Idemo, ali gde?

Nepomično je stajala satima. Kao figurina u parku porušenih uspomena. Ni vetar joj nije pomicao vlati kose. Ni sunce što je padalo iza brda joj nije mreškalo očne nabore. U visini usana podignutoj desnoj šaci, među kažiprstom i srednjim prstom, stiskao se osušeni opušak. Poluizgorelog filtera. Kao poslednji ugarak izvučen iz ugaslog žara. Osećao se miris plastike i katrana. Smrdljiv i sasušen. Kao ubrani poljski cvet istrgnut iz života. Iz svog korena. I time osuđen na kraj, pre koga će ga ugostiti natočena hladna umorna voda iz otrovanih reka. I poseklim cvetovima daju aspirine. Leče ih od propadanja, produžavaju im agoniju, da bi se divili njihovoj "lepoti". Kao što se dive zarobljenim majmunima u kavezu, belim medvedima što crkavaju u neprirodnim uslovima, pticama koje više ne umeju da polete, kljukanim guskama čije se zadnjice raspadaju, da bi od njihovih jetri pravili paštete. To je specijalitet. To je classy. To nije za svakoga. To je za one koji imaju "stila". Mučićemo svako drvo, mučićemo svaku životinju, mučićemo svakog čoveka. Stvorićemo "bolji" svet u kome će ponosno ostati i stajati samo mašine. Ali njih neće imati ko da programira. Navodnim empatskim algoritmom čipovani roboti će hoditi planetom. Sa nama imate "sigurnu budućnost". Ona se zove smrt. Ona se zove potrošačko društvo. Zato haj'mo sada svi u kupovinu. Haj'mo trošiti ono što nikada nismo zaradili. Haj'mo biti robovi. Haj'mo kupovati ono što nam ne treba. Haj'mo provoditi vikende u tržnim centrima i megamarketima. Haj'mo listati dodatke u novinama koji nas obaveštavaju o sniženjima precenjenih roba i usluga. Haj'mo sedeti u kafićima i ispijati skupa pića i slušati zvuke tehna - te jednolične, vrišteće, zapomagajuće krike što u sebi nose otupelost i prazninu, kao i vreme u kome živimo. Haj'mo živeti sada, a ne misliti na sutra. Haj'mo živeti ludo i brzo. Brzo i ludo. Od brzine od koje više ništa ne razaznaješ, jer ti sve(t) promiče i ti "moraš" da juriš dalje (za njim) kao upregnut konj sa teškim tovarima na plećima. I ludo je, jer ludost je "živeti" brzo. U brzini ti se utapaš i daviš. Ako si dobar plivač, nebitno je, bujica je snažnija, a virovi usisavaju. Ako nisi, pojas za spasavanje će biti izduvan ili najboljem slučaju suviše daleko od tebe, da ga dobaciš oko svoga vrata. Odavno je ispumpan, ne vredi. Ili nisi bio dovoljno brz da ga preotmeš onome što ga je preoteo tebi. U brzini se (ne) zaboravlja da ti nisi jedini na svetu i da svet ne čeka na tebe. Postaješ osoran i bezobrazan, jer i drugi su takvi. A oni su uspešni. Bar tako misle. U čemu? Odgovori mogu biti različiti. Zavisi šta je za koga uspeh, tj. šta kome pričinjava zadovoljstvo. Nekome je npr. zadovoljstvo da maltretira druge ljude. I to čini jer mu se može. I ljudi lako postaju robovi. Mi smo robovi bezumnog sistema. Šalim se. Sistema nema. Ali mi smo robovi. Kako je najlakše porobiti jedan narod? Ako je narod nekritički nastrojen, odnosno naučen da ne misli svojom glavom i pri tom nedovoljno obrazovan, ništa lakše. Sve što mu serviraš, progutaće. Samo treba da znaš kako da serviraš, da prilagodiš određenom mentalitetu. Tu nam pomaže antropologija. Mapiranje naroda, zarad zloupotrebe. Masama je lako manipulisati. Samo treba stvoriti privid da "izbor" postoji, da postoji "pravo glasa", da postoji mogućnost "slobodnog izražavanja", da postoji "demokratija". A onda se sprovodi despotizam. Haj'mo jesti govna. To je ono što najbolje umemo da radimo.

[Fade out: Sa širokim lažnim osmesima na licu, usnama izgriženim do krvi, pomahnitalo se cerimo, krajnici nam ispadaju iz grla, oči su nam iskolačene, kadar se zamrzava... Idemo, ali gde?]