Ništa više i nije bitno

06.11.2010.

Prvi dan bez interneta podrazumevao je da ću više vremena provesti napolju. Usput, valjalo je kupiti karte za Slobodnu zonu i prethodno online putem rezervisanu ulaznicu za Gotan Project. Obično, kada izađem iz kuće, odmah mi presedne kada uđem u interakciju i komunikaciju sa ljudima.

(1)
Otišla sam na blagajnu Kulturnog centra Beograd (KCB-a) da pazarim već pomenute ulaznice za 5 filmova koje sam odlučila da pogledam. Približavam se, da je tako nazovemo, improvizovanoj kućici, postavljenoj tik posle ulaza na desnoj strani, gde jedna starija žena prodaje karte. Vidim da je ona u razgovoru sa jednom mlađom ženom. Tema razgovora su zubi, proteze, mostovi, prepravke, nadogradnje i sl. Okay, rekoh sebi, sačekaću minut-dva, vide da stojim, obratiće mi se, logično. No, međutim, prođe to moje prognozirano vreme za toleranciju, one i dalje pričaju, ja stojim. E, takvo ponašanje ne tolerišem. Ubacim se u razgovor, uz ljubazno izvinjenje što ga prekidam, te kažem da nemam ništa protiv da one nastave da ćaskaju, pošto ja kupim karte i nastavim dalje. Na tu moju konstataciju, ova što prodaje karte se izdrlječi na mene i obrati mi se sledećim rečima: "A koliko vi to pa karata kupujete?". Ja sam to shvatila kao da aludira na to da baš mogu i da sačekam, dok se one ispričaju, jer ne kupujem pola bioskopske sale. Ne vredi, proradi mi živac na takav bezobrazluk, uvek. Rekoh: "Samo vi sedite na svoje radno mesto, ja ću hronološki da vam govorim po danima i terminima i završavamo očas posla." Završeno za 1,5 minut.

Naravoučenije: Čovek pre svega mora sebe da poštuje i do sebe da drži, jer druge ne zanima da uvaže niti vas, niti vaše vreme.


(2)
Htela-ne-htela da bih kupila rezervisanu ulaznicu za koncert Gotan Projecta, na raspolaganju su mi bile opcije da odem do Beogradske arene ili do Tržnog centra Ušće. Iako sam sebi rekla da neću da ulazim u taj tržni centar i da dajem legitimitet tajkunu Petru Matiću, odustala sam od toga, jer mi je lokacija TC Ušće bila logistički operativnija. Pošto sam usput ožednela kao napušteni pas ili mačka, navratila sam na jedan kiosk da kupim sebi flašicu vode. Uzela sam flašicu iz frižidera i opazila da su nejasno istaknute cene, tako da sam bila u dvojbi da li je cena 39 ili 41 dinar. No, onda se okrećem ka šalteru, pružam dve papirnate novčanice od po 20 dinara i pitam koja je cena, da bih (kada sam saznala da je 41 dinar) dodala još 5 dinara. Prodavačica mi vraća kusur od 2+1 dinara. Primetim odmah i pitam: "Da li je to slučajno (ovo je ljubazna interpretacija pitanja: "Je l' me vaćariš na sitno, po sistemu velikih brojeva?") ili zato što nema 2 dinara da mi vrati?" I onda kreće drama 3-činka, tj. ona meni drži pedagoško predavanje i to ovako: "Kome je još danas stalo do 1 dinara (pa njoj naravno, ne meni u suštini)", te mi cokće tamo sa one strane šaltera. "E kakvih sve ljudi ima danas, za 1 dinar... (bih se valjda šta? - jebala?)" Naravno, tu mi opet dokurči i kažem: "Slušaj, nemoj da mi se praviš mnogo pametna, jer sam mogla mrtvo 'ladno da ti dam 40 dinara, i da se odšetam i da odem, pa me ti onda juri preko livade..." Ona zinula, zamisli, molim te, drznula sam se da joj odbrusim. I onda me pogleda pogledom koji ubija i zapovedničkim tonom na nivou upraviteljice koncentracionog logora mi reče, uz ljutito jednopotezno odmahivanje rukom: "Doviđenja!". U stvari, htela je da me otera u pizdu materinu. Ja sam se okrenula i otišla i na glas nju oterala u pizdu materinu. Nije kulturno, znam, ali, svoju agresiju u takvim situacijama verbalno kanališem na nekulturan način. Nisam muško, pa ne mogu da se bijem.

Naravoučenije: Potvrđujem svoju teoriju da budale ne treba da tražiš, tj. one same niču. I još nešto, a to je: ako te već prave budalom, pokaži im zube i pokaži im da to neće moći da prođe, odnosno da ne kupuješ te klošarske fazone.


(3)
Konačno, dolazim na destinaciju (TC Ušće), da kupim tu ulaznicu. Prilazim Info pultu, tamo sedi jedna mlađa punoletnica sa profi kezom (od koga mi se inače povraća), i ja se obraćam: "Dobar dan, ja sam došla zbog toga i toga..." "E, ja to ne radim, to je kod koleginice, sa one strane pulta", pa okreće glavu na tu stranu (a tamo nikog nema). Pa mi se onda zavodnički smejulji (tako ih uče HR-ovci da se umile) i reče: "Moraćete da sačekate 5 minuta da se koleginica vrati!". "Dobro, sačekaću!". Vrtim se ko usran golub, gade mi se inače ti tržni centri, jer ih doživljavam kao mesta za uludo i besmisleno trošenje vremena, a i sva ta sterilnost me ubija. Posle 5 minuta počela sam da ličim na beloglavog supa koji traži lešinu da je raskomada (već sam nabijena negativnim emocijama iz prethodne dve priče) i opet se obraćam uljudno dotičnoj: "Molim Vas, budite ljubazni da pozovete koleginicu i da Vam ona kaže kada će da dođe, da bih znala, jer neću da ne znam koliko još treba da čekam." Nakon poziva, reče mi da samo što nije stigla. Sad ta, što će da mi proda kartu, izlazi iz obližnjeg kafića (ko me jebe, kad sve vidim, jer imam oči na leđima), vuče se ko crkotina (i ja zlobno pomislim, ama, sapleti se na ove gajtane, pizda li ti materina). I saplela se. I još kao: "Svašta, ne znam šta mi bi." I prilazi onako profesionalno, uz taj jebeni lažni osmeh koji me izluđuje: "Izvinite, što ste čekali, sad ćemo da završimo." Tra-la-la, broj rezervacije, pružam novce. E sad, pa kako nemam sitno, pa je l' može ona da mi ostane dužna 10 dinara. Rekoh: "Žao mi je, ali ne može, sačekaću da rasitnite novac." I tako je ona otišla u obližnju menjačnicu, vratila mi kusur i ja sam izašla iz tog tajkunskog hrama sa konačno kupljenom ulaznicom.

Naravoučenije: Povezati napisano iz prve dve priče.

Opšti zaključak: Narod nam je frustriran, neotesan, nevaspitan, bezobrazan, bezobziran i izdrkava se na kome god može. Dok ne počistimo sopstvena dvorišta, neka se niko i ne usuđuje da pogleda u tuđe i da sebi priušti luksuz da bilo kome bilo šta kaže. Ovakvi kakvi smo, nema nama nikakvog suštinskog boljitka, niti napretka, jer smo gola govna. Jebala ih i država, i himna, i zastava, i grb, i četiri slova S. Mogla sam da se rodim i u nekoj drugoj zemlji, ali, eto, na nesreću (ili sreću) nisam. Čim se ukaže prilika, odlazim na drugu planetu.