Vladislav Petković-DIS - Naši dani

U vreme kada je Srbija ulazila u jedno od najburnijih i sudbonosnijih razdoblja svoje istorije, kad se nalazila pred ratovima (balkanskim i prvim svetskim), sve manje je bilo mesta za mračna raspoloženja i za društvenu kritiku. Pa ipak, 1910. Dis piše pesmu Naši dani, punu ogorčenja, potresnu lirsku optužnicu, jedinstven testament srpskog rodoljublja:

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči u džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
Ko jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnjenje,
Naraštaji, koji sišu ko pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Uspinje se deset strofa ove pesme u sam vrh srpske satirične poezije. Ni u najboljim Domanovićevim satirama nije ovako avetinjski turoban, ovako jeziv „sprovod slobode“, na koji su se sjatili rojevi moralnih paževa, legije ćifta sa isherenim i nacionalnim zastavama. Gnušajući se tmine i moralnog smrada što su odasvud pritisnuli, Dis uključuje u ovaj lirski opis pakla sve što je Domanović nemilice kresao u brk ne samo narodnim vođama nego i narodu. Naši dani je lirska sinteza Dange, Mrtvog mora, Stradije, Vođe... To je ujedno i grmljavina porotnika strašnog suda i ropac davljenika. To je pesma probuđene savesti, poštene pobude, odvažne jednostavnosti. Potekla je iz duše što je pregorela sve opasnosti koje vrebaju u zemlji gde noć ume da pojede i u po bela dana, gde se za kritičku reč biva linčovan i zdrav zatvaran u ludnicu. To je pesma iskrenosti i istine koju možemo proveravati čak i po novinskim izveštajima. Pesma Naši dani opevala je misao Jovana Cvijića, o „krizi ideja i načela, krizi ustanova i uređenja, dinastičnih prevrata, krizi državnog opstanka i sa svim tim vezane krize savesti koje svu dušu potresaju...“.

U pesmi Naši dani lirskim jezikom je sažeta crna hronika početka dvadesetog veka. Kako pesnik potresno svedoči, bili su to dani velikih razočaranja. Majski prevrat iz 1903, kako je negde zapisano, izmenio je sirotinji jelovnik tako što su sa „luka i sirćeta prešli na sirće i luk“. Srbija je postajala sve gadniji „vašar političkih kockara, trgovaca klasa i liferacija, prodavaca časti i dostojanstva“. Dok je jednom rukom delila svojoj deci oružje i uniforme, država je očekivala od pesnika da je nazivaju Velikom Dobrom Majkom. Nisu joj bili dovoljni dobrovoljci. Kritičko rodoljublje Naših dana postaje nezamislivo i, čak, opasno. Tražile su se himne, ratničke pesme, borbeni zanos. Tako će i najsneniji pesnik srpskog jezika zaraćenoj domovini ponuditi stihove usiljene heroike u zbirci Mi čekamo cara.

[Tekst preuzet iz predgovora knjige Izabrane pesme - Vladislav Petković-Dis koji je napisao Vladimir Jovičić (str. 12-13). Knjiga je objavljenja u izdanju IRO „Vuk Karadžić“ iz Beograda, 1986. godine]