Monday, 13 December 2010
Šamar
Kada ti život udari šamare, ti se onda pitaš - zašto? U čemu grešim? U čemu greše drugi? Na trenutak, uhvati te osećaj bespomoćnosti i malodušnosti. Onda se pitaš da li želiš da se tome prepustiš? Odgovor je - ne. To je najlakše. Najjednostavnije je kopati po blatu. Da li želiš da riješ po blatu kao svinja koja traži bisere? Nema bisera u blatu. U blatu ostaješ da ležiš, ali ne znaš da li je "živo". I ne želiš to da znaš. Tj. znaš, zato i nećeš da se valjaš po blatu. I onda očekuješ - šta? Razumevanje? Nema razumevanja. Drugi ljudi te ne razumeju. U tim trenucima to je sve što tražiš. Da ti neko ko ti je blizak, kaže: "Da, razumem kroz šta prolaziš." Samo to i ništa više. Međutim, život je kurva i poigrava se. Testira tvoje granice izdržljivosti. Testira tvoje sposobnosti da se boriš. Da se boriš i da pobediš sebe. To je jedina pobeda koju možeš da ostvariš u životu. To je jedina zastava koju možeš da razviješ iznad svoje glave i koja zaslužuje da se vijori. Tražeći saosećajnost, ti nailaziš na otrovne reči. Reči koje te još više povređuju. Jer, niko ne zna ono što nije doživeo. Niko ne (sa)oseća ono što nije osetio u sebi. Empatija je zgodna reč, ali empirijski neuhvatljiva. Stepeni iste su individualni.
I ne tražiš - ogledalo (u drugima). Ne. Ali, ni osudu. Ni pljuvanje. Ni vređanje. Ni omalovažavanje sopstvene ličnosti. A to je ono što najčešće sledi. Da te "trgne". Ono što je dobro za tebe, nije nužno dobro i za drugog. Ne postoji opšte dobro, opšta istina, opšti pristup. Postoji ego i u takvim momentima. Ego drugih koji puca na tvoj ego. Tada te drugi pozivaju na razum. Razum kao vrhunsku odbranu od osećanja. Od sećanja. Tvoji porazi drugima služe kao materijal za pametovanje. Za sve šuplje reči od kojih ti neće biti ni dobro, ni bolje. Možda samo gore. Drugi znaju. Drugi te "osvešćuju". I ti pomisliš da je neverovatno kolika količina praznoverja i gluposti se prosipa ispred tebe. Solucije. Ponuđene i neponuđene. Rečene i neizrečene. Lebdeće, uhvatljive i neuhvatljive. Nasumično odabrane iz različitih domena memorijskih sastava drugih. Onog racionalnog dela koji ne pomaže. Racionalizacija. Amputacija. Do apsurda. Okreni i drugi obraz. Dobićeš pesnicu u glavu. Ali, pošto ti sve to možeš da izdržiš, to i dobijaš. Neki ljudi su preslabi i život se pred njima prostire kao holivudski crveni tepih po kome oni zabluđeni gaze i hode. Nije važno gde. Lutaju. Ali ne postavljaju pitanja. I to je dovoljno. Samo budale mogu da budu srećne, jer ne razmišljaju ni o čemu. Zar to nije ono nebo koje je njihovo? Zar to nije ovaj svet koji je njihov? I kada sve to znaš, ne možeš zbog toga da se raduješ, ali ni da tuguješ. Jer, te tuge su ono što te ubija. Ne očekuj, ali traži. Jednog dana i naći ćeš. Ali, pazi šta tražiš. Misli o tome. Energije se prepoznaju i pronalaze. No, to ne znači da će ti pojedini energetski udari prijati. Ali, izgleda da nekada deluju kao elektrošokovi. Brutalno. Ispeglaju ti percepciju do besmisla. Da li tražiti smisao u besmislu ili obrnuto?
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Sve ono što nas baci u blato, dešava se da bismo nešto naučili, da bi ojačali, da bi se suočili sa sobom, ali i sa drugima. Moji bolovi, bole samo mene, naučila sam da od drugih ne očekujem ni podršku, ni razumevanje, pa samim tim ako mi ih neko slučajno i pruži tim bolje. Ako me osuđuju i pljuju onda kada mi to nikako ne treba, to je nešto što njih samo još više oslabi, a mene ojača. I baš tako, dobijamo samo ono što možemo da podnesemo i nema mere, iskušenje za iskušenjem i lupa i udara, melje, a budale stoje izgubljenog pogleda na svom crvenom tepihu u nadi da se njima tako nešto nikada neće desiti. Verovatno i neće, zato im na kraju život ostane potpuno prazan i pust.
ReplyDeleteZveri, super post! Kratak a jebitačan! Najmanje što mi u momentu borbe "protiv" sopstvene ličnosti, i mojih depri-stanja, treba, jeste neko ko će da me "razume" ili "kritikuje". Ne, ono što nam svima u tim momentima treba jeste podrška, tople reči i saosećanje.
ReplyDelete@Char, na ovakav komentar sam ostala bez bilo kakvog komentara. Da, to je to. Ja imam problem što nekada ne mogu emotivno da istprim udarce. Mentalno da, ali emotivno daleko teže. Izgleda da treba da naučim da "zatvorim" tu svoju poziciju, makar kao sortu privida, jer konačno sama sebi dopuštam dodavanje soli na ranu, zar ne?
ReplyDelete@JQ, hvala. Upravo ta podrška najčešće izostaje. Danas sam bila nahranjena "govnima", ovaj, da - "toplim" rečima, a o saosećanju da i ne govorim. I pošto mi je čaša već bila prepuna, prelilo je. Ja ipak očekujem razumevanje (ako ga zatražim), a mislim da to jeste jedan vid podrške. Jer, kako neko ko ne kapira šta se sa nekim dešava može da mu pruži podršku koja mu treba?
ReplyDeleteGrešiš, draga, ne mogu svi da razumeju sve. Poenta je u tome, da iako oni to ne razumeju treba da pruže određenu vrstu podrške, pa kakve god ti bubice ili bubetine imala. Nikad ne znaš kakve sve dubine krije jedna ljudska duša, što su sličnije tebi, bolje će te razumeti. Ostatak može da bude utešan, saosećajan, time što će da ti pruži tople reči. Ja sam se uverila u svom životu, da mnogi nisu na tom stepenu intelektualnog razvoja da mogu a) da shvate šta se s nekim dešava, b)da mu daju odgovarajući savet. A onda i da mnogi ne poseduju moć empatije, što je velika šteta, zapravo, jer je upravo to ono što nam treba u takvim momentima.
ReplyDelete@JQ, slažem se da ne mogu svi sve da razumeju. Ih, pa onda bi život bio bajka. Lišen svakog nesporazuma. Osećam ko me oseća i ko me ne oseća i kucanje na pogrešna vrata uglavnom rezultuje lošim ishodima. Rekla bih da većina nije ni na određenom stepenu intelektualnog, niti pak emocionalnog razvoja da može da ukapira šta se sa pojedinom osobom dešava. A rekla bih, i da nisu preterano zainteresovani. Slažem se, empatija je zakon. Veliki feler za one koji nemaju takva osećanja prema drugim ljudima. Možda me je dodatno povredio SAMO nedostatak empatije. Da, to najpribližnije oslikava.
ReplyDeleteМало људи уме да схвати у чему је заиста проблем и да пружи праву подршку, а ни емпатичних људи некако нема баш пуно, тако да је реткост да се нађу обе особине у истом човеку. Остаје ти да се некако затвориш према људима од којих знаш да не можеш добити никакву подршку... Нажалост, процес сазнавања је поприлично болан.
ReplyDelete@ToMCee, da, te prema tome, očekivanja su na minimumu. Nije poenta u zatvaranju, odnosno ne mislim da je to dobar put. Neizlaganje je zapravo loša solucija. @Charolija je dala jako dobro mišljenje na ovu temu. Uostalom, odakle crpiti raznorazne teme za pisanje, ako ne i iz kojekakvih životnih pizdarija. :)
ReplyDeleteRealno, nekad je mlaćenje prazne slame i davanje ispraznih saveta i od srca, samo nekreatvinog. A ako te neko nahranio "toplim" rečima, ako te već ne greju pusti ih da na drugo uvo izadju. Eto sad i ja dajem glupe savete, koji ti možda ništa neće značiti. Ma pusti i njih!
ReplyDeleteSavete treba izbegavati, to je moje životno iskustvo. Žao mi je što su ti se desile neprijatne stvari, ali je iz tiga proistekao stvarno snažan post. Razumevanje i podršku ćeš naći u samoj sebi.
ReplyDelete@Ivana, sve to stoji što si napisala. Ne potcenjuj ovo što si napisala, nije glupo. Samo treba uključiti tu dirku u glavi koju si pomenula - na jedno uvo da uđe, a na drugo da izađe.
ReplyDelete@Amarilis, slažemo se. I davanje i primanje saveta su nezahvalne kategorije. Ne bi život bio to što jeste da nema sranja u njemu. Ovi neoliberalni bi rekli - to su sve izazovi. :) Poslednju rečenicu u tvom komentaru potpisujem.
ReplyDeleteSestro, to tebe neko naljutio?
ReplyDeleteNemam komentar na tekst, ali, rekoh sebi, da te barem pozdravim kad vec prolazim cyber bespucima.
Cekaj, cekaj malo...moze jedna tvoja recenica komotna da bude ponovljena:"...samo budale mogu da budu srecne, jer ne razmisljaju ni o cemu..."
Imas mahanje sa obale pacificke...:)
@SD, nisam ni ja imuna, šta ćeš. Pozdravljam i ja tebe s ovu stranu bare. :)
ReplyDeleteNeko reče: poslednje što mi treba kad sam u toj fazi su saveti itd... Ma meni dodje da "dobronamerne" pošaljem u vražiju mater, i ništa me toliko ne može da iznervira kao snishodljivost... Pustite me da se valjam! U stvari meni je super. Nematepojma. Zainat.
ReplyDelete@Čika Miko, pa ti saveti ionako K ne vrede. Zašto dobronamernost (ako pretpostavimo da nije pritvorna) povezuješ sa snishodljivošću? Dobro, ako je zbog inata. Težak period, znam.
ReplyDelete