Procedura

Kada odeš u Dom Omladine, na Vikend dokumentarnog francuskog filma (ne pišem post iz Doma Omladine, jer nisu obezbedili vreće za spavanje :-))) i završi se prvi film, za kojim odma' (za 5-10 minuta) sledi drugi, tebi nekako pripadne iz sivih ćelijica da ostaneš u sali Amerikana (morao je da bude udvorički naziv, jer "oni" finansiraju renoviranje) i sačekaš početak sledećeg filma.

I kao lepo vaspitana osoba zamoliš osobu do sebe da ti pripazi na garderobu i odeš do onog čoveka što cepka karte i kažeš mu: "'Aj'te vi meni cepnite kartu pa da se vratim na mesto! Kaže ti on: "Ne može, morate da izađete napolje". Ja pomislim, daj bre čoveče, nemoj da zajebavaš i pitam: "A što da izađem(o)?" Kaže: "Takva je Procedura!"

Jebala te procedura, mislim se. Pa da, ko da sam došla u Dom Vojske, a ne u Dom Omladine, tipično komunističko drkanje. I kažem mu ja, a već sam kao svako pristojno žensko počela i da zvocam: "Dobro, kad je procedura. A sad lepo - i pokažem ispred sebe na 30-ak ljudi koji sede u sali od prethodne projekcije  - idite i recite svima da izađu napolje - pa da poštujemo proceduru." I kaže im on, sve pod parolom da moraju ljudi da izađu da se "sredi" sala.

Možeš misliti - da se sredi sala. Kad se to išta sređivalo u Domu omladine koji je uvek bio ko da je pala atomska bomba. Još uvek drže i kabinet u toaletu za baba-seru. Da, to je i ovde već-viđeno, a ne samo po beogradskim kafanama. Omladina mnogo pije pivo i piša, pa eto prilike za zaradu.

Naravno, svi izašli napolje i ćute. E, to je taj momenat koji mene dovodi do ludila. To što svi ćute i nikom ništa.

Nije prošlo 2 minuta, on će: "Sad možete ponovo da uđete!" Ja bih crkla da nisam ponovo progovorila, i pitam ga: "Pa dobro bre zašto smo mi izlazili napolje?" Kaže on: "Šta ću, procedura, sam sam, ne mogu da idem da cepkam karte i u sali i na vratima." Rekoh: "'Ajd' dobro cepni me, pa da uđem ponovo."