24. marta 1999. godine NATO alijansa je otpočela vadušne napade na Srbiju u 20 časova i 20 minuta.
Tokom današnjeg dana u podne verovatno ste imali prilike da čujete poznati zvuk šizele. Bar u onima gradovima i opštinama u kojima su iste u funkciji, tj. nisu pokvarene.
I dan danas me prođe grozomorna jeza kada je čujem. Jasno se sećam svega.
Ovaj užas nikada ne sme da se zaboravi.
Da li Srbija treba da uđe u NATO?
Iznad zgrade u kojoj živim je proleteo projektil od koga se sve treslo kao od nekog jebenog zemljotresa i od koga su pucala prozorska stakla i izletale roletne, jer je u blizini bio radio predajnik koji je NATO gađao. Tog dana, tog proleća, sećam se, kao i sada, tog straha, kada su zubi počeli da mi cvokoću i kada je vilica počela nekontrolisano da mi se trese i ja cela potom. Kada nisam mogla da govorim. Uzela sam tašnu sa čiviluka, izašla iz kuće, zaključala vrata i pomislila, ma neka ide sve u kurac, samo da smo živi i zdravi!
.
.
.
18 dana kasnije, na pravoslavni Uskrs 11. aprila 1999. godine likvidiran je novinar Slavko Ćuruvija. Ubica/e ni(je)/su pronađen/e i ni(je)/su osuđen/e?! Takva ubistva se zovu politička ubistva i iza njih stoji Državna bezbednost. RIP Slavko Ćuruvija. Čuvam i pamtim tvoj Dnevni telegraf i dvonedeljnik Evropljanin.
.
.
.
17. aprila 2009. godine u Batajnici od šrapnela koji je uleteo kroz prozor kupatila poginula je 3-godišnja devojčica Milica Rakić koja je u tom trenutku sedela na noši. U istoimenom naselju postoji ulica koja nosi njeno ime i prezime. A koju tugu u srcima nose njeni roditelji svakog sekunda? Stvarno treba da budeš ispranog mozga i totalni bolid i monstrum pa da funkcionišeš po nečijoj komandi (mrzim vojsku, policiju, uniforme bilo koje vrste, lance komande...) i da bombarduješ nečiju zemlju, ljude, decu. Pilotu američki, šta bi bilo da smo mi ubili tvoju ćerku? Kako bi se ti osećao? Da li bi ti mogao da živiš sa tim? Burn in Hell, Child Killer!!! Počivaj u miru nevino dete.
.
.
.
.
23. aprila 1999. godine u ranim jutarnjim satima, monstrum, tadašnji generalni direktor Dragoljub Milanović svesno je žrtvovao 16 ljudi koji su radili u TV Bastilji i ti ljudi su usmrćeni na svojim radnim mestima u Aberdarevoj ulici. Oni se zovu: Tomislav Mitrović, Slobodan Jontić, Milan Joksimović, Ivan Stukalo, Slaviša Stevanović, Dragan Tasić, Nebojša Stojanović, Ksenija Banković, Milovan Janković, Branislav Jovanović, Dejan Marković, Siniša Medić, Aleksandar Deletić, Dragorad Dragojević, Darko Stoimenovski i Jelica Munitlak. Osim Milanovića, postoje i drugi (niže postavljeni na hijerarhijskoj lestvici) koji nikada nisu ni zakonski gonjeni za ovaj zločin. Kad ti NATO kaže da si legitimni vojni cilj za gađanje, onda ti nađeš neki alternativni izvor za emitovanje programa, a ne pustiš ljude da sede u centralnoj zgradi i ostaviš ih da poginu kao zečevi, ni krivi, ni dužni. Užas. Ne znam i ne razumem kako neko može da živi sa tim da je svesno bacio u smrt nečiju decu, majke, očeve...? Postoje i podaci da je neke 2 nedelje pred bombardovanje RTS-a dotični monstrum Milanović sproveo naredbu u kojoj se zaposlenima pod pretnjom otkaza branilo da kada nastupi vazdušna opasnost napuste radno mesto i odu u sklonište????!!! U tašmajdanskom parku postoji spomenik koji je podignut u znak sećanja na ove ljude koji su nesrećno okončali svoje živote i na kome piše: "Zašto?". Na ovaj datum, svake godine se članovi njihovih porodica i prijatelji okupljaju da im odaju pomen. Na žalost, spomenici ovakve prirode se često koriste i za prikupljanje političkih poena. Da se ne zaboravi, u to vreme, ministar informisanja je bio Aleksandar Vučić i pogibija ovih ljudi je takođe i njegova odgovornost.
.
.
.Ima puno drugih ljudi koji su poginuli u NATO bombardovanju, a koje nisam pomenula. Slava im svima!
.
.
.Ono što mene zanima je ko će ili koja će to vlast da podnese tužbu protiv NATO-a? I kada će naša zemlja da dobije novčanu nadoknadu za sve materijalne resurse koji su uništeni tokom bombardovanja? Sve možemo ponovo, samo su ljudski životi nenadoknadivi. I dan-danas, nakon 11 godina, ne postoje precizni podaci koliko ljudi je poginulo (i kako se oni zovu i prezivaju) za vreme bombardovanja i licitira se da je to između 1200-2500. To je nedopustivo.
.
.
.
Avram Izrael je čovek koji je tokom bombardovanja Beograda izveštavao iz beogradskog Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje (sa mesta načelnika) uključenjem u program Studija B o početku i kraju vazdušne opasnosti. Verujem da se mnogi sećaju pribranosti tog čoveka i koliko nam je svima njegovo obraćanje značilo koje je počinjalo sa: "Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd..." Taj čovek je ulivao poverenje. I kada vazdušna opasnost prođe obraćao se rečima: "Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd je prošla. Gotovo!!!"
.
.
.
Čini mi se da još uvek nije gotovo.
Čini mi se da još uvek nije gotovo.
:(
ReplyDeleteNaježila sam se od glave do pete. Ne ponovilo se.
Slažem se sa prethodnim komentarom - ne pomovilo se!Ali važno je i da se ne zaboravi!
ReplyDeleteUh, besna sam... ali jako...
ReplyDeleteSecam se 25.03.1999. i tisine... koja je bila sablasna...
Nadam se da se ta tisina nikada vise nece cuti.
A i meni se cini da jos uvek nije gotov... :(
Naježio sam se dok sam čitao.
ReplyDeleteProšle godine sam bio u Nemačkoj na nekom kursu koji se zove - Evropski sistem zaštite ljudskih prava, gde je profesor iz Holandije (čini mi se) pokušao da ubedi grupu od 80-ak studenta iz 50 različitih zemalja da je bombardovanje RTS-a bilo opravdano. Za posmatrače sa strane, to je bila potpuno nebitna situacija, ali smo se moj kolega sa faksa i ja ozbiljno potresli na tu priču i objasnili i njemu i toj grupi ljudi par stvari. Nije nam se izvinio,nije ni priznao da smo u pravu,ali je značajno promenio svoj stav posle naše priče. E sad, neće se uvek naći neko iz Srbije da se ubaci u tu priču,a ako se ne nađe, ljudi će samo klimnuti glavom i usvojiti ,,profesorovo" mišljenje i to je ono što mene boli najviše, iako znam da se protiv vetrenjača ne možeš boriti, posebno ne goloruk.
A meni tada (prvi put u zivotu) sram je bio, sto sam Poljakinia.
ReplyDeleteAli iskreno govoreci i ja bih mogla tada vise urediti. I ja i puno ljudi koji su znali da je to zlocin.
Krivi smo svi koji smo samo gledali u tv-u relacjie iz bombardovanja Srbije.
Ne znam tačan datum... Ali sećam se jutra kada se Pančevo probudilo obavijeno maglom. Magla koja je dostizala drugi-treći sprat na stambenim zgradama, nije bila obična magla. Predhodne noći "humanitarci" su pogodili rezervoare VCM-a (vinil-hlorid-monomera) u Perohemiji. Materija je kancerogena, izaziva genetske mutacije. Ne postoji tolerantna koncentracija za VCM, pošto može da izazove genetske mutacije čak i u najmanjim količinama. Referentna koncentracija je tog jutra bila 100.000 puta veća...
ReplyDeleteDanas u Pančevu postoji specifična vrsta raka (tepaju mu "Pančevac") Niko ne zna ko će biti sledeća žrtva. Na neki način, to smo svi mi... Vetar je magla tog jutra (kao i uvek) oduvao prema Beogradu...
Da se ne zaboravi!
@Džiadžojka, ne ponovilo se.
ReplyDelete@Amarilis, ne sme se zaboraviti.
@Drangulije, nije gotovo?!
@Kajzer, to što si napisao je veoma dobar primer kako jedan profesor sebi dopušta da širi ideologiju, a da pri tom to ima uporište u nečijoj sumanutoj ideji. Nije se izvinio?! A što bi. Njega to ne dotiče. Da li je promenio stav ili je bio samo "prilagođen" u trenutku komunikacije sa vama.
@Soniade, ne mislim da ti lično treba da osećaš krivicu i/ili odgovornost. A šta si ti mogla da uradiš da promeniš tok istorije?!
@Miodraže, na žalost, Pančevci su mnogo stradali za vreme bombardovanja, a posledice su tu i tek dolaze. Mogu samo da zamislim kako je izgledala ta "magla", tog jutra i tih dana, kao u filmovima strave i užasa. A to što su gađali postrojenje VMC-a u Petrohemiji, to znači da su hemijskom reakcijom napravili bojni otrov. Pravi hemijski rat. Užas.