Nema "sigurne kuće"

Videla sam je nekoliko puta u svom životu. Prvi put, kada smo moj bivši muž i ja bili u kućnoj poseti njemu i njoj. Tada su oni živeli pod istim krovom, ali još se nisu venčali. Ona je uglavnom patila od migrena i manjka samopouzdanja i samopoštovanja. On je bio tatin sinčić kome je tata obezbedio i krov nad glavom, i stvari, i posao, i sve. I umeo je da se "šali" pred drugima sa celim njenim bićem. Ona je ćutala. Kako ja nikad nisam ćutala, samo jednom sam joj rekla: "Nadam se da nećeš sa ovim kretenom i da sprcaš decu!" Međutim, život je surov i kada pobegneš iz svoje primarne sjebane porodice, ti u stvari često praviš istu takvu porodicu. Jer, od sebe ne možeš da pobegneš. Videli smo se nekoliko puta, gde sam se ja "divila" onome što ljudi obično prikazuju u svom domu, a to su stvari i fotografije sa putovanja. Mene ni te stvari, ni te fotografije nisu nikada interesovale, ali, o čemu drugom bi i pričali, kad zajednička interesovanja nisu ni postojala...

*   *   *

Nakon nekoliko godina sreli smo na šetalištu kod hotela Jugoslavija. Neko me je zvao po imenu i ja sam se okrenula, i iako dobro pamtim lica, za trenutak sam krenula da premotavam film. Onda sam se setila Nje. Bio je sunčan dan i ona je nosila naočare za sunce, a oko nje su bila njena dečica, i naravno, On. Skočila je na mene, izljubila me je, kao da smo ikada i bile neke prijateljice.

"Kako si?" - upitah je.

"Evo, vidiš, standardna priča, rodila sam decu, jedno za drugim, venčali smo se i to je to. A vi?"

"Mi nemamo decu!"

"Izvini, možda nisam trebala da te pitam."

"Ma, okay je, i moj brak je sranje, samo što ja nisam napravila decu, to je velika razlika!"

"Pa što si u braku?" - upita me ona.

"Dobro pitanje. Mislim da još uvek imam veliki strah od sebe, tj. plašim se da ću ostati sama. To je tako ironično, a oduvek sam sama u stvari." - odgovorih

"Hoćeš li da skineš naočare za sunce?" - upitah je

"Smeta mi sunce, osetljive su mi oči." - nevoljno mi odgovori

"I mene boli ono što sam videla i ono što vidim sada. Ti nisi dužna da trpiš njegovo nasilje."

"Nemam gde da odem. Znaš sve. Znaš iz kakve porodice potičem, znaš da mi je otac alkoholičar. Znaš da radim za bedne pare u Ministarstvu X."

"Sve znam i mnogo mi je žao zbog svega toga."

"Šta da radim, niko me nije terao da se udam za njega, ni decu da pravim."

"Stani, čekaj, nisi ti kriva. Ti i nisi imala nikakav izbor, ti si samo pobegla od jednog zla, nadajući se da ćeš time da promeniš svoj život. Ali, na žalost, nije bilo tako. Ne znam šta da ti kažem, zaista ne znam, mnogo mi je žao, ali nemam mogućnosti da ti pomognem ni na koji drugi način, osim razgovorom."

Onda je prišao On i počeo da se kurči i rekao joj nešto u fazonu da malo bolje pripazi na decu, a ne da non-stop priča i ne obraća pažnju na decu. Ona se savila ka jednom detetu, naočare su skliznule i ispod njenog oka je bljesnula ljubičasta šljiva. Ja sam ga gledala netremice pogledom koji ubija, on je počeo da sklanja pogled u stranu, ja sam ga uhvatila za bradu i rekla mu: "U oči me gledaj!"

"Nisam je ja udario, samo mi je odletela ruka, a i koža joj je osetljiva, čim je pipnem izlaze joj modrice!"

"Đubre smrdljivo, takve kao što si ti treba ubiti. Ti ne zaslužuješ da živiš!" - rekla sam mu

"Ko si bre ti, pička ti materina, da se mešaš!"

"A ko si ti, mamu ti jebem da maltretiraš ženu. I na deci se verovatno već izdrkavaš. Šta je, šta misliš, pružio si joj krov nad glavom, pa misliš da je ona tvoje vlasništvo i da ti raspolažeš sa njenim životom!"

"E, bre, možeš ti to da pričaš nekom drugom. Nemoj ti meni da sereš kako ću ja da se ponašam u mom braku."

"Serem ti se usta, da bi takvi kao što si ti imali šta da jedu!"

"Ni ti nisi ništa bolja, i tebi treba tresnuti dangu, da se malo smiriš, kučko jedna!"

"'Ajde siledžijo, navali, imaš svedoke, da vidim kolika su ti muda sada!"

Ćutanje. Muk. Tišina.

"E, stvarno smo preterali, nije sve tako crno. To je bio samo jedan šamar. Ne mogu ni ja da slušam njeno zvocanje." - reče on

*   *   *

Posle prvog šamara, sledi drugi i svaki sledeći i još više od šamara. Šamar je nasilje. Pretnje su nasilje. Uvredljive reči su nasilje. Bežite od nasilnika, dok imate vremena. Ne postoje sigurne kuće koje će vas zaštiti od nasilnika. Nasilnike treba izopštiti iz društvene zajednice, a ne žene i decu, žrtve nasilja. Statistika kaže da se 80% žena "vraća" nasilniku i to samo zato što nemaju gde da odu. Zato što nemaju svoj stan, zato što nemaju svoj posao i samim tim ekonomsku nezavisnost. Drugo, u Srbiji u XXI veku i dalje važi krilatica da žena treba nešto i da pretrpi u braku. E, pa nije tako. Niko, ali niko nije vredan toga! Zato gledajte za koga se udajete i sa kim pravite decu. Ja nemam svoju decu i možda ih nikada neću ni imati. U teoriji, prvog prolaznika možeš da uhvatiš za gušu i da ga privedeš na seks, ali decu ne možeš da praviš sa bilo kim, samo zato što ti kuca biološki časovnik i što postaje opšteprihvaćeno da treba imati po svaku cenu svoje dete, makar i bez muškarca. Dete nosi gene oba roditelja i treba se na vreme pitati, šta ako "povuče" više od oca, a taj otac tebi recimo nije po ukusu ili čak i ne znaš ko je, a onda gledaš tog Nekog u svom (tj. zajedničkom) detetu. Zadovoljila si formu, udovoljila si diktatu društvene zajednice, ali to društvo te ni u čemu neće podržati. Kad nastanu problemi, njih ćeš da rešavaš sama, a to nije ni malo jednostavno. Ovo nije društvo koje podržava samohrane majke i samohrane roditelje uopšte uzev. Jedna nesreća rađa drugu. Bežanja nema. Misli, dok imaš vremena.