Milorad

Milorad Milojković je takoreći pobegao iz svog rodnog sela. Nije više nosio opanke na nogama, ali zato su mu ostali ugravirani u srcu. Borba u velikom gradu je uvek bila gladijatorska. To je bespoštedna borba na život i smrt. Te bitke neko je izvojevao, a neko nije. Milorad je dobio bitku, stekao je zvanje, stekao je ime i stekao je imanje. Ali izgubio je svoj identitet. I veliki gradovi udaraju žigove, jednako kao i mali ljudi. On je sada kao staro odelo, prepravljeno po meri druge osobe. On je sada po ukusu većine. Više nije bilo livada i pašnjaka po kojima su pasle koze Miloradovog oca, već je Milorad pasao gradsku travu koja nije bila ni tako zelena ni tako ukusna, već je bila uredno podšišana, i na njoj su uredno grickali "odabrani". Njegov pojavni oblik se promenio. Milorad se uvukao u siva odela i postao "čovek iza zavese". Odbacio je svoje seljačko odelo. Odrekao se svoje malograđanštine i prodao je za vrhunski gradski kič navodne ležernosti i priučene otmenosti. I konobari su ga već oslovljavali po imenu, a to je bilo Nešto.

Celo selo je odjednom postalo ponosno na mladog pravnika i budućeg advokata, kome se do juče izrugivalo. I umeli su da kažu: "Evo, dolazi nam novokomponovani Beogračić!" A onda je Milorad sve ređe posećivao svoje rodno selo. Nekoliko godina, ni pisma, ni telefonskog poziva. O njemu su samo mogli da pročitaju u novinama, jer nije bilo ni mesta ni događaja na kome on nije bio ili u kome nije učestvovao; bilo kao advokat, bilo kao naučeni gradski kicoš.

Milorad se u međuvremenu oženio gradskom devojkom iz dobre porodice, što njegovoj majci nije bilo ni malo po volji. Majka mu je govorila: "Gradske devojke su prevrtljive, sine moj. Uzmi ti neku našu snašu, čednu i rumenu, ta će u tebe ko u boga da gleda!" I Milorad je znao da majka mudro zbori, ali pravi uspon u karijeri mu je donelo poznanstvo sa Jeleninim ocem Aleksandrom, prekaljenim i namazanim advokatom.

I Jelena je već bila "stara" devojka, a Milorad je bio onaj koji će da grize - procenio je Aleksandar. Dete sa sela koje će da kopa i rukama i nogama da uspe, jer zna šta ga (ne) čeka, ako se vrati, tj. od čega je utekao. Aleksandar se sećao svih onih pripavnika kojima nije mogao da poveri ni 2 nacrtane ovce da čuvaju i koji nisu umeli da nađu ni pisarnicu u sudu, a ne da im da ovlašćenje da ga zastupaju u sporu sa klijentom. Jelena je završila Filološki fakultet - svetsku književnost, što i nije bila njena želja, već očeva, jer taj fakultet je bio dobar imidž za profitabilnu udaju. Sada kada Jelena više nije u godinama da bira, Aleksandar je znao da je Milorad, iako utešna nagrada za njegovu ćerku, prilika koja će njegovom detetu garantovati udoban život na koji je navikla.

Kakav je to spoj, ona visoka, aristokratskog držanja, tena belog kao sneg, suzdržanih pokreta, opasana bedemom hipokrizije; on, za čitavu širinu jedne prosečne šake niži od nje, vazda rumen ko jedra jabuka, neotesanih pokreta, tona glasa uvek za oktavu višeg od onog koji uho podnosi, bratski neposredan u komunikaciji.

Aleksandar je za mladence potpuno opremio trosoban stan po svom ukusu. Jeleni je to odgovaralo, jer tata ima stila, a Milorad se nije ni pitao. Uostalom, tek je "klesao" svoj populistički ukus. Stan je više ličio na muzej, u koje Milorad nije ni zalazio, osim kada je Jelena bespogovorno insistirala da je to neophodno za njegovu opštu kulturu i bolji rejting među prijateljima tj. poslovnim saradnicima. Sada je živeo u divnom zlatnom kavezu sa svojom ledenom kraljicom, tatinom princezom.

"Sada, deco moja, kada ste svili 'svoje' gnezdo, vreme je da mi podarite unuka!" - cedio je Aleksandar kroz usta, u kojima je pućkao lulu.

Milorad nije bio naročito zainteresovan za seks sa svojom ženom, jer ona je bila tako hladna, tako neosvojiva. "Da li svaki put kada hoću pičke da dobijem treba da je osvajam kao neosvojivi bedem?", pitao se u sebi. Oni nisu gazili po istim travnjacima. Ona je bila supruga g-dina advokata Milojkovića, veselo se kikotala u krugu svojih drugarica - u svom svetu, i nije morala da skakuće i šeni. Milorad je izigravao majmuna koji je sve trebao da zaradi i finansijski podrži. I njen spokoj, i njen lažni ponos, i njihov farsični brak.

"Milorade, dušo, ti znaš da je meni tako svejedno za tebe. Ja znam zbog čega si se ti 'udao' za mene. Ne znam samo kako uopšte i da napravimo dete, kad ne spavamo zajedno. Da sklopim oči dok si ti u meni i da zamišljam nekog drugog, recimo?!"

"Meni se srce ledi kada te takvu gledam, ponašaš se ko zadnja fuksa. Šta sam ja dobio brakom sa tobom?"

"Milorade, dobio si ono što si hteo. Možda ti se srce guši i ropće od mog ledenog daha, ali ti si sad Neko i Nešto. Nasledićeš razrađenu kancelariju mog oca. Sve ima svoju cenu. Ti imaš društveni status koji bi teško stekao bez ovog 'aranžmana' koji smo overili pred svedocima. Ti se ponosiš svojom obrazovanom suprugom i čvrsto je grliš i stežeš njene hladne, bele ruke pred svetom, a i ti i ja znamo da je sve to laž. U drugoj ruci ti si nosio i nosićeš svoj čobanski štap i to se neće promeniti. Što ne bi jednostavno nastavili da živimo svoje živote, lepo tebi, lepo meni?"

"Ali meni nije lepo. Imam sve, a nemam ništa. U stvari, prodao sam se jeftino, Jelena! Prodao sam sebe. Moj stari je dobro govorio da je bolje biti prvi u selu, iako nisam ni poslednji u gradu. Jebeš i slavu, i tebe, i mene, i nas koji nikada nismo ni postojali. Ja sam dobio mnoge bitke, ali izgubio sam rat sa sobom. Nisam pobedio sebe i svoje komplekse. Jebeš i ovaj Beograd i divno opremljen mauzolej u kome 'živimo', jebeš sve ovo..."

*   *   *

"Milorade, sine majčin, dođi majka da te ljubi. Možda si ti nas zaboravio, ali mi tebe nismo! Dobro ti nama došao natrag. Dug je bio put da se vratiš kući!"

"Da, majko, došao sam natrag i konačno sam našao svoj put. Visoku sam cenu majko platio. Ali iz mog srca nikada nisu iščilela polja nepokošenog klasja, ukus vrcanog meda i miris naše plodne zemlje. Žudeo sam majko da budem Neko i Nešto i kada sam sve to 'dobio', ja sam shvatio da sam Niko i Ništa."