Saturday, 20 November 2010

Anđeo čuvar

Sećanje na S. J. 


Zovem se ili sam se zvao S. Umro sam pre 8,5 godina. Moja majka još uvek ne veruje da sam mrtav i često doziva moje ime i u snu i na javi. Moj otac me retko spominje, ali ne prestaje da misli na mene. Moja mlađa sestra me se i ne seća. Bila je malecna kada sam prestao da dišem. Zna me samo po zajedničkim fotografijama, igračkama koje sam joj ostavio i iz priča koje drugi pričaju o meni.

Moja majka je bila i ostala mučenica pored moga oca. Ona je žarko želela samo jedno - da ima svoju porodicu, ali nije znala kako će se život surovo poigrati sa njenim željama. Nikada nije definisala svoju želju koja bi u sebi sadržala dodatno pitanje - kakvu porodicu ja želim i sa kim? Znam da me je volela najviše na svetu. I ja sam voleo nju. Ako sam ja morao da umrem da oni više ne bi bili zajedno, meni bi to bilo prihvatljivo saznanje, ali... moja mlađa sestra je rođena tako što je moja majka ostala trudna, jer nisu koristili zaštitu, a moj otac nije izvadio svoj ud na vreme. Da, tako je nastala moja sestrica T. Otac nikada nije želeo da se ona rodi, ali majka ni po koju cenu nije htela da odustane od nje i nije abortirala. Nakon moje smrti T. je postala jedino zbog čega vredi da oni i sami sebi ne oduzmu živote zbog mog odlaska. A sećam se kako sam umeo nekada da mrzim T. i kako sam pomislio da bih je udavio u kapi vode, kada je njenim rođenjem sva njihova pažnja bila preusmerena na nju. A danas mi je drago da je T. živa, a ja mrtav. Jer ja, u stvari, i nisam hteo da živim u tom životu koji mi je bio (pred)određen.

Znate, ja sam u stvari trebao ranije da se rodim. Ali, nije bilo tako. Ta inkarnacija mi nije bila namenjena. Još kada su se moji roditelji zabavljali, otac je paralelno održavao seksualne kontakte sa jednom ženom - koleginicom sa posla. Ta devojka je bila zaljubljena u njega do ušiju. Istina, ni on nije bio ravnodušan prema njoj. I mislim, ako to uopšte može da se poredi, da ju je voleo iskreno za razliku od ambivalentnih osećanja koje je gajio prema mojoj majci. Uloga moje majke se zvala - "rezervna klupa". Ali, to je bila ona priča, zabavljaju se dugo, treba da se uzmu, nije vreme za promene, za nove ljubavi... Sada kada sedim na oblačku i sviram harfu to mi sve izgleda smešno, sve te ljudske gluposti zbog kojih bivaju osuđeni na zajedništvo koje nikada nije smelo da se desi.

Devojka sa kojom je održavao seksualne odnose jednog dana sva radosna mu je rekla: "D., ja sam trudna, tako sam srećna što ćemo imati sina!" Tajac. To nije smelo da se desi. Ali, desilo se. Objašnjavao joj je kako on nju voli i kako će je uvek voleti,  i kako će u njegovom srcu ostati jedna i jedina, ali on je pred ženidbom, sada ne može da odustane. Uostalom to svi očekuju od njega. I rekao joj je: "Mislim da je najbolje da abortiraš. Ja ću platiti, nije problem." Nije problem? U čemu nije problem, pitam ja vas? Gotovo, to je bio kraj krajeva. Devojka nije bila spremna i nije želela da gaji sina sama i abortirala je. Rekla mu je: "Da Bog da ti se zatrlo i seme i pleme!" Reči su lek i otrov. Reči su dar i prokletstvo. Reči imaju snagu, imaju frekvenciju. Moj prokleti otac. Najsrećniji čovek na svetu kada sam se rodio, i najnesrećniji kada sam umro.

Ja sam bio teško bolestan. Bolest je došla iznenada posle mog 7-og rođendana. Ništa, ali ništa na ovom svetu nije moglo da me zaustavi da ne odem. Svoje zadnje mesece proveo sam u bolnici, sa majkom koja je bdela nadamnom i dan i noć. Iritirao me je taj njihov bolesni nagon da me održe u životu po svaku cenu. Ja sam bio pomiren sam sa sobom. Pokušali su sve, i tradicionalnu medicinu, i alternativnu, horde ljudi su se molile za moje ozdravljenje, ali... ne shvatate, ja sam već bio mrtav. Ja sam bio ubijen u stomaku žene koja je volela mog oca i koji je voleo nju. Onda me je prokletnik ponovo posejao u stomak moje majke koju nije voleo, a koja je volela njega. Da li je moguće da sam "izabrao" takve roditelje? Šta sam ja zgrešio? Ništa. Napravljen sam da bi me ubili, a onda rođen da bi umro od neizlečive bolesti. I ovde na nebu pričaju da su naše dečje duše posebne i da nas nema ove naše nesrećne roditelje ne bi imao ko da čuva. I ne samo roditelje. Ovde ima mnogo dece koja čuvaju celu planetu. Najneviniji uvek prvi odlaze, a onda za njima i najbolji. Tako vam je to, nema tu neke posebne mudrosti. Mi smo anđeli čuvari.


Na mom grobu piše:
S. J. je preminuo kao 7-godišnji dečak
Neutešni roditelji i sestra nikada ga neće zaboraviti

7 comments:

  1. Nešto najproduhovljenije što sam pročitala u poslednje vreme, tera te da se zamisliš nad životom. Tužna priča i nekako utešna, ipak on nije ni hteo da živi, a nije mu izgleda ni bilo namenjeno. Rastužila me pomisao da njegov otac nije išao za osećanjima, već razumom, pa iako je varao, ako je iskreno varao, nema razloga da ostane s onom koju ne voli. Jako, jako tužna priča i poučna ;( Jebi se, bre, rastužila si me. ;((

    ReplyDelete
  2. Hvala ti na komentaru. Znam da sam te rastužila. Oprosti, ali drugačije nije bilo. Ovaj anđeo je osoba-dete koje sam poznavala. I ja sam veoma tužna svaki put kada ga se setim.

    ReplyDelete
  3. Sad sam još tužnija, a uz to sam i pripita. Poznavala sam i ja jednog anđelka :( i isto tako tužna priča, htela da raskine a zakevila, pa se uzeli. I dete se razbolelo i umrlo. :(( Posle njega još troje i jedno sa downom :( NIkad neću razumeti neke ljude. ALi život je takav, nije svakom namenjeno ni da razume sve.

    ReplyDelete
  4. Baš sam se potresla. Koliko samo takvih anđelčića ima? Ostala sam u stvari bez teksta, razmišljaću i ćutatu.

    ReplyDelete
  5. Srce se stegne u grudima posle ovakvih postova.

    ReplyDelete
  6. Drage žene, hvala vam što ste pročitale priču i ostavile svoje komentare.

    ReplyDelete

Note: only a member of this blog may post a comment.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...