I was born yesterday
And am over 1000 years old
Don't know a thing
And I've seen everything
I'm nobody and nothing
The herd said: "No!"
P. S. Srećan Dan republike, poštovaocima. Svima, uživajte u današnjem sunčanom danu!
Monday, 29 November 2010
Saturday, 27 November 2010
Poezija je...
Trenutno se bavim čitanjem koječega, a na šta sam "pretplaćena" u Google Readeru. Naletela sam na nešto što se zove Mikro-antologija: No Sleep poezija. Pročitala sam svih (pet) pesama različitih autora, uglavnom poznatih široj javnosti, a koje su se našle u tom članku. Molim vas da pesme pročitate, pa da prodiskutujemo. Pitanja o kojima razmišljam su: Da li takva sorta poezije za vas predstavlja poeziju ili nešto drugo? Kakav utisak ponesete u sebi nakon čitanja ove poezije? Kako se osećate? Ne bih da vas udavim sa pitanjima, zanima me vaša lična impresija. Ovom prilikom neću izneti svoje mišljenje, to ću ostaviti za rubriku komentara. Ali priložiću jednu pesmu, koju ću napisati očas posla.
San je došao
Kao noćna mora.
Bila sam uhvaćena
U - net.
Na meni samo
Duplo golo.
Kratka suknjica.
Klitoris mi plazi.
Merka me matorac.
Bludni sin.
Upotrebljiv,
Nerashodovan.
Mogu ga uzeti.
Vidim mu jezik i kurac.
Merka me,
Juri me.
Trpa mi
Svoj debeli jezik
U usta.
Nabijam ga
I ja njemu.
On se davi,
Koprca se.
Dobra kita beše!
Najebala sam se noćas
Za čitav život.
Vanvremenski...
A onda se san završio.
San je došao
Kao noćna mora.
Bila sam uhvaćena
U - net.
Na meni samo
Duplo golo.
Kratka suknjica.
Klitoris mi plazi.
Merka me matorac.
Bludni sin.
Upotrebljiv,
Nerashodovan.
Mogu ga uzeti.
Vidim mu jezik i kurac.
Merka me,
Juri me.
Trpa mi
Svoj debeli jezik
U usta.
Nabijam ga
I ja njemu.
On se davi,
Koprca se.
Dobra kita beše!
Najebala sam se noćas
Za čitav život.
Vanvremenski...
A onda se san završio.
Friday, 26 November 2010
Thursday, 25 November 2010
Psiho zona
Gledam šta je ko napisao danas. I vidim da nam se koleginica Charolija uzrujala što joj je jedna mlada vampirica sa sajta za spojke i jebačine pod nazivom Karike ukrala post Psihopate su svuda oko nas...mislite o tome. Jebala joj je milu majku, što podržavam, kao što i rekoh u komentaru kod nje. Nemoj Char da se sekiraš, što bi rekao Velja Selja, oni samo kraduckaju. :D Ima vremena, kada porastu i izrastu u velike, onda će da budu političari i da kradu an gro. :))
I pomislim, paranoja mi je proradila iz fundamenta, a da nije i mene neko pokrao (da ne kažem da me proganja :))? Kad tamo proseravanja, vicevi, pesme do mojega, patetika do jaja, tek ponešto da čovek kaže, e ovo je duhovito, ili lepo, ili dobro, ili nekakvom K koristi. I naletim na Psiho test. Pošto volim da rešavam kojekakve testove, rekoh 'ajd' da se zabavim. Lepo odgovorim na sva pitanja i evo, ovako stoje stvari sa mnom, tek da znate sa kim imate posla. :)
Dakle, zatvorila sam oči, vizualiziram. Ja ulazim u šumu, šuma je svetla, obasjana dnevnom svetlošću, u mojim očima bilista. Bingo. Pa ja sam relativno zadovoljna sopstvenim životom. Odnosno, ja sam srećna u stvari. Ništa stres i ta sranja. I vidim put. Ja uvek vidim put. Još se nisam svrtela. Ja očekujem da sredim svoj život. Mlađa sam osoba, dakle, jer put uglavnom vide mlađi ljudi. To je povezano sa životnim planovima, pa eto, ja vidim uvek pomalo krivudav put koji vodi, ko zna gde, u pizdu neku materinu. To ispada da sam onda i malo stariji ljud.
Dalje, nailazim na ćup. Taj ćup vidim kao nekakav zlatni, bronzani, dekorisan, svakako nezarđao i nepatiniran. Izgleda mi vredno. Nije da ne pomišljam da li ima nešto da se izvadi iz tog ćupa. Uzimam ga u ruke, dobro ga pregledam, detaljno, analiza pada, vraćam ga na mesto. Ćup simbolizuje bogatstvo. To znači da sam spremna sebe uvek da nagradim, ali i da sam praktična i da ne mislim da sve pada sa nebesa plavih. Mada istovremeno ne bih imala ništa protiv dobitka na lutriji, da se razumemo. :) Isto tako imam moralni kodeks, jer nisam lakomisleno uzela ćup koji nije moj, te mi samim tim i ne pripada.
Iz šume izlazim na čistinu. I šta vidim? Vidim potok, taj potok žubori, voda lagano protiče, voda mi je do kolena, ja je jednostavno pregazim i pređem na drugu stranu obale. Voda ovde simbolizuje seks i odnos prema seksu. Znači, nemam ništa sproću seksa, da se lagano odvija. Pošto mi je voda do kolena to ukazuje da mi isti nije od presudnog značaja u životu, ali pošto ulazim u tu vodu, ipak i nije da mi seks ne prija.
Iznenada, ugledala sam medveda i to pravog, a ne plišanog. I on je mene ugledao. Ali ne zanimam ga previše, a ni on mene. On se zabavlja sa svojim zajebancijama. Sad ja treba da prođem pored medveda. Što se mene tiče, ja prolazim i nastavljam dalje, medved me kulira. Medved predstavlja odnos prema stresu i rešavanju problema. Dakle, videla sam odistinskog medveda, što znači da imam probleme u životu i da sam istih svesna. Pošto medved ne reaguje na mene, odnosno on se bavi svojim poslovima, to znači da sve probleme koje imam mene ne zabrinjavaju preterano. I pošto medved ne obraća pažnju na mene, to znači da nisam izložena toj količini stresa koja bi mi ugrozila zdravlje. Izgleda da pošto ja mrtvo 'ladno prolazim pored medveda isto tako i rešavam probleme. Ili ih ignorišem, pa sačekam povoljan trenutak ili ih jednostavno rešim i idem dalje. Sjajno.
Konačno, stižem na plažu. Uvek vidim divnu plažu, sitne kamenčiće, sunce sija iz sve snage, miriše mi bor, zapljuskuju blagi talasi i tako to. Sve u svemu lep prizor. Ali nikada ne vidim mnogo ljudi na plaži, tek nekoliko. I oni su udaljeni od mene, ali ne toliko da ne bih mogla sa njima i da prozborim koju. Ovako to ide. Plaža predstavlja način na koji se odnosim prema ljudima. Pošto sam videla nekolicinu ljudi to je zapravo optimalan broj ljudi kojima ja dopuštam da mi se približe, odnosno nisam preterano društvena. I to znači da mi nije potreban čopor ljudi, niti pak publika. Test kaže da je ovo i pokazatelj izbalansiranih ličnosti sa realnim odnosom prema drugima. ;) Pošto su ljudi dovoljno blizu, to znači da imam potrebu da uspostavljam kontakte sa ljudima.
Eto, to vam je to. A vi se zajebavajte sa testom, ako ste raspoloženi za to. :)
I pomislim, paranoja mi je proradila iz fundamenta, a da nije i mene neko pokrao (da ne kažem da me proganja :))? Kad tamo proseravanja, vicevi, pesme do mojega, patetika do jaja, tek ponešto da čovek kaže, e ovo je duhovito, ili lepo, ili dobro, ili nekakvom K koristi. I naletim na Psiho test. Pošto volim da rešavam kojekakve testove, rekoh 'ajd' da se zabavim. Lepo odgovorim na sva pitanja i evo, ovako stoje stvari sa mnom, tek da znate sa kim imate posla. :)
Dakle, zatvorila sam oči, vizualiziram. Ja ulazim u šumu, šuma je svetla, obasjana dnevnom svetlošću, u mojim očima bilista. Bingo. Pa ja sam relativno zadovoljna sopstvenim životom. Odnosno, ja sam srećna u stvari. Ništa stres i ta sranja. I vidim put. Ja uvek vidim put. Još se nisam svrtela. Ja očekujem da sredim svoj život. Mlađa sam osoba, dakle, jer put uglavnom vide mlađi ljudi. To je povezano sa životnim planovima, pa eto, ja vidim uvek pomalo krivudav put koji vodi, ko zna gde, u pizdu neku materinu. To ispada da sam onda i malo stariji ljud.Dalje, nailazim na ćup. Taj ćup vidim kao nekakav zlatni, bronzani, dekorisan, svakako nezarđao i nepatiniran. Izgleda mi vredno. Nije da ne pomišljam da li ima nešto da se izvadi iz tog ćupa. Uzimam ga u ruke, dobro ga pregledam, detaljno, analiza pada, vraćam ga na mesto. Ćup simbolizuje bogatstvo. To znači da sam spremna sebe uvek da nagradim, ali i da sam praktična i da ne mislim da sve pada sa nebesa plavih. Mada istovremeno ne bih imala ništa protiv dobitka na lutriji, da se razumemo. :) Isto tako imam moralni kodeks, jer nisam lakomisleno uzela ćup koji nije moj, te mi samim tim i ne pripada.
Iz šume izlazim na čistinu. I šta vidim? Vidim potok, taj potok žubori, voda lagano protiče, voda mi je do kolena, ja je jednostavno pregazim i pređem na drugu stranu obale. Voda ovde simbolizuje seks i odnos prema seksu. Znači, nemam ništa sproću seksa, da se lagano odvija. Pošto mi je voda do kolena to ukazuje da mi isti nije od presudnog značaja u životu, ali pošto ulazim u tu vodu, ipak i nije da mi seks ne prija.
Konačno, stižem na plažu. Uvek vidim divnu plažu, sitne kamenčiće, sunce sija iz sve snage, miriše mi bor, zapljuskuju blagi talasi i tako to. Sve u svemu lep prizor. Ali nikada ne vidim mnogo ljudi na plaži, tek nekoliko. I oni su udaljeni od mene, ali ne toliko da ne bih mogla sa njima i da prozborim koju. Ovako to ide. Plaža predstavlja način na koji se odnosim prema ljudima. Pošto sam videla nekolicinu ljudi to je zapravo optimalan broj ljudi kojima ja dopuštam da mi se približe, odnosno nisam preterano društvena. I to znači da mi nije potreban čopor ljudi, niti pak publika. Test kaže da je ovo i pokazatelj izbalansiranih ličnosti sa realnim odnosom prema drugima. ;) Pošto su ljudi dovoljno blizu, to znači da imam potrebu da uspostavljam kontakte sa ljudima.
Eto, to vam je to. A vi se zajebavajte sa testom, ako ste raspoloženi za to. :)
Wednesday, 24 November 2010
Prejebotvorine (deo drugi)
Nikako ne valja da se u jeku ekonomske, duhovne (bogami i duševne), ali i moralne krize prepustimo kolotečini i da se ne sprdamo, tj. da ne krekećemo iz žabokrečine. :)
Već danima me vrebaju neke izreke, pa nikako da napravim od šireg uži izbor, i da ga namaknem na ukupno komada 2, koliko ćemo danas da obradimo, a i da skrajnemo na još po koju mudroliju.
Šta je pisac hteo da kaže sa: "Veži konja gde ti gazda kaže"?
Koji su nadničili, a i koji nisu, tj. koje to tek čeka, ovo je jedna od značajnih rečenica sa kojom će se susresti na radnom mestu onda kada prvi put iznesu svoje mišljenje. Ako vas pitaju za mišljenje, imajte u vidu, da vas ne pitaju da ga ISKRENO iznesete, već da potvrdite ono sa čime se većina slaže. Tako prelazite u tabor svrstanih, jer nesvrstane niko ne voli, da ne kažem da ovde čovek teško opstaje nestvrstan, jer "ako nisi sa nama, onda si protiv nas." Kao izraziti individualac ja sam uvek bila nesvrstana, te dobro pretpostavljate i neomiljena u kolektivu, iako su me na neki perverzan način ljudi onako iz prikrajka gotivili, ali to nisu smeli da kažu, jer "važno je šta većina misli i važno je ne zamerati se".
U "modernom" zapadnjačkom svetu smatra se da je najpoželjnije da ste "team player", tj. to vam je jedan od predeterminisanih više nego poželjnih uslova, osim uslova da imate "soft skills" (to znači da što veštije ližete dupe poslodavcu). Za to "timsko igranje" ja imam svoje tumačenje. Naime, u Srbiji to izgleda ovako. Tim se formira od idiota i kretena, gde se svi šlepaju i ne rade ništa, dok nekoliko njih vuče budale na svojoj grbači. Zasluge naravno pripadaju svima, a kritike onima koji vuku za sve. Jer kada dođe razgoropađeni "gazda", svi se pokriju ušima i kažu ti: "Pa, je l' sam ti rekao, veži konja gde ti gazda kaže." Drugim rečima: "Nemoj mnogo da sereš nego radi kako ti se kaže." I vi onda znate, da je konj utekao - ionako niste hteli da ga vežete, za "gazdu" vas boli kurac, a kolege bi najrađe istim napušili. Ali, to im ne kažete, nego čekate trenutak da im surduknete istom merom. Šta, sad se čudite? To nam je u kolektivnom nasleđu. A što se gazde tiče, gledate kako da mu se najebete mile majke, kada vam se ukaže zgodna prilika. A uvek se ukaže, to znam iz iskustva. Što bi narod rekao: "Ničija do zore nije gorela". Pa neće ni "gazdina". ;)
U sklopu čitave te sado-mazo robovlasničke priče ide i to da "Što se mora, nije teško." Kako bre nije teško? Kad nešto moraš, to gledaš da izbegneš koliko god i dokle god možeš. Bar je tako kod mene. Ja to doživljavam kao da mi se postavlja alternativa između toga da li da stavim glavu na giljotinu ili da mi stave omču oko vrata. I nije baš neki izbor, da može da se kaže "biraj od dva zla manje". O težini možemo na široko da opletemo, ako treba i za pojas da zadenemo. Ali, hej, sve što pada pod moranje je kuluk i teško je. Osim ako je osoba izraziti mazohista, te nađe svoj pandan u sadisti kome će da udovoljava u ovoj bolesnoj konstelaciji.
Osim kod poslodavca tj. robovlasnika, sve ove kombinacije vas vrebaju i u svakodnevnim međuljudskim odnosima, jer uvek ima neki Firerčić koji bi da gazduje i da se prosipa kako je baš super "lako" moranje. Uostalom, ako svi tako rade, zašto ne biste i vi.
Očekujem Vaše komentare, pišite! (ovo je ukradena ideja iz hot-line headline-a, gde neoskudno razgolićena riba dahćući i uzdišući u slušku mazno progovara: "Očekujem Vaše pozive, javite se...") :))
Već danima me vrebaju neke izreke, pa nikako da napravim od šireg uži izbor, i da ga namaknem na ukupno komada 2, koliko ćemo danas da obradimo, a i da skrajnemo na još po koju mudroliju.
Šta je pisac hteo da kaže sa: "Veži konja gde ti gazda kaže"?
Koji su nadničili, a i koji nisu, tj. koje to tek čeka, ovo je jedna od značajnih rečenica sa kojom će se susresti na radnom mestu onda kada prvi put iznesu svoje mišljenje. Ako vas pitaju za mišljenje, imajte u vidu, da vas ne pitaju da ga ISKRENO iznesete, već da potvrdite ono sa čime se većina slaže. Tako prelazite u tabor svrstanih, jer nesvrstane niko ne voli, da ne kažem da ovde čovek teško opstaje nestvrstan, jer "ako nisi sa nama, onda si protiv nas." Kao izraziti individualac ja sam uvek bila nesvrstana, te dobro pretpostavljate i neomiljena u kolektivu, iako su me na neki perverzan način ljudi onako iz prikrajka gotivili, ali to nisu smeli da kažu, jer "važno je šta većina misli i važno je ne zamerati se".
U "modernom" zapadnjačkom svetu smatra se da je najpoželjnije da ste "team player", tj. to vam je jedan od predeterminisanih više nego poželjnih uslova, osim uslova da imate "soft skills" (to znači da što veštije ližete dupe poslodavcu). Za to "timsko igranje" ja imam svoje tumačenje. Naime, u Srbiji to izgleda ovako. Tim se formira od idiota i kretena, gde se svi šlepaju i ne rade ništa, dok nekoliko njih vuče budale na svojoj grbači. Zasluge naravno pripadaju svima, a kritike onima koji vuku za sve. Jer kada dođe razgoropađeni "gazda", svi se pokriju ušima i kažu ti: "Pa, je l' sam ti rekao, veži konja gde ti gazda kaže." Drugim rečima: "Nemoj mnogo da sereš nego radi kako ti se kaže." I vi onda znate, da je konj utekao - ionako niste hteli da ga vežete, za "gazdu" vas boli kurac, a kolege bi najrađe istim napušili. Ali, to im ne kažete, nego čekate trenutak da im surduknete istom merom. Šta, sad se čudite? To nam je u kolektivnom nasleđu. A što se gazde tiče, gledate kako da mu se najebete mile majke, kada vam se ukaže zgodna prilika. A uvek se ukaže, to znam iz iskustva. Što bi narod rekao: "Ničija do zore nije gorela". Pa neće ni "gazdina". ;)
U sklopu čitave te sado-mazo robovlasničke priče ide i to da "Što se mora, nije teško." Kako bre nije teško? Kad nešto moraš, to gledaš da izbegneš koliko god i dokle god možeš. Bar je tako kod mene. Ja to doživljavam kao da mi se postavlja alternativa između toga da li da stavim glavu na giljotinu ili da mi stave omču oko vrata. I nije baš neki izbor, da može da se kaže "biraj od dva zla manje". O težini možemo na široko da opletemo, ako treba i za pojas da zadenemo. Ali, hej, sve što pada pod moranje je kuluk i teško je. Osim ako je osoba izraziti mazohista, te nađe svoj pandan u sadisti kome će da udovoljava u ovoj bolesnoj konstelaciji.
Osim kod poslodavca tj. robovlasnika, sve ove kombinacije vas vrebaju i u svakodnevnim međuljudskim odnosima, jer uvek ima neki Firerčić koji bi da gazduje i da se prosipa kako je baš super "lako" moranje. Uostalom, ako svi tako rade, zašto ne biste i vi.
Očekujem Vaše komentare, pišite! (ovo je ukradena ideja iz hot-line headline-a, gde neoskudno razgolićena riba dahćući i uzdišući u slušku mazno progovara: "Očekujem Vaše pozive, javite se...") :))
Idemo, ali gde?
Nepomično je stajala satima. Kao figurina u parku porušenih uspomena. Ni vetar joj nije pomicao vlati kose. Ni sunce što je padalo iza brda joj nije mreškalo očne nabore. U visini usana podignutoj desnoj šaci, među kažiprstom i srednjim prstom, stiskao se osušeni opušak. Poluizgorelog filtera. Kao poslednji ugarak izvučen iz ugaslog žara. Osećao se miris plastike i katrana. Smrdljiv i sasušen. Kao ubrani poljski cvet istrgnut iz života. Iz svog korena. I time osuđen na kraj, pre koga će ga ugostiti natočena hladna umorna voda iz otrovanih reka. I poseklim cvetovima daju aspirine. Leče ih od propadanja, produžavaju im agoniju, da bi se divili njihovoj "lepoti". Kao što se dive zarobljenim majmunima u kavezu, belim medvedima što crkavaju u neprirodnim uslovima, pticama koje više ne umeju da polete, kljukanim guskama čije se zadnjice raspadaju, da bi od njihovih jetri pravili paštete. To je specijalitet. To je classy. To nije za svakoga. To je za one koji imaju "stila". Mučićemo svako drvo, mučićemo svaku životinju, mučićemo svakog čoveka. Stvorićemo "bolji" svet u kome će ponosno ostati i stajati samo mašine. Ali njih neće imati ko da programira. Navodnim empatskim algoritmom čipovani roboti će hoditi planetom. Sa nama imate "sigurnu budućnost". Ona se zove smrt. Ona se zove potrošačko društvo. Zato haj'mo sada svi u kupovinu. Haj'mo trošiti ono što nikada nismo zaradili. Haj'mo biti robovi. Haj'mo kupovati ono što nam ne treba. Haj'mo provoditi vikende u tržnim centrima i megamarketima. Haj'mo listati dodatke u novinama koji nas obaveštavaju o sniženjima precenjenih roba i usluga. Haj'mo sedeti u kafićima i ispijati skupa pića i slušati zvuke tehna - te jednolične, vrišteće, zapomagajuće krike što u sebi nose otupelost i prazninu, kao i vreme u kome živimo. Haj'mo živeti sada, a ne misliti na sutra. Haj'mo živeti ludo i brzo. Brzo i ludo. Od brzine od koje više ništa ne razaznaješ, jer ti sve(t) promiče i ti "moraš" da juriš dalje (za njim) kao upregnut konj sa teškim tovarima na plećima. I ludo je, jer ludost je "živeti" brzo. U brzini ti se utapaš i daviš. Ako si dobar plivač, nebitno je, bujica je snažnija, a virovi usisavaju. Ako nisi, pojas za spasavanje će biti izduvan ili najboljem slučaju suviše daleko od tebe, da ga dobaciš oko svoga vrata. Odavno je ispumpan, ne vredi. Ili nisi bio dovoljno brz da ga preotmeš onome što ga je preoteo tebi. U brzini se (ne) zaboravlja da ti nisi jedini na svetu i da svet ne čeka na tebe. Postaješ osoran i bezobrazan, jer i drugi su takvi. A oni su uspešni. Bar tako misle. U čemu? Odgovori mogu biti različiti. Zavisi šta je za koga uspeh, tj. šta kome pričinjava zadovoljstvo. Nekome je npr. zadovoljstvo da maltretira druge ljude. I to čini jer mu se može. I ljudi lako postaju robovi. Mi smo robovi bezumnog sistema. Šalim se. Sistema nema. Ali mi smo robovi. Kako je najlakše porobiti jedan narod? Ako je narod nekritički nastrojen, odnosno naučen da ne misli svojom glavom i pri tom nedovoljno obrazovan, ništa lakše. Sve što mu serviraš, progutaće. Samo treba da znaš kako da serviraš, da prilagodiš određenom mentalitetu. Tu nam pomaže antropologija. Mapiranje naroda, zarad zloupotrebe. Masama je lako manipulisati. Samo treba stvoriti privid da "izbor" postoji, da postoji "pravo glasa", da postoji mogućnost "slobodnog izražavanja", da postoji "demokratija". A onda se sprovodi despotizam. Haj'mo jesti govna. To je ono što najbolje umemo da radimo.
[Fade out: Sa širokim lažnim osmesima na licu, usnama izgriženim do krvi, pomahnitalo se cerimo, krajnici nam ispadaju iz grla, oči su nam iskolačene, kadar se zamrzava... Idemo, ali gde?]
[Fade out: Sa širokim lažnim osmesima na licu, usnama izgriženim do krvi, pomahnitalo se cerimo, krajnici nam ispadaju iz grla, oči su nam iskolačene, kadar se zamrzava... Idemo, ali gde?]
Tuesday, 23 November 2010
Svetlanina drugarica
I Svetlana, moja best friendica, je potvrdila ono što i ja znam. Sve su to bili trenuci slabosti. Čuj sad to objašnjenje pred sobom?! Dobila sam predlog da pišem dnevnik, da vodim zabeleške o svom životu. Svetlana je inače starija od mene 10 godina. Rekla mi je da je njoj vođenje dnevnika bila sjajna stvar da upozna sebe, a i da joj je bilo skroz cool da se vrati u n godina ranije. I kaže da to možda jeste balast. Mislila je na čuvanje svih tih uspomena iz rane mladosti, ali opet, ima tu detalja kojih se rado podsetiš, a ima i one koje bi da zaboraviš. I desi se jednog dana da to čitaš kao da je neko drugi bio glavni učesnik te priče, mislim - priče, kapirate. I da ti je, nije ti više bzvz, smeješ se nad tim. Sad mi nije baš smešno. Meni se sad skoro desila ta neka priča i malo me je bacila u bad. Ali, ispala sam kao neka ribetina, pa mi je to kao nazidalo ego ovih dana. Idemo hronološkim redom.
Moj sudar sa Filipom. Čoveče, sudar dva suprotna sveta pod pečurkom GSP-a (pečurka je radi fore, ali to više ne postoji ni u naseljima na levoj obali Dunava, FYI). Cool, upoznajemo se. Gospođa mama njegova je poslala kola, da se ja ne cimam u čarima smrdljivih buseva. Imala sam i svog šofera. Imali smo i destinaciju. Kasnije će se ispostaviti da nije zajednička. Piči Fiki, prikazuje svoje veštine. Vau, glumi Floyda. Of course, počinje spika u fazonu drveće, cveće, proleće. Pričamo priče radi. Korektno. Znaš kako to već izgleda kada mamin sin otrgnut od njenih skuta i suknje oslobađa svoj duh kroz flert sa nekim, u ovom slučaju sa mnom - na slepo. Mislim, furka je bila na slepo. Pre toga smo se samo znali iz priča naših dragih g-đa majki. Ključ je pao putem telefonske žice. Bilo je tu nečeg u pristupu, što ne znači da me je impresioniralo. Čak naprotiv. Osetila sam isti onaj poriv adolescencije koji se uspavao u meni. Očarao me je svojim pitanjem: "Koliko si visoka?" Fuck, je l' ovo casting?! Tip je malo smuvan očigledno. "Nadam se da nisi viša od 175 cm." Pitanje koje podrazumeva da će još dugo da se nada, ali ni on ne zna čemu. Mislim da ni moj odgovor nije bio duhovit. "Visoka sam 180 cm." Koji šok, a? Uau! Odmah sam mu nabila komplekse, tj. probudila u njemu neprijatnu istinu. On kaže: "Ja sam visok tako 183-4 cm!". Okay, nije ti loša ideja, ako možeš da je isteraš do kraja. Bez štikli i sličnih aksesoara, naravno. Nisam u trans fazonu.
No već idemo u neku pripizdinu. Mislim prirodu i krajolik, je li. Svrha je bila da se oplemeni (da ja oplemenim) peder-bal na koji nailazimo?! Nastaje muk kada sam se pojavila na vratima sobe. Očekivali su da vide neku razrooku ribu koja po defaultu jednog frajera šacuje, a obojica se nadaju. Ili bar ribu sa dve leve noge. Konačno, najbolje sa mozgom za apotekarsku vagu. I to ti je neki štos. Naravno, tu se ja upoznajem sa svima, itd, itd. Atmosfera se podgreva, a kako drugačije nego džiberski. Suprotni pol uporno pokušava da leči svoje komplekse na meni, neumesnim pogledima, bezobraznim rečima i drskim ponašanjem. Ma, znam vas klošari, svi ste isti. Daj Filipe, odmah si mi udario registraciju. Već si me svukao i krešeš me pogledom. Interesuje te moja boja gaćica. E, pa ne nosim ih. Daješ mi da duvam balon, jer znaš da neću uspeti, da bi ga ti tako olizanog stavio u usta i šetao pred svima. Balite majmuni, nemojte da se ustručavate. Osećate potrebu da me imate, znam.
Filipe, je l' ti to mene pokušavaš instant da zavedeš, maybe?! Piće ti dobro ide, vino je do jaja, al' ti je doza prevelika. Svesrdno mi ulivaš poverenje pomahnitalo mi dolivajući crno vino u čašu. Hoćeš da me napiješ? Zajebao si se. Umem ja da sečem. Muvao bi ti mene, ali nemaš muda i ne umeš da muvaš mene. Ne smeš da sedneš pored mene, treseš se ko usrani prutić na jačem povetarcu. Tvoj pogled, WTF, nagoveštava mi kratkovidost, ali ne vida, nego tvojih vidika. Kapiraš? Ipak, važno je da ti oližem posekotinu iznad usne. Važno je, babe, da svi vide da si frajer. Da vide moj jezik iznad tvojih usana. Makar na tren bićeš vođa čopora. Dragi moj mudoseru, čemu start posle glupe partije šaha, gde sam te matirala? Čemu ta tvoja glupost koju si nazvao "uslovna pobeda"? O čemu ti to? Mislim, nauči da gubiš. To je bila obična partija šaha. Što uopšte sereš o tome, kada znaš da ćeš na kraju jesti sopstvena govna. Nothing personal.
Prilično je bila napičena fora da bi ti u tom trenutku uopšte i bio sposoban da sagledaš i odvojiš mogućnosti od želja. Zaboga, pa ja sam Marijina ćerka, a ti si Lidijin sin. Ne bi bilo zgodno da tucaš njenu ćerku, mada je izazov. A i suviše je neprijatna ta tema seksa. Mislim, 'alo, ljudi su nezgodni po tom pitanju - šta će ko da misli. A ribe? Ribe dižu noseve, mesto da šire noge i ustupe svoja tela na oltar bluda, seksa i perverzije. Frajerima se slabo diže na to, mada kurac nema oči, što će reći, daj-šta-daš. Pa nisam ja u tom fazonu. Da li ja tebi ličim na kevu Terezu? Jebote, Fiki, koji ste svi vi luzeri. I ti i tvoji ortaci. Ipak, ispalo je skroz glupo što me nisi pošteno ni potucao, a već si dig'o repić. Nema veze što ti je mali, pa to svi znaju, važno je da je veseo. Ma, ne, okay, znam ja da te boli kita, ali u stvari pošto ti je Desanka keva, budi obazriv u količini upotrebe desnice. Formulacija stvari nalaže da smo se sreli u povoljnom trenutku, al' ti nisi znao ni šta hoćeš, a i da jesi, ne bi znao - kako. Žao mi je što je tako, mož' misliti koliko samo. Više žalim nedojebane ljude, nego nedojebane pičke.
U suštini, želim ti, ma sve najbolje. Sad ti vidi da l' ćeš to da nađeš na dnu flaše ili na nekom drugom mestu. To je ipak samo tvoj izbor. Ne dozvoli da mangupi utiču na tebe. A što se tiče toga da deluješ na žene kao preparat za parenje stoke i antibiotik, to se teško uklapa u sliku koju si ostavio o sebi. Ni jedan, ni drugi ne leče impotenciju. A ta tvoja nabiflana strast koju tako teatralno glumiš, pa... drugarski ti kažem, to ti je samo jedan uzrok više za impotenciju.
Tvoje glupe navike te nikako ne čine šarmantnim, što ti svakako ne primećuješ. A i pošto je suviše glupih oko tebe, nije teško biti faca među njima. Daj, jebote, pljuni već jednom u tu svoju facijanu i postani čovek. Good luck and goodbye!
Eto, to je to, za početak, a ja ću da vidim kako će da mi ide to dnevničko zapisivanje događaja. Sad razmišljam da li da pokažem Svetlani ovo što sam napisala ili da čuvam za sebe. Faka mi se za Filipa. Uostalom, još sam klinka, ko zna koliko ću još takvih morona da se nagledam u životu.
Moj sudar sa Filipom. Čoveče, sudar dva suprotna sveta pod pečurkom GSP-a (pečurka je radi fore, ali to više ne postoji ni u naseljima na levoj obali Dunava, FYI). Cool, upoznajemo se. Gospođa mama njegova je poslala kola, da se ja ne cimam u čarima smrdljivih buseva. Imala sam i svog šofera. Imali smo i destinaciju. Kasnije će se ispostaviti da nije zajednička. Piči Fiki, prikazuje svoje veštine. Vau, glumi Floyda. Of course, počinje spika u fazonu drveće, cveće, proleće. Pričamo priče radi. Korektno. Znaš kako to već izgleda kada mamin sin otrgnut od njenih skuta i suknje oslobađa svoj duh kroz flert sa nekim, u ovom slučaju sa mnom - na slepo. Mislim, furka je bila na slepo. Pre toga smo se samo znali iz priča naših dragih g-đa majki. Ključ je pao putem telefonske žice. Bilo je tu nečeg u pristupu, što ne znači da me je impresioniralo. Čak naprotiv. Osetila sam isti onaj poriv adolescencije koji se uspavao u meni. Očarao me je svojim pitanjem: "Koliko si visoka?" Fuck, je l' ovo casting?! Tip je malo smuvan očigledno. "Nadam se da nisi viša od 175 cm." Pitanje koje podrazumeva da će još dugo da se nada, ali ni on ne zna čemu. Mislim da ni moj odgovor nije bio duhovit. "Visoka sam 180 cm." Koji šok, a? Uau! Odmah sam mu nabila komplekse, tj. probudila u njemu neprijatnu istinu. On kaže: "Ja sam visok tako 183-4 cm!". Okay, nije ti loša ideja, ako možeš da je isteraš do kraja. Bez štikli i sličnih aksesoara, naravno. Nisam u trans fazonu.
No već idemo u neku pripizdinu. Mislim prirodu i krajolik, je li. Svrha je bila da se oplemeni (da ja oplemenim) peder-bal na koji nailazimo?! Nastaje muk kada sam se pojavila na vratima sobe. Očekivali su da vide neku razrooku ribu koja po defaultu jednog frajera šacuje, a obojica se nadaju. Ili bar ribu sa dve leve noge. Konačno, najbolje sa mozgom za apotekarsku vagu. I to ti je neki štos. Naravno, tu se ja upoznajem sa svima, itd, itd. Atmosfera se podgreva, a kako drugačije nego džiberski. Suprotni pol uporno pokušava da leči svoje komplekse na meni, neumesnim pogledima, bezobraznim rečima i drskim ponašanjem. Ma, znam vas klošari, svi ste isti. Daj Filipe, odmah si mi udario registraciju. Već si me svukao i krešeš me pogledom. Interesuje te moja boja gaćica. E, pa ne nosim ih. Daješ mi da duvam balon, jer znaš da neću uspeti, da bi ga ti tako olizanog stavio u usta i šetao pred svima. Balite majmuni, nemojte da se ustručavate. Osećate potrebu da me imate, znam.
Filipe, je l' ti to mene pokušavaš instant da zavedeš, maybe?! Piće ti dobro ide, vino je do jaja, al' ti je doza prevelika. Svesrdno mi ulivaš poverenje pomahnitalo mi dolivajući crno vino u čašu. Hoćeš da me napiješ? Zajebao si se. Umem ja da sečem. Muvao bi ti mene, ali nemaš muda i ne umeš da muvaš mene. Ne smeš da sedneš pored mene, treseš se ko usrani prutić na jačem povetarcu. Tvoj pogled, WTF, nagoveštava mi kratkovidost, ali ne vida, nego tvojih vidika. Kapiraš? Ipak, važno je da ti oližem posekotinu iznad usne. Važno je, babe, da svi vide da si frajer. Da vide moj jezik iznad tvojih usana. Makar na tren bićeš vođa čopora. Dragi moj mudoseru, čemu start posle glupe partije šaha, gde sam te matirala? Čemu ta tvoja glupost koju si nazvao "uslovna pobeda"? O čemu ti to? Mislim, nauči da gubiš. To je bila obična partija šaha. Što uopšte sereš o tome, kada znaš da ćeš na kraju jesti sopstvena govna. Nothing personal.
Prilično je bila napičena fora da bi ti u tom trenutku uopšte i bio sposoban da sagledaš i odvojiš mogućnosti od želja. Zaboga, pa ja sam Marijina ćerka, a ti si Lidijin sin. Ne bi bilo zgodno da tucaš njenu ćerku, mada je izazov. A i suviše je neprijatna ta tema seksa. Mislim, 'alo, ljudi su nezgodni po tom pitanju - šta će ko da misli. A ribe? Ribe dižu noseve, mesto da šire noge i ustupe svoja tela na oltar bluda, seksa i perverzije. Frajerima se slabo diže na to, mada kurac nema oči, što će reći, daj-šta-daš. Pa nisam ja u tom fazonu. Da li ja tebi ličim na kevu Terezu? Jebote, Fiki, koji ste svi vi luzeri. I ti i tvoji ortaci. Ipak, ispalo je skroz glupo što me nisi pošteno ni potucao, a već si dig'o repić. Nema veze što ti je mali, pa to svi znaju, važno je da je veseo. Ma, ne, okay, znam ja da te boli kita, ali u stvari pošto ti je Desanka keva, budi obazriv u količini upotrebe desnice. Formulacija stvari nalaže da smo se sreli u povoljnom trenutku, al' ti nisi znao ni šta hoćeš, a i da jesi, ne bi znao - kako. Žao mi je što je tako, mož' misliti koliko samo. Više žalim nedojebane ljude, nego nedojebane pičke.
U suštini, želim ti, ma sve najbolje. Sad ti vidi da l' ćeš to da nađeš na dnu flaše ili na nekom drugom mestu. To je ipak samo tvoj izbor. Ne dozvoli da mangupi utiču na tebe. A što se tiče toga da deluješ na žene kao preparat za parenje stoke i antibiotik, to se teško uklapa u sliku koju si ostavio o sebi. Ni jedan, ni drugi ne leče impotenciju. A ta tvoja nabiflana strast koju tako teatralno glumiš, pa... drugarski ti kažem, to ti je samo jedan uzrok više za impotenciju.
Tvoje glupe navike te nikako ne čine šarmantnim, što ti svakako ne primećuješ. A i pošto je suviše glupih oko tebe, nije teško biti faca među njima. Daj, jebote, pljuni već jednom u tu svoju facijanu i postani čovek. Good luck and goodbye!
Eto, to je to, za početak, a ja ću da vidim kako će da mi ide to dnevničko zapisivanje događaja. Sad razmišljam da li da pokažem Svetlani ovo što sam napisala ili da čuvam za sebe. Faka mi se za Filipa. Uostalom, još sam klinka, ko zna koliko ću još takvih morona da se nagledam u životu.
Saturday, 20 November 2010
Anđeo čuvar
Sećanje na S. J.
Zovem se ili sam se zvao S. Umro sam pre 8,5 godina. Moja majka još uvek ne veruje da sam mrtav i često doziva moje ime i u snu i na javi. Moj otac me retko spominje, ali ne prestaje da misli na mene. Moja mlađa sestra me se i ne seća. Bila je malecna kada sam prestao da dišem. Zna me samo po zajedničkim fotografijama, igračkama koje sam joj ostavio i iz priča koje drugi pričaju o meni.
Moja majka je bila i ostala mučenica pored moga oca. Ona je žarko želela samo jedno - da ima svoju porodicu, ali nije znala kako će se život surovo poigrati sa njenim željama. Nikada nije definisala svoju želju koja bi u sebi sadržala dodatno pitanje - kakvu porodicu ja želim i sa kim? Znam da me je volela najviše na svetu. I ja sam voleo nju. Ako sam ja morao da umrem da oni više ne bi bili zajedno, meni bi to bilo prihvatljivo saznanje, ali... moja mlađa sestra je rođena tako što je moja majka ostala trudna, jer nisu koristili zaštitu, a moj otac nije izvadio svoj ud na vreme. Da, tako je nastala moja sestrica T. Otac nikada nije želeo da se ona rodi, ali majka ni po koju cenu nije htela da odustane od nje i nije abortirala. Nakon moje smrti T. je postala jedino zbog čega vredi da oni i sami sebi ne oduzmu živote zbog mog odlaska. A sećam se kako sam umeo nekada da mrzim T. i kako sam pomislio da bih je udavio u kapi vode, kada je njenim rođenjem sva njihova pažnja bila preusmerena na nju. A danas mi je drago da je T. živa, a ja mrtav. Jer ja, u stvari, i nisam hteo da živim u tom životu koji mi je bio (pred)određen.
Znate, ja sam u stvari trebao ranije da se rodim. Ali, nije bilo tako. Ta inkarnacija mi nije bila namenjena. Još kada su se moji roditelji zabavljali, otac je paralelno održavao seksualne kontakte sa jednom ženom - koleginicom sa posla. Ta devojka je bila zaljubljena u njega do ušiju. Istina, ni on nije bio ravnodušan prema njoj. I mislim, ako to uopšte može da se poredi, da ju je voleo iskreno za razliku od ambivalentnih osećanja koje je gajio prema mojoj majci. Uloga moje majke se zvala - "rezervna klupa". Ali, to je bila ona priča, zabavljaju se dugo, treba da se uzmu, nije vreme za promene, za nove ljubavi... Sada kada sedim na oblačku i sviram harfu to mi sve izgleda smešno, sve te ljudske gluposti zbog kojih bivaju osuđeni na zajedništvo koje nikada nije smelo da se desi.
Devojka sa kojom je održavao seksualne odnose jednog dana sva radosna mu je rekla: "D., ja sam trudna, tako sam srećna što ćemo imati sina!" Tajac. To nije smelo da se desi. Ali, desilo se. Objašnjavao joj je kako on nju voli i kako će je uvek voleti, i kako će u njegovom srcu ostati jedna i jedina, ali on je pred ženidbom, sada ne može da odustane. Uostalom to svi očekuju od njega. I rekao joj je: "Mislim da je najbolje da abortiraš. Ja ću platiti, nije problem." Nije problem? U čemu nije problem, pitam ja vas? Gotovo, to je bio kraj krajeva. Devojka nije bila spremna i nije želela da gaji sina sama i abortirala je. Rekla mu je: "Da Bog da ti se zatrlo i seme i pleme!" Reči su lek i otrov. Reči su dar i prokletstvo. Reči imaju snagu, imaju frekvenciju. Moj prokleti otac. Najsrećniji čovek na svetu kada sam se rodio, i najnesrećniji kada sam umro.
Ja sam bio teško bolestan. Bolest je došla iznenada posle mog 7-og rođendana. Ništa, ali ništa na ovom svetu nije moglo da me zaustavi da ne odem. Svoje zadnje mesece proveo sam u bolnici, sa majkom koja je bdela nadamnom i dan i noć. Iritirao me je taj njihov bolesni nagon da me održe u životu po svaku cenu. Ja sam bio pomiren sam sa sobom. Pokušali su sve, i tradicionalnu medicinu, i alternativnu, horde ljudi su se molile za moje ozdravljenje, ali... ne shvatate, ja sam već bio mrtav. Ja sam bio ubijen u stomaku žene koja je volela mog oca i koji je voleo nju. Onda me je prokletnik ponovo posejao u stomak moje majke koju nije voleo, a koja je volela njega. Da li je moguće da sam "izabrao" takve roditelje? Šta sam ja zgrešio? Ništa. Napravljen sam da bi me ubili, a onda rođen da bi umro od neizlečive bolesti. I ovde na nebu pričaju da su naše dečje duše posebne i da nas nema ove naše nesrećne roditelje ne bi imao ko da čuva. I ne samo roditelje. Ovde ima mnogo dece koja čuvaju celu planetu. Najneviniji uvek prvi odlaze, a onda za njima i najbolji. Tako vam je to, nema tu neke posebne mudrosti. Mi smo anđeli čuvari.
Na mom grobu piše:
S. J. je preminuo kao 7-godišnji dečak
Neutešni roditelji i sestra nikada ga neće zaboraviti
Friday, 19 November 2010
Muškarac iz epruvete
Poštovani posetioci,
Naša uspešna porodična kompanija LabMadeMale plc već deset godina se bavi uzgajanjem po meri skrojenih primeraka muškoga roda.
Uvod
Vekovima unazad, primećeno je da naturalni muškarci imaju u mozgu prekidač koji funkcioniše tako da čim žena progovori, on se odmah offuje, prelazi u režim hibernacije, te ga je vrlo teško iz tog stanja vratiti u optimalno radno stanje.
Takođe, evidentno je da postoji ozbiljan deficit ponude jedinki skrojenih po meri zahtevnih budućih konzumentkinja muškaraca, te nam je to bila inicijalna kapisla da se upustimo u ovo još neistraženo i istovremeno izazovno područje delovanja.
Višegodišnja istraživanja pokazuju da je ženama potrebno da što više zvocaju, a da ih pri tom muškarac ushićemo i sa odobravanjem sluša, a ne da se isključuje u tim trenucima, što izaziva nepotrebni dodatni bes u njima i provalu još žešćeg kvocanja. Danas Vam predstavljamo novi proizvod u test fazi.
Rezultati istraživanja i karakteristike modela
Prototip modela pod nazivom BetaLabMale, konstruisan je tako da se uključuje na minimalni histeričan prizvuk u glasu žene, što odgovara jedinici koja je ispod praga čujnosti - odnosno čak i samo otvaranje usta žene je dovoljno jak pokretač za naš proizvod. Istestiran je i podneo je istovremeni atak od 3300 žena uzrasta od 18 do 78 godina, svih rasa, koje su učestvovale u istraživanju. Rezultati respektivno pokazuju sledeće: sve žene podjednako zvocaju bez obzira na godine, rasnu i religijsku pripadnost, te kulturološke različitosti i obrazovni nivo. Jedina uočena razlika je u intenzitetu i brzini zvocanja. Primetili smo da prototip ima izvesnih nedostataka u smislu memorijskog kapaciteta i radne memorije. Zbog toga smo podigli memorijski prostor na 1 jotabajt, što je potpuno inovativno i do sada neviđeno. Takođe, što se RAM memorije tiče, optimalan učinak se postiže sa 1 terabajtom. Tako dizajniran muškarac praktično nema ograničenja u skladištenju i nema zastoja u radu.
Matematički algoritam ovakvog muškarca je skrojen po principu IF woman shits more, THEN the outcome is better. Funkcioniše neprekidno, a isključuje se samo onda kada žena ućuti, što se u praksi pokazalo kao retka pojava.
Mi poslujemo pod sloganom: The best lab can provide, other than abused mice and rats, is ideal male according to your demands.
Verujemo da ćemo u nekome od Vas naići na budućeg poslovnog partnera koji će po prinicipu affiliate marketinga učestvovati u širenju zajedničkih poslovnih aktivnosti.
U komentarima možete iznositi svoje ideje, postavljati pitanja, uputiti sugestije, kritike, pohvale, itd.
S poštovanjem,
Razvojni tim kompanije LabMadeMale
Naša uspešna porodična kompanija LabMadeMale plc već deset godina se bavi uzgajanjem po meri skrojenih primeraka muškoga roda.
Uvod
Vekovima unazad, primećeno je da naturalni muškarci imaju u mozgu prekidač koji funkcioniše tako da čim žena progovori, on se odmah offuje, prelazi u režim hibernacije, te ga je vrlo teško iz tog stanja vratiti u optimalno radno stanje.
Takođe, evidentno je da postoji ozbiljan deficit ponude jedinki skrojenih po meri zahtevnih budućih konzumentkinja muškaraca, te nam je to bila inicijalna kapisla da se upustimo u ovo još neistraženo i istovremeno izazovno područje delovanja.
Višegodišnja istraživanja pokazuju da je ženama potrebno da što više zvocaju, a da ih pri tom muškarac ushićemo i sa odobravanjem sluša, a ne da se isključuje u tim trenucima, što izaziva nepotrebni dodatni bes u njima i provalu još žešćeg kvocanja. Danas Vam predstavljamo novi proizvod u test fazi.
Rezultati istraživanja i karakteristike modela
Prototip modela pod nazivom BetaLabMale, konstruisan je tako da se uključuje na minimalni histeričan prizvuk u glasu žene, što odgovara jedinici koja je ispod praga čujnosti - odnosno čak i samo otvaranje usta žene je dovoljno jak pokretač za naš proizvod. Istestiran je i podneo je istovremeni atak od 3300 žena uzrasta od 18 do 78 godina, svih rasa, koje su učestvovale u istraživanju. Rezultati respektivno pokazuju sledeće: sve žene podjednako zvocaju bez obzira na godine, rasnu i religijsku pripadnost, te kulturološke različitosti i obrazovni nivo. Jedina uočena razlika je u intenzitetu i brzini zvocanja. Primetili smo da prototip ima izvesnih nedostataka u smislu memorijskog kapaciteta i radne memorije. Zbog toga smo podigli memorijski prostor na 1 jotabajt, što je potpuno inovativno i do sada neviđeno. Takođe, što se RAM memorije tiče, optimalan učinak se postiže sa 1 terabajtom. Tako dizajniran muškarac praktično nema ograničenja u skladištenju i nema zastoja u radu.
Matematički algoritam ovakvog muškarca je skrojen po principu IF woman shits more, THEN the outcome is better. Funkcioniše neprekidno, a isključuje se samo onda kada žena ućuti, što se u praksi pokazalo kao retka pojava.
Mi poslujemo pod sloganom: The best lab can provide, other than abused mice and rats, is ideal male according to your demands.
Verujemo da ćemo u nekome od Vas naići na budućeg poslovnog partnera koji će po prinicipu affiliate marketinga učestvovati u širenju zajedničkih poslovnih aktivnosti.
U komentarima možete iznositi svoje ideje, postavljati pitanja, uputiti sugestije, kritike, pohvale, itd.
S poštovanjem,
Razvojni tim kompanije LabMadeMale
Thursday, 18 November 2010
Još litar jedan...
U uređenoj državi u kojoj živimo osnovne životne namirnice spadaju u retke i deficitarne. I to će tako biti sve dok se Mlađan Dinkić i Slobodan Milosavljević sa svojim uvoznicima tajkunima ne usaglase oko toga koji izvozilac sirovog mleka iz EU ili ko zna odakle će bolje da ih podmaže. Solidarno prilažem 1 i slovima - jedan litar svežeg kratkotrajnog mleka od 1,6% mlečne masti. Čisto da ne zaboravite ni ukus, ni miris.
Da li bi se kravica blaženo smešila i grickala cvetić na livadi da zna koliko je samo teško kada interesne grupacije ne mogu da se usaglase, pa se odjednom dogodila neprirodna pojava da krava u stvari daje jogurt, kiselo mleko, kiselu pavlaku, slatku pavlaku, razne sorte sireva, ali i čokoladno mleko.
Anketa sledi sa mogućim pritiskanjem više odgovora.
P. S. U međuvremenu, zapalite koju, kad već nema mleka, ali uzdržavajte se od zabranjenih lokacija za pušenje, jer prohibicija uživanja nikotina mora da se poštuje.
Da li bi se kravica blaženo smešila i grickala cvetić na livadi da zna koliko je samo teško kada interesne grupacije ne mogu da se usaglase, pa se odjednom dogodila neprirodna pojava da krava u stvari daje jogurt, kiselo mleko, kiselu pavlaku, slatku pavlaku, razne sorte sireva, ali i čokoladno mleko.
Anketa sledi sa mogućim pritiskanjem više odgovora.
P. S. U međuvremenu, zapalite koju, kad već nema mleka, ali uzdržavajte se od zabranjenih lokacija za pušenje, jer prohibicija uživanja nikotina mora da se poštuje.
Od jebača do smarača i v.v.
- E, kakav sam ja nekada bio... je l’ sam ti pričao o mojoj bivšoj ženi?
- Ponešto jesi.
- Znaš ti kakav smo mi seks imali.
Ovaj, ludo me interesuje, mož’ misliti.
- Dobra je pička ona bila. Ma dobra je i sada. U stvari nisam je skoro video. Je l’ sam ti rekao da je ona nekoliko godina starija od mene?
- Nisi.
- A znaš kako izgleda? Podseća na Salma-u Hayek. Onako niska, nabijena, sisata, a volela je kitu više nego ’leba da jede. Dobra je jebačica bila. I tebi bi se svidela.
- Nije loša Salma, ali ne jebem ja žene, al’ ’ajd’ sad.
- Ma ne to. Nego ovako, kao ličnost.
- A, to. Pa ne znam, nit’ sam je videla, nit’ prozborila koju sa njom.
- Ma znam, vas dve bi ste se sigurno super uklopile.
- A u čemu?
- Pa ovako, u razgovoru, i ona je malo uvrnuta kao ti.
- E, hvala ti na komplimentu.
- Ljutiš se?
- Ma jok.
- E, a R. što je bila starija od mene 15 godina. Doduše davno je to bilo. I ona je bila super jebačica. Samo, zajebao sam se. Mesto da se izjebemo par puta, ja bio sa njom dve godine. Ko mi kriv kad mislim kurcem.
- Pa dobro, sad, ko da si ti jedini koji misli kurcem, nemoj da se sekiraš zbog toga – to je opšte mesto.
- I sad skoro bio sam u nekoj, pa ne znam ni ja kako da to nazovem, šemi.
- Aha.
- Mislim, nisam ja za to. Udata žena. Al’ bi mi žao.
- Pa, jes’, dobar si ti čovek, hoćeš da pripomogneš ženama, ccccc. I šta je bilo?
- Pa bila je nekoliko puta kod mene, pili smo kafu...
- Misliš, karali ste se?
- Ma ne, pili smo kafu.
- Čekaj bre, je l’ ti mene zajebavaš? Šta, pričao si sa njom o njenim bračnim problemima?
- Znaš da nisam samo to. Nego, mazili smo, pipkali, ona meni pušila, ja njoj lizao, i ona mi je rekla da ne može da se jebe sa mnom.
- A što?
- Kaže, sve može, al’ seks ne može.
- Izvini, ali ja to ne razumem. Je l’ pičku čuva za muža ili šta?
- Ma ne, oni se ne jebu, ali ona ne može ni sa mnom.
- Pa gde ih bre samo nađeš, čoveče. Slušaj, ovako, nećeš ti tu pičke videti. Capito? Verovatno se žena plaši da se ne zaljubi ako ti da, kapiraš, a ovamo muž s druge strane, eto ti belaja.
- A baš je slatka i fina. Al’ ne mogu ni ja ovako. Nego, razmišljao sam da jebem babe za pare? Al’ opet, kako da mi se digne na babu?
- Pa, brate, rokneš Cialis, ionako ga roka pola Srbije (pogotovo kad su videli koliko matorci pomreše od slatke smrti akajući fizički dobro pripremljene ženke - uz Viagru), ovde su svi nedojebani i poluimpotentni, zato nam je narod i izdrkan.
- Ma ’ajde bre, kakav Cialis, moj je čvrst kao stena. A čemu služi taj Cialis?
- Pa vidiš, to ti je varijanta za vikend jebačine. Kad ga popiješ, možeš da jebeš bar 36 sati. Otprilike ti je toliko u erekciji. E, sad, iz ženskog ugla gledanja, ja kada bih videla muškarca kome je kita non-stop u erekciji, ja bih odmah pobegla. Mislim, koji je to smor.
- Što, to je baš super.
- Ma čoveče, seks ti je toliko precenjen, sve(t) se vrti oko toga.
- Pa jeste, lako je tebi da pričaš, nisi ti na mom mestu.
- Ono, i nisam, to stoji. Meni bi kurac ionao bio samo kuluk u životu. Tako da sam apsolutno zadovoljna što nisam muško.
- Čekaj, a u kom si ti fazonu, ništa seks i tako to?
- Ništa. Zanima me kao lanjski sneg. Više mi prija da svoju seksualnu energiju angažujem na drugim poljima, nego da se akam sa nekim majmunom.
- Ti stvarno nisi normalna. Pa kako tako razmišljaš u tvojim godinama?
- Misliš rano mi je da heklam, pletem, vezem i sl.?
- Ama, kako te seks ne zanima?
- Pa, je l’ treba da ti crtam? Seks ko seks ko radnja, kao izdvojen i dovoljan sam za sebe me ne zanima. Tako da nemoj da mi se nudiš da me natežeš preko kuhinjskog astala.
- A ja baš mislio da se ponudim, da ti učinim, onako drugarski.
- Hvala ti na ponudi, ali nisam zainteresovana. Idem ja sad, pravo da ti kažem imam nešto da napišem, a i čeka me jedna knjiga da nastavim sa čitanjem.
- Ponešto jesi.
- Znaš ti kakav smo mi seks imali.
Ovaj, ludo me interesuje, mož’ misliti.
- Dobra je pička ona bila. Ma dobra je i sada. U stvari nisam je skoro video. Je l’ sam ti rekao da je ona nekoliko godina starija od mene?
- Nisi.
- A znaš kako izgleda? Podseća na Salma-u Hayek. Onako niska, nabijena, sisata, a volela je kitu više nego ’leba da jede. Dobra je jebačica bila. I tebi bi se svidela.
- Nije loša Salma, ali ne jebem ja žene, al’ ’ajd’ sad.
- Ma ne to. Nego ovako, kao ličnost.
- A, to. Pa ne znam, nit’ sam je videla, nit’ prozborila koju sa njom.
- Ma znam, vas dve bi ste se sigurno super uklopile.
- A u čemu?
- Pa ovako, u razgovoru, i ona je malo uvrnuta kao ti.
- E, hvala ti na komplimentu.
- Ljutiš se?
- Ma jok.
- E, a R. što je bila starija od mene 15 godina. Doduše davno je to bilo. I ona je bila super jebačica. Samo, zajebao sam se. Mesto da se izjebemo par puta, ja bio sa njom dve godine. Ko mi kriv kad mislim kurcem.
- Pa dobro, sad, ko da si ti jedini koji misli kurcem, nemoj da se sekiraš zbog toga – to je opšte mesto.
- I sad skoro bio sam u nekoj, pa ne znam ni ja kako da to nazovem, šemi.
- Aha.
- Mislim, nisam ja za to. Udata žena. Al’ bi mi žao.
- Pa, jes’, dobar si ti čovek, hoćeš da pripomogneš ženama, ccccc. I šta je bilo?
- Pa bila je nekoliko puta kod mene, pili smo kafu...
- Misliš, karali ste se?
- Ma ne, pili smo kafu.
- Čekaj bre, je l’ ti mene zajebavaš? Šta, pričao si sa njom o njenim bračnim problemima?
- Znaš da nisam samo to. Nego, mazili smo, pipkali, ona meni pušila, ja njoj lizao, i ona mi je rekla da ne može da se jebe sa mnom.
- A što?
- Kaže, sve može, al’ seks ne može.
- Izvini, ali ja to ne razumem. Je l’ pičku čuva za muža ili šta?
- Ma ne, oni se ne jebu, ali ona ne može ni sa mnom.
- Pa gde ih bre samo nađeš, čoveče. Slušaj, ovako, nećeš ti tu pičke videti. Capito? Verovatno se žena plaši da se ne zaljubi ako ti da, kapiraš, a ovamo muž s druge strane, eto ti belaja.
- A baš je slatka i fina. Al’ ne mogu ni ja ovako. Nego, razmišljao sam da jebem babe za pare? Al’ opet, kako da mi se digne na babu?
- Pa, brate, rokneš Cialis, ionako ga roka pola Srbije (pogotovo kad su videli koliko matorci pomreše od slatke smrti akajući fizički dobro pripremljene ženke - uz Viagru), ovde su svi nedojebani i poluimpotentni, zato nam je narod i izdrkan.
- Ma ’ajde bre, kakav Cialis, moj je čvrst kao stena. A čemu služi taj Cialis?
- Pa vidiš, to ti je varijanta za vikend jebačine. Kad ga popiješ, možeš da jebeš bar 36 sati. Otprilike ti je toliko u erekciji. E, sad, iz ženskog ugla gledanja, ja kada bih videla muškarca kome je kita non-stop u erekciji, ja bih odmah pobegla. Mislim, koji je to smor.
- Što, to je baš super.
- Ma čoveče, seks ti je toliko precenjen, sve(t) se vrti oko toga.
- Pa jeste, lako je tebi da pričaš, nisi ti na mom mestu.
- Ono, i nisam, to stoji. Meni bi kurac ionao bio samo kuluk u životu. Tako da sam apsolutno zadovoljna što nisam muško.
- Čekaj, a u kom si ti fazonu, ništa seks i tako to?
- Ništa. Zanima me kao lanjski sneg. Više mi prija da svoju seksualnu energiju angažujem na drugim poljima, nego da se akam sa nekim majmunom.
- Ti stvarno nisi normalna. Pa kako tako razmišljaš u tvojim godinama?
- Misliš rano mi je da heklam, pletem, vezem i sl.?
- Ama, kako te seks ne zanima?
- Pa, je l’ treba da ti crtam? Seks ko seks ko radnja, kao izdvojen i dovoljan sam za sebe me ne zanima. Tako da nemoj da mi se nudiš da me natežeš preko kuhinjskog astala.
- A ja baš mislio da se ponudim, da ti učinim, onako drugarski.
- Hvala ti na ponudi, ali nisam zainteresovana. Idem ja sad, pravo da ti kažem imam nešto da napišem, a i čeka me jedna knjiga da nastavim sa čitanjem.
Tuesday, 16 November 2010
Regruti, voljno!
Profesionalizacija vojske je nešto što nam ne da mira već mesecima, a što ulazi u svoje završne pripreme, pre grande finala koje se očekuje tokom sledeće godine. Sa bilboarda koketiraju poznati i pozivaju napaljenu omladinu da se priključi u buduće "mirovne misije". Normalno, u mirovne se ide sa heklerima i bazukama. Glumci - kreteni - Vuk Kostić, Ivan Bosiljčić i Dragan Bjelogrlić, u full opremi, jedu govna na manifestacijama i u spotovima - pod vođstvom Dragana Šutanovca, obične marionete, takođe. Manipulacija, kolektivna sećanja na uloge iz ratnih i njima sličnih filmova. Vuk Kostić, filmski mangup i hardcore guy, Ivan Bosiljčić, cirkuzant i lomilac ženskih srca, Dragan Bjelogrlić, od detinjstva pa do starosti, zadužen za partizanske i vojničke uloge. Jadni su umetnici koji se stavljaju u službu bilo koje institucije i ideologije - da zavedu zelene glave.
Prvo se poklanjalo državi SFRJ 1.5-2 godine života u zavisnosti od roda vojske. Tokom vremena to je smaknuto na 1 godinu. Onda se klalo, silovalo, sakatilo i ginulo po frontovima diljem bivše domovine, što dobrovoljno, što prinudno. Vojno i paravojno. Odlikovanja (post mortem) i mrtvački sanduci. Mantije, brade, popovi, svete vodice, bosiljak i blagoslovi za odlazak u pokolj. Posle su skratili vojni rok na 6 meseci, pa uveli i civilno služenje. Drkanje kurcu, samo da te izrabljuju po kojekakvim firmama za džabe. Sada se ukida obavezno služenje - samo dobrovoljno ostaje, osim profesionalnih ubica i onih što će nositi dve metalne pločice oko vrata, gde će im jednoga dana, jedna biti skinuta i poslata na kućne adrese roditelja. Bio je hrabar. Bio je veliki. Dao je svoj život za strateške pozicije NATO snaga. To će roditeljima i ostalim bližnjima biti veoma značajno i utešno. Doći će Šutanovac, izaslanik njihov, zagrliti ih medveđim šapama, očinski, bratski, junački - iz kabineta, i oni će znati da je njihovo dete poginulo za naše bolje malo sutra. Da, možda će početi da dele i NATO spomenice.
Imala sam 18 godina, kada su mog dečka zvali iz vojnog odseka da mu "odrede" mesto u slučaju opšte mobilizacije. Tada sam mu rekla, ne odazivaj se, jer ako se ne odazoveš nema te opšte mobilizacije, zbog koje ćeš po defaultu koji se zove ratni raspored da odeš da ostaviš svoje koske negde ili da te oni ubiju ako se ne odazoveš. Naravno, pa njegov tata je pametniji od mene. On mu je rekao, prijavi se sine, otadžbina te zove. Jer samo pičke i pederi ne idu u vojsku. Nataknem na kitu i tatu i otadžbinu. Otadžbina je golo govno, sredstvo za opijanje širokih narodnih masa. Dobro, prijavio se i na njegovu veliku sreću, koja valjda prati gomile idiota koji ne misle svojom glavom, nikada nije bio pozvan jer nije bila opšta mobilizacija. Bilo je samo kolektivno ispiranje mozga. Onda. I sada. I uvek.
U bliskoj nam prošlosti desilo se nešto užasno, što je imalo za cilj da u narodnoj kolektivnoj svesti konačno uruši jedan od dva najveća mita i kulta - a to je verovanje u snagu i silu vojske. Ubistvo dvojice vojnika gardista, Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, ispred kasarne na Topčideru - 5. oktobra 2004. godine. Jadni i pretužni roditelji koji samo traže da čuju - istinu. Već šest godina. Istina je da su ubijeni, jer se tamo verovatno krio Ratko Mladić, koga oni nisu smeli da vide. Mrtva usta ne govore. Oni su bili kolateralna šteta. Tako to ide, i u ratu, i miru.
Drugi mit je Srpska pravoslavna crkva i vera naroda u crkvenu administraciju. Popovi su lopovi, rekao je moj pokojni deda. I ja se slažem sa njim. A i razvratnici su. Ima ih i koji nisu. A i (pre)bogati su. Prve džipove i mobilne telefone šetali su popovi i otimali pare od naivnih budala. Ispod mantije svega ima i svašta se krije. I pedofilija. I politički interesi. Zoran Đinđić je napravio veliku grešku i truli kompromis sa crkvom kada je dozvolio da se veronauka vrati u škole. To treba izbaciti napolje. Ali treba otkriti i ko ga je ubio.
Prijavite se, neće valjda mirotvorci Amerikanci više da ginu po islamskim zemljama zbog opijuma i nafte, kada ima ko sve to da uradi mesto njih. Jer, možda je bolje i biti mrtav, nego se živ raspadati od osiromašenog uranijuma. To se pre svega odnosi na Kosovo, gde su Amerikanci jasno iskazali svoju ljubav prema Šiptarima, tako što su ih u stvari sjebali za vijek vijekova. Sve to pod krilaticom "milosrdni anđeo" darovali su nam u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine?! Jesus fuckin' Christ!
Prvo se poklanjalo državi SFRJ 1.5-2 godine života u zavisnosti od roda vojske. Tokom vremena to je smaknuto na 1 godinu. Onda se klalo, silovalo, sakatilo i ginulo po frontovima diljem bivše domovine, što dobrovoljno, što prinudno. Vojno i paravojno. Odlikovanja (post mortem) i mrtvački sanduci. Mantije, brade, popovi, svete vodice, bosiljak i blagoslovi za odlazak u pokolj. Posle su skratili vojni rok na 6 meseci, pa uveli i civilno služenje. Drkanje kurcu, samo da te izrabljuju po kojekakvim firmama za džabe. Sada se ukida obavezno služenje - samo dobrovoljno ostaje, osim profesionalnih ubica i onih što će nositi dve metalne pločice oko vrata, gde će im jednoga dana, jedna biti skinuta i poslata na kućne adrese roditelja. Bio je hrabar. Bio je veliki. Dao je svoj život za strateške pozicije NATO snaga. To će roditeljima i ostalim bližnjima biti veoma značajno i utešno. Doći će Šutanovac, izaslanik njihov, zagrliti ih medveđim šapama, očinski, bratski, junački - iz kabineta, i oni će znati da je njihovo dete poginulo za naše bolje malo sutra. Da, možda će početi da dele i NATO spomenice.
Imala sam 18 godina, kada su mog dečka zvali iz vojnog odseka da mu "odrede" mesto u slučaju opšte mobilizacije. Tada sam mu rekla, ne odazivaj se, jer ako se ne odazoveš nema te opšte mobilizacije, zbog koje ćeš po defaultu koji se zove ratni raspored da odeš da ostaviš svoje koske negde ili da te oni ubiju ako se ne odazoveš. Naravno, pa njegov tata je pametniji od mene. On mu je rekao, prijavi se sine, otadžbina te zove. Jer samo pičke i pederi ne idu u vojsku. Nataknem na kitu i tatu i otadžbinu. Otadžbina je golo govno, sredstvo za opijanje širokih narodnih masa. Dobro, prijavio se i na njegovu veliku sreću, koja valjda prati gomile idiota koji ne misle svojom glavom, nikada nije bio pozvan jer nije bila opšta mobilizacija. Bilo je samo kolektivno ispiranje mozga. Onda. I sada. I uvek.
Drugi mit je Srpska pravoslavna crkva i vera naroda u crkvenu administraciju. Popovi su lopovi, rekao je moj pokojni deda. I ja se slažem sa njim. A i razvratnici su. Ima ih i koji nisu. A i (pre)bogati su. Prve džipove i mobilne telefone šetali su popovi i otimali pare od naivnih budala. Ispod mantije svega ima i svašta se krije. I pedofilija. I politički interesi. Zoran Đinđić je napravio veliku grešku i truli kompromis sa crkvom kada je dozvolio da se veronauka vrati u škole. To treba izbaciti napolje. Ali treba otkriti i ko ga je ubio.
Prijavite se, neće valjda mirotvorci Amerikanci više da ginu po islamskim zemljama zbog opijuma i nafte, kada ima ko sve to da uradi mesto njih. Jer, možda je bolje i biti mrtav, nego se živ raspadati od osiromašenog uranijuma. To se pre svega odnosi na Kosovo, gde su Amerikanci jasno iskazali svoju ljubav prema Šiptarima, tako što su ih u stvari sjebali za vijek vijekova. Sve to pod krilaticom "milosrdni anđeo" darovali su nam u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine?! Jesus fuckin' Christ!
Genius Saeculi
1989. godine sam bila na njihovom koncertu (mislim da je ta godina u pitanju). Tada su mi bili šik, le freak totalni, u čarapama na haltere, našminkani, nakićeni, itd. Ipak sam bila mlada i zelena, i nisam još uvek kontala svet oko sebe. U narednim godinama, počela sam da razmišljam, da povezujem, da shvatam... i tako... to se nije promenilo... a i nije mi bolje zbog toga. Pesma je vrlo aktuelna i biće. Pozdravljam sve koji su rođeni 1974. godine, kao i sve koji se osećaju kao u pesmi, bez obzira na godine.
P. S. Ko mi je kriv kada nisam bila sponzoruša i propustila idealnu lukrativnu generacijsku priliku koja je pripadala vaginama rođenim 70-ih g. XX v.
Monday, 15 November 2010
Sunday, 14 November 2010
Bildungsroman: Bivša profesorka građanskog vaspitanja
Moram priznati, svet je zaista mali. Kako ovaj stvarni, tako i virtuelni. Slučajno sam naletela na blog osobe koja se predstavila pod imenom Laza. Videla sam da Laza želi da postane pisac, ali i da je junak obrazovnog romana u nastajanju.
Odmah sam se upitala da li je moguće da je to Laza kome sam predavala građansko vaspitanje u srednjoj školi, pre nego što su me izbacili iz škole. Ne znam, možda je to on, a možda i nije. Ali, neobično me podseća na njega.
Naime, to je bilo moje prvo zaposlenje nakon završenih doktorskih studija iz filosofije. Želja mi je bila da se na bilo koji način infiltriram u obrazovni sistem, da pokušam da sprovedem svoju "politiku". To mi je bio motor pokretač. Na jedvite jade sam dobila posao, jer sam bila prekvalifikovana i kako su rekli, istovremeno nedovoljno kvalifikovana, jer nisam prošla kurs iz građanskog vaspitanja. No, valjda me je i faktor sreće poslužio, jer je tadašnji profesor kursista polomio nogu na Kopaoniku, kada je, u Domu za odmor mladih, po hodnicima jurio učenice da im objasni kako nije građanski, niti pak demokratski odbiti profesora da ti skine đanu. Taj skandal je zataškan, jer je profesor direktorov kum, a učenice su posramljeno ćutale, jer im je prećeno da će namontirani snimak da se pojavi na YouTube-u, gde bi se u stvari videlo da su to obične mlade bludnice, naduvane kanabisom, koje su profesoru iz čiste pakosti i zlobe "napakovale" slučaj.
Laza je bio miran dečko koji se ničim nije posebno isticao. U stvari, on je uvek stajao po strani i posmatrao događaje. Meni je to ukazivalo da je dečko sklon recepciji i nekoj daljoj analizi, sam sa sobom. A, istina, oduvek sam bila naklonjena mislećim ljudima, iako znam da oni ne menjaju svet. Pozvala sam učenike da učestvuju u jednom eksperimentu, a čiji plan smo razradile moja dobra prijateljica Mirjana, koja se silom prilika zaposlila kao profesor veronauke i ja. Rešile smo da održimo zajednički čas, za učenike, gde smo za početak pustile film Pedra Almodovara Bad Education, ne bi li ih probudile i podstakle ih da razmišljaju o crkvenoj pedofiliji.
Ja sam bila skamenjena. Da tako nešto može da napiše jedan mladi čovek. Tako zrelo. Tako iskustveno. Povraćala sam dok sam čitala. Pročulo se po školi šta je Laza napisao pod mojim nemoralnim vođstvom. Pismo je nekako stiglo do direktora škole i ja sam optužena da sam pedofiličarka koja je htela da zavede Lazu i da ga iskoristi. Nisam imala šta da kažem. Nisam mogla da se odbranim. Svi su upirali prstom u mene. Konačno, direktor mi je dao nepristojnu ponudu da se on i ja "družimo", da se to lepo sve zaboravi, da se to nikada nije desilo i svi bi time bili srećni i zadovoljni. Otišla sam iz škole kao prokužena bludnica, pervertirana luđakinja i... naravno, to je bio kraj mog delovanja u obrazovnom sistemu.
Ne znam koliko je sve to ostavilo traga na Lazin dalji razvoj, ali verujem da jeste. I verujem da će Laza jednog dana postati veliki i cenjeni pisac. Iskreno se nadam da će mu prvu knjigu zabraniti i da će to što bude napisao biti prava stvar.
Zato, i pored najbolje volje Lazine tetke Mire da ga zaposli što pre, a sa čim bi se donekle složila i Lazina sestra Veca, ja se, iako se ništa ne pitam, kao osoba koja nije iz porodičnog kruga, ne slažem sa tim. Ovo dete je veliki potencijal, i treba da piše i da studira.
Odmah sam se upitala da li je moguće da je to Laza kome sam predavala građansko vaspitanje u srednjoj školi, pre nego što su me izbacili iz škole. Ne znam, možda je to on, a možda i nije. Ali, neobično me podseća na njega.
Naime, to je bilo moje prvo zaposlenje nakon završenih doktorskih studija iz filosofije. Želja mi je bila da se na bilo koji način infiltriram u obrazovni sistem, da pokušam da sprovedem svoju "politiku". To mi je bio motor pokretač. Na jedvite jade sam dobila posao, jer sam bila prekvalifikovana i kako su rekli, istovremeno nedovoljno kvalifikovana, jer nisam prošla kurs iz građanskog vaspitanja. No, valjda me je i faktor sreće poslužio, jer je tadašnji profesor kursista polomio nogu na Kopaoniku, kada je, u Domu za odmor mladih, po hodnicima jurio učenice da im objasni kako nije građanski, niti pak demokratski odbiti profesora da ti skine đanu. Taj skandal je zataškan, jer je profesor direktorov kum, a učenice su posramljeno ćutale, jer im je prećeno da će namontirani snimak da se pojavi na YouTube-u, gde bi se u stvari videlo da su to obične mlade bludnice, naduvane kanabisom, koje su profesoru iz čiste pakosti i zlobe "napakovale" slučaj.
Laza je bio miran dečko koji se ničim nije posebno isticao. U stvari, on je uvek stajao po strani i posmatrao događaje. Meni je to ukazivalo da je dečko sklon recepciji i nekoj daljoj analizi, sam sa sobom. A, istina, oduvek sam bila naklonjena mislećim ljudima, iako znam da oni ne menjaju svet. Pozvala sam učenike da učestvuju u jednom eksperimentu, a čiji plan smo razradile moja dobra prijateljica Mirjana, koja se silom prilika zaposlila kao profesor veronauke i ja. Rešile smo da održimo zajednički čas, za učenike, gde smo za početak pustile film Pedra Almodovara Bad Education, ne bi li ih probudile i podstakle ih da razmišljaju o crkvenoj pedofiliji.
Za divno čudo, nakon odgledanog filma, Laza je bio taj koji je predložio da svako napiše svoje viđenje u formi koja nije ograničena bilo kakvim pravilima i da temu proširi prema svojim vizijama, koristeći se svim dostupnim informacijama. Bravo, Lazo! Bila sam oduševljena. To je moj uspeh u školstvu, da podstaknem decu da misle svojom glavom! Ostali učenici, kako ko, neki su bili zgađeni i odmah pljuvali po katoličkoj crkvi, jer zaboga, da se katolički popovi ne monaše ne bi ni pandrčili decu. No, u to vreme kod nas je bila u jeku jedna istina koja je isplivala na videlo, a to je da se ni srpska pravoslavna crkva ne gadi pedofilije - otac Pahomije. Na žalost, sudstvo je dopustilo da slučaj namerno zastari, i sve je to zataškano - u ime Oca, Sina i Svetoga Duha.
Poštovana profesorka Jelena,
Dugo sam razmišljao kako da sročim svoju viziju. Ono što bih ja voleo, to je da se istina istera do kraja. Da Pahomije sedi u zatvoru, a da mu mantiju spalimo, kad njega već ne možemo. Pokušao sam da zamislim sebe u ulozi seksualno zlostavljanog dečaka. Plakao sam dok sam ovo pisao.
Roditelji su me poslali na veronauku, što ja nikada nisam želeo i pop nam je bio veroučitelj. Od nas je bilo traženo da se pre pristupanja božjoj nauci prvo ispovedimo nad Biblijom, da okajemo svoje grehe. To se odigravalo u ispovedaonicama. Ti ulaziš, ispred tebe stoji neki bradati, u crnoj mantiji, sa krstačom oko vrata, većom od onih što je nose turbo-folk pevačice. Gladi masnu bradu u vreme Velikog posta, dok mu sa brade otpadaju delovi prasećeg pečenja i ostaci kupus salate i kaže: "Lazo sine, ispod ove mantije ima svega, nemoj da te neko prevari pre mene, dok ti ja ne pokažem. Uzmi ga sine, pogledaj ga, isti je kao tvoj, samo tvoj je mali, ali porašće, kada i ti budeš bio stariji. Daj mi ga, da ga pogladim. Dobar si ti, sine. Veruj mi, ovo je za tvoje dobro i ne pričaj nikome. Bog je veliki, on sve vidi, i svima prašta. Pa i meni. Sad ću da te uvedem u svet odraslih. Vazelin je ispod kandila, dodaj mi ga." Ja vrištim, niko mi ne pomaže, vrata su zaključana, ne mogu da pobegnem. I drugi su vrištali, ali niko nije hteo da ih čuje...
Izvinjavam se ako je ovo što sam napisao suviše eksplicitno, ali ja to tako doživljavam.
Laza
Ja sam bila skamenjena. Da tako nešto može da napiše jedan mladi čovek. Tako zrelo. Tako iskustveno. Povraćala sam dok sam čitala. Pročulo se po školi šta je Laza napisao pod mojim nemoralnim vođstvom. Pismo je nekako stiglo do direktora škole i ja sam optužena da sam pedofiličarka koja je htela da zavede Lazu i da ga iskoristi. Nisam imala šta da kažem. Nisam mogla da se odbranim. Svi su upirali prstom u mene. Konačno, direktor mi je dao nepristojnu ponudu da se on i ja "družimo", da se to lepo sve zaboravi, da se to nikada nije desilo i svi bi time bili srećni i zadovoljni. Otišla sam iz škole kao prokužena bludnica, pervertirana luđakinja i... naravno, to je bio kraj mog delovanja u obrazovnom sistemu.
Ne znam koliko je sve to ostavilo traga na Lazin dalji razvoj, ali verujem da jeste. I verujem da će Laza jednog dana postati veliki i cenjeni pisac. Iskreno se nadam da će mu prvu knjigu zabraniti i da će to što bude napisao biti prava stvar.
Zato, i pored najbolje volje Lazine tetke Mire da ga zaposli što pre, a sa čim bi se donekle složila i Lazina sestra Veca, ja se, iako se ništa ne pitam, kao osoba koja nije iz porodičnog kruga, ne slažem sa tim. Ovo dete je veliki potencijal, i treba da piše i da studira.
Saturday, 13 November 2010
Ništa više i nije bitno
06.11.2010.
Prvi dan bez interneta podrazumevao je da ću više vremena provesti napolju. Usput, valjalo je kupiti karte za Slobodnu zonu i prethodno online putem rezervisanu ulaznicu za Gotan Project. Obično, kada izađem iz kuće, odmah mi presedne kada uđem u interakciju i komunikaciju sa ljudima.
(1)
Otišla sam na blagajnu Kulturnog centra Beograd (KCB-a) da pazarim već pomenute ulaznice za 5 filmova koje sam odlučila da pogledam. Približavam se, da je tako nazovemo, improvizovanoj kućici, postavljenoj tik posle ulaza na desnoj strani, gde jedna starija žena prodaje karte. Vidim da je ona u razgovoru sa jednom mlađom ženom. Tema razgovora su zubi, proteze, mostovi, prepravke, nadogradnje i sl. Okay, rekoh sebi, sačekaću minut-dva, vide da stojim, obratiće mi se, logično. No, međutim, prođe to moje prognozirano vreme za toleranciju, one i dalje pričaju, ja stojim. E, takvo ponašanje ne tolerišem. Ubacim se u razgovor, uz ljubazno izvinjenje što ga prekidam, te kažem da nemam ništa protiv da one nastave da ćaskaju, pošto ja kupim karte i nastavim dalje. Na tu moju konstataciju, ova što prodaje karte se izdrlječi na mene i obrati mi se sledećim rečima: "A koliko vi to pa karata kupujete?". Ja sam to shvatila kao da aludira na to da baš mogu i da sačekam, dok se one ispričaju, jer ne kupujem pola bioskopske sale. Ne vredi, proradi mi živac na takav bezobrazluk, uvek. Rekoh: "Samo vi sedite na svoje radno mesto, ja ću hronološki da vam govorim po danima i terminima i završavamo očas posla." Završeno za 1,5 minut.
Naravoučenije: Čovek pre svega mora sebe da poštuje i do sebe da drži, jer druge ne zanima da uvaže niti vas, niti vaše vreme.
(2)
Htela-ne-htela da bih kupila rezervisanu ulaznicu za koncert Gotan Projecta, na raspolaganju su mi bile opcije da odem do Beogradske arene ili do Tržnog centra Ušće. Iako sam sebi rekla da neću da ulazim u taj tržni centar i da dajem legitimitet tajkunu Petru Matiću, odustala sam od toga, jer mi je lokacija TC Ušće bila logistički operativnija. Pošto sam usput ožednela kao napušteni pas ili mačka, navratila sam na jedan kiosk da kupim sebi flašicu vode. Uzela sam flašicu iz frižidera i opazila da su nejasno istaknute cene, tako da sam bila u dvojbi da li je cena 39 ili 41 dinar. No, onda se okrećem ka šalteru, pružam dve papirnate novčanice od po 20 dinara i pitam koja je cena, da bih (kada sam saznala da je 41 dinar) dodala još 5 dinara. Prodavačica mi vraća kusur od 2+1 dinara. Primetim odmah i pitam: "Da li je to slučajno (ovo je ljubazna interpretacija pitanja: "Je l' me vaćariš na sitno, po sistemu velikih brojeva?") ili zato što nema 2 dinara da mi vrati?" I onda kreće drama 3-činka, tj. ona meni drži pedagoško predavanje i to ovako: "Kome je još danas stalo do 1 dinara (pa njoj naravno, ne meni u suštini)", te mi cokće tamo sa one strane šaltera. "E kakvih sve ljudi ima danas, za 1 dinar... (bih se valjda šta? - jebala?)" Naravno, tu mi opet dokurči i kažem: "Slušaj, nemoj da mi se praviš mnogo pametna, jer sam mogla mrtvo 'ladno da ti dam 40 dinara, i da se odšetam i da odem, pa me ti onda juri preko livade..." Ona zinula, zamisli, molim te, drznula sam se da joj odbrusim. I onda me pogleda pogledom koji ubija i zapovedničkim tonom na nivou upraviteljice koncentracionog logora mi reče, uz ljutito jednopotezno odmahivanje rukom: "Doviđenja!". U stvari, htela je da me otera u pizdu materinu. Ja sam se okrenula i otišla i na glas nju oterala u pizdu materinu. Nije kulturno, znam, ali, svoju agresiju u takvim situacijama verbalno kanališem na nekulturan način. Nisam muško, pa ne mogu da se bijem.
Naravoučenije: Potvrđujem svoju teoriju da budale ne treba da tražiš, tj. one same niču. I još nešto, a to je: ako te već prave budalom, pokaži im zube i pokaži im da to neće moći da prođe, odnosno da ne kupuješ te klošarske fazone.
(3)
Konačno, dolazim na destinaciju (TC Ušće), da kupim tu ulaznicu. Prilazim Info pultu, tamo sedi jedna mlađa punoletnica sa profi kezom (od koga mi se inače povraća), i ja se obraćam: "Dobar dan, ja sam došla zbog toga i toga..." "E, ja to ne radim, to je kod koleginice, sa one strane pulta", pa okreće glavu na tu stranu (a tamo nikog nema). Pa mi se onda zavodnički smejulji (tako ih uče HR-ovci da se umile) i reče: "Moraćete da sačekate 5 minuta da se koleginica vrati!". "Dobro, sačekaću!". Vrtim se ko usran golub, gade mi se inače ti tržni centri, jer ih doživljavam kao mesta za uludo i besmisleno trošenje vremena, a i sva ta sterilnost me ubija. Posle 5 minuta počela sam da ličim na beloglavog supa koji traži lešinu da je raskomada (već sam nabijena negativnim emocijama iz prethodne dve priče) i opet se obraćam uljudno dotičnoj: "Molim Vas, budite ljubazni da pozovete koleginicu i da Vam ona kaže kada će da dođe, da bih znala, jer neću da ne znam koliko još treba da čekam." Nakon poziva, reče mi da samo što nije stigla. Sad ta, što će da mi proda kartu, izlazi iz obližnjeg kafića (ko me jebe, kad sve vidim, jer imam oči na leđima), vuče se ko crkotina (i ja zlobno pomislim, ama, sapleti se na ove gajtane, pizda li ti materina). I saplela se. I još kao: "Svašta, ne znam šta mi bi." I prilazi onako profesionalno, uz taj jebeni lažni osmeh koji me izluđuje: "Izvinite, što ste čekali, sad ćemo da završimo." Tra-la-la, broj rezervacije, pružam novce. E sad, pa kako nemam sitno, pa je l' može ona da mi ostane dužna 10 dinara. Rekoh: "Žao mi je, ali ne može, sačekaću da rasitnite novac." I tako je ona otišla u obližnju menjačnicu, vratila mi kusur i ja sam izašla iz tog tajkunskog hrama sa konačno kupljenom ulaznicom.
Naravoučenije: Povezati napisano iz prve dve priče.
Prvi dan bez interneta podrazumevao je da ću više vremena provesti napolju. Usput, valjalo je kupiti karte za Slobodnu zonu i prethodno online putem rezervisanu ulaznicu za Gotan Project. Obično, kada izađem iz kuće, odmah mi presedne kada uđem u interakciju i komunikaciju sa ljudima.
(1)
Otišla sam na blagajnu Kulturnog centra Beograd (KCB-a) da pazarim već pomenute ulaznice za 5 filmova koje sam odlučila da pogledam. Približavam se, da je tako nazovemo, improvizovanoj kućici, postavljenoj tik posle ulaza na desnoj strani, gde jedna starija žena prodaje karte. Vidim da je ona u razgovoru sa jednom mlađom ženom. Tema razgovora su zubi, proteze, mostovi, prepravke, nadogradnje i sl. Okay, rekoh sebi, sačekaću minut-dva, vide da stojim, obratiće mi se, logično. No, međutim, prođe to moje prognozirano vreme za toleranciju, one i dalje pričaju, ja stojim. E, takvo ponašanje ne tolerišem. Ubacim se u razgovor, uz ljubazno izvinjenje što ga prekidam, te kažem da nemam ništa protiv da one nastave da ćaskaju, pošto ja kupim karte i nastavim dalje. Na tu moju konstataciju, ova što prodaje karte se izdrlječi na mene i obrati mi se sledećim rečima: "A koliko vi to pa karata kupujete?". Ja sam to shvatila kao da aludira na to da baš mogu i da sačekam, dok se one ispričaju, jer ne kupujem pola bioskopske sale. Ne vredi, proradi mi živac na takav bezobrazluk, uvek. Rekoh: "Samo vi sedite na svoje radno mesto, ja ću hronološki da vam govorim po danima i terminima i završavamo očas posla." Završeno za 1,5 minut.
Naravoučenije: Čovek pre svega mora sebe da poštuje i do sebe da drži, jer druge ne zanima da uvaže niti vas, niti vaše vreme.
(2)
Htela-ne-htela da bih kupila rezervisanu ulaznicu za koncert Gotan Projecta, na raspolaganju su mi bile opcije da odem do Beogradske arene ili do Tržnog centra Ušće. Iako sam sebi rekla da neću da ulazim u taj tržni centar i da dajem legitimitet tajkunu Petru Matiću, odustala sam od toga, jer mi je lokacija TC Ušće bila logistički operativnija. Pošto sam usput ožednela kao napušteni pas ili mačka, navratila sam na jedan kiosk da kupim sebi flašicu vode. Uzela sam flašicu iz frižidera i opazila da su nejasno istaknute cene, tako da sam bila u dvojbi da li je cena 39 ili 41 dinar. No, onda se okrećem ka šalteru, pružam dve papirnate novčanice od po 20 dinara i pitam koja je cena, da bih (kada sam saznala da je 41 dinar) dodala još 5 dinara. Prodavačica mi vraća kusur od 2+1 dinara. Primetim odmah i pitam: "Da li je to slučajno (ovo je ljubazna interpretacija pitanja: "Je l' me vaćariš na sitno, po sistemu velikih brojeva?") ili zato što nema 2 dinara da mi vrati?" I onda kreće drama 3-činka, tj. ona meni drži pedagoško predavanje i to ovako: "Kome je još danas stalo do 1 dinara (pa njoj naravno, ne meni u suštini)", te mi cokće tamo sa one strane šaltera. "E kakvih sve ljudi ima danas, za 1 dinar... (bih se valjda šta? - jebala?)" Naravno, tu mi opet dokurči i kažem: "Slušaj, nemoj da mi se praviš mnogo pametna, jer sam mogla mrtvo 'ladno da ti dam 40 dinara, i da se odšetam i da odem, pa me ti onda juri preko livade..." Ona zinula, zamisli, molim te, drznula sam se da joj odbrusim. I onda me pogleda pogledom koji ubija i zapovedničkim tonom na nivou upraviteljice koncentracionog logora mi reče, uz ljutito jednopotezno odmahivanje rukom: "Doviđenja!". U stvari, htela je da me otera u pizdu materinu. Ja sam se okrenula i otišla i na glas nju oterala u pizdu materinu. Nije kulturno, znam, ali, svoju agresiju u takvim situacijama verbalno kanališem na nekulturan način. Nisam muško, pa ne mogu da se bijem.
Naravoučenije: Potvrđujem svoju teoriju da budale ne treba da tražiš, tj. one same niču. I još nešto, a to je: ako te već prave budalom, pokaži im zube i pokaži im da to neće moći da prođe, odnosno da ne kupuješ te klošarske fazone.
(3)
Konačno, dolazim na destinaciju (TC Ušće), da kupim tu ulaznicu. Prilazim Info pultu, tamo sedi jedna mlađa punoletnica sa profi kezom (od koga mi se inače povraća), i ja se obraćam: "Dobar dan, ja sam došla zbog toga i toga..." "E, ja to ne radim, to je kod koleginice, sa one strane pulta", pa okreće glavu na tu stranu (a tamo nikog nema). Pa mi se onda zavodnički smejulji (tako ih uče HR-ovci da se umile) i reče: "Moraćete da sačekate 5 minuta da se koleginica vrati!". "Dobro, sačekaću!". Vrtim se ko usran golub, gade mi se inače ti tržni centri, jer ih doživljavam kao mesta za uludo i besmisleno trošenje vremena, a i sva ta sterilnost me ubija. Posle 5 minuta počela sam da ličim na beloglavog supa koji traži lešinu da je raskomada (već sam nabijena negativnim emocijama iz prethodne dve priče) i opet se obraćam uljudno dotičnoj: "Molim Vas, budite ljubazni da pozovete koleginicu i da Vam ona kaže kada će da dođe, da bih znala, jer neću da ne znam koliko još treba da čekam." Nakon poziva, reče mi da samo što nije stigla. Sad ta, što će da mi proda kartu, izlazi iz obližnjeg kafića (ko me jebe, kad sve vidim, jer imam oči na leđima), vuče se ko crkotina (i ja zlobno pomislim, ama, sapleti se na ove gajtane, pizda li ti materina). I saplela se. I još kao: "Svašta, ne znam šta mi bi." I prilazi onako profesionalno, uz taj jebeni lažni osmeh koji me izluđuje: "Izvinite, što ste čekali, sad ćemo da završimo." Tra-la-la, broj rezervacije, pružam novce. E sad, pa kako nemam sitno, pa je l' može ona da mi ostane dužna 10 dinara. Rekoh: "Žao mi je, ali ne može, sačekaću da rasitnite novac." I tako je ona otišla u obližnju menjačnicu, vratila mi kusur i ja sam izašla iz tog tajkunskog hrama sa konačno kupljenom ulaznicom.
Naravoučenije: Povezati napisano iz prve dve priče.
Opšti zaključak: Narod nam je frustriran, neotesan, nevaspitan, bezobrazan, bezobziran i izdrkava se na kome god može. Dok ne počistimo sopstvena dvorišta, neka se niko i ne usuđuje da pogleda u tuđe i da sebi priušti luksuz da bilo kome bilo šta kaže. Ovakvi kakvi smo, nema nama nikakvog suštinskog boljitka, niti napretka, jer smo gola govna. Jebala ih i država, i himna, i zastava, i grb, i četiri slova S. Mogla sam da se rodim i u nekoj drugoj zemlji, ali, eto, na nesreću (ili sreću) nisam. Čim se ukaže prilika, odlazim na drugu planetu.
Friday, 12 November 2010
Dogorelo je...
Pokušaću da povežem dve današnje vesti:
1. NBS upozorava na nelegalne "bankare" i "povoljne" kredite
(siže vesti je da treba da se uzimaju krediti od banaka)
2. Ilić: Država garantuje štednju
(siže vesti je da je ovo običan PR za propali bankarski sistem, jer Zakonom o izmenama i dopunama zakona o osiguranju depozita koji je Skupština usvojila 22.12.2008. (član 2, stav 1, tačka 3) država (već) teoretski garantuje sa maksimalnih 50.000 evra* po štednom ulogu - što je donešeno u jeku svetske finansijske krize i u trenutku kada je u rekordnom roku povučeno oko milijardu evra depozita iz banaka)
Poslednji pasus u vesti je veoma bitan.
Ovo su dve povezane vesti, iz razloga što, ako je bankarski sistem stabilan, a nije, onda niko ne treba dodatno da vas uverava da je to tako (ma da, jer to tako traži EU). Najslađa para za banku je kada nakupi dovoljno depozita od stanovništva - što je za banku najjeftiniji izvor sredstava, pa to onda plasira u kredite stanovništvu i privredi po abnormalno visokim kamatnim stopama.
Što se prve vesti tiče, primećujemo da je sve napisano okruglo pa na ćoše. Građani se upozoravaju... (od koga, od čega?) pa građani će da budu i učesnici u krivičnim delima, ako zajme od "raznih" (kojih?), jer... suštinska razlika između loan sharka i banke u Srbiji ne postoji. Jedni su nelegalni zelenaši, a ovi drugi su legalni zelenaši, odnosno imaju dozvolu NBS. Okay, jasno je da samo banke mogu da daju kredite, tj. sa njima se sklapa Ugovor o kreditu, jer je predmet pozajmice - isključivo novac i one su po zakonu ovlašćene finansijske institucije. Ali, takođe, nije zabranjeno ni da se novac (ili neka druga roba) zajmi od zelenaša. Samo je pitanje koliko je to mudra odluka, i to je sve. Gle licemerja u vesti, građani se posebno upozoravaju kada uzimaju pare od zelenaša, da uslovi "kreditiranja" mogu da se promene tokom vremena. A kako je u bankama? Da nije možda isto tako? Rezimirano, bankama je očajnički potreban novac od stanovništva, jer niko više neće da nam ga pozajmljuje. Pukli smo finansijski ko zvečke, that's the whole story.
Druga vest je senzacionalna u onom svom delu da će tih maksimalnih 50.000 evra* po štednom ulogu kojima država Srbija garantuje, da i isplati - u roku od 3 dana. Moje mišljenje je da je to ordinarna laž iz više razloga. Prvo, to se nikada neće desiti, jer bi to značilo - totalni kolaps finansijskog sistema. Drugo, to je nemoguće uraditi u roku od 3 dana. Treće, ono što je daleko verovatnije da bi se dogodilo je da bi država posegla za izdavanjem vrednosnih papira, odnosno dugoročnih državnih obveznica sa rokom dospeća (tj. naplate) od 20-30 godina. Sem toga, kalkulacija uvek ide na glavnicu, tj. iznos početnog uloga. Dakle, nikakvog casha na ruke tu ne bi bilo. Ne zavaravajte se. Rezime: bankarski sistem je gotov.
Suma summarum: Povlačite novac iz banaka na vreme i u štek. Setite se Zajma za privredni preporod Srbije, Jezde, Dafine; setite se pokradene stare devizne štednje; setite se sramnog teranja u stečajne postupke (koji su i dalje u toku) preko noći Beobanke, Beogradske banke, Invest Banke i Jugobanke. Ubijene su 4 najveće srpske banke čija su potraživanja bila veća od dugovanja, a čija vrednost nekretnina je posebna priča. Stečaji traju, imovina se nezakonito prodaje i/ili izdaje u zakup. Onda su ubice banaka, Mlađan Dinkić (tadašnji guverner NBJ) i Božidar Đelić (tadašnji ministar finansija) uveli "zdrav" bankarski sistem i došle su strane banke (od kojih nijedna nema nikakvu međunarodno priznatu reputaciju) da ovde peru novac.
______________________
*Tačka 3) glasi:
osigurani iznos je iznos osiguranog depozita do 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu koji važi na dan donošenja rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad bankom, po deponentu, utvrđen nakon prebijanja potraživanja između deponenta i banke.
1. NBS upozorava na nelegalne "bankare" i "povoljne" kredite
(siže vesti je da treba da se uzimaju krediti od banaka)
2. Ilić: Država garantuje štednju
(siže vesti je da je ovo običan PR za propali bankarski sistem, jer Zakonom o izmenama i dopunama zakona o osiguranju depozita koji je Skupština usvojila 22.12.2008. (član 2, stav 1, tačka 3) država (već) teoretski garantuje sa maksimalnih 50.000 evra* po štednom ulogu - što je donešeno u jeku svetske finansijske krize i u trenutku kada je u rekordnom roku povučeno oko milijardu evra depozita iz banaka)
Poslednji pasus u vesti je veoma bitan.
Izmenama seta zakona uvedena je i mogućnost povećane zaštite depozita davanjem "blanketne garancije države", kojom se može privremeno povećavati iznos osiguranih depozita i/ili uključiti neosigurane kategorije. Prilikom odlučivanja o tome kako će se postupati sa eventualno problematičnim bankama u budućnosti, uveden je princip najmanjeg troška, što znači da će biti primenjeno rešenje koje izaziva najmanji teret poreskim obveznicima.
Ovo su dve povezane vesti, iz razloga što, ako je bankarski sistem stabilan, a nije, onda niko ne treba dodatno da vas uverava da je to tako (ma da, jer to tako traži EU). Najslađa para za banku je kada nakupi dovoljno depozita od stanovništva - što je za banku najjeftiniji izvor sredstava, pa to onda plasira u kredite stanovništvu i privredi po abnormalno visokim kamatnim stopama.
Što se prve vesti tiče, primećujemo da je sve napisano okruglo pa na ćoše. Građani se upozoravaju... (od koga, od čega?) pa građani će da budu i učesnici u krivičnim delima, ako zajme od "raznih" (kojih?), jer... suštinska razlika između loan sharka i banke u Srbiji ne postoji. Jedni su nelegalni zelenaši, a ovi drugi su legalni zelenaši, odnosno imaju dozvolu NBS. Okay, jasno je da samo banke mogu da daju kredite, tj. sa njima se sklapa Ugovor o kreditu, jer je predmet pozajmice - isključivo novac i one su po zakonu ovlašćene finansijske institucije. Ali, takođe, nije zabranjeno ni da se novac (ili neka druga roba) zajmi od zelenaša. Samo je pitanje koliko je to mudra odluka, i to je sve. Gle licemerja u vesti, građani se posebno upozoravaju kada uzimaju pare od zelenaša, da uslovi "kreditiranja" mogu da se promene tokom vremena. A kako je u bankama? Da nije možda isto tako? Rezimirano, bankama je očajnički potreban novac od stanovništva, jer niko više neće da nam ga pozajmljuje. Pukli smo finansijski ko zvečke, that's the whole story.
Druga vest je senzacionalna u onom svom delu da će tih maksimalnih 50.000 evra* po štednom ulogu kojima država Srbija garantuje, da i isplati - u roku od 3 dana. Moje mišljenje je da je to ordinarna laž iz više razloga. Prvo, to se nikada neće desiti, jer bi to značilo - totalni kolaps finansijskog sistema. Drugo, to je nemoguće uraditi u roku od 3 dana. Treće, ono što je daleko verovatnije da bi se dogodilo je da bi država posegla za izdavanjem vrednosnih papira, odnosno dugoročnih državnih obveznica sa rokom dospeća (tj. naplate) od 20-30 godina. Sem toga, kalkulacija uvek ide na glavnicu, tj. iznos početnog uloga. Dakle, nikakvog casha na ruke tu ne bi bilo. Ne zavaravajte se. Rezime: bankarski sistem je gotov.
Suma summarum: Povlačite novac iz banaka na vreme i u štek. Setite se Zajma za privredni preporod Srbije, Jezde, Dafine; setite se pokradene stare devizne štednje; setite se sramnog teranja u stečajne postupke (koji su i dalje u toku) preko noći Beobanke, Beogradske banke, Invest Banke i Jugobanke. Ubijene su 4 najveće srpske banke čija su potraživanja bila veća od dugovanja, a čija vrednost nekretnina je posebna priča. Stečaji traju, imovina se nezakonito prodaje i/ili izdaje u zakup. Onda su ubice banaka, Mlađan Dinkić (tadašnji guverner NBJ) i Božidar Đelić (tadašnji ministar finansija) uveli "zdrav" bankarski sistem i došle su strane banke (od kojih nijedna nema nikakvu međunarodno priznatu reputaciju) da ovde peru novac.
______________________
*Tačka 3) glasi:
osigurani iznos je iznos osiguranog depozita do 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu koji važi na dan donošenja rešenja Narodne banke Srbije o ispunjenosti uslova za pokretanje stečajnog postupka nad bankom, po deponentu, utvrđen nakon prebijanja potraživanja između deponenta i banke.
Thursday, 11 November 2010
U susret... u lice...
Dobro jutro prijatelji i neprijatelji,
Ja sam novi zakon o zabrani pušenja na raznim mestima.
Hajde da jebemo zajedno pušače! :)
E, čekaj, ovo je moj blog, pa valjda i ja mogu nešto da kažem.
Prvo i prvo, da pozdravim novi zakon.
A to ide ovako.
Podignete levu ili desnu šaku. Okay?! Onda spustite prste, tako da vam samo srednjak ostane uperen prema zakonodavcu i pozdravite ga, drugarski. :))
Da sada ne pričam kako je to sve manje ili više propalo u "civilizovanim" državama EU, pa su popustili pred zahtevima pohlepnih pušača. A?
Hoćemo li i mi da protestujemo ili ćemo da se povinujemo? :O
E, da, a komunalni panduri. Kad popušite pljugu na otvorenome prostoru, da je otarete o klupu ili nešto slično, pa otrčite do prve kante za đubre i poslušno tamo ubacite opušak. Inače, to koštaaaaaaaa. A ovako izgledaju mesta gde vlasnici i šetači pasa treba da opšte odgovorno sa javnošću.
Hajde da pušimo svi zajedno. Ili bar da pojedemo halucinogene pečurke, ako ne neke jače droge, da se na momenat odlepimo od stvarnosti. :))
P. S. Please, do share the photos, if you find them appropriate. :))
Ja sam novi zakon o zabrani pušenja na raznim mestima.
Hajde da jebemo zajedno pušače! :)
E, čekaj, ovo je moj blog, pa valjda i ja mogu nešto da kažem.
Prvo i prvo, da pozdravim novi zakon.
A to ide ovako.
Podignete levu ili desnu šaku. Okay?! Onda spustite prste, tako da vam samo srednjak ostane uperen prema zakonodavcu i pozdravite ga, drugarski. :))
Da sada ne pričam kako je to sve manje ili više propalo u "civilizovanim" državama EU, pa su popustili pred zahtevima pohlepnih pušača. A?
Hoćemo li i mi da protestujemo ili ćemo da se povinujemo? :O
E, da, a komunalni panduri. Kad popušite pljugu na otvorenome prostoru, da je otarete o klupu ili nešto slično, pa otrčite do prve kante za đubre i poslušno tamo ubacite opušak. Inače, to koštaaaaaaaa. A ovako izgledaju mesta gde vlasnici i šetači pasa treba da opšte odgovorno sa javnošću.
Hajde da pušimo svi zajedno. Ili bar da pojedemo halucinogene pečurke, ako ne neke jače droge, da se na momenat odlepimo od stvarnosti. :))
P. S. Please, do share the photos, if you find them appropriate. :))
Tuesday, 9 November 2010
Ko ne laže, taj ne govori istinu
Da li na ovom svetu postoji osoba koja nikada nije slagala? Mišljenja sam da ne postoji. Svi lažemo, samo su nam pobude različite.
Da li svi treba da se priključimo na poligraf (koji isto može da se fingira) da se istestiramo, pa da onda odemo npr. na Pink televiziju u Trenutak istine, da budemo brutalni prema svima koje poznajemo i usput postanemo "poznati" na najgori mogući način? Bitno je izazvati publicitet?!? Da iznesemo sve svoje gadosti, pred oltar njihovih veličanstava zvanih - Novac ili Popularnost ili nešto treće. Da nema tih mamaca, ko bi izašao i odgovarao (iskreno) na ta pitanja - javno? I šta bi time postigao? Da li bi "okajao" svoje grehe? Da li bi drugima bilo bolje nakon toga? Da li je toj osobi bolje nakon medijskih "psihoterapeutskih" seansi, dok dobar deo nacije upija svaku prljavštinu ili pojedinosti iz nečijeg života? Uostalom, svaka "senzacija" je završena za 3 dana, u proseku, a onda ide u zaborav, kome smo mi kao narod veoma skloni.
Pri pomenu reči - laž, ili izjave, ili dela koje u svojoj manifestaciji nosi neku vrstu obmane, odmah smo svi napaljeni, veliki moralisti, monasi, sveci, bezgrešni. Sjajni smo. A nismo. Svi lažemo. Koliko smo licemerni kad osuđujemo druge u njihovim lažima? Narodna poslovica kaže: "Lopov se lopova boji." Da li se onda i lažov lažova plaši? Ili mu se možda - divi, kao nekome od koga može nešto da nauči? Ili mu (potajno) zavidi? Javno laganje zahteva javno izvinjenje. Intimno, tj. lično laganje, zahteva isto takvo izvinjenje. Veličina jeste u izvinjenju, te u promeni ponašanja i oprostu druge strane. Slabost je kada lažov ignoriše postojeće stanje svojih lagarija i ponaša se po sistemu, vremenom će se sve to zaboraviti i biće kao da se nikada nije ni dogodilo.
Razlikujemo se po tome što su nam motivi laganja različiti. Mi, sa ovih prostora, smo naučeni da lažemo od malih nogu, od porodice - zvane osnovna ćelija društva, jer ako govorimo istinu, onda se zameramo svima redom. Jer druge ljude ne zanima da čuju (našu) istinu. Odnosno, voleli bi oni to deklarativno, onako u parolama, ali licem-u-lice, ne. A kada im se "zamerimo" - istinom, pošto smo mi narod koji nema nikakvu toleranciju, niti otklon (od sebe samih) kada posmatra sebe u odnosu na druge, to često znači, da bivamo prokuženi i odbačeni. Ko voli da bude odbačen?
Civilizacijski tzv. napredak nam je omogućio da i sami postanemo sofisticiraniji, da ne kažem prepredeniji i da svoje laži zamenimo nečim što može biti štetnije, a to su - poluistine. Marketing - tj. onaj njegov deo koji se odnosi na promociju je upravo to - poluistina. Dobroj robi ne treba reklama, odnosno, dobru koje je nužno ne treba propaganda. Reklama je potrebna da vam se proda i "proda" ono što vam u životu uopšte ne treba, a vi treba da se "probudite" i da osetite da to žarko želite. U korenu svake želje je da bude zadovoljena i da nas njeno nezadovoljenje frustrira, pa "moramo" da se opijamo novim zadovoljstvima do novog fiksa. Dakle, ni dobrim ljudima, ni kvalitetnoj robi, ne treba reklama. Dobri ljudi su svesni svojih vrednosti, a kvalitetna roba se prodaje i bez indoktrinirajućeg marketinga.
A sada: blogerski svet! Šta vas najviše tangira? Laž? Istina? Poluistina? To što niste sigurni šta je od svega npr. napisanog - Istina? Ipak, vi ni ne znate ništa ni o kome!? Zar ne? Ne poznajete glas, gestove, mimiku, govor tela, niste pogledali osobu u oči dok vam se obraća. Nemate ništa. Imate samo (prazne) reči koje vi intonirate, dok čitate, i imate sliku koju stvarate u svojoj glavi. To je sve što imate. Brine vas virtuelni identitet? Zašto? Da li je bitno ko piše i/ili šta piše? Da li je bitno ko vam se obraća i/ili šta vam poručuje? Gde je (vaša) granica? Dokle (ste spremni da) idete?
Kažu da postoje male i velike laži. One koju su bele i one koje nisu bele. One koje su korisne i one koje su štetne. Ali jedno je možda sigurno. Ne postoji merna jedinica koja može da iskaže kako se osećaju oni koji su lagani, možda obmanuti, a katkad i izdani. Kao što ne postoji merna jedinica koja može da izmeri vrednost i korisnost istine. Laži guše istinu. Istina (ume da) ubija. Istina ne pobeđuje laž. To najbolje znaju manipulatori i političari. Pobede nema. Nešto između postoji. Sve je subjektivno. Možda, ali možda je objektivno samo to da sve manje verujemo jedni drugima i imamo međusobno poverenje, jer smo se dobro prilagodili lažima. To je praktično. A ume da bude i lukrativno.
Zašto lažete? Koliko puta na dan, u proseku, slažete? Koga lažete? Šta dobijate? Šta gubite? Kako se osećate kada sebe pogledate u oči?
P. S. Ako koza laže, rog ne laže. Eto, a još nije prošlo 2 nedelje. ;) Pozdravljam samo i isključivo konstruktivne komentare na ovu temu. Ostale ne banujem, ali kvalitetnoj diskusiji neće doprineti.
Tell me lies, tell me sweet little lies
(Tell me lies, tell me, tell me lies)
Oh, no, no you can't disguise
(You can't disguise, no you can't disguise)
Tell me lies, tell me sweet little lies
Da li svi treba da se priključimo na poligraf (koji isto može da se fingira) da se istestiramo, pa da onda odemo npr. na Pink televiziju u Trenutak istine, da budemo brutalni prema svima koje poznajemo i usput postanemo "poznati" na najgori mogući način? Bitno je izazvati publicitet?!? Da iznesemo sve svoje gadosti, pred oltar njihovih veličanstava zvanih - Novac ili Popularnost ili nešto treće. Da nema tih mamaca, ko bi izašao i odgovarao (iskreno) na ta pitanja - javno? I šta bi time postigao? Da li bi "okajao" svoje grehe? Da li bi drugima bilo bolje nakon toga? Da li je toj osobi bolje nakon medijskih "psihoterapeutskih" seansi, dok dobar deo nacije upija svaku prljavštinu ili pojedinosti iz nečijeg života? Uostalom, svaka "senzacija" je završena za 3 dana, u proseku, a onda ide u zaborav, kome smo mi kao narod veoma skloni.
Pri pomenu reči - laž, ili izjave, ili dela koje u svojoj manifestaciji nosi neku vrstu obmane, odmah smo svi napaljeni, veliki moralisti, monasi, sveci, bezgrešni. Sjajni smo. A nismo. Svi lažemo. Koliko smo licemerni kad osuđujemo druge u njihovim lažima? Narodna poslovica kaže: "Lopov se lopova boji." Da li se onda i lažov lažova plaši? Ili mu se možda - divi, kao nekome od koga može nešto da nauči? Ili mu (potajno) zavidi? Javno laganje zahteva javno izvinjenje. Intimno, tj. lično laganje, zahteva isto takvo izvinjenje. Veličina jeste u izvinjenju, te u promeni ponašanja i oprostu druge strane. Slabost je kada lažov ignoriše postojeće stanje svojih lagarija i ponaša se po sistemu, vremenom će se sve to zaboraviti i biće kao da se nikada nije ni dogodilo.
Razlikujemo se po tome što su nam motivi laganja različiti. Mi, sa ovih prostora, smo naučeni da lažemo od malih nogu, od porodice - zvane osnovna ćelija društva, jer ako govorimo istinu, onda se zameramo svima redom. Jer druge ljude ne zanima da čuju (našu) istinu. Odnosno, voleli bi oni to deklarativno, onako u parolama, ali licem-u-lice, ne. A kada im se "zamerimo" - istinom, pošto smo mi narod koji nema nikakvu toleranciju, niti otklon (od sebe samih) kada posmatra sebe u odnosu na druge, to često znači, da bivamo prokuženi i odbačeni. Ko voli da bude odbačen?
Civilizacijski tzv. napredak nam je omogućio da i sami postanemo sofisticiraniji, da ne kažem prepredeniji i da svoje laži zamenimo nečim što može biti štetnije, a to su - poluistine. Marketing - tj. onaj njegov deo koji se odnosi na promociju je upravo to - poluistina. Dobroj robi ne treba reklama, odnosno, dobru koje je nužno ne treba propaganda. Reklama je potrebna da vam se proda i "proda" ono što vam u životu uopšte ne treba, a vi treba da se "probudite" i da osetite da to žarko želite. U korenu svake želje je da bude zadovoljena i da nas njeno nezadovoljenje frustrira, pa "moramo" da se opijamo novim zadovoljstvima do novog fiksa. Dakle, ni dobrim ljudima, ni kvalitetnoj robi, ne treba reklama. Dobri ljudi su svesni svojih vrednosti, a kvalitetna roba se prodaje i bez indoktrinirajućeg marketinga.
A sada: blogerski svet! Šta vas najviše tangira? Laž? Istina? Poluistina? To što niste sigurni šta je od svega npr. napisanog - Istina? Ipak, vi ni ne znate ništa ni o kome!? Zar ne? Ne poznajete glas, gestove, mimiku, govor tela, niste pogledali osobu u oči dok vam se obraća. Nemate ništa. Imate samo (prazne) reči koje vi intonirate, dok čitate, i imate sliku koju stvarate u svojoj glavi. To je sve što imate. Brine vas virtuelni identitet? Zašto? Da li je bitno ko piše i/ili šta piše? Da li je bitno ko vam se obraća i/ili šta vam poručuje? Gde je (vaša) granica? Dokle (ste spremni da) idete?
Kažu da postoje male i velike laži. One koju su bele i one koje nisu bele. One koje su korisne i one koje su štetne. Ali jedno je možda sigurno. Ne postoji merna jedinica koja može da iskaže kako se osećaju oni koji su lagani, možda obmanuti, a katkad i izdani. Kao što ne postoji merna jedinica koja može da izmeri vrednost i korisnost istine. Laži guše istinu. Istina (ume da) ubija. Istina ne pobeđuje laž. To najbolje znaju manipulatori i političari. Pobede nema. Nešto između postoji. Sve je subjektivno. Možda, ali možda je objektivno samo to da sve manje verujemo jedni drugima i imamo međusobno poverenje, jer smo se dobro prilagodili lažima. To je praktično. A ume da bude i lukrativno.
Zašto lažete? Koliko puta na dan, u proseku, slažete? Koga lažete? Šta dobijate? Šta gubite? Kako se osećate kada sebe pogledate u oči?
“Stvorite veliku laž, napravite je jednostavnom, nastavite da je ponavljate, i na kraju, oni će verovati u nju.”
Adolf Hitler
P. S. Ako koza laže, rog ne laže. Eto, a još nije prošlo 2 nedelje. ;) Pozdravljam samo i isključivo konstruktivne komentare na ovu temu. Ostale ne banujem, ali kvalitetnoj diskusiji neće doprineti.
Friday, 5 November 2010
A few notes
The author of this blog (and this blog) will not add any new posts in next two weeks (starting on 06 November at midnight), nor will be present in any way on the Internet.
In the meantime, I would highly recommend a few events.
Yesterday night was the opening night of 7th International Belgrade Tango Festival. The concert was held in Kolarac Foundation Hall. First composition that Beltango Quinteto played was the one known from really great movie with magnificent Al Pacino, Scent of a Woman. Push the button, close your eyes or don't close your eyes and enjoy.
And it was amazing and brilliant. I found myself being up and down, simultaneously. I was sad and I was happy. The positive energy was so high. The interaction in the hall was erecting. So, for the fans of tango, hurry up and join milongas.
Also, tonight is the opening night of Free Zone Belgrade. You'll watch a bunch of great documentaries. Check the festival program and don't miss it.
And in Belgrade City Library, in Roman Hall, you can participate in series of lectures on the occasion of 100 years since the death of Leo Tolstoy, starting from 09 November, each weak at 07 pm, till 07 December.
I'll give my best to raise the funds for the ticket, so I could attend Gotan Project concert, which will be held in Belgrade Arena on 17 November.
See you and stay well mates!
Kind regards,
A. P.
P. S. Comments will not be disabled, as they had been when I previously froze blog for the same time period.
In the meantime, I would highly recommend a few events.
Yesterday night was the opening night of 7th International Belgrade Tango Festival. The concert was held in Kolarac Foundation Hall. First composition that Beltango Quinteto played was the one known from really great movie with magnificent Al Pacino, Scent of a Woman. Push the button, close your eyes or don't close your eyes and enjoy.
And it was amazing and brilliant. I found myself being up and down, simultaneously. I was sad and I was happy. The positive energy was so high. The interaction in the hall was erecting. So, for the fans of tango, hurry up and join milongas.
Also, tonight is the opening night of Free Zone Belgrade. You'll watch a bunch of great documentaries. Check the festival program and don't miss it.
And in Belgrade City Library, in Roman Hall, you can participate in series of lectures on the occasion of 100 years since the death of Leo Tolstoy, starting from 09 November, each weak at 07 pm, till 07 December.
I'll give my best to raise the funds for the ticket, so I could attend Gotan Project concert, which will be held in Belgrade Arena on 17 November.
See you and stay well mates!
Kind regards,
A. P.
P. S. Comments will not be disabled, as they had been when I previously froze blog for the same time period.
Milan Mladenović (21.9.1958.-5.11.1994.)
Poštovani i najdraži umetniče Milane,
Dok god tvoja dela žive u nama i oko nas, i Ti si živ!
Sve što si ostavio za sobom je svevremensko i nezaboravno.
Pamtiću te i pominjati dok sam živa, a onda se vidimo na onom svetu.
Thursday, 4 November 2010
Demaskiranje
Danas se bavimo problematikom patoloških lažova, odnosno na šta treba da obratimo pažnju kako bi ih nedvosmisleno detektovali.
Patološko laganje se opisuje kroz pojam mitomanije koji predstavlja tendenciju pojedinaca da svoju bujnu maštu prezentuju kao stvarne događaje začinjene neverovatnim pojedinostima, sa ciljem samopromocije, odnosno reprezentovanja (isključivo) samih sebe u što povoljnijem svetlu. To je bolesno stanje kod odraslih ljudi, jer ukazuje na emotivnu nezrelost, izraženu sujetu i kompleks inferiornosti koji je maskiran kroz superiorne stavove prema svemu i svakome.
U osnovi svega toga je narcistički poriv, odnosno isti takav tip ličnosti, ako se detektuje kao psihološki poremećaj, a isti nisu uvek prepoznati. Poznata Vam je priča o Narcisu, zar ne? Kada pročitate priču, nemojte da se hvatate (samo) za pojmove pederastije i homoseksualnosti koji su naglašeni, već je posmatrajte kao višeslojnu poruku.
Patološki lažovi su uvek u pravu, čak i kada je svima ostalima jasno da to nije tako; uvek su najbolji i preteruju u svemu što govore; izvrću svaku priču u sopstvenu korist (tj. prave druge budalama); imaju jak odbrambeni stav kada se ono što oni govore dovodi u pitanje i sposobni su da se kroz različite suptilne metode (izazivanje saosećajnosti i samilosti) odbrane, jer su takve metode prijemčivije od otvorenog sukoba, u koji oni retko ulaze.
Umeju da budu vrlo šarmantni, značajnom harizmom obojeni, što je još jedno odelo koje nose u svom blagougodnom i laskavom nastupu i pristupu. Takvi obično ne dopuštaju da im se približite, jer ćete ih brzo otkriti. Bliski odnosi sa ovakvima su obično samo njihova lična kamuflaža, ali oni i dalje ne prestaju da lažu.
Uglavnom su dobro socijalno adaptirani, ali taj milje je zapravo njihova pozornica, gde vrlo vešto manipulišu ljudima i njihovim osećanjima, sa obzirom da ne haju za dostojanstvo drugih ljudi. Oni se samo lepo "zabavljaju". Međutim, treba imati u vidu da nijedan lažov nije toliko "pametan" da svakoga može da prevede žednog preko vode.
Obratite pažnju, jer vukova u jagnjećim kožama ima previše.
Patološko laganje se opisuje kroz pojam mitomanije koji predstavlja tendenciju pojedinaca da svoju bujnu maštu prezentuju kao stvarne događaje začinjene neverovatnim pojedinostima, sa ciljem samopromocije, odnosno reprezentovanja (isključivo) samih sebe u što povoljnijem svetlu. To je bolesno stanje kod odraslih ljudi, jer ukazuje na emotivnu nezrelost, izraženu sujetu i kompleks inferiornosti koji je maskiran kroz superiorne stavove prema svemu i svakome.
U osnovi svega toga je narcistički poriv, odnosno isti takav tip ličnosti, ako se detektuje kao psihološki poremećaj, a isti nisu uvek prepoznati. Poznata Vam je priča o Narcisu, zar ne? Kada pročitate priču, nemojte da se hvatate (samo) za pojmove pederastije i homoseksualnosti koji su naglašeni, već je posmatrajte kao višeslojnu poruku.
Patološki lažovi su uvek u pravu, čak i kada je svima ostalima jasno da to nije tako; uvek su najbolji i preteruju u svemu što govore; izvrću svaku priču u sopstvenu korist (tj. prave druge budalama); imaju jak odbrambeni stav kada se ono što oni govore dovodi u pitanje i sposobni su da se kroz različite suptilne metode (izazivanje saosećajnosti i samilosti) odbrane, jer su takve metode prijemčivije od otvorenog sukoba, u koji oni retko ulaze.
Umeju da budu vrlo šarmantni, značajnom harizmom obojeni, što je još jedno odelo koje nose u svom blagougodnom i laskavom nastupu i pristupu. Takvi obično ne dopuštaju da im se približite, jer ćete ih brzo otkriti. Bliski odnosi sa ovakvima su obično samo njihova lična kamuflaža, ali oni i dalje ne prestaju da lažu.
Uglavnom su dobro socijalno adaptirani, ali taj milje je zapravo njihova pozornica, gde vrlo vešto manipulišu ljudima i njihovim osećanjima, sa obzirom da ne haju za dostojanstvo drugih ljudi. Oni se samo lepo "zabavljaju". Međutim, treba imati u vidu da nijedan lažov nije toliko "pametan" da svakoga može da prevede žednog preko vode.
Obratite pažnju, jer vukova u jagnjećim kožama ima previše.
Wednesday, 3 November 2010
Premijera
Znaš, često se pitam da li smo ti i ja normalni? Juče uveče sam htela da umrem koliko mi je bilo teško i samo sam terala sebe da zaspim (kao biće mi lakše). Možeš da pretpostaviš kako sam provela noć. Skoro uopšte nisam ni spavala. Nisam mogla. Onda sam ustala jutros i pomislila na tebe i jednostavno sve mi je bilo tako glupo. Sve tvoje i moje odluke. Sve je to nezrelo i detinjasto. Ustanem i pomislim da više nismo zajedno. Tek tako, odjednom. Ne štima mi nikako. Sve je to tako besmisleno. Ne mogu da prihvatim da više nisam sa tobom. Ako je čežnja, suviše je snažna, ako je patnja suviše me boli, ako je ovo ljubav, onda te stvarno volim. Sve što mogu da ti kažem je da si uvek tu, i kada zatvorim oči i kada ih otvorim. Svuda si oko mene, a nigde te nema. Ne plačem, ne mogu. Sve je to suviše jako, i suviše brzo, i užasno boli. Znaš kako je kada osećaš da te lomi, da te kida, da ti ne dâ da ideš dalje, da ne misliš na sve to. Ako do sada nisam shvatala zašto prava ljubav boli, sada znam. (1992. godina, 18 godina)
Tuesday, 2 November 2010
Prozna igra: In Memoriam
je igra koju je pokrenula koleginica Vanja na svom blogu. Tom prilikom zadala je kao mogućnost razrade jedan od 3 uvoda. Moj izbor je pao na drugi uvod koji glasi:
Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.
Revolucija koju sanjam čitavog svojeg života. Da mrtve prijetvorim u žive. Da žive prijetvorim u mrtve. Smrt za mene prijedstavlja metafizičku kategoriju. Šta će mi život koji nije vrijedan življenja. Časnije mi je da umrijem za svoju Ideju. Mnogi su mi rijekli da sam idiot. I ne sporim im pravo da to misle.
Ali me brine što više niko nije sprijeman da živi svoj Život. Svoju Ideju. Volio bih da me ne pokreće distopija i da ličnu utopiju mogu da porodim kao nevino i neukaljano biće koje će čitavog svojeg života čistotom duše ostati vijerno sebi i svojim idealima.
Sada se valjam po blatu. Mulj mi proždire svaku poru. Duša mi je slomljena. Krvarim od bolova. Dušmanin mi srce kljuje. Živog me izjeda. Ropćem. Koprcam se. Ne dam se. Ne predajem se.
Neka me strijeljaju! Neka me obijese! Neka me nabiju na kolac! Neka me raskomadaju krvožednici!
Ideju niko ne može da ubije. Ideja će nastaviti da živi i kada me likvidiraju.
Vratiću se ponovo. „Pucajte braćo, ubićete samo Čovjeka!“
Subscribe to:
Posts (Atom)
