ne, neću dramiti i kukati. Ako mi se i javi posle ponedeljka sledeće nedelje, tj. posle 29. decembra, reći ću mu da je kasno doneo odluku i da neću biti kući, kao što sam prvobitno mislila. Ne mogu, ne želim, neću da plačem na njegovom ramenu. A ovaj moj mali bog zna koliko samo želim da mi se on javi i da bude pored mene. Ali, nema više prostora da utopim svu svoju tugu. I volela bih da za nekoliko meseci, kada se osvrnem na prošle dane, da mi njegovo ime ne znači ništa, da me pomisao na njega ne uznemirava.
I danas sam pričala sa onim mojim psiho Peruancem, i on je krenuo da me proziva za njega. Ja se zezam, pa mu kažem da se ponaša kao ljubomorni muž, a on mene zeza pa kaže da ja uranjam u njegov profil kao što on uranja u moj. Jebote, kako je samo u pravu. Ali to nisam htela da mu kažem. Taj jebeni Peruanac kao da me ponekad skroz čita sa par milja udaljenosti.
Možda bi najbolje bilo da mi se više i ne javi, da ga više ne vidim, da ga zaboravim. Ne, neću ga zvati, ne, neću. Užasno se loše osećam što mi danas nije poslao ni jednu poruku, ni jedno pitanje, ni jedan odgovor, ni jednu jedinu reč. A ja sam ga čekala! Ali njega nije bilo nigde. I ne mogu da maknem ovo svoje dupe nigde, nemam volje ni da sređujem kuću, i lažem, besomučno lažem, a tako mi je potrebna ta jebena motivacija, da me potera, da znam da neću opet biti sama, da će on biti pored mene i da znam da neću samo za sebe da nešto pravim. Nikada nisam umela da budem sama. Nikada nisam ni želela da budem sama. A opet se osećam kao da sam najveći deo svog života provela i da provodim sama.
Mene sve tuđe tuge i nesreće podsećaju na moje i uvek sam tužna kada se setim nekih loših trenutaka. Ali, čemu kuknjava, kada ima toliko nesrećnih oko mene, a meni objektivno govoreći ne nedostaje ništa. Druga stvar je čemu ja težim i šta ja hoću, i to je diskorak između mene i stvarnosti.
Tako mi jebeno nedostaje. On, njegovo prisustvo, njegove oči, njegove usne, njegove ruke, osećam da bi sex sa njim bio sjajan kada bi se opustili i upustili sasvim. Ne, neću više da serem, ovo je i za mene previše...
Zašto uvek tražim ono što ne mogu da dobijem, uprkos tome što to hoću?
Saturday, 27 December 2008
Opsesivno-sentimentalna budala
Dobro jutro, dobar dan!
E, pa, kad sam se danas probudila u cik zore, hehehehehehehe, u 11 sati, shvatila sam da ne moram da spremam baš sve sa mog planiranog novogodišnjeg menija, jer ako budem sama za Novu godinu, zaista mi ne treba tolika količina hrane. Ionako sam nakokala par kila više, tako da mi dodatni višak nije neophodan.
Đuvegija počinje lagano da me cool-ira, a to počinje sve od upućenog poziva njemu da dođe kod mene i da bude sa mnom za Novu godinu. Poruke su mu sve distanciranije i službenije i sve duže čekam na njegove odgovore, iako u porukama koje mu upućujem nema ni trunke ozbiljnosti i predumišljaja. Mislim da od toga da on dođe kod mene nema ništa, a što se mene tiče, ja nemam nameru da ga podsećam na to pitanje više. Ako se udostoji da pruži odgovor, u redu, a ako se ne udostoji, onda ću i ja njega malo da prcam sledeće godine. Kao što je poznato, ne volim da me bilo ko ignoriše, a svaki odgovor mi je prihvatljiv, čak i onaj koji se meni ne sviđa.
Još nešto, neću ni da mu šaljem SMS-ove, dok on ne pošalje sledeći. Znam da ovo zvuči kao da imam 5 godina, ali sve je reciprocitet, pa i međuljudski odnosi. Ako daješ, onda i uzimaš, a ako samo daješ, a ne uzimaš ili ne dobijaš ništa zauzvrat onda si kreten ili mazohista, ali svakako ne dobra za samu sebe. Ne treba zaboraviti da su mužjaci (milion puta dokazano) obične svinje, i kao takve ih i treba tretirati. Ne mogu da zamislim kako još jednom upućujem poziv (iz koga isijava očaj) đuvegiji za Novaka, iz koga se čita poruka: "Da, jebeno mi je stalo do tebe, nemoj to da mi radiš! Budi pored mene!" Ne, to sebi neću da dopustim. Uostalom, kako bih ikada saznala kako će on da reaguje ili ne reaguje, ako ga preduhitrim sa svojim podsetnim pitanjem. On ne treba da zna da me je u izvesnom smislu izbacio iz ravnoteže, jer taj osećaj će kod mene da prođe, samim tim, što ga on ne podgreva, a kod mene je sve što je daleko od očiju, daleko i od mog srca. Zapravo, svaki njegov korak je pogrešan. A, ja, ja bih volela da nije tako. Ali, tako je.
Ne znam koliko će mi još vremena biti potrebno u ovom mom životu da se oslobodim (opsesivnih) misli koje samo meni stvaraju nelagodu i nemir. Ja od toga nemam ništa, osim možda da se osećam više živom kad me šibnu hormoni. A, opet, taj PMS je čudo, pravim od muve slona. Juče mi je baš bio bad day, ali sam znala da će da prođe, i da ću da osvanem svežije i izluftiranije glave.
I, da, priznajem da se nadam i da još uvek čekam da mi se javi, makar tim jebenim SMS-om i da mi napiše: "S******, sa zadovoljstvom ću da dođem kod tebe i da provedem vreme sa tobom za doček Nove Godine. Jedva čekam da se vidimo!"
Mada, izvesnije je da će da bude: "S******, znaš šta, ipak ne mogu da dođem kod tebe za Novu Godinu. Nadam se da razumeš. Znam da sam odvratan. Nemoj da se ljutiš, tužan sam za praznike, nisam neko društvo, videćemo se neki drugi dan!"
A, najgora varijanta koja je takođe izvesna je da jednostavno is-cool-ira moj poziv, kao da mu ga nikada nisam ni uputila.
Čekaj, čekaj, srce moje i odgovor će ti se sam pokazati! A, u međuvremenu, zasuci rukave i kreni, konačno kreni da raščišćavaš svoju kuću i svoju glavu i napravi sama sebi štimung, a on, ako hoće da dođe, dobrodošao je! To je samo njegov izbor!
E, pa, kad sam se danas probudila u cik zore, hehehehehehehe, u 11 sati, shvatila sam da ne moram da spremam baš sve sa mog planiranog novogodišnjeg menija, jer ako budem sama za Novu godinu, zaista mi ne treba tolika količina hrane. Ionako sam nakokala par kila više, tako da mi dodatni višak nije neophodan.
Đuvegija počinje lagano da me cool-ira, a to počinje sve od upućenog poziva njemu da dođe kod mene i da bude sa mnom za Novu godinu. Poruke su mu sve distanciranije i službenije i sve duže čekam na njegove odgovore, iako u porukama koje mu upućujem nema ni trunke ozbiljnosti i predumišljaja. Mislim da od toga da on dođe kod mene nema ništa, a što se mene tiče, ja nemam nameru da ga podsećam na to pitanje više. Ako se udostoji da pruži odgovor, u redu, a ako se ne udostoji, onda ću i ja njega malo da prcam sledeće godine. Kao što je poznato, ne volim da me bilo ko ignoriše, a svaki odgovor mi je prihvatljiv, čak i onaj koji se meni ne sviđa.
Još nešto, neću ni da mu šaljem SMS-ove, dok on ne pošalje sledeći. Znam da ovo zvuči kao da imam 5 godina, ali sve je reciprocitet, pa i međuljudski odnosi. Ako daješ, onda i uzimaš, a ako samo daješ, a ne uzimaš ili ne dobijaš ništa zauzvrat onda si kreten ili mazohista, ali svakako ne dobra za samu sebe. Ne treba zaboraviti da su mužjaci (milion puta dokazano) obične svinje, i kao takve ih i treba tretirati. Ne mogu da zamislim kako još jednom upućujem poziv (iz koga isijava očaj) đuvegiji za Novaka, iz koga se čita poruka: "Da, jebeno mi je stalo do tebe, nemoj to da mi radiš! Budi pored mene!" Ne, to sebi neću da dopustim. Uostalom, kako bih ikada saznala kako će on da reaguje ili ne reaguje, ako ga preduhitrim sa svojim podsetnim pitanjem. On ne treba da zna da me je u izvesnom smislu izbacio iz ravnoteže, jer taj osećaj će kod mene da prođe, samim tim, što ga on ne podgreva, a kod mene je sve što je daleko od očiju, daleko i od mog srca. Zapravo, svaki njegov korak je pogrešan. A, ja, ja bih volela da nije tako. Ali, tako je.
Ne znam koliko će mi još vremena biti potrebno u ovom mom životu da se oslobodim (opsesivnih) misli koje samo meni stvaraju nelagodu i nemir. Ja od toga nemam ništa, osim možda da se osećam više živom kad me šibnu hormoni. A, opet, taj PMS je čudo, pravim od muve slona. Juče mi je baš bio bad day, ali sam znala da će da prođe, i da ću da osvanem svežije i izluftiranije glave.
I, da, priznajem da se nadam i da još uvek čekam da mi se javi, makar tim jebenim SMS-om i da mi napiše: "S******, sa zadovoljstvom ću da dođem kod tebe i da provedem vreme sa tobom za doček Nove Godine. Jedva čekam da se vidimo!"
Mada, izvesnije je da će da bude: "S******, znaš šta, ipak ne mogu da dođem kod tebe za Novu Godinu. Nadam se da razumeš. Znam da sam odvratan. Nemoj da se ljutiš, tužan sam za praznike, nisam neko društvo, videćemo se neki drugi dan!"
A, najgora varijanta koja je takođe izvesna je da jednostavno is-cool-ira moj poziv, kao da mu ga nikada nisam ni uputila.
Čekaj, čekaj, srce moje i odgovor će ti se sam pokazati! A, u međuvremenu, zasuci rukave i kreni, konačno kreni da raščišćavaš svoju kuću i svoju glavu i napravi sama sebi štimung, a on, ako hoće da dođe, dobrodošao je! To je samo njegov izbor!
Thursday, 25 December 2008
Da li ja znam šta hoću?
Koga ja lažem? Pre oko 40 minuta sam se vratila iz grada. Neviđeno su me pukle emocije, tako da sam brisala suze u autobusu i jedva čekala da dođem kući, a onda sam samo malo zajecala, obrisala suze i shvatila ponovo da je i to pižđenje preveliki luksuz.Naime, danas sam se videla sa đuvegijom posle nešto više od 2.5 nedelje. Našli smo se sa idejom da pogledamo zajedno Ljubav u Barseloni i hteli smo da pogledamo film u Tuckwood-u, međutim, oni su ga danas skinuli sa repertoara, pa sam ja popizdela, jer sam praktično doletela za 10 minuta od 29. novembra do tamo, isplazila jezik na uzbrdici i preznojila se ko vepar pred klanje.
OK, rešili smo da se prošetamo, i nastavili da šetamo pored Pionirskog parka i Starog dvora, preko Trga Nikole Pašića, i bacimo mi tu pogled na repertoar u Domu sindikata, kad tamo u 16 časova taj film. Kupili smo karte i sokiće u Soko Štarku koji se nalazi u Bezistanu i ušli u bioskop.
Film je bio neverovatan mix klasičnog, ali ipak prosečnog Woody Allen-ovskog pristupa, sa sve Almodovar-ovim glumcima, tj. Xavier Bardem i Penelope Cruz, pored Scarlett Johansson i još nekih glumaca čija imena ne znam. Odličan prikaz likova kroz suočavanje kroz sopstvene sexualno-emotivne stereotipe koji se pretapaju u samopreispitivanja i nove spoznaje o budućim pravcima u životima aktera. Vredi ga pogledati, a naročito zbog predivne Španije, pre svega Barselone.
Onda smo nastavili , kupili markice za prevoz, poručkali po parče pizze u piceriji na Trgu, ja uplatila ADSL u Sezamu, i konačno kupila dezodorans u Lush-u posle čekanja i čekanja da stigne. Sad više ne moram da se brinem da li ću da se usmrdim od drugih dezodoransa, jer je aromacream apsolutno nezamenljiv - savršen.
Onda smo otišli na kaficu u OKNO, lepo i dugo razgovarali, i pomalo popizdeli od techno muzike (ako se to uopšte muzikom može nazvati), pa sam ja imala ideju da odemo do Brod-a da za vreme happy hour-a naručimo i platimo po čašu crnog vina upola cene, međutim, sva mesta su bila zauzeta.
Onda smo se usaglasili da se ipak razilazimo i da idemo kućama, pa je đuvegija čekao i čekao sa mnom prevoz na stanici. Bila sam dovoljno "pametna" da na 1 ispod nule propustim autobus, jer mi se nije dopalo što nemam mesta da sednem. Posle će se ispostaviti da i nisam sedela, jer sam na prvoj narednoj stanici ustupila mesto ženi sa detetom koja je ušla u autobus.
Dok smo stajali na stanici i čekali, ja sam htela da ga grlim i da ga ljubim, ali nisam to uradila. U stvari htela sam da ga poljubim čim sam ga videla na vratima Tuck-a, a bila sam toliko "sigurna" da sam raščistila sama sa sobom. Međutim, ispostavilo se da ga samo nisam videla jedno vreme, a da se ništa kod mene nije promenilo. Ali, ja zaista ne znam šta hoću. Znam da mi prija njegova blizina i da kako ga vidim tako imam želju da ga dodirujem i da budem pored njega. Jebote, on mene privlači, ali me u izvesnom smislu i odbija. Kakva kretenska kombinacija osećanja kod mene!
Imam želju da budem sa njim za Novu godinu. Poslala sam mu u poruci, između ostalih delova poruke koji su bili bla-bla, da razmisli da li hoće sa mnom da dočeka Novu godine na mojoj gajbi, pa da mi to javi ovih dana. Možda sam uradila glupost, a možda i nisam, to sada ne znam. I ja baš jedem govna, prvo ga otkačim, a onda ga mamim. Neodgovorno skroz sa moje strane. Ali, nešto me uprkos svim mojim odlukama i dalje vuče ka njemu. Ne mislim da zbog prethodnih odluka treba ta osećanja da odbacim i neću da ih odbacim. Naravno, uvek postoji mogućnost da me on odbije. Ako i bude tako, šta da radim. Onda ću dočekati Novu, kao što sam prethodno i definisala, tj. sama u svom domu. Mada, realno gledano, drma me i PMS ovih dana, tako da... u tom periodu sam hipersenzibilna, ako ne računamo sve ostale dane, kada sam isto tako hipersenzibilna, hehehehehe...
Danas sam se konačno ošišala i ofarbala, tako da mi je frizurica baš slatka. Praktično sam danas bila bez šminke, jer mi izgleda da mi pred njim nije potrebna nikakva fasada. Njega ionako najviše privlači moj intelekt (osim mojih očiju), ako je za verovati. To je ono što je u stvari svima do sada beskrajno išlo na živce. Deklarativno su se palili na to, a hteli su guske sa mozgom za apotekarsku vagu i uopšte uzev sve one koje imaju usta, ali nemaju jezik.
Ostaje mi da se naoružam strpljenjem da dočekam njegov odgovor i da budem spremna i sportski da podnesem ako mi kaže: "Ne!"
Sunday, 21 December 2008
New Year (will come again w/o me)!
Well, darling it's almost 2 am, and you're so bloody occupied with the thousand of questions. You have started to spend so many hours in front of the computer. PC is your tool, is your fucking friend, your alternative and alienated world (from the others). World, filled with no less than a minor self-escapes from unacceptable reality.
Today, I have realised I'm not going to spend New Year's Eve with anyone, except myself and my cat! I'm such a jerk, but finally, I feel good about that. There will be no compromises. Just a few hours ago, I was still cherishing the stupid idea I will go with my friend to a club with domestic rock music, and blah, blah. But somehow all the tickets with reserved places were sold. So the only solution was to buy a ticket and to stand on your feet, possibly whole night. I have never been delighted about that idea, even when I was much younger than today. Well, for god sake, how can I wear high heels and stand the whole time? It's not the problem in choosing the proper shoes, but my friend has started to boolshit, and at a certain point I found myself totally cooled off about that idea. Well, she is not at all delighted with actual fact that she'll have to go only with me. Why? There are a millions of "because" - like, it's better when there are more people, somebody has to keep an eye on our bags, you have to spend a money on your wardrobe, even when the music is not so good and the food is not so tasty you will remember that night by your friends. Oh, will I?!?!?!? Oh, I can't stand so many unnecessary explanations. I have something on my mind. I will not spend that evening with her, but I didn't tell her yet. I will in a couple of days. I have to think about some rational or irrational reasons. I don't want to make her mad. Also, I don't attend to go to her place instead of some out-doors action. I don't want to be a successor of moronic Serbian habits, like to sit in front of TV and look narrow-minded shows, to eat greasy pork roast (I hate it!!!), malodorous pickled cabbage and to drink cheap red wine - which she probably keeps from last visit of guests with a lack of taste.
The point is I'll be going to prepare something nice for myself or I'm not going to prepare anything. That will be a decision upon my spot mood! For sure, I will have a great red wine and some gourmets which goes with it. Better to have a few quality things than a bunch of shit. That's the problem with nostalgia!
Are people going to prepare same New Year's menu until they die, or maybe there's a tiny chance they'll find some alternatives and try something new?!
I see I don't give a damn and that is great. I'm just going to be on service to my mom, because she'll have some unrealistic ideas (as always) and she'll need assistance. So, I'll be there and I'll be of any help, even if I think there is no need for useless parade. If she is gonna be happy, I'll be happy 'cause of her happiness.
Today, I have realised I'm not going to spend New Year's Eve with anyone, except myself and my cat! I'm such a jerk, but finally, I feel good about that. There will be no compromises. Just a few hours ago, I was still cherishing the stupid idea I will go with my friend to a club with domestic rock music, and blah, blah. But somehow all the tickets with reserved places were sold. So the only solution was to buy a ticket and to stand on your feet, possibly whole night. I have never been delighted about that idea, even when I was much younger than today. Well, for god sake, how can I wear high heels and stand the whole time? It's not the problem in choosing the proper shoes, but my friend has started to boolshit, and at a certain point I found myself totally cooled off about that idea. Well, she is not at all delighted with actual fact that she'll have to go only with me. Why? There are a millions of "because" - like, it's better when there are more people, somebody has to keep an eye on our bags, you have to spend a money on your wardrobe, even when the music is not so good and the food is not so tasty you will remember that night by your friends. Oh, will I?!?!?!? Oh, I can't stand so many unnecessary explanations. I have something on my mind. I will not spend that evening with her, but I didn't tell her yet. I will in a couple of days. I have to think about some rational or irrational reasons. I don't want to make her mad. Also, I don't attend to go to her place instead of some out-doors action. I don't want to be a successor of moronic Serbian habits, like to sit in front of TV and look narrow-minded shows, to eat greasy pork roast (I hate it!!!), malodorous pickled cabbage and to drink cheap red wine - which she probably keeps from last visit of guests with a lack of taste.
The point is I'll be going to prepare something nice for myself or I'm not going to prepare anything. That will be a decision upon my spot mood! For sure, I will have a great red wine and some gourmets which goes with it. Better to have a few quality things than a bunch of shit. That's the problem with nostalgia!
Are people going to prepare same New Year's menu until they die, or maybe there's a tiny chance they'll find some alternatives and try something new?!
I see I don't give a damn and that is great. I'm just going to be on service to my mom, because she'll have some unrealistic ideas (as always) and she'll need assistance. So, I'll be there and I'll be of any help, even if I think there is no need for useless parade. If she is gonna be happy, I'll be happy 'cause of her happiness.
Wednesday, 17 December 2008
Idu dani...
I kako ono beše, draga moja, ispade ti nedosledna. Ali, postoji jedan dobar razlog! Naime, juče sam napisala svoj drugi članak na blogu, a blog mi je na portalu na kome imam profil. I baš sam ponosna na taj članak, a ponosna sam i na prvi. Jeste da zvuči suludo to da sam potrošila ceo dan na pisanje tog članka, ali obrađujem korisne i edukativne teme, a najvažnije je da sebi dobro činim. Mesto da pizdim zbog nekih tekućih stvari, čemu sam sklona, spajam lepo (jer volim da pišem) i korisno (edukativno za široke narodne mase). Mada, jasno mi je da to skoro niko neće pročitati, ali baš me briga. Đuvegija me je pohvalio, ali možda ne bi ni pročitao, da mu nisam to juče SMS-ovala. Nudi mi se da mi bude hauzmajstor. Možda ću i da prihvatim, s obzirom na brojne hitne intervencije koje su neophodne mom brlogu.
I tako vodim 2 nezavisna života na Net-u. Ovde pišem sama sebi i pričam sa sopstvenim bićem, a tamo negde se publikujem. To mi se baš sviđa.
Čačkala sam malo šta pišu drugi sa ovog, je li, našeg govornog područja, ex YU, kad tamo uglavnom sve same nebuloze. Ima jedna riba što vodi svoj blog, poput ovog mog ovde, ali tamo. Mislim, bzvz skroz. Promašila je temu skroz. Još je napecala fotku Linde Fiorentino i krije svoj identitet. Jebote, koja glupost. Pa, šta se onda i kačiš? E, da, a pro po toga, idu mi na krasni svi oni što nemaju puno ime i prezime, već neke kretenske nadimke, i oskudne podatke o sebi. A tek kad vidim da su poćapavali fotke motora, cveća, gotike i sl., sa raznih site-ova, mislim, bljuje mi se. A, bljuje mi se i na one private profile. Kao sad ću ja da se primim pa da uputim nekom zahtev za prijateljstvom, da bih videla šta je tamo neko nažvrljao o sebi. Kako da ne! Ja sam odavno shvatila, da kada izađeš na Net privatnosti više nema. Tako da i ovaj moj blog može svako da čita ako hoće, ali ja svakako neću da uzmem megafon i da idem po BG-u i da pozivam čitaoce. Fućka mi se za publiku baš. Ovde pišem samo za svoju (napaćenu) dušicu.
Ah, da, kobajagi sam se sprijateljila sa još nekoliko ljudi, među kojima je i ona ženska. Paaaaa, i nije baš nešto talkative. Izgleda da ovaj narod konta da ako nisi online da onda i ne postojiš. I generalno, nemaju nikakvu inicijativu u komunikaciji. Ako ja prva ne pokrenem, ništa od toga. A, uglavnom ništa od toga ni kada pokrenem komunikaciju.
Inače, idu mi na živce svi oni koji me ne odgovore na poruku kada im je pošaljem. Tako da im više i ne šaljem poruke, pa ako hoće neka se jave, a ako neće ne zanima me. Kao što rekoh, ne živim na Internet-u. A, postoji i kategorija +, a to su oni koji se čak i ne udostoje da pročitaju poruku, ikad, nikad. Koje debilčine! Stvarno ne razumem šta nekom znači da natrpa gomiletinu ljudi u neke nazovi prijatelje, kad je to sve obična šarena laža.
Sinoć sam razmenila par reči sa mojim Peruancem. To je smarač samo takav. I glup je ko kurac. Muka mi je od njegove površnosti i glupih reči. Kako sam samo je divna, bajna, sjajna. Osećam da je serijski ubica. Dobro, sad serem, ali oduvek su mi išli na nerve ti blagoglagoljivi. A, da ne pričam što redovno staje, svaki dan, na moj profil i proučava me. Dobro je da je u Peruu, jer čini mi se da je malo žešće patološki tip.
Uskoro će mamić da mi dođe na čašicu razgovora, a i idem da nahranim jednu macu kojoj bacam ribice kroz prozor, na opšte zgražavanje komšiluka, hehehehe....
I tako vodim 2 nezavisna života na Net-u. Ovde pišem sama sebi i pričam sa sopstvenim bićem, a tamo negde se publikujem. To mi se baš sviđa.
Čačkala sam malo šta pišu drugi sa ovog, je li, našeg govornog područja, ex YU, kad tamo uglavnom sve same nebuloze. Ima jedna riba što vodi svoj blog, poput ovog mog ovde, ali tamo. Mislim, bzvz skroz. Promašila je temu skroz. Još je napecala fotku Linde Fiorentino i krije svoj identitet. Jebote, koja glupost. Pa, šta se onda i kačiš? E, da, a pro po toga, idu mi na krasni svi oni što nemaju puno ime i prezime, već neke kretenske nadimke, i oskudne podatke o sebi. A tek kad vidim da su poćapavali fotke motora, cveća, gotike i sl., sa raznih site-ova, mislim, bljuje mi se. A, bljuje mi se i na one private profile. Kao sad ću ja da se primim pa da uputim nekom zahtev za prijateljstvom, da bih videla šta je tamo neko nažvrljao o sebi. Kako da ne! Ja sam odavno shvatila, da kada izađeš na Net privatnosti više nema. Tako da i ovaj moj blog može svako da čita ako hoće, ali ja svakako neću da uzmem megafon i da idem po BG-u i da pozivam čitaoce. Fućka mi se za publiku baš. Ovde pišem samo za svoju (napaćenu) dušicu.
Ah, da, kobajagi sam se sprijateljila sa još nekoliko ljudi, među kojima je i ona ženska. Paaaaa, i nije baš nešto talkative. Izgleda da ovaj narod konta da ako nisi online da onda i ne postojiš. I generalno, nemaju nikakvu inicijativu u komunikaciji. Ako ja prva ne pokrenem, ništa od toga. A, uglavnom ništa od toga ni kada pokrenem komunikaciju.
Inače, idu mi na živce svi oni koji me ne odgovore na poruku kada im je pošaljem. Tako da im više i ne šaljem poruke, pa ako hoće neka se jave, a ako neće ne zanima me. Kao što rekoh, ne živim na Internet-u. A, postoji i kategorija +, a to su oni koji se čak i ne udostoje da pročitaju poruku, ikad, nikad. Koje debilčine! Stvarno ne razumem šta nekom znači da natrpa gomiletinu ljudi u neke nazovi prijatelje, kad je to sve obična šarena laža.
Sinoć sam razmenila par reči sa mojim Peruancem. To je smarač samo takav. I glup je ko kurac. Muka mi je od njegove površnosti i glupih reči. Kako sam samo je divna, bajna, sjajna. Osećam da je serijski ubica. Dobro, sad serem, ali oduvek su mi išli na nerve ti blagoglagoljivi. A, da ne pričam što redovno staje, svaki dan, na moj profil i proučava me. Dobro je da je u Peruu, jer čini mi se da je malo žešće patološki tip.
Uskoro će mamić da mi dođe na čašicu razgovora, a i idem da nahranim jednu macu kojoj bacam ribice kroz prozor, na opšte zgražavanje komšiluka, hehehehe....
Monday, 15 December 2008
Ko to tamo s mukom piše, a ne piša?
Jaooooooooj, a meni se uopšte ne piskara, ali, nezgodna stvar kad sebi nešto obećaš, pa se po svaku cenu trudiš da ostaneš dosledna. :-))))))))
Danas sam odobrila jedan friend request i uputila drugi. Ovaj što sam ga odobrila je od jednog postarijeg mužjaka iz Francije čiji je life story neverovatan, a ovaj moj je jednoj ženi iz Beograda. Imamo i mutual friend-a, a to je đuvegija, hahahahahaha...
BTW, đuvegija je u down-u i off-u, i to već danima. A, ja, fina, slatka, pitoma, tek pomalo krvožedna, dižem mu moral i duh, ali pederčina niš' ne primećuje. I'm fucking satellite, ah, ah, but he isn't my sunshine... ;-) And I don't have any!!! Fuck'em all!!
Biće zanimljivo i izazovno podneti ovaj period oko Nove i mog rođendana, jer po definiciji, to mi je loš period, u svakom smislu. Nekako, kako godine lete ko blesave, i nisam baš oduševljena svojim rođendanima. Nije da se sad nešto preispitijem, taman posla, to bi bilo previše surovo i kontraproduktivno, ali kao da mi padne neka senka i zadrži se neko vreme u meni, i onda ode. Otkud znam, valjda se privali kod nekog drugog domaćina. :-)) Imam jedan trip, za koji bi, na žalost, sada, u ovoj nikakvoj finansijskoj situaciji bilo glupo trošiti novce, a to je da rođendan provedem u kockarnici. Čak sam i našla neki paket za Grand Casino, gde imaš foru za dva, i za dva i po soma. U obe varijante, osim papice i jednog pića, dobiješ vaučer od soma dinara za kockarnicu, i onda možeš tamo lepo da se igraš. Moj izbor, bar mi sada tako izgleda, bi bio Black Jack. Mnogo ga gotivim.
Mašta je čudo u životu, odvede na daleke destinacije, gde možda nikada ne bi ni stigla. Kao što reče Metallica: "Just open your mind for a different view!"
Danas sam odobrila jedan friend request i uputila drugi. Ovaj što sam ga odobrila je od jednog postarijeg mužjaka iz Francije čiji je life story neverovatan, a ovaj moj je jednoj ženi iz Beograda. Imamo i mutual friend-a, a to je đuvegija, hahahahahaha...
BTW, đuvegija je u down-u i off-u, i to već danima. A, ja, fina, slatka, pitoma, tek pomalo krvožedna, dižem mu moral i duh, ali pederčina niš' ne primećuje. I'm fucking satellite, ah, ah, but he isn't my sunshine... ;-) And I don't have any!!! Fuck'em all!!
Biće zanimljivo i izazovno podneti ovaj period oko Nove i mog rođendana, jer po definiciji, to mi je loš period, u svakom smislu. Nekako, kako godine lete ko blesave, i nisam baš oduševljena svojim rođendanima. Nije da se sad nešto preispitijem, taman posla, to bi bilo previše surovo i kontraproduktivno, ali kao da mi padne neka senka i zadrži se neko vreme u meni, i onda ode. Otkud znam, valjda se privali kod nekog drugog domaćina. :-)) Imam jedan trip, za koji bi, na žalost, sada, u ovoj nikakvoj finansijskoj situaciji bilo glupo trošiti novce, a to je da rođendan provedem u kockarnici. Čak sam i našla neki paket za Grand Casino, gde imaš foru za dva, i za dva i po soma. U obe varijante, osim papice i jednog pića, dobiješ vaučer od soma dinara za kockarnicu, i onda možeš tamo lepo da se igraš. Moj izbor, bar mi sada tako izgleda, bi bio Black Jack. Mnogo ga gotivim.
Mašta je čudo u životu, odvede na daleke destinacije, gde možda nikada ne bi ni stigla. Kao što reče Metallica: "Just open your mind for a different view!"
Sunday, 14 December 2008
Think pink... and you'll not sink (down)...
Moć pozitivnog razmišljanja. Laž? Prevara? Bogatstvo za pisce takvih naslova? Moguće? Nemoguće? Kako god, traži ogroman i nepresušan trud i rad. Ali mislim da vredi truda. Ma, uvek vredi pokušati ono što hoćeš, samo valja biti dovoljno mudar i prepoznati do koje tačke ići... (s)poznati gde je početak i gde je kraj...:-)
Saturday, 13 December 2008
Reč je reč
Obećala sam sama sebi da ću svaki dan da napišem makar nekoliko redova. Zbog toga sam danas i upalila komp. Tek da ne dozvolim sebi da me u'vati zamajac lenjosti po tom pitanju.
Raspoloženje mi ja danas fluktuiralo tokom dana. Bila sam ko jebana guska jutros, jer sam veoma kratko spavala (kara me full moon), pa sam bila u veoma dobrom raspoloženju, pa je predveče ponovo krenula da me hvata fjaka. Svejedno, znam koji su uzroci toga. Too many time alone!!! Pokušavam da i ne razmišljam puno, ukoliko nisam kadra (a trenutno nisam) da budem konstruktivna i da ta moja razmišljanja mene odvuku ka nečem dobrom.
Ponekad sam tužna kada me niko ne zove, osećam se jadno i zaboravljeno. Jedina osoba sa kojom sam na vezi je moja keva. Ovo ostalo, sve mi dođe i prođe, i nekako mi je prazno. Osećam da tonem, i pokušavam da nateram samu sebe, da kada prezdravim, uzmem lepo arsenal četki, metli i kojekakve hemije i da sredim svoj životni prostor. Živim već poprilično dug vremenski period u totalnom neredu, a ovo je već i totalna prljavština. Oko mene se raspadaju stvari, a ja čekam da se raspadnu do kraja, jer nema svrhe ulagati u propast. A, ja, nemam volje da sebe nateram na bilo šta. Ali, moraću nekako da prevarim sebe i da to izvedem. Neverovatno je kako je samo na mene loše uticao samački život, kao da sam prestala i da živim. To nije daleko od istine. Doduše, ja se koprcam, ali u dubini duše, sebe ne lažem, to život nije. U životu se ne treba zaricati, a posebno se ne treba zaricati da nikada nećeš nešto da uradiš, jer ti se najviše desi tih zarečenih nikada. U moju kuću skoro da niko i ne ulazi, a i ja kod retko koga idem više. O tome sam već pisala, to je sve zamrlo skroz. Tužna sam zbog toga. Ali ne mogu da promenim navike drugih ljudi. Jebote, kad pomislim da ću Novu godinu da dočekam najverovatnije sama, muka mi je. Gde god se okrenem, sama, šta god radim, sama. Shit. Razbija me i ubija me, jer već predugo traje taj moj status. U stvari, ja nikada nisam bila sama sebi dovoljna, i uvek sam tražila taj drugi deo sebe, ali ga još uvek nisam našla, a ne znam ni da li ću.
Do skoro sam besomučno (i glavom kroz zid) pokušavala da to promenim, pokušavala da sebi nađem muškarca, ali nisam ništa uradila. Imam mnogo promašenih odnosa i ne mogu više da se hranim tim porazima. Nemam više snage za to. Ovo su trenuci kada mi nije dobro, i kada sam naročito ranjiva. I tada često razmišljam, kako bih volela da je sad neko koga volim pored mene, da me zagrli, pomazi, drži za ruku, nežno pogleda, podeli vreme sa mnom... Čini mi se da što je moja želja veća, da su mi s druge strane šanse sve manje. Znam da neću odustati, ali isto znam da pošto-poto neću tražiti, a još manje prihvatati.
Na moju veliku žalost, razmišljam tu i tamo o đuvegiji, iako znam da je besmisleno. Ali, pusto žensko srce... To je već domen naučne fantastike, jer onog koga ne prihvatam do kraja, ne mogu ni da ga volim, i tu je početak i kraj svake priče. Zanimljivo je da je pre 3 dana on uistinu poskidao one podatke sa Net-a oko kojih sam ja napravila dramu tročinku, i istovremeno okačio neke svoje fotografije. Na pojedinim fotografijama mi se čini kao da imitira neke od mojih fotki koje sam mu poslala, pre i nego što smo se videli uživo. Nešto se bekelji, prenemaže, blesavi i sl. Ne znam, da li je to neka poruka meni ili nije, a i ne vredi da razmišljam o tome. Mislim da se ipak ponašam kao davljenik koji se hvata za slamku.
Pošto mi se ne kontemplira više o hardcore temama, jer je život predivan, iako meni sada ne izgleda tako, sada ću da pojedem drugu polovinu ručka koju sam ostavila za večeru i da pogledam neki filmić ili da pročitam nešto. Ima vremena za moja dalja proseravanja, a ima i dana... BTW, pre nego što odbijem đuvegiju da sa njim budem za Novu, treba dobro da razmislim da li hoću ili neću da budem sa njim u to vreme. Principijelno odbijanje bi bilo veoma glupo.
Raspoloženje mi ja danas fluktuiralo tokom dana. Bila sam ko jebana guska jutros, jer sam veoma kratko spavala (kara me full moon), pa sam bila u veoma dobrom raspoloženju, pa je predveče ponovo krenula da me hvata fjaka. Svejedno, znam koji su uzroci toga. Too many time alone!!! Pokušavam da i ne razmišljam puno, ukoliko nisam kadra (a trenutno nisam) da budem konstruktivna i da ta moja razmišljanja mene odvuku ka nečem dobrom.
Ponekad sam tužna kada me niko ne zove, osećam se jadno i zaboravljeno. Jedina osoba sa kojom sam na vezi je moja keva. Ovo ostalo, sve mi dođe i prođe, i nekako mi je prazno. Osećam da tonem, i pokušavam da nateram samu sebe, da kada prezdravim, uzmem lepo arsenal četki, metli i kojekakve hemije i da sredim svoj životni prostor. Živim već poprilično dug vremenski period u totalnom neredu, a ovo je već i totalna prljavština. Oko mene se raspadaju stvari, a ja čekam da se raspadnu do kraja, jer nema svrhe ulagati u propast. A, ja, nemam volje da sebe nateram na bilo šta. Ali, moraću nekako da prevarim sebe i da to izvedem. Neverovatno je kako je samo na mene loše uticao samački život, kao da sam prestala i da živim. To nije daleko od istine. Doduše, ja se koprcam, ali u dubini duše, sebe ne lažem, to život nije. U životu se ne treba zaricati, a posebno se ne treba zaricati da nikada nećeš nešto da uradiš, jer ti se najviše desi tih zarečenih nikada. U moju kuću skoro da niko i ne ulazi, a i ja kod retko koga idem više. O tome sam već pisala, to je sve zamrlo skroz. Tužna sam zbog toga. Ali ne mogu da promenim navike drugih ljudi. Jebote, kad pomislim da ću Novu godinu da dočekam najverovatnije sama, muka mi je. Gde god se okrenem, sama, šta god radim, sama. Shit. Razbija me i ubija me, jer već predugo traje taj moj status. U stvari, ja nikada nisam bila sama sebi dovoljna, i uvek sam tražila taj drugi deo sebe, ali ga još uvek nisam našla, a ne znam ni da li ću.
Do skoro sam besomučno (i glavom kroz zid) pokušavala da to promenim, pokušavala da sebi nađem muškarca, ali nisam ništa uradila. Imam mnogo promašenih odnosa i ne mogu više da se hranim tim porazima. Nemam više snage za to. Ovo su trenuci kada mi nije dobro, i kada sam naročito ranjiva. I tada često razmišljam, kako bih volela da je sad neko koga volim pored mene, da me zagrli, pomazi, drži za ruku, nežno pogleda, podeli vreme sa mnom... Čini mi se da što je moja želja veća, da su mi s druge strane šanse sve manje. Znam da neću odustati, ali isto znam da pošto-poto neću tražiti, a još manje prihvatati.
Na moju veliku žalost, razmišljam tu i tamo o đuvegiji, iako znam da je besmisleno. Ali, pusto žensko srce... To je već domen naučne fantastike, jer onog koga ne prihvatam do kraja, ne mogu ni da ga volim, i tu je početak i kraj svake priče. Zanimljivo je da je pre 3 dana on uistinu poskidao one podatke sa Net-a oko kojih sam ja napravila dramu tročinku, i istovremeno okačio neke svoje fotografije. Na pojedinim fotografijama mi se čini kao da imitira neke od mojih fotki koje sam mu poslala, pre i nego što smo se videli uživo. Nešto se bekelji, prenemaže, blesavi i sl. Ne znam, da li je to neka poruka meni ili nije, a i ne vredi da razmišljam o tome. Mislim da se ipak ponašam kao davljenik koji se hvata za slamku.
Pošto mi se ne kontemplira više o hardcore temama, jer je život predivan, iako meni sada ne izgleda tako, sada ću da pojedem drugu polovinu ručka koju sam ostavila za večeru i da pogledam neki filmić ili da pročitam nešto. Ima vremena za moja dalja proseravanja, a ima i dana... BTW, pre nego što odbijem đuvegiju da sa njim budem za Novu, treba dobro da razmislim da li hoću ili neću da budem sa njim u to vreme. Principijelno odbijanje bi bilo veoma glupo.
Friday, 12 December 2008
“Oh, witty humour, too bad I haven't seen or heard any in a while.” - Oscar Wilde
I tako se ja premišljam šta bi to duhovito i domišljato, pomalo i sarkastično mogla da mail-ujem danas mojim friend-ovima...
I padne mi na pamet da malo pro-google-am da vidim šta ima na tu temu po Net-u. I nađem apsolutno sjajnu priču koja se još pri tome i dešava kada je finansijska kriza u toku, što će reći, 100% aktuelno i primenljivo.
Naravno, prevela sam je koliko je moguće u duhu srpskog jezika i poslala.
Ovde ću da paste-ujem originalnu verziju.
Dakle, čapri je genijalna oduševila me je! Baš sam radoznala da li će biti nekakvih komentara, s obzirom da svi uglavnom šalju stupidarije, pa je u tom moru teže izdiferencirati ono što je kvalitet. A, i moji mail-ovi su, kao i ja, nezgodni, jer traže da se mozak prebaci sa stand-by režima (da ne kažem aranžmana) na full capacity! :-D
I padne mi na pamet da malo pro-google-am da vidim šta ima na tu temu po Net-u. I nađem apsolutno sjajnu priču koja se još pri tome i dešava kada je finansijska kriza u toku, što će reći, 100% aktuelno i primenljivo.
Naravno, prevela sam je koliko je moguće u duhu srpskog jezika i poslala.
Ovde ću da paste-ujem originalnu verziju.
During the Great Depression, there was a man who walked into a bar one day. He went up to the bartender and said, "Bartender, I'd like to buy the house a round of drinks."
The bartender said, "That's fine, but we're in the middle of the Depression, so I'll need to see some money first."
The guy pulled out a huge wad of bills and set them on the bar. The bartender couldn't believe what he was seeing. "Where did you get all that money?" asked the bartender.
"I'm a professional gambler," replied the man.
The bartender said, "There's no such thing! I mean, your odds are fifty-fifty at best, right?"
"Well, I only bet on sure things," said the guy.
"Like what?" asked the bartender.
"Well, for example, I'll bet you 500 USD that I can bite my right eye," he said.
The bartender thought about it. "Okay," he said.
So, the guy pulled out his false right eye and bit it. "Aw, you cheated on me," said the bartender, and paid the guy his 500 USD .
"I'll give you another chance. I'll bet you another 500 USD that I can bite my left eye," said the stranger.
The bartender thought again and said, "Well, I know you're not blind, I mean, I watched you walk in here. I'll take that bet." So, the guy pulled out his false teeth and bit his left eye.
"Aw, you cheated on me again!" protested the bartender.
"That's how I win so much money, bartender. I'll just take a bottle of your best scotch in lieu of the 500 USD," said the man.
Dakle, čapri je genijalna oduševila me je! Baš sam radoznala da li će biti nekakvih komentara, s obzirom da svi uglavnom šalju stupidarije, pa je u tom moru teže izdiferencirati ono što je kvalitet. A, i moji mail-ovi su, kao i ja, nezgodni, jer traže da se mozak prebaci sa stand-by režima (da ne kažem aranžmana) na full capacity! :-D
Thursday, 11 December 2008
U ime naroda...
Čitam vesti po site-u B92 i zapade mi za oko članak o zaradi Vide Uzelac, direktorke (a još pri tom i člana upravnog odbora, što se kosi sa direktorskom f-jom). Žena objavila da je za novembar ove godine ostvarila zaradu od 355.205,18 dinara (ne piše da li je net ili gross - a verovatno je net). Do kurca, stvarno sam moron, još uvek ne kapiram kako se ovde ubacuju linkovi. Ali, naučiću! :-))
E, sad ne bi meni taj članak uopšte bio toliko zanimljiv, koliko su mi zanimljivi komentari čitaoca na tu temu. Naravno, većina komentara je glupa, tj. pogodila je pravo u centar onog malog osujećenog građanina. O, kako se samo lako da manipulisati gomilama!!!
Naravno, poslala sam i ja svoj komentar koji glasi:
Ima međutim, i drugi deo mog komentara koji nije odgovarao ovoj temi, ali se meni nekako nametnuo dok sam pisala comment za tekst na B92.
E, sad ne bi meni taj članak uopšte bio toliko zanimljiv, koliko su mi zanimljivi komentari čitaoca na tu temu. Naravno, većina komentara je glupa, tj. pogodila je pravo u centar onog malog osujećenog građanina. O, kako se samo lako da manipulisati gomilama!!!
Naravno, poslala sam i ja svoj komentar koji glasi:
Će da vidimo da li će da me post-uju!!!
"Hajde da malo stavimo prst na čelo i razmislimo! Pitanje je zašto je uopšte odabran baš ovaj trenutak da se napadaju direktori javnih preduzeća zbog visokih zarada? Pri tome, ne branim nikoga! Ali, imajte u vidu da smo mi generalno narod koji glumi Kalimera i da je političarima najjednostavnije da zaigraju na tu kartu. Mislim da uopšte nije sporna visina zarade, već postignut učinak. Ni ja ne bih prihvatila odgovornost za šaku semenki. Ne treba uopšte imati iluziju da je visina zarada bila nepoznanica vlastodršcima, to se znalo od trenutka kada su im zarade i određene. Jedino je problem što mi, kao građani, i poreski obveznici to nismo znali, a mi to finansiramo. Treba se samo zapitati šta je u pozadini svega toga? Kome odgovara da ove informacije koje su se krile, sada ugledaju svetlost dana?! S obzirom da se na ključne fukcije ljudi ne biraju prema stručnosti, iskustvu i dokazanim sposobnostima, već prema partijskom ključu, pre bih celu ovu ujdurmu podvela pod političko obračunavanje i (ponovno) bacanje prašine u oči narodu. Smatram da je ovo uvertira za raspad aktuelne koalicije koja će ionako sve da svali na svetsku finansijsku krizu, ali zato ne brinite, neće niko izađi iz „kola“ praznih ruku!. Građane treba da zanima koliki je cost-benefit njihovog uloženog rada i da se pitaju zašto su u Srbiji ovoliko visoke trgovačke marže na osnovne životne namirnice. To se zove pljačka u ime naroda! To je svakodneno zavlačenje ruke u džep! Uostalom, ko bi obraćao pažnju na politiku da ima relativno solidan životni standard?"
Ima međutim, i drugi deo mog komentara koji nije odgovarao ovoj temi, ali se meni nekako nametnuo dok sam pisala comment za tekst na B92.
"Šta mislite kako Mišković pravi leverage (polugu) na svoju zaradu? Tako što „pazari“ od dobavljača na beskamatno kreditiranje od minimum 3 meseca. I ljudi se kolju da uđu u Tempo. Zašto? Zato što je promet enorman! A, enorman je zato što nema konkurencije! Nema tržišne privrede. Gubitak je disperzovan na siromašne, a dobitak uzimaju samo povlašćeni. Mišković pre nego što plati svoja dugovanja, već „skida“ kajmak trgovačke marže i vrti lovu, tako da je on više nego „dobar“. Ono što je danas „oteo“ od dobavljača i za šta će dobavljač da čeka 3 meseca da mu se uplati na tekući račun, i za šta je npr. dobio rabat od 20%, na to nazida maržu od 40%, i to znači da je zaradio 68%. I onda lepo te novce vrti, uz blagoslov države. Da li mislite da je politika vođenja kursa prilagođena „velikim igračima“ i da se namešta u vreme plaćanja PDV-a? Da li mislite da je normalno da se u vođenje monetarne politike meša Vlada? E, pa nije. I ne troše se devizne rezerve zarad kupovine socijalnog mira, jer kad pojedeš esenciju, onda možeš da radiš samo ono što je radio Milošević, a to je da štampaš lovu i da finansiraš gubitke iz primarne emisije. Mislim da se svi sećate katastrofalnih posledica vođenja takve ekonomske politike.
Mogla bih mnogo da pišem na ovu temu, ali mi se nekako i povraća kada se samo setim svih tih pizdarija. I nije se mnogo toga promenilo, osim što su metode suptilnije i lepše upakovane, a ljudi, em što su alavi, em što se pale na dobru ambalažu!!!
Ne kapiram kako B92 prikazuje da ima ukupno 76 komentara, a vidi se samo 71 komentar?! Naravno, ja sam nestrpljiva, jer očekujem da su u tih +5, objavili i moj. Jebiga, moram i ja malo da nahranim svoj ego! :-D
Pa, eto publikovali su me. Izgleda su postali malo liberalniji, pošto je ranije svaki drugi moj komentar završavao u Recycle Bin-u. ;-)
Wednesday, 10 December 2008
Za sada bez dobrog naslova...
Elem, bolujem ja....... aha, aha... a pri tome visim na kompu i kobajagi gledam ponudu za Novu godinu, a znam da nigde neću ni ići. Ispod 30 evrića nema ništa, pa naviše. Taj all inclusive i nije baš all, jer ako eliminišemo troškove za toaletu (koju ne bih ni kupovala), ostaje tadža koji košta, a koga nije ni lako na'vatati za Novaka. Već sam obavila preliminarno intervjisanje 2 moja friend-a, i kako stvari stoje, niko nigde ne ide, niti će ići. Postoji previše "ako", da bi bilo šta i stiglo do "onda". Meni se dopala ponuda na nekoliko mesta, ali sigurno da neću sama da idem, a nisam ni sigurna da mi se ide u neki vrli svet, jer mi je ceo taj koncept paranoje na Novu godinu idiotski. Dakle, verovatno da imam 2 opcije, da sa nekim provedem to veče u svojoj ili nečijoj kući, ili da veče provedem sama u svojoj kući. Videćemo kako će stvari da se odvijaju.
Zvao me je na mobilni Slovenac sa kojim sam se kratko kuckala, još dok sam imala profil na jednom od domaćih site-ova, a tome ima oko od godinu dana. Od tada smo razmenili po neku poruku. Verovatno hoće da proveri da li sam živa i što me nema, i da me, može biti, ponovo zove u Sloveniju kod njega da se upoznamo. Ipak dolazi Nova, a niko za Novu ne voli da bude sam. Ni pas tada ne može biti jedini čovekov prijatelj. Jedino je problem što ja ne bih išla kod muškarca koga ne poznajem i što je još bitnije, odavno znam da je slagao koliko ima godina, tj. podmladio se za 2 godine. To me baš nervira, jebote, šta znače 2 godine? A, pri tom još kad sam ga malo iz-google-ovala našla sam njegove podatke, jer su dostupni zbog prirode hobija kojima se bavi. A, ovamo on traži ženu koja nije folirantkinja, a on prvi krije godine. Nešto razmišljam, da mu se javim na chat-u, pa da ga malo podbodem izokola za godine, da vidim da li ima muda da otkrije feniranje tog podatka. To ću kasnije, ukoliko budem za to raspoložena.
Danas mi je bilo smešno, dok sam pričala sa mojim drugarom, ispostavilo se da ima veoma sličan način razmišljanja ko moja keva, a sve a pro po, mog slatkog tatice. Oboje misle da će on danas da me se seti i udeli mi (otpatke) ruske salate, prasetine i žita, sa sve onim papričicama od juče, ako ih nije još sve nabio u bulju. Doduše, ako budem imala sreće, možda te otpatke i smrzne, pa proba da mi isporuči u nekom budućem periodu. Moraću da ga ljubazno odbijem, jer ne volim govna iz mrzilice. If there is a chance!
Sad, kao i svaki bilde čekam da mi mamica donese finu, sveže kuvanu klopicu. Jes' da sam već pomatora za podoj, ali majka je majka, čak i kad imaš 100 godina. A, sad, odoh ja da me mama podoji. Srce moje najveće!
Zvao me je na mobilni Slovenac sa kojim sam se kratko kuckala, još dok sam imala profil na jednom od domaćih site-ova, a tome ima oko od godinu dana. Od tada smo razmenili po neku poruku. Verovatno hoće da proveri da li sam živa i što me nema, i da me, može biti, ponovo zove u Sloveniju kod njega da se upoznamo. Ipak dolazi Nova, a niko za Novu ne voli da bude sam. Ni pas tada ne može biti jedini čovekov prijatelj. Jedino je problem što ja ne bih išla kod muškarca koga ne poznajem i što je još bitnije, odavno znam da je slagao koliko ima godina, tj. podmladio se za 2 godine. To me baš nervira, jebote, šta znače 2 godine? A, pri tom još kad sam ga malo iz-google-ovala našla sam njegove podatke, jer su dostupni zbog prirode hobija kojima se bavi. A, ovamo on traži ženu koja nije folirantkinja, a on prvi krije godine. Nešto razmišljam, da mu se javim na chat-u, pa da ga malo podbodem izokola za godine, da vidim da li ima muda da otkrije feniranje tog podatka. To ću kasnije, ukoliko budem za to raspoložena.
Danas mi je bilo smešno, dok sam pričala sa mojim drugarom, ispostavilo se da ima veoma sličan način razmišljanja ko moja keva, a sve a pro po, mog slatkog tatice. Oboje misle da će on danas da me se seti i udeli mi (otpatke) ruske salate, prasetine i žita, sa sve onim papričicama od juče, ako ih nije još sve nabio u bulju. Doduše, ako budem imala sreće, možda te otpatke i smrzne, pa proba da mi isporuči u nekom budućem periodu. Moraću da ga ljubazno odbijem, jer ne volim govna iz mrzilice. If there is a chance!
Sad, kao i svaki bilde čekam da mi mamica donese finu, sveže kuvanu klopicu. Jes' da sam već pomatora za podoj, ali majka je majka, čak i kad imaš 100 godina. A, sad, odoh ja da me mama podoji. Srce moje najveće!
...
I zagazismo u novi dan... a, meni je malo gore zdravstveno nego što mi je bilo. Imam užasnu glavobolju i dalje, dakle već preko 30 sati me neprestano boli glava i imam temperaturu skoro 38 stepeni. Nervozna sam ko pas, još mi neka odvratna zunzara leti oko glave i zuji mi na uvce, peva mi uspavanku.
Ovi moji drugari opet nisu imali muda da izađu danas na ispit, i da probaju da ga polože, to se samo tako odlaže iz roka u rok, s obrazložanjem da od sutra počinju. Jedino je problem što to sutra nikada neće doći. Šta ja da kažem, pre 6 meseci sam položila poslednji ispit, imala pauzu zbog zdravstvenih tegoba i emotivnih lomova oko 2 meseca, pa onda radila rad skoro puna 2 meseca, i sada ima skoro mesec i po dana kako me jebu za ispravke, finale i zakazivanje odbrane, a oni svi misle da će samo da pucnu prstićima i da će časkom da završe diplomski. To ćemo tek da vidimo. Za sad, ja sam već ušla u 4 mesec, od početka rada na diplomskom.
I još nešto, đuvegija mi je poslao poruku: "S*******u, imam predlog za tebe: što ti ponekad ne svratiš kod mene na posao (posle 16 h) i malo skidaš te tvoje knjige sa net-a? Daleko je brži od dial-up-a i od ADSL-a, a i uštedela bi za tel i pretplatu za net. Sad si malo bolećna, pa bi mogli to kad ozdlavić - smajlić -ciaos"
Ova poruka mi je izgledala potpuno nelogično, jer ja tako nešto nisam ni tražila, a i ako već hoće da ispadne neki dasa, ovo baš i nije neka fora. Šta on uopšte hoće? Nudi mi gotovo rešenje, koje nisam ni tražila, niti mi treba. Koji je njemu kurac uopšte? Kao baš je fin? Nešto mi tu smrdi? Osim činjenice da i dalje mislim da je potpuno lud?
Došlo mi je da šinem neku bezobraznu poruku, ali sam bila kulturna i odgovorila mu na to: "L**i, dobar ti je predlog, ali imam ADSL i okreni-obrni, ako uopšte i hoću da ga koristim, pretplatu plaćam unapred. Nije on toliko spor uopšte, kad skidaš, već u smeru kad kačiš na Net. Ako bi pak bilo nešto "krupnije" to bi imalo smisla. Meni je, međutim, daleko veći problem čitanja tih knjiga na kompu, jer mi je to prenaporno i zamaraju mi se okice. Ali, to je već neka druga prča. Da ne elaboriram sad na tu temu, ionako mi glavica puca od bolova. Kako je tebi protekao današnji dan i kako ti protiče?"
Da li treba da napominjem da nije odgovorio na ovo moje poslednje pitanje i totalno to izignorisao. Meni je to prostački. Šta mi onda koji moj i šalješ poruke. Em je asinhrona komunikacija, em, ni kao takva ne funkcioniše. A, ako hoće da ispadne Jack što onda ne ponudi free print na poslu. Ionako se oni finansiraju iz budžeta, a budžet pune poreski obveznici, tj. između ostalog i ja. Ma, nebitno, to je ionako samo da skrene pažnju na sebe i da ga se setim. Al' ide mi onako malo na krasni, moram da priznam.
Odoh u krevet, užasno sam malaksala i peku me oči...
Ovi moji drugari opet nisu imali muda da izađu danas na ispit, i da probaju da ga polože, to se samo tako odlaže iz roka u rok, s obrazložanjem da od sutra počinju. Jedino je problem što to sutra nikada neće doći. Šta ja da kažem, pre 6 meseci sam položila poslednji ispit, imala pauzu zbog zdravstvenih tegoba i emotivnih lomova oko 2 meseca, pa onda radila rad skoro puna 2 meseca, i sada ima skoro mesec i po dana kako me jebu za ispravke, finale i zakazivanje odbrane, a oni svi misle da će samo da pucnu prstićima i da će časkom da završe diplomski. To ćemo tek da vidimo. Za sad, ja sam već ušla u 4 mesec, od početka rada na diplomskom.
I još nešto, đuvegija mi je poslao poruku: "S*******u, imam predlog za tebe: što ti ponekad ne svratiš kod mene na posao (posle 16 h) i malo skidaš te tvoje knjige sa net-a? Daleko je brži od dial-up-a i od ADSL-a, a i uštedela bi za tel i pretplatu za net. Sad si malo bolećna, pa bi mogli to kad ozdlavić - smajlić -ciaos"
Ova poruka mi je izgledala potpuno nelogično, jer ja tako nešto nisam ni tražila, a i ako već hoće da ispadne neki dasa, ovo baš i nije neka fora. Šta on uopšte hoće? Nudi mi gotovo rešenje, koje nisam ni tražila, niti mi treba. Koji je njemu kurac uopšte? Kao baš je fin? Nešto mi tu smrdi? Osim činjenice da i dalje mislim da je potpuno lud?
Došlo mi je da šinem neku bezobraznu poruku, ali sam bila kulturna i odgovorila mu na to: "L**i, dobar ti je predlog, ali imam ADSL i okreni-obrni, ako uopšte i hoću da ga koristim, pretplatu plaćam unapred. Nije on toliko spor uopšte, kad skidaš, već u smeru kad kačiš na Net. Ako bi pak bilo nešto "krupnije" to bi imalo smisla. Meni je, međutim, daleko veći problem čitanja tih knjiga na kompu, jer mi je to prenaporno i zamaraju mi se okice. Ali, to je već neka druga prča. Da ne elaboriram sad na tu temu, ionako mi glavica puca od bolova. Kako je tebi protekao današnji dan i kako ti protiče?"
Da li treba da napominjem da nije odgovorio na ovo moje poslednje pitanje i totalno to izignorisao. Meni je to prostački. Šta mi onda koji moj i šalješ poruke. Em je asinhrona komunikacija, em, ni kao takva ne funkcioniše. A, ako hoće da ispadne Jack što onda ne ponudi free print na poslu. Ionako se oni finansiraju iz budžeta, a budžet pune poreski obveznici, tj. između ostalog i ja. Ma, nebitno, to je ionako samo da skrene pažnju na sebe i da ga se setim. Al' ide mi onako malo na krasni, moram da priznam.
Odoh u krevet, užasno sam malaksala i peku me oči...
Tuesday, 9 December 2008
Razbole se lisica... - drugi deo
E, pa svanuo je jedan predivan sunčan dan. I nema veze što je brrrrrrrrr, samo da sunce sija i miluje svojim zracima. Tako me to ispunjava i čini srećnom. Samo kad je prošao ovaj natmureni period. I kao što se da primetiti, ostala sam kući, jer me je virušče pokosilo. Prošle nedelje sam bogoradila kako mogu ja i da se razbolim za slavu, pa da to bude razlog zbog kojeg neću otići. A, ja se stvarno razbolela. Ali nema veze. Nekako se danas osećam smireno i spokojno, iako me cepa, glava, kijem, curi mi nos i sve po redu. Ali, bar nemam povišenu temperaturu.
G-din tata je izrazio svoje duboko žaljenje što neću doći, ali mu naravno nije palo na pamet da mi donese malo žita, ruske salate i prasetine (za kojom baš i nisam luda, ali 'ajde kad ljudi ne mogu da se oslobode kretenskih običaja) i da kaže: "Drago moje dete, ovo je i tvoja slava, a ne samo moja..." Ni 5 ni 6, nego čujem ortodosknu budalaštinu, da je on odmrzao neke ljute papričice, i sad je to kao bitno, što ih neću preuzeti. Mislim se, nabij ti te papričice sebi u dupe, ja ne živim od vazduha i papričica. Opet, okreni-obrni, ne bi on ni imao razumevanja za ovo moje stanje, da se u suštini više ne plaši da ne zarazim babu. To jeste logično, jer joj on sada titra jajca, i ja bih tako razmišljala, međutim, da kojim slučajem nema babe, ne bi on imao razumevanja za mene. To mi je jasno iz onoga što je rekao. Ja pričam kako sam upecala sigurno virus u nekom prevozu, a on meni kaže: "Pa, jeste kad se ti voziš GSP-om." Pa, da, mislim se ja, ti se voziš kolima, a ja GSP-om, ti ideš u Tempo kolima, a ja GSP-om, itd. I sve u stilu mogao bih ja da dođem i po tebe (velikomučenik), ali ipak.... Ali, ipak - tata će da poručka sam ono što je napravio, pa neka tako i bude.
Đuvegija mi je poslao neku pesmičicu sabajle, odgovorih mu da sam bolešljiva, pa će valjda da shvati da sutra nema ništa od bioskopa, a kad će, e, to ni ja ne znam. Možda se u međuvremenu predomislim i za taj bioskop sa njim.
Jedina osoba (osim mene) kojoj je stalo do mene je moja majka. I to je jedina osoba koja zaslužuje da dobije šta god i kad god joj nešto treba od mene, jer je uvek uz mene. Definitivno, ovakvu majku kao što ja imam, retko ko ima. Ona je moje jedino bogatstvo. Ako mi se bude dalo u životu, možda, jednog dana, moja ćerka bude moje najveće bogatstvo. Ne znam koliko će vode proteći do tada, i da li će se to i desiti. Još uvek duboko verujem da hoće.
Sada ću da se skinem sa kompa, jer me peku oči, idem da čitam novine, da pomazim razmaženu mačku...
G-din tata je izrazio svoje duboko žaljenje što neću doći, ali mu naravno nije palo na pamet da mi donese malo žita, ruske salate i prasetine (za kojom baš i nisam luda, ali 'ajde kad ljudi ne mogu da se oslobode kretenskih običaja) i da kaže: "Drago moje dete, ovo je i tvoja slava, a ne samo moja..." Ni 5 ni 6, nego čujem ortodosknu budalaštinu, da je on odmrzao neke ljute papričice, i sad je to kao bitno, što ih neću preuzeti. Mislim se, nabij ti te papričice sebi u dupe, ja ne živim od vazduha i papričica. Opet, okreni-obrni, ne bi on ni imao razumevanja za ovo moje stanje, da se u suštini više ne plaši da ne zarazim babu. To jeste logično, jer joj on sada titra jajca, i ja bih tako razmišljala, međutim, da kojim slučajem nema babe, ne bi on imao razumevanja za mene. To mi je jasno iz onoga što je rekao. Ja pričam kako sam upecala sigurno virus u nekom prevozu, a on meni kaže: "Pa, jeste kad se ti voziš GSP-om." Pa, da, mislim se ja, ti se voziš kolima, a ja GSP-om, ti ideš u Tempo kolima, a ja GSP-om, itd. I sve u stilu mogao bih ja da dođem i po tebe (velikomučenik), ali ipak.... Ali, ipak - tata će da poručka sam ono što je napravio, pa neka tako i bude.
Đuvegija mi je poslao neku pesmičicu sabajle, odgovorih mu da sam bolešljiva, pa će valjda da shvati da sutra nema ništa od bioskopa, a kad će, e, to ni ja ne znam. Možda se u međuvremenu predomislim i za taj bioskop sa njim.
Jedina osoba (osim mene) kojoj je stalo do mene je moja majka. I to je jedina osoba koja zaslužuje da dobije šta god i kad god joj nešto treba od mene, jer je uvek uz mene. Definitivno, ovakvu majku kao što ja imam, retko ko ima. Ona je moje jedino bogatstvo. Ako mi se bude dalo u životu, možda, jednog dana, moja ćerka bude moje najveće bogatstvo. Ne znam koliko će vode proteći do tada, i da li će se to i desiti. Još uvek duboko verujem da hoće.
Sada ću da se skinem sa kompa, jer me peku oči, idem da čitam novine, da pomazim razmaženu mačku...
Razbole se lisica...
Kako se samo moje drkanje na kraju loše odrazi po mene samu. Od nekih ranih popodnevnih sati krenula je da me svojski cepa glava i da se osećam onako rovito, kao da ću da se razbolim. I otprlike sada sam već polubolesna, još jača glavobolja, povišena temperatura, kijem, brišem nos, do jaja. Ali, šta je tu je... Sutra moram da se odgegam kod matorog u taj njegov pičkovac. A, ono realno bolje bi bilo da ne idem da ne ukokam slatku bakicu sa ovim viruščinama koje izbijaju iz mene. A možda sutra da se obžederem i napijem na slavi i da ubijem sve maligane i da ovo bude sve kao rukom odnešeno?! A, i imala bih alibi ko svaki pošteni alkos, ako napravim neko teško sranje! :-))
Kad ja tamo, a ono međutim. Odjednom, setih se da mi mobilni i dalje stoji u džepu od jakne i da sam skroz zaboravila da bacim pogled da li mi je neko slao SMS ili me zvao. Kad javlja se oplakani đuvegija i kukuleleče kako je do pola 7 bio na poslu i na 3 sastanka ukupno, i da se smz'o ko pičak (koji se inače ne smrzava, osim u srpskim psovkama) i pita me šta sam ja radila. Niš', ja se appologise-ujem što imam delay u response-u, i kažem mu da sam sva kljoknula zdravstveno, da jurcam neke knjige po Net-u i da treba da se sutra furam u vukojebinu i poželim mu sweet dreams i tako to. Koji mi se sad pa kurac javlja? Nije se javljao kad smo KBSZ bili zajedno, a sad? Zar nema kome drugom da SMS-uje? Odvratna sam, znam da nema. Do juče je kukao kako mu mobilni nije služio ničemu, kako ga niko ne zove i ne šalje mu poruke, a onda su mu se smučile moje opsežne, gušiteljske poruke, jer nisu po PS-u.
Ma, odoh ja da spavam, pošto izduvam još koji cigar, ne bi li se dodatno ruinirala i sutra disala na škrge. A, da, pa draga moja, a ko će ako ti sama sebi nećeš da to kažeš: "Srećna ti slava angorski zeko!"
Kad ja tamo, a ono međutim. Odjednom, setih se da mi mobilni i dalje stoji u džepu od jakne i da sam skroz zaboravila da bacim pogled da li mi je neko slao SMS ili me zvao. Kad javlja se oplakani đuvegija i kukuleleče kako je do pola 7 bio na poslu i na 3 sastanka ukupno, i da se smz'o ko pičak (koji se inače ne smrzava, osim u srpskim psovkama) i pita me šta sam ja radila. Niš', ja se appologise-ujem što imam delay u response-u, i kažem mu da sam sva kljoknula zdravstveno, da jurcam neke knjige po Net-u i da treba da se sutra furam u vukojebinu i poželim mu sweet dreams i tako to. Koji mi se sad pa kurac javlja? Nije se javljao kad smo KBSZ bili zajedno, a sad? Zar nema kome drugom da SMS-uje? Odvratna sam, znam da nema. Do juče je kukao kako mu mobilni nije služio ničemu, kako ga niko ne zove i ne šalje mu poruke, a onda su mu se smučile moje opsežne, gušiteljske poruke, jer nisu po PS-u.
Ma, odoh ja da spavam, pošto izduvam još koji cigar, ne bi li se dodatno ruinirala i sutra disala na škrge. A, da, pa draga moja, a ko će ako ti sama sebi nećeš da to kažeš: "Srećna ti slava angorski zeko!"
Monday, 8 December 2008
Welcome to Hell!
Malo bacim oko i na onog đuvegiju, što sam mu poverovala da vredi truda. I gledam ga, kako se samo uredno loguje, i to na sve kraći i kraći period. Raspon je od 30 do 45 minuta. Tako je to kad se sedi na državnim jaslama. U, kako bih samo slatko ban-ovala mogućnost zaposlenima da vise po FB-u i sličnim mestima. Da ne pričam o raznim WoW-ima, Travian-ima i slično. Ili ih i ne bi ban-ovala, nego bi im tarifirala vreme provedeno na takvim mestima, pa bi im se više isplatilo da ne dolaze na posao, jer bi im sva zarada otišla na to.
Taj FB i sva ta sranja su totalna katastrofa i mislim da je kranje vreme da se povedu opsežna istraživanja i nakon toga tribine o dalekosežnim posledicama koje (će) život u virtutelnom svetu ima(ti). Ono što ja vidim je da će ljudi u ne tako dalekoj budućnosti isključivo komunicirati elektronskim putem i to je po meni kraj ljudske civilizacije. Već se oseća taj truli dah na sve strane, a tek će se osetiti.
Shvatila sam da je početak kraja nastao još kada su ljudi prestali da posećuju jedni druge, u smislu kućnih poseta i kada se taj lepi običaj preselio u kafiće. Iz toga proizlazi da smo svi mi u stvari beskućnici koji se nalaze na modernim svratištima. Totalni shit. Nikada nisam mogla da se opustim u kafiću, kao što mogu u kućnom ambijentu. Oduvek sam volela da odlazim u posete i volela sam da meni ljudi dođu u posetu, a to se sve izobičajilo. Sada je važno koji spot je kome omiljen, a meni su svi ti kafići u suštini isto sranje i drugo pakovanje. I naravno, kad samo pomislim koliko nas deru za običan cappuccino, espresso i sl., pa to je stvarno uludo trošenje novca. Još kad čujem, nije mi žao da dam pare za to i to, zato što baš ti i ti imaju takvu i takvu XY marku kafe, pa nek' košta kol'ko košta. No need for any comment. Zašto bih ja nekome pravila profit margin multipliciran 10 puta?! Čini mi se da raznorazni smugglers-i oružjem, drogom, ljudima i ljudskima organima ne prave toliki gain. Ali, oni ostaju za neku drugu priču, neki drugi put.
Taj FB i sva ta sranja su totalna katastrofa i mislim da je kranje vreme da se povedu opsežna istraživanja i nakon toga tribine o dalekosežnim posledicama koje (će) život u virtutelnom svetu ima(ti). Ono što ja vidim je da će ljudi u ne tako dalekoj budućnosti isključivo komunicirati elektronskim putem i to je po meni kraj ljudske civilizacije. Već se oseća taj truli dah na sve strane, a tek će se osetiti.
Shvatila sam da je početak kraja nastao još kada su ljudi prestali da posećuju jedni druge, u smislu kućnih poseta i kada se taj lepi običaj preselio u kafiće. Iz toga proizlazi da smo svi mi u stvari beskućnici koji se nalaze na modernim svratištima. Totalni shit. Nikada nisam mogla da se opustim u kafiću, kao što mogu u kućnom ambijentu. Oduvek sam volela da odlazim u posete i volela sam da meni ljudi dođu u posetu, a to se sve izobičajilo. Sada je važno koji spot je kome omiljen, a meni su svi ti kafići u suštini isto sranje i drugo pakovanje. I naravno, kad samo pomislim koliko nas deru za običan cappuccino, espresso i sl., pa to je stvarno uludo trošenje novca. Još kad čujem, nije mi žao da dam pare za to i to, zato što baš ti i ti imaju takvu i takvu XY marku kafe, pa nek' košta kol'ko košta. No need for any comment. Zašto bih ja nekome pravila profit margin multipliciran 10 puta?! Čini mi se da raznorazni smugglers-i oružjem, drogom, ljudima i ljudskima organima ne prave toliki gain. Ali, oni ostaju za neku drugu priču, neki drugi put.
Voli me, ne voli me, voli me, ne voli me....
Dobra vest je da danas ne osećam neku prenaglašenu potrebu da bilo šta pišem. Sutra je slava, i neizrecivo se radujem što ću da idem kod tatice, al' za malo se radujem. Uopšte ne volim da idem kod njega i njegove mamice, jer je tamo atmosfera ko u zoni sumraka. Samo slušaš žalopojke i kukumavke, od čega mi je muka.
Sad sam mu poslala SMS da će sutra da isplaćuju penzije, pa se on javio i krenuo odmah da gusla kako ima on nešto novca što je uštekov'o, pa neće sutra u gužvu da se mlati da podiže novac. Ja mu mrtva 'ladno kažem da ne mora da se "gura", jer ima bankomat. Ha! I odmah kreće sad story kako on mora da otplaćuje dug za gas, pa koliko će da ga košta struja, jujuju, jadan on. Mislim se, zabole me baš, što nisi o tome razmišljao ranije, dok si trošio pare na cica-mace. Sad ćuti, kenjaj i brzine menjaj, kad nisi umeo bolje. No, poruka je u stvari drugačije priorode. Ja treba to malo da pročitam između redova i da shvatim da od takvog mučenika i paćenika ne treba ni da tražim lovu. Nema veze uopšte što me je zajeb'o za školarinu i što se pravi blesav. Kao on će meni da plati, i sve u svemu obećao je 100%, a učestvovao je sa 60%. I to ti je otac. Ko kolac. Dok se njegova guzica provodila po kafanama sa sojkom mlađom od njega 22 godine nije se ni setio mene, a sada ja treba da imam razumevanja za njega. Kako da ne! Mene on ne pita od čega i kako ja živim. Tako je lakše. Ćutati i praviti se blesav. Zar to nije toliko već viđeno!? I on je skot, ko što su muškarci u velikoj većini skotovi.
Baš me zanima da li će se setiti mog rođendana ovoga puta i toga da je poklon znak pažnje, jer nije bitna vrednost, već sam taj čin. Prošli put sam dobila jedno veliko ništa za rođendan. Znači, ni jebenu sitnicu u znak pažnje. Naravno, ja sam njemu kupila dezodorans za rođendan, iako smatram da ga nije zaslužio. Ali, opet, ja sam ja, a on je on.
Da, i još pride, treba sutra da se obučem kao polarni medved, jer se on greje pomoću štapa i kanapa. Kaže on: "Meni je važno da je kod babe u sobi toplo!" Pa, naravno. Mama mu je oduvek bila nabitnija i biće do kraja njenog života, i njegov zločin, i njegova kazna. Strašno. Od te matore veštice mi se uvek podizala kosa na glavi. Da sam ikada mogla da biram, njega, a samim tim i nju, ne bih izabrala ni jednog, ni drugog, za oca tj. za babu. Ali, pitanje je ko tu bira?!
Sad sam mu poslala SMS da će sutra da isplaćuju penzije, pa se on javio i krenuo odmah da gusla kako ima on nešto novca što je uštekov'o, pa neće sutra u gužvu da se mlati da podiže novac. Ja mu mrtva 'ladno kažem da ne mora da se "gura", jer ima bankomat. Ha! I odmah kreće sad story kako on mora da otplaćuje dug za gas, pa koliko će da ga košta struja, jujuju, jadan on. Mislim se, zabole me baš, što nisi o tome razmišljao ranije, dok si trošio pare na cica-mace. Sad ćuti, kenjaj i brzine menjaj, kad nisi umeo bolje. No, poruka je u stvari drugačije priorode. Ja treba to malo da pročitam između redova i da shvatim da od takvog mučenika i paćenika ne treba ni da tražim lovu. Nema veze uopšte što me je zajeb'o za školarinu i što se pravi blesav. Kao on će meni da plati, i sve u svemu obećao je 100%, a učestvovao je sa 60%. I to ti je otac. Ko kolac. Dok se njegova guzica provodila po kafanama sa sojkom mlađom od njega 22 godine nije se ni setio mene, a sada ja treba da imam razumevanja za njega. Kako da ne! Mene on ne pita od čega i kako ja živim. Tako je lakše. Ćutati i praviti se blesav. Zar to nije toliko već viđeno!? I on je skot, ko što su muškarci u velikoj većini skotovi.
Baš me zanima da li će se setiti mog rođendana ovoga puta i toga da je poklon znak pažnje, jer nije bitna vrednost, već sam taj čin. Prošli put sam dobila jedno veliko ništa za rođendan. Znači, ni jebenu sitnicu u znak pažnje. Naravno, ja sam njemu kupila dezodorans za rođendan, iako smatram da ga nije zaslužio. Ali, opet, ja sam ja, a on je on.
Da, i još pride, treba sutra da se obučem kao polarni medved, jer se on greje pomoću štapa i kanapa. Kaže on: "Meni je važno da je kod babe u sobi toplo!" Pa, naravno. Mama mu je oduvek bila nabitnija i biće do kraja njenog života, i njegov zločin, i njegova kazna. Strašno. Od te matore veštice mi se uvek podizala kosa na glavi. Da sam ikada mogla da biram, njega, a samim tim i nju, ne bih izabrala ni jednog, ni drugog, za oca tj. za babu. Ali, pitanje je ko tu bira?!
Sunday, 7 December 2008
Your life, your choice!
Jebote, pukla sam potpuno, po svim šavovima. Tako me šibaju emocije, da je to, kao pomahnitala reka koja je ispala iz svog korita i koja će na kraju, i samu sebe da proguta.
Opet su krenuli ti jebeni SMS-ovi, bolje i da bacim taj jebeni mobilni telefon. Da, ko da bi mi to pomoglo i ko da to ima neke veze sa sortom komunikacije. Jebote, ja sam jebeni prosjak ljubavi, ko neka jadnica koja kuca po 1001 jubilarni put na vrata nečijeg srca, u ovom slučaju, njegovog srca i viče: "Uzmi me u svoje srce, uzmi me u svoje naručje, voli mene!" Eeeeeeeeeeeeeee, ko da to ide po narudžbini. Meni se ovi flipovi ne dešavaju tako često, te me to dodatno destabilizuje. Ko je u pitanju? On ili ja? Ili je u pitanju moja potreba? Ili, ili, ili?
Jaoj, šta sam mu sve napisala. Katastrofa, viđena sam za zloupotrebu sa svim tim kako sam se prosula pred njim.
I to je išlo ovako: "A, što razmišljaš o tome? O tome razmišljaj kad smo zajedno. Što ne možeš malo opuštenije? Završavaj jebeni diplomski, to je jako važno i meni, kao i tebi. Možeš li bar toliko da me poslušaš? Traži ono što nas spaja, ne ono šta nas razdvaja! I batali to pisanije! Cmokić"
Onda sam mu ja odgovorila: "Recimo, da ne mogu. Recimo, da je meni bitno kada, kako i zbog čega nešto osećam. Ja nisam na dugme i ne pravim sebi otklon, čak i kada je to 'praktično'. A što se tiče diplomskog, pa on je odavno gotov. A, odbrana, e, to je sve imam u glavi. Mogu da je spremim danas-za-sutra. A, mogu i sad da izađem i da pričam. Nije mi bitna uopšte, jer je to ionako ordinarna glupost koja me deli od diplome. Za tvoju informaciju, kada me nešto muči, ne mogu da se opustim tek tako. Nismo u egal pozicijama uopšte. Da bih ja razmišljala u pravcu konvergencije, a ne divergencije, potrebno mi je mnogo više od onoga što sada dobijam od tebe. Dugo sam razmišljala, i shvatam da sam na klizavom terenu, a to uopšte ne volim, jer ja volim da stojim čvrsto na zemlji i u suštini koračam brzo i gledam unapred. Jasno je da je samo pitanje da li sam na tom putu sama ili si ti uz mene. Mene ubija stani-kreni, to nisam je i ja to neću. Razmišljala sam i o tome koji sam ti ja uopšte K u životu i kuda vodi ovaj put."
Naravno, onda sledi hladan tuš, šah-mat u jednom potezu, a i mislila sam da će biti tako... "Rekoh ti da o ovome NEĆU da pričam preko elektronike. Videćemo se, nadam se u utorak, pa ćemo, nadam se, pričati."
I naravno, ne volim šah-mat u jednom potezu, i ja napišem: "Meni je mučno i ne mogu da čekam da kažem ono što mi leži na srcu, i muka mi od poštovanja forme po svaku cenu. Ako možeš to da razumeš? Ne pravi granice bez potrebe i ne budi surov prema meni kada mi je teško. I meni je, kao i tebi, kao i svakome potrebna podrška. Uzgred, meni je u utorak slava, tj. mom ćaletu (što on u stvari samo formalno obeležva ove godine, zbog cele sjebana situacije sa babom), tako da ja u utorak ne mogu da se vidim sa tobom."
On odgovori: "Sveti Alimpije? Xenijina slava... Dobro, videćemo se neki drugi dan, popričati, pogledati film, smanjiti tenzije? Sad se smiri, lepo te molim. Cmokić"
Ja još više popizdim i napišem mu: "Da, sveti Alimpije je moja slava! A za Xeniu me, da izvineš, zabole baš. Ja nisam Xenia. Hvala ti na savetima, ali uz dužno poštovanje, nisam ih tražila. I ne mogu da se smirim. Bar ne tek tako. Ako hoćeš spam-uj me posle ove poruke. Osećam se kao da klečim pred tobom i molim za tvoju ljubav. Oprosti mi moju ljubav, neke stvari se ne biraju. Ako me hoćeš, hoćeš me, ako me nećeš, nećeš me. Ja tu ne mogu ništa više da uradim. Ovo je trenutak da ti to kažem, žao mi je što je putem SMS-a, ali ti sada nisi pored mene. Jebiga, izgubila sam glavu, to se dešava. Doduše, meni ne tako često. Oprosti, mislila sam da mogu, ali ne mogu da čekam nešto što će možda doći, a možda i neće. I, još jednom, izvini, moja naklonost prema tebi je moj problem. Možda sam se prebrzo, za tvoj ukus, probudila."
Jebote koji trip, a posle toga, više od 4 sata preganjanja telefonom. Sranje. Sve je počelo, od dopunjavanja njegovog profila na Net-u, pošto je već bio sa mnom, a on nije znao da li je sa mnom???????? I nije ni to problem, problem je u tome što on zapravo nije uvideo da mu je to bila kardinalna greška, i da me je debelo povredio. Istupila sam jezik objašnjavajući poentu svega, ali to nije urodilo plodom. Shvatila sam da ja ipak neću odstupiti od onoga što me je povredilo i što mi je bacilo senku sumnje na naš odnos, koji je pretendovao da bude ljubavni odnos. Ali, jebiga, osetila sam se ko pokusni kunić, a ja sebi to stvarno ne mogu da dozvolim. Žao mi je, do nebesa plavih, ali ja ne mogu da budem sa muškarcem koji neće da odstupi od svojih stavova i koji ne zna da li je sa mnom ili nije. A, ne zna ni kada će da zna. Možda je idiotski, ali meni je bilo važno da pošto smo se već upoznali preko Net-a da ti u svom profilu okačiš da si in a relationship, što sam naravno ja predložila da prva uradim, a onda i ti, logično. Međutim, ti to nisi hteo da menjaš. Jebiga. Ali nije samo to. Ti nisi hteo da prihvatiš da mi je logika takva, da sexa nema bez kondoma, i da ukoliko bi ga jednog dana bilo bez kondoma, da to znači da ti, a i ja sa tobom treba da uradim sve analize na sidu, hepatis C, hlamidiju, ureaplazmu i mikoplazmu, iako sam sve te testove uradila zbog sebe pre oko mesec dana, i naravno svi su negativni. To je za tebe čin nepoverenja! E, pa za mene je to čin zdravog razuma u XXI veku, i nema blage veze sa poverenjem, jer nikom ne piše na čelu s kim je bio, i s kim je taj neko/i/e bio pre, što nas dovodi do geometrijske progresije, i veće verovatnoće da je neko nešto i pokupio od STD-a.
Sve u svemu, nemam ja strpljenja za sve te pizdarije i odlučila sam da neću da popustim u svojim zahtevima ni za milimetar. Pod 1) krajnje je moralan čin da ako si sa nekim, i ako nalaziš za shodno da držiš i dalje svoj profil na Net-u, da promeniš svoju status; 2) da se jebeš sa kondomom, jer time štitiš i sebe i osobu sa kojom si; 3) da uradiš testove, jer je to poruka da misliš i na sebe i na osobu sa kojom si; 4) da se bre prilagodiš novim okolnostima, a ne da nastaviš da živiš u pluskvamperfektu i svom svetu.
Samo idiot totalni bi mogao da pita: "A, šta bi se desilo kada bi ja uradio testove, i otkrilo sa da imam npr. hlamidiju!" Ja kažem: "Pa, lečio bi se i izlečio bi se!" Ne, nego ću ja sa tobom da se krešem, i da npr. dobijem hlamidiju od tebe, pa ćemo onda u ime poverenja da se lečimo zajedno. To bi bio čin davanja, ali sebi govana u život. Još on meni priča kako neki tamo bračni par XY nije mogao da ima decu 10 godina, pa su to rešili jednim odlaskom kod lekara. Jebote, ovo je jebeni XXI vek, a ti živiš u XVIII veku. Samo kreteni bi pokušavali da imaju decu 10 godina, a da su prethodno bili toliko neodgovorni prema sebi i da nisu odradili analize i predupredili sve eventualije. To je za mene totalni debilizam.
Ja nisam više mladunica, ali mogu još uvek da imam svoje potomstvo, i iskreno verujem da ću imati bar jedno dete i ne pada mi na pamet da bilo kome bilo šta dokazujem time što bih se upuštala u rizične seksualne kontakte. On meni kenja o nekom poverenju. Ma, može sebi da ga okači na kitu i lapara sa tim po svojoj kući. I tako lepo, svako drži svoje stavove. I treba, odmah pucaš među oči, pa šta bude.
Konačan rasplet je bio ubeđivanje ko koga ostavlja i ja nisam htela da prihvatim da ja njemu dajem nogu, jer ja njemu ne dajem nogu, on je sebi dao auto-gol i kraj priče. Ne pada mi na pamet da pravim kompromise oko kretenskih stvari. I nisam popustila.
Kobajagi smo se dogovorili da ćemo da ostanemo u prijateljskim odnosima. Why not? Ako se sa njim ne slažem u kontekstu ljubavnog muško-ženskog odnosa, to nije razlog da ga odbacima kao ličnost, jer mi je interesantno da provodim vreme sa njim. I tako ćemo da idemo u sredu da pogledamo "Ljubav u Barseloni". A, šta će od tog prijateljstva da bude u budućnosti, to ćemo tek da vidimo. Ja mislim da on neće odustati tako lako od mene, ali pošto će svako da drži svoj stav (ja pogotovo), od toga nema ništa.
Ili menjaj svoje stavove i ponašanje ili se teraj u tri lepe pičke materine, zabodi dupe u svoju sobu, svoj kompjuter i tamo sigurno nećeš ništa izgubiti (jer nema rizika), ali zato nećeš ništa ni dobiti (jer nema rizika). Your life, your choice! Moj život, moja pravila!
Opet su krenuli ti jebeni SMS-ovi, bolje i da bacim taj jebeni mobilni telefon. Da, ko da bi mi to pomoglo i ko da to ima neke veze sa sortom komunikacije. Jebote, ja sam jebeni prosjak ljubavi, ko neka jadnica koja kuca po 1001 jubilarni put na vrata nečijeg srca, u ovom slučaju, njegovog srca i viče: "Uzmi me u svoje srce, uzmi me u svoje naručje, voli mene!" Eeeeeeeeeeeeeee, ko da to ide po narudžbini. Meni se ovi flipovi ne dešavaju tako često, te me to dodatno destabilizuje. Ko je u pitanju? On ili ja? Ili je u pitanju moja potreba? Ili, ili, ili?
Jaoj, šta sam mu sve napisala. Katastrofa, viđena sam za zloupotrebu sa svim tim kako sam se prosula pred njim.
I to je išlo ovako: "A, što razmišljaš o tome? O tome razmišljaj kad smo zajedno. Što ne možeš malo opuštenije? Završavaj jebeni diplomski, to je jako važno i meni, kao i tebi. Možeš li bar toliko da me poslušaš? Traži ono što nas spaja, ne ono šta nas razdvaja! I batali to pisanije! Cmokić"
Onda sam mu ja odgovorila: "Recimo, da ne mogu. Recimo, da je meni bitno kada, kako i zbog čega nešto osećam. Ja nisam na dugme i ne pravim sebi otklon, čak i kada je to 'praktično'. A što se tiče diplomskog, pa on je odavno gotov. A, odbrana, e, to je sve imam u glavi. Mogu da je spremim danas-za-sutra. A, mogu i sad da izađem i da pričam. Nije mi bitna uopšte, jer je to ionako ordinarna glupost koja me deli od diplome. Za tvoju informaciju, kada me nešto muči, ne mogu da se opustim tek tako. Nismo u egal pozicijama uopšte. Da bih ja razmišljala u pravcu konvergencije, a ne divergencije, potrebno mi je mnogo više od onoga što sada dobijam od tebe. Dugo sam razmišljala, i shvatam da sam na klizavom terenu, a to uopšte ne volim, jer ja volim da stojim čvrsto na zemlji i u suštini koračam brzo i gledam unapred. Jasno je da je samo pitanje da li sam na tom putu sama ili si ti uz mene. Mene ubija stani-kreni, to nisam je i ja to neću. Razmišljala sam i o tome koji sam ti ja uopšte K u životu i kuda vodi ovaj put."
Naravno, onda sledi hladan tuš, šah-mat u jednom potezu, a i mislila sam da će biti tako... "Rekoh ti da o ovome NEĆU da pričam preko elektronike. Videćemo se, nadam se u utorak, pa ćemo, nadam se, pričati."
I naravno, ne volim šah-mat u jednom potezu, i ja napišem: "Meni je mučno i ne mogu da čekam da kažem ono što mi leži na srcu, i muka mi od poštovanja forme po svaku cenu. Ako možeš to da razumeš? Ne pravi granice bez potrebe i ne budi surov prema meni kada mi je teško. I meni je, kao i tebi, kao i svakome potrebna podrška. Uzgred, meni je u utorak slava, tj. mom ćaletu (što on u stvari samo formalno obeležva ove godine, zbog cele sjebana situacije sa babom), tako da ja u utorak ne mogu da se vidim sa tobom."
On odgovori: "Sveti Alimpije? Xenijina slava... Dobro, videćemo se neki drugi dan, popričati, pogledati film, smanjiti tenzije? Sad se smiri, lepo te molim. Cmokić"
Ja još više popizdim i napišem mu: "Da, sveti Alimpije je moja slava! A za Xeniu me, da izvineš, zabole baš. Ja nisam Xenia. Hvala ti na savetima, ali uz dužno poštovanje, nisam ih tražila. I ne mogu da se smirim. Bar ne tek tako. Ako hoćeš spam-uj me posle ove poruke. Osećam se kao da klečim pred tobom i molim za tvoju ljubav. Oprosti mi moju ljubav, neke stvari se ne biraju. Ako me hoćeš, hoćeš me, ako me nećeš, nećeš me. Ja tu ne mogu ništa više da uradim. Ovo je trenutak da ti to kažem, žao mi je što je putem SMS-a, ali ti sada nisi pored mene. Jebiga, izgubila sam glavu, to se dešava. Doduše, meni ne tako često. Oprosti, mislila sam da mogu, ali ne mogu da čekam nešto što će možda doći, a možda i neće. I, još jednom, izvini, moja naklonost prema tebi je moj problem. Možda sam se prebrzo, za tvoj ukus, probudila."
Jebote koji trip, a posle toga, više od 4 sata preganjanja telefonom. Sranje. Sve je počelo, od dopunjavanja njegovog profila na Net-u, pošto je već bio sa mnom, a on nije znao da li je sa mnom???????? I nije ni to problem, problem je u tome što on zapravo nije uvideo da mu je to bila kardinalna greška, i da me je debelo povredio. Istupila sam jezik objašnjavajući poentu svega, ali to nije urodilo plodom. Shvatila sam da ja ipak neću odstupiti od onoga što me je povredilo i što mi je bacilo senku sumnje na naš odnos, koji je pretendovao da bude ljubavni odnos. Ali, jebiga, osetila sam se ko pokusni kunić, a ja sebi to stvarno ne mogu da dozvolim. Žao mi je, do nebesa plavih, ali ja ne mogu da budem sa muškarcem koji neće da odstupi od svojih stavova i koji ne zna da li je sa mnom ili nije. A, ne zna ni kada će da zna. Možda je idiotski, ali meni je bilo važno da pošto smo se već upoznali preko Net-a da ti u svom profilu okačiš da si in a relationship, što sam naravno ja predložila da prva uradim, a onda i ti, logično. Međutim, ti to nisi hteo da menjaš. Jebiga. Ali nije samo to. Ti nisi hteo da prihvatiš da mi je logika takva, da sexa nema bez kondoma, i da ukoliko bi ga jednog dana bilo bez kondoma, da to znači da ti, a i ja sa tobom treba da uradim sve analize na sidu, hepatis C, hlamidiju, ureaplazmu i mikoplazmu, iako sam sve te testove uradila zbog sebe pre oko mesec dana, i naravno svi su negativni. To je za tebe čin nepoverenja! E, pa za mene je to čin zdravog razuma u XXI veku, i nema blage veze sa poverenjem, jer nikom ne piše na čelu s kim je bio, i s kim je taj neko/i/e bio pre, što nas dovodi do geometrijske progresije, i veće verovatnoće da je neko nešto i pokupio od STD-a.
Sve u svemu, nemam ja strpljenja za sve te pizdarije i odlučila sam da neću da popustim u svojim zahtevima ni za milimetar. Pod 1) krajnje je moralan čin da ako si sa nekim, i ako nalaziš za shodno da držiš i dalje svoj profil na Net-u, da promeniš svoju status; 2) da se jebeš sa kondomom, jer time štitiš i sebe i osobu sa kojom si; 3) da uradiš testove, jer je to poruka da misliš i na sebe i na osobu sa kojom si; 4) da se bre prilagodiš novim okolnostima, a ne da nastaviš da živiš u pluskvamperfektu i svom svetu.
Samo idiot totalni bi mogao da pita: "A, šta bi se desilo kada bi ja uradio testove, i otkrilo sa da imam npr. hlamidiju!" Ja kažem: "Pa, lečio bi se i izlečio bi se!" Ne, nego ću ja sa tobom da se krešem, i da npr. dobijem hlamidiju od tebe, pa ćemo onda u ime poverenja da se lečimo zajedno. To bi bio čin davanja, ali sebi govana u život. Još on meni priča kako neki tamo bračni par XY nije mogao da ima decu 10 godina, pa su to rešili jednim odlaskom kod lekara. Jebote, ovo je jebeni XXI vek, a ti živiš u XVIII veku. Samo kreteni bi pokušavali da imaju decu 10 godina, a da su prethodno bili toliko neodgovorni prema sebi i da nisu odradili analize i predupredili sve eventualije. To je za mene totalni debilizam.
Ja nisam više mladunica, ali mogu još uvek da imam svoje potomstvo, i iskreno verujem da ću imati bar jedno dete i ne pada mi na pamet da bilo kome bilo šta dokazujem time što bih se upuštala u rizične seksualne kontakte. On meni kenja o nekom poverenju. Ma, može sebi da ga okači na kitu i lapara sa tim po svojoj kući. I tako lepo, svako drži svoje stavove. I treba, odmah pucaš među oči, pa šta bude.
Konačan rasplet je bio ubeđivanje ko koga ostavlja i ja nisam htela da prihvatim da ja njemu dajem nogu, jer ja njemu ne dajem nogu, on je sebi dao auto-gol i kraj priče. Ne pada mi na pamet da pravim kompromise oko kretenskih stvari. I nisam popustila.
Kobajagi smo se dogovorili da ćemo da ostanemo u prijateljskim odnosima. Why not? Ako se sa njim ne slažem u kontekstu ljubavnog muško-ženskog odnosa, to nije razlog da ga odbacima kao ličnost, jer mi je interesantno da provodim vreme sa njim. I tako ćemo da idemo u sredu da pogledamo "Ljubav u Barseloni". A, šta će od tog prijateljstva da bude u budućnosti, to ćemo tek da vidimo. Ja mislim da on neće odustati tako lako od mene, ali pošto će svako da drži svoj stav (ja pogotovo), od toga nema ništa.
Ili menjaj svoje stavove i ponašanje ili se teraj u tri lepe pičke materine, zabodi dupe u svoju sobu, svoj kompjuter i tamo sigurno nećeš ništa izgubiti (jer nema rizika), ali zato nećeš ništa ni dobiti (jer nema rizika). Your life, your choice! Moj život, moja pravila!
The show must go on... - part II
Da, i kao što napisah: "The show must go on...".
Stiže poruka od njega: "Najbolji su bili medenjaci! Supa je za lek, naravno a kruška za zadovoljstvo - pa jebeni smajlić - Sad meračim onaj sto i budući prostor za njega. Šta ti radiš?"
Dakle, ne mogu da verujem. U potpunosti ignoriše sve što sam mu prethodno napisala. Ne, neću poštovati ničija pravila igre, do svojih. Darling, ako ti nešto smeta i hoćeš nešto da kažeš, ignorisnanje nije način, nego straight-to-the-point, skupiš posrnula muda i ispljuneš to iz usta, pa šta bude.
I odgovorim mu onako kako jeste: "Pišem o stvarima koje me nerviraju, o onomo što hoću da dobijem od muškarca sa kojim sam, o onome što sam ja - o kvalitetima koje niko ne vidi i koji su u moru govana potonuli na dno, o klackalici i ljuljašci, o neizvesnosti koja me ubija, o nerazumevanju, o odbačenosti, o idealima koji će me napustiti tek pošto prestanem da dišem, o trudu koji ulažem - a za koji prema sopstvenom viđenju ne dobijam zadovoljavajuću gratifikaciju, o onome što zavisi od mene i o onome što ne zavisi od mene, o međuljudskim odnosima zasnovanim na teoriji "širom zatvorenih očiju", o gordosti i besu, o egu i samopoštovanju, o tome da se osećam kao da imam 1000 godina, o tome da ne znam ništa, iako sam mnogo toga videla, itd."
Naravno, on ćuti, kao i uvek. Sledeća poruka će biti isto u fazonu fuck-off dear. No, o tom potom. A, ja sada zaista odoh da uradim ono što sam i rekla sebi u malopređašnjem postu.
Stiže poruka od njega: "Najbolji su bili medenjaci! Supa je za lek, naravno a kruška za zadovoljstvo - pa jebeni smajlić - Sad meračim onaj sto i budući prostor za njega. Šta ti radiš?"
Dakle, ne mogu da verujem. U potpunosti ignoriše sve što sam mu prethodno napisala. Ne, neću poštovati ničija pravila igre, do svojih. Darling, ako ti nešto smeta i hoćeš nešto da kažeš, ignorisnanje nije način, nego straight-to-the-point, skupiš posrnula muda i ispljuneš to iz usta, pa šta bude.
I odgovorim mu onako kako jeste: "Pišem o stvarima koje me nerviraju, o onomo što hoću da dobijem od muškarca sa kojim sam, o onome što sam ja - o kvalitetima koje niko ne vidi i koji su u moru govana potonuli na dno, o klackalici i ljuljašci, o neizvesnosti koja me ubija, o nerazumevanju, o odbačenosti, o idealima koji će me napustiti tek pošto prestanem da dišem, o trudu koji ulažem - a za koji prema sopstvenom viđenju ne dobijam zadovoljavajuću gratifikaciju, o onome što zavisi od mene i o onome što ne zavisi od mene, o međuljudskim odnosima zasnovanim na teoriji "širom zatvorenih očiju", o gordosti i besu, o egu i samopoštovanju, o tome da se osećam kao da imam 1000 godina, o tome da ne znam ništa, iako sam mnogo toga videla, itd."
Naravno, on ćuti, kao i uvek. Sledeća poruka će biti isto u fazonu fuck-off dear. No, o tom potom. A, ja sada zaista odoh da uradim ono što sam i rekla sebi u malopređašnjem postu.
The show must go on...
Ne znam zašto se osećam ovoliko iziritirano. Imam utisak da sam deo igre koju uopšte neću da igram. Da li tražim mnogo, ako tražim da osoba sa kojom sam (uslovno) meni uputi mile i drage reči koje sam joj ja već prethodno uputila SMS-om. Ili da mi pošalje neku slatku i nežnu poruku za buđenje. Da li sam ja kreten? E, pa mislim da nisam. Nego kucam na pogrešna vrata i tražim od njega ono što on niti oseća, niti može da mi pruži. Besna sam ko ris. Stoji mi knedla u grlu i uznemirena sam. A, neću sebi da dozvolim da se tako osećam. I neću da me ovo sranje toliko okupira. Jebiga, jesam idealista, i znam da imam muda, i zato mi idu na kurac sve kalkulacije. Nemam srama da iskažem svoje emocije i to i radim, ali to očekujem i od one druge strane. Očekujem to bre od svakog sa kim sa u određenoj relaciji, i nema veze da li je drugarski ili ljubavni odnos. I kada to ne dobijem, onda sam ljuta i osećam se bzvz.
Osećam tu jebenu neizvesnost koja me ubija. Jebem mu mater, ne mogu sebi da dozvolim da mi jedan dan bude ko u raju, da bih sledećih nekoliko bila u totalnom bedaku. Koji će meni kurac tolike oscilacije, kada su me one najviše i ubijale u životu. I dalje me ubijaju. Nikada nisam volela svoje loše dane i zamršena stanja, jer znam da mi nikada nisu donosili ništa dobro. Zašto sebi dopuštam taj luksuz?
Zašto ja uopšte sebi dopuštam da nekoga postavim u (epi)centar i da se moj život vrti oko nekoga i/ili nečega? Da li meni manjka samopoštovanja? I ako je tako, šta, hoću li sebi da dozvolim da budem krpetina i da neko briše patos sa mnom. Naravno, da neću. Znam da sam manje-više u životu bila uvek sama i da sam sama sebi uspevala najviše da pomognem, ali i da odmognem.
Mislim da sam počela da "krstim jariće" i da imam previše vremena za razmišljanje. Previše vremena i previše sam sama sa sobom. A, kada sam previše sama sa sobom, postajem destruktivna. Jednostavno rečeno, delujem samorazorno. Nekako mi često pada mrak na oči. Sve češće u meni obitavaju osećanja tuge, zapostavljenosti i odbačenosti. I sad ja kao tražim čarobni štapić. Aha, kako da ne! Za to je potreban jebeni trud, a meni je ponestalo motivacije. Treba i meni ponekad neko da me pogura, a ako treba i šutne u dupe da se pomerim iz mesta. Sve se manje smejem i to mi se ne sviđa. Kada sam prestala da zabavljam druge, prestala sam da zabavljam i sebe.
Neću da lažem sebe. Nemam strpljenja i džabe truda da pokušam da ga imam za ono što neću da ga imam. Za koji moj da ja imam strpljenja, kada ga niko nema za mene. Puca me ego, puca me, razbija me, dođe mi sad da okrenem telefon i da ga pošaljem u tri pičke lepe materine.
Jutros ja njemu šaljem porukice tipa: "Dobwo ti jutro piwence! - pa jebeni smajlić koji ga ljubi, Je l' si lepo lalalo i nešto slatko sanjalo?" - i dalje kucam nešto što baš i ne mislim, ali se trudim da šaljem pozitivnu energiju i pišem: "Od jutros sam rise&shine, uskoro ću da srčem kaficu i sedam da pripremam odbranu diplomskog. Bolje da ja to stavim uslovno rečeno 'ad acta', pa da krenem da vijam profu i asistentkinju lagano od sutra, pa opet ubacim jebenog smajlića."
I šta sam dobila, kurac da izbijem oči čarne, odgovor na nivou telegrafske poruke, i to posle sat i po vremena. Piše on: "That's the spirit! Pucaj skotovima u glavu! Vrlo sam zadovoljan s tobom, ali neću da te hvalim, da se ne pokvariš, pa jebeni smajlić, pa cmokić."
I ja mu na to odgovorim: "Al' bar malo da me hvališ i pomiluješ, da budem pitoma maca, a ne razularena životinjka?! - pa jebeni smajlić koji ga ljubi - Ništa mi ne pišeš za sebe - pa smajlić."
Kad će on meni: "A, nema maženja dok ne diplomiraš - pa jebeni smajlić - užasan sam, samo te peckam - pa jebeni smajlić - bio sam kod Miškovića, sad idem u grad da vidim Branku (i da slikam po gradu) cmokić."
Na to mu odgovorim, jer mi sve to ide na picin živac: "Lepo se provedi i pazi da te ženskica ne skomata sa isplaženom jezičinom - pa jebeni smajlić koji namiguje" - trudim sa da zadržim još (preostalog) smisla za humor.
Posle 4,5 sata g-din šalje poruku: "Odoleo sam (zasad), sad žurim kućici da vidim šta mi je Đuls (o.a. g-đa mama) lepo skuvala, a imam i šta da sklapam. Šaljem cmokić."
Meni je već bio totalni popizd i dopizd od tih kretenskih poruka, pa sam mu napisala: "Baš se radujem zbog tog "za sad", zvuči prilično odvratno - i jebeni smajlić sa podignutom obrvom - Ne verujem da bi tebi prijalo da tako nešto čuješ od mene. Prijatan ručak ti želim!"
Eto, i, verovatno da sam too demanding. Ali, ne zadovoljava me nikakav prosek i to drkanje tipa, on je zadovoljan sa mnom. A, ja? Da li sam ja zadovoljna? I šta to uopšte znači, da pucam skotovima u glavu. Ne osećam da treba bilo kome da pucam u glavu, a još manje da radim nešto za šta on nikada nije imao hrabrosti. Kao super si ti S., ali "ko se hvali taj se kvari". E, puca mi više ona stvar koju nemam za ta opšta mesta, za te naučene poštapalice, parole, deklarativne (šatro) stavove, narodne prejebotvorine i slične gluposti i budalaštine. U pizdu lepu materinu, besna sam, besna, uffffffffffffffffff.............................
Pitam se šta bi bilo da ne pišem sve ovo što pišem. Pa, flipnula bi skroz. Smatram da je ovako najkorektnije prema svima. Neću da dozvolim sebi da idem naokolo i da smaram meni drage osobe sa ovakvim svojim stanjima. Niko nije dužan to da sluša, niti to da trpi. Ja sam kao jebeni uragan, kada sam nezadovoljna, rušim sve pred sobom, tako da mi je onda najbolje da budem sama i da pisanjem izbacim sve iz sebe. Da, kada ne mogu to da rešim na drugi način, onda pišem. A, vrlo često, što se meni naravno ne sviđa, brdo stvari ne zavisi samo od mene. Tak' normalno da me to sve izluđuje, jer ja volim da držim svoj život u svojim rukama. Počinjem da mislim da u stvari ja polako funkcionišem po sistemu daj-šta-daš. Zašto? E, pa zato što, ako se osvrnem na ono sve što sam prethodno napisala, a to sam i mislila, onda za njega, realno nema mesta u mom životu. Da se ne lažemo, ja nemam niti loše, niti nisko mišljenje o sebi. A, čini mi se da idem putem gde gubim samopoštovanje, a to je realno jedino što posedujem, i što ću uvek imati u životu. Sva ostala imanja su (i)relevantna. Moj problem je što živim u vremenu koje ne poseduje nikave ljudske, niti moralne vrednosti, tako da samim tim ono što je fundamentalni deo mene, nikome više nije ni bitan. Meni samo nije jasno kako to da u moru idiota i kretena, taj jebeni predmet moje pažnje - on - ne shvata ko sam ja i šta mu dajem i šta sve mogu da mu pružim. Osećam se zapostavljeno, a kada se tako osećam ja potpuno podivljam i u suštini nikada se ne povlačim, nego krećem da napadam i onda napravim još veće sranje.
Idem da nešto konkretno uradim, jer je to najbolji lek za leteće misli i nezaposlene ruke, a i da posle okrenem moju drugaricu, da vidim o čemu je htela sa mnom da proćaska.
Osećam tu jebenu neizvesnost koja me ubija. Jebem mu mater, ne mogu sebi da dozvolim da mi jedan dan bude ko u raju, da bih sledećih nekoliko bila u totalnom bedaku. Koji će meni kurac tolike oscilacije, kada su me one najviše i ubijale u životu. I dalje me ubijaju. Nikada nisam volela svoje loše dane i zamršena stanja, jer znam da mi nikada nisu donosili ništa dobro. Zašto sebi dopuštam taj luksuz?
Zašto ja uopšte sebi dopuštam da nekoga postavim u (epi)centar i da se moj život vrti oko nekoga i/ili nečega? Da li meni manjka samopoštovanja? I ako je tako, šta, hoću li sebi da dozvolim da budem krpetina i da neko briše patos sa mnom. Naravno, da neću. Znam da sam manje-više u životu bila uvek sama i da sam sama sebi uspevala najviše da pomognem, ali i da odmognem.
Mislim da sam počela da "krstim jariće" i da imam previše vremena za razmišljanje. Previše vremena i previše sam sama sa sobom. A, kada sam previše sama sa sobom, postajem destruktivna. Jednostavno rečeno, delujem samorazorno. Nekako mi često pada mrak na oči. Sve češće u meni obitavaju osećanja tuge, zapostavljenosti i odbačenosti. I sad ja kao tražim čarobni štapić. Aha, kako da ne! Za to je potreban jebeni trud, a meni je ponestalo motivacije. Treba i meni ponekad neko da me pogura, a ako treba i šutne u dupe da se pomerim iz mesta. Sve se manje smejem i to mi se ne sviđa. Kada sam prestala da zabavljam druge, prestala sam da zabavljam i sebe.
Neću da lažem sebe. Nemam strpljenja i džabe truda da pokušam da ga imam za ono što neću da ga imam. Za koji moj da ja imam strpljenja, kada ga niko nema za mene. Puca me ego, puca me, razbija me, dođe mi sad da okrenem telefon i da ga pošaljem u tri pičke lepe materine.
Jutros ja njemu šaljem porukice tipa: "Dobwo ti jutro piwence! - pa jebeni smajlić koji ga ljubi, Je l' si lepo lalalo i nešto slatko sanjalo?" - i dalje kucam nešto što baš i ne mislim, ali se trudim da šaljem pozitivnu energiju i pišem: "Od jutros sam rise&shine, uskoro ću da srčem kaficu i sedam da pripremam odbranu diplomskog. Bolje da ja to stavim uslovno rečeno 'ad acta', pa da krenem da vijam profu i asistentkinju lagano od sutra, pa opet ubacim jebenog smajlića."
I šta sam dobila, kurac da izbijem oči čarne, odgovor na nivou telegrafske poruke, i to posle sat i po vremena. Piše on: "That's the spirit! Pucaj skotovima u glavu! Vrlo sam zadovoljan s tobom, ali neću da te hvalim, da se ne pokvariš, pa jebeni smajlić, pa cmokić."
I ja mu na to odgovorim: "Al' bar malo da me hvališ i pomiluješ, da budem pitoma maca, a ne razularena životinjka?! - pa jebeni smajlić koji ga ljubi - Ništa mi ne pišeš za sebe - pa smajlić."
Kad će on meni: "A, nema maženja dok ne diplomiraš - pa jebeni smajlić - užasan sam, samo te peckam - pa jebeni smajlić - bio sam kod Miškovića, sad idem u grad da vidim Branku (i da slikam po gradu) cmokić."
Na to mu odgovorim, jer mi sve to ide na picin živac: "Lepo se provedi i pazi da te ženskica ne skomata sa isplaženom jezičinom - pa jebeni smajlić koji namiguje" - trudim sa da zadržim još (preostalog) smisla za humor.
Posle 4,5 sata g-din šalje poruku: "Odoleo sam (zasad), sad žurim kućici da vidim šta mi je Đuls (o.a. g-đa mama) lepo skuvala, a imam i šta da sklapam. Šaljem cmokić."
Meni je već bio totalni popizd i dopizd od tih kretenskih poruka, pa sam mu napisala: "Baš se radujem zbog tog "za sad", zvuči prilično odvratno - i jebeni smajlić sa podignutom obrvom - Ne verujem da bi tebi prijalo da tako nešto čuješ od mene. Prijatan ručak ti želim!"
Eto, i, verovatno da sam too demanding. Ali, ne zadovoljava me nikakav prosek i to drkanje tipa, on je zadovoljan sa mnom. A, ja? Da li sam ja zadovoljna? I šta to uopšte znači, da pucam skotovima u glavu. Ne osećam da treba bilo kome da pucam u glavu, a još manje da radim nešto za šta on nikada nije imao hrabrosti. Kao super si ti S., ali "ko se hvali taj se kvari". E, puca mi više ona stvar koju nemam za ta opšta mesta, za te naučene poštapalice, parole, deklarativne (šatro) stavove, narodne prejebotvorine i slične gluposti i budalaštine. U pizdu lepu materinu, besna sam, besna, uffffffffffffffffff.............................
Pitam se šta bi bilo da ne pišem sve ovo što pišem. Pa, flipnula bi skroz. Smatram da je ovako najkorektnije prema svima. Neću da dozvolim sebi da idem naokolo i da smaram meni drage osobe sa ovakvim svojim stanjima. Niko nije dužan to da sluša, niti to da trpi. Ja sam kao jebeni uragan, kada sam nezadovoljna, rušim sve pred sobom, tako da mi je onda najbolje da budem sama i da pisanjem izbacim sve iz sebe. Da, kada ne mogu to da rešim na drugi način, onda pišem. A, vrlo često, što se meni naravno ne sviđa, brdo stvari ne zavisi samo od mene. Tak' normalno da me to sve izluđuje, jer ja volim da držim svoj život u svojim rukama. Počinjem da mislim da u stvari ja polako funkcionišem po sistemu daj-šta-daš. Zašto? E, pa zato što, ako se osvrnem na ono sve što sam prethodno napisala, a to sam i mislila, onda za njega, realno nema mesta u mom životu. Da se ne lažemo, ja nemam niti loše, niti nisko mišljenje o sebi. A, čini mi se da idem putem gde gubim samopoštovanje, a to je realno jedino što posedujem, i što ću uvek imati u životu. Sva ostala imanja su (i)relevantna. Moj problem je što živim u vremenu koje ne poseduje nikave ljudske, niti moralne vrednosti, tako da samim tim ono što je fundamentalni deo mene, nikome više nije ni bitan. Meni samo nije jasno kako to da u moru idiota i kretena, taj jebeni predmet moje pažnje - on - ne shvata ko sam ja i šta mu dajem i šta sve mogu da mu pružim. Osećam se zapostavljeno, a kada se tako osećam ja potpuno podivljam i u suštini nikada se ne povlačim, nego krećem da napadam i onda napravim još veće sranje.
Idem da nešto konkretno uradim, jer je to najbolji lek za leteće misli i nezaposlene ruke, a i da posle okrenem moju drugaricu, da vidim o čemu je htela sa mnom da proćaska.
Saturday, 6 December 2008
Početak i/ili nastavak...
Dakle, poslala sam inicijaciju za našim reunion-om. I ti si pozitivno odgovorio. Radosna sam zbog toga. Proveli smo predivan dan. Naravno, kao i uvek, moja očekivanja su prevelika, verovatno često i nerealna, a i strpljenje mi nedostaje u velikoj meri. E, sad, ono što znam je da će mi za tebe biti potrebno mnogo strpljenja, i da mi neće biti ni malo jednostavno da ga imam u svakom trenutku tvoje neodlučnosti i tvog kreni-stani-kreni-stani stila ponašanja, ali i razmišljanja. Slikovito rečeno, za mene je veliki izazov da pobedim sebe, tako što ću pokušati da izgradim strpljenje prema tebi, jer je nedostatak strpljenja kod mene, jedna od mojih (brojnih) mana koju već duži vremenski period smatram neprihvatljivom, jer imam dovoljno godina da se suočim sa njom i nema prostora za izgovore više.
Odlučila sam da svaki dan napišem makar jedan red, i da to bude stvar dobre prakse i mentalne higijene koja će mi pomoći u eventualnim trenucima mog slepila i/ili beznađa da jasnije vidim stvari. Dodatno, važno mi je da imam taj neki pregled događaja našeg odnosa, jer znam da od nas dvoje može da bude ili sve ili ništa. U jednom trenutku postaviću ti pitanje da se odlučiš, a od tvog odgovora će mnogo toga zavisiti. Do tada, mogu da smatram da dosta toga zavisi od mene i načina na koji se ponašam prema tebi i kako se ophodim prema tebi, te ću to uvek imati na umu.
Naravno da mi se ne sviđa što treba da čekam na tvoje odluke, ali to sam odlučila da prihvatim. Naravno da je smešno da mi spominješ "drugarice" koje se nadaju da ćeš ih ti kad-tad muvati i da ti je bitno da imaš makar kakvu-takvu rezervu. Ali, u redu. Tu slobodu koju daješ sebi, i ja ću je dati sebi, kada, kako i zašto mi to bude odgovaralo. Potrudiću se, isključivo i samo zbog sebe, da ne gajim nerealna očekivanja i da se ne tripujem mnogo. Potrudiću sa da kao što sam otvorila svoje srce, da tako otvorim i oči i da te gledam jasno, bez predrasuda i bez iluzija. Nadam se da ćeš i ti biti sposoban za isto.
Ne znam još uvek koliko vremena će da protekne, ali očigledno je da si i ti naglasio da postoji mogućnost da se ja predomislim. OK, neka bude tako. Imaš rezervu, s toga ni ja nemam razloga obezglavljeno da srljam bilo gde, dok dobro ne premerim stvari. Tako će i biti. Veoma ti je bitno da imaš makar neki društveni život, jer se plašiš da i ja nisam neka freaky kreatura kao tvoja ex-ica koja je uspela od tebe da napravi nešto što ti nisi. Jasno da ti je sada važno da ne "upadneš" u istu klopku. Hoćeš da budeš ulovljen, ali nećeš da budeš zarobljen. Kao i svako drugi. Šta će ptici krila, ako je neko stavi u kavez, pa makar taj kavez bio i zlatan.
Takođe, rešila sam da pratim svoje amplitude u ponašanju koje mogu imati veze sa tvojim ponašanjem, odnosno ono što ja sebi dozvolim da mi se ubaci u misaoni sistem i da reagujem na to, beležim, kako bi kasnije jednostavnije mogla da sagledam "proces" i da donosim odluke.
Naravno, to sve zavisi od mene, i moje istrajnosti, da zaista i beležim sve ono što sam se sama sa sobom dogovorila.
Da ne zaboravim, proletela mi je jedna misao kroz glavu juče, a to je: "Ti si moj poslednji pucanj u prazno!" Za sad nemam objašnjenje za to, a i neću puno da pretpostavljam unapred.
Sada mi je na line-u drug Peruanac sa kojim u suštini i nemam o čemu da pričam, ali koji se zalepio za mene i nemam srca da ga gurnem, iako je prepiska potpuno besmislena, a pri tom su i njegova očekivanja nerealna u vezi sa mnom. Na (njegovu) žalost mislim da se on malo primio ovako virtuelno na mene, a takve budalaštine ne vredi komentarisati. To mu je žešći delusion. I sad ga savetujem da izađe iz kuće i da provede lepo veče sa svojim drugarima, a ne da zabije dupe u krevet i da spava. Ima vremena za spavanje kada ode u penziju. Do tada... valja živeti...
Da nastavimo, dok se kuckamo sa Peruancem. Dakle, već imam light schedule koji mi je predočio moj dragi, a to je da se sutra viđa sa "drugaricom" kojoj cure žvale na njega, pa onda narednog dana ide opet kod neke cice da namešta viseće elemente. Dobro je ako joj namešta samo to, ali ko to zna, dok se ne uveri svojim očima?! I, onda ćemo da se vidimo tamo utorak, sreda sledeće nedelje. Moram priznati da me to sve spušta i da se baš ne ložim na sve to, ali 'ajde videćemo kuda vodi ovaj put. I onda ćemo da gledamo "Ljubav u Barseloni" i pre ili posle toga da pijemo kafu. Eto, tako... za sada... i ispratila sam Peruanca...
Odlučila sam da svaki dan napišem makar jedan red, i da to bude stvar dobre prakse i mentalne higijene koja će mi pomoći u eventualnim trenucima mog slepila i/ili beznađa da jasnije vidim stvari. Dodatno, važno mi je da imam taj neki pregled događaja našeg odnosa, jer znam da od nas dvoje može da bude ili sve ili ništa. U jednom trenutku postaviću ti pitanje da se odlučiš, a od tvog odgovora će mnogo toga zavisiti. Do tada, mogu da smatram da dosta toga zavisi od mene i načina na koji se ponašam prema tebi i kako se ophodim prema tebi, te ću to uvek imati na umu.
Naravno da mi se ne sviđa što treba da čekam na tvoje odluke, ali to sam odlučila da prihvatim. Naravno da je smešno da mi spominješ "drugarice" koje se nadaju da ćeš ih ti kad-tad muvati i da ti je bitno da imaš makar kakvu-takvu rezervu. Ali, u redu. Tu slobodu koju daješ sebi, i ja ću je dati sebi, kada, kako i zašto mi to bude odgovaralo. Potrudiću se, isključivo i samo zbog sebe, da ne gajim nerealna očekivanja i da se ne tripujem mnogo. Potrudiću sa da kao što sam otvorila svoje srce, da tako otvorim i oči i da te gledam jasno, bez predrasuda i bez iluzija. Nadam se da ćeš i ti biti sposoban za isto.
Ne znam još uvek koliko vremena će da protekne, ali očigledno je da si i ti naglasio da postoji mogućnost da se ja predomislim. OK, neka bude tako. Imaš rezervu, s toga ni ja nemam razloga obezglavljeno da srljam bilo gde, dok dobro ne premerim stvari. Tako će i biti. Veoma ti je bitno da imaš makar neki društveni život, jer se plašiš da i ja nisam neka freaky kreatura kao tvoja ex-ica koja je uspela od tebe da napravi nešto što ti nisi. Jasno da ti je sada važno da ne "upadneš" u istu klopku. Hoćeš da budeš ulovljen, ali nećeš da budeš zarobljen. Kao i svako drugi. Šta će ptici krila, ako je neko stavi u kavez, pa makar taj kavez bio i zlatan.
Takođe, rešila sam da pratim svoje amplitude u ponašanju koje mogu imati veze sa tvojim ponašanjem, odnosno ono što ja sebi dozvolim da mi se ubaci u misaoni sistem i da reagujem na to, beležim, kako bi kasnije jednostavnije mogla da sagledam "proces" i da donosim odluke.
Naravno, to sve zavisi od mene, i moje istrajnosti, da zaista i beležim sve ono što sam se sama sa sobom dogovorila.
Da ne zaboravim, proletela mi je jedna misao kroz glavu juče, a to je: "Ti si moj poslednji pucanj u prazno!" Za sad nemam objašnjenje za to, a i neću puno da pretpostavljam unapred.
Sada mi je na line-u drug Peruanac sa kojim u suštini i nemam o čemu da pričam, ali koji se zalepio za mene i nemam srca da ga gurnem, iako je prepiska potpuno besmislena, a pri tom su i njegova očekivanja nerealna u vezi sa mnom. Na (njegovu) žalost mislim da se on malo primio ovako virtuelno na mene, a takve budalaštine ne vredi komentarisati. To mu je žešći delusion. I sad ga savetujem da izađe iz kuće i da provede lepo veče sa svojim drugarima, a ne da zabije dupe u krevet i da spava. Ima vremena za spavanje kada ode u penziju. Do tada... valja živeti...
Da nastavimo, dok se kuckamo sa Peruancem. Dakle, već imam light schedule koji mi je predočio moj dragi, a to je da se sutra viđa sa "drugaricom" kojoj cure žvale na njega, pa onda narednog dana ide opet kod neke cice da namešta viseće elemente. Dobro je ako joj namešta samo to, ali ko to zna, dok se ne uveri svojim očima?! I, onda ćemo da se vidimo tamo utorak, sreda sledeće nedelje. Moram priznati da me to sve spušta i da se baš ne ložim na sve to, ali 'ajde videćemo kuda vodi ovaj put. I onda ćemo da gledamo "Ljubav u Barseloni" i pre ili posle toga da pijemo kafu. Eto, tako... za sada... i ispratila sam Peruanca...
Thursday, 4 December 2008
Nada
I opet iz mene izvire buijica. Opet se u meni rađa nada. Ona nada od koje sam pobegla, tako sam se uplašila. I ovo poslednje pismo koje si mi poslao. Zaljubiću se u tebe, a to neću. Plašim se da te zavolim. Plašim se, i zato hoću da te gurnem od sebe. Plašim se da ćeš i ti biti samo još jedna pucanj u prazno, da opet neću biti ni tačna, ni precizna, a potrebno je i jedno i drugo. I suza suzu stiže dok ovo pišem. Raspada mi se duša. Raspadam se. Sedim kao kreten ispred kompa, paralisana, i čekam tvoja pisma. Znam da je to suludo. I znam, da ti nećeš moja pisma, da ti hoćeš mene. Ili recimo da ćeš to znati kada budeš znao ko sam ja. Imam osećaj da više nemam šta da dam, da sam se davala preko svake mere, i da sam sada u nekom jebenom vakuumu, iz koga mogu da izađem samo ako ja to odlučim. Ne može niko da me gurne, ni napred, ni nazad. Ali, ja neću da pobegnem od ovih oseta koji me preplavljuju, jer neću da sakatim svoju dušu. Znam da sve to će da prođe i da ću da ustanem jednog jutra, umivena suncem i nasmejana i da neću pomisliti da je sve sranje i da ja u stvari čitav život samo tražim (ali ne nalazim) svoju srodnu dušu. I, doći će taj dan. No, bojim se da ne bude prekasno, bojim se šta će od mene tada (p)ostati. Ne znam da li imam snage za još jedan gubitak, jer ako se u nešto upuštam onda moram biti spremna da podnesem svaki ishod. I lažem, lažem, lažem, besomučno lažem sebe da ne želim da te vidim, a crkavam od želje za tobom. A neću to da ti kažem. Nije stvar u tome da hoću da ostanem dosledna sebi i da neću da pogazim ono što sam rekla. To je najmanji problem. Nema te sujete u ovom trenutku koja bi me sprečila da sve okrenem naglavačke. Ali, sumnjam, da ne znam šta hoću. I pošto ne znam šta hoću, najlogičnije je da dok ne saznam, i ne radim ništa, jer svaki moj taj (magnoveni) potez može biti pogrešan. Želim da si ti sve ono što nikada u životu nisam dobila, želim da si ti taj - jedan i jedini - stvoren na ovoj planeti za mene! I želim da sam ja ta - jedna i jedina - stvorena samo za tebe! Jebali me moji pusti ideali! Jebali me snovi! I znam da te neću pozvati, znam, ovoga puta ću čekati. Ionako nemam ništa, pa nemam šta ni da izgubim. Znam da čekaš moj poziv da se vidimo, ali i ja čekam tvoj poziv. Samo ne znam da li ćeš ti to ikada uraditi. I ne želim ništa od tebe dok te ne upoznam. Kada te upoznam i kada me upoznaš, tada ću moći jasno da te vidim. Do tada, pizdeću i čekaću te...
Seti se...
...A, ti ćeš onda da me staviš u tvoj brain-ware i da me filtriraš kroz sito (bez rešeta)...
Subscribe to:
Posts (Atom)
