Prejebotvorine (deo drugi)

Nikako ne valja da se u jeku ekonomske, duhovne (bogami i duševne), ali i moralne krize prepustimo kolotečini i da se ne sprdamo, tj. da ne krekećemo iz žabokrečine. :)

Već danima me vrebaju neke izreke, pa nikako da napravim od šireg uži izbor, i da ga namaknem na ukupno komada 2, koliko ćemo danas da obradimo, a i da skrajnemo na još po koju mudroliju.

Šta je pisac hteo da kaže sa: "Veži konja gde ti gazda kaže"?

Koji su nadničili, a i koji nisu, tj. koje to tek čeka, ovo je jedna od značajnih rečenica sa kojom će se susresti na radnom mestu onda kada prvi put iznesu svoje mišljenje. Ako vas pitaju za mišljenje, imajte u vidu, da vas ne pitaju da ga ISKRENO iznesete, već da potvrdite ono sa čime se većina slaže. Tako prelazite u tabor svrstanih, jer nesvrstane niko ne voli, da ne kažem da ovde čovek teško opstaje nestvrstan, jer "ako nisi sa nama, onda si protiv nas." Kao izraziti individualac ja sam uvek bila nesvrstana, te dobro pretpostavljate i neomiljena u kolektivu, iako su me na neki perverzan način ljudi onako iz prikrajka gotivili, ali to nisu smeli da kažu, jer "važno je šta većina misli i važno je ne zamerati se".

U "modernom" zapadnjačkom svetu smatra se da je najpoželjnije da ste "team player", tj. to vam je jedan od predeterminisanih više nego poželjnih uslova, osim uslova da imate "soft skills" (to znači da što veštije ližete dupe poslodavcu). Za to "timsko igranje" ja imam svoje tumačenje. Naime, u Srbiji to izgleda ovako. Tim se formira od idiota i kretena, gde se svi šlepaju i ne rade ništa, dok nekoliko njih vuče budale na svojoj grbači. Zasluge naravno pripadaju svima, a kritike onima koji vuku za sve. Jer kada dođe razgoropađeni "gazda", svi se pokriju ušima i kažu ti: "Pa, je l' sam ti rekao, veži konja gde ti gazda kaže." Drugim rečima: "Nemoj mnogo da sereš nego radi kako ti se kaže." I vi onda znate, da je konj utekao - ionako niste hteli da ga vežete, za "gazdu" vas boli kurac, a kolege bi najrađe istim napušili. Ali, to im ne kažete, nego čekate trenutak da im surduknete istom merom. Šta, sad se čudite? To nam je u kolektivnom nasleđu. A što se gazde tiče, gledate kako da mu se najebete mile majke, kada vam se ukaže zgodna prilika. A uvek se ukaže, to znam iz iskustva. Što bi narod rekao: "Ničija do zore nije gorela". Pa neće ni "gazdina". ;)

U sklopu čitave te sado-mazo robovlasničke priče ide i to da "Što se mora, nije teško." Kako bre nije teško? Kad nešto moraš, to gledaš da izbegneš koliko god i dokle god možeš. Bar je tako kod mene. Ja to doživljavam kao da mi se postavlja alternativa između toga da li da stavim glavu na giljotinu ili da mi stave omču oko vrata. I nije baš neki izbor, da može da se kaže "biraj od dva zla manje". O težini možemo na široko da opletemo, ako treba i za pojas da zadenemo. Ali, hej, sve što pada pod moranje je kuluk i teško je. Osim ako je osoba izraziti mazohista, te nađe svoj pandan u sadisti kome će da udovoljava u ovoj bolesnoj konstelaciji.

Osim kod poslodavca tj. robovlasnika, sve ove kombinacije vas vrebaju i u svakodnevnim međuljudskim odnosima, jer uvek ima neki Firerčić koji bi da gazduje i da se prosipa kako je baš super "lako" moranje. Uostalom, ako svi tako rade, zašto ne biste i vi.

Očekujem Vaše komentare, pišite! (ovo je ukradena ideja iz hot-line headline-a, gde neoskudno razgolićena riba dahćući i uzdišući u slušku mazno progovara: "Očekujem Vaše pozive, javite se...") :))