Život od prolaznosti se brani
I besana noć mi dušu hrani.
Sad samo naša ljubav me budi;
Hipoteza hoće da me sludi.
Stavljam glavu na jastuk ćutanja,
A pod njim ječe moja lutanja.
Ti nepodnošljivi glasni zvuci,
Javom usidreni krici i muci.
Da ode noć u dan, da svane mi san...
Bi li ti na putu tom bio umoran?
Koju odbranu za se da sročim?
I kako u srce tvoje da kročim?
Nikada ne kucam - samo ulazim;
Nepozvana, eto tako dolazim.
Da pružim ti ruke, dodirnem te,
Pre no što mi se sećanja vrate.
Mene život od ljubavi ne leči;
Samo traži neke nove reči.
Divno, toplo, nesvakidašnje! Sviđa mi se, jako!
ReplyDelete@Jungie, još jedno hvala ogromantno. I meni se sviđa, ali ja nemam nikakav otklon, za bilo kakav komentar.
ReplyDeleteI meni se sviđa. Imam potrebu da te zagrlim.
ReplyDelete@Džidžo, ostaje nam da zamislimo jedan virtualni zagrljaj. :)
ReplyDelete