Vrpca

Bio sam mali, pa se ne sećam svega. Zato vam deo priče i pričam posredno. To sve iz usta roditelja, baba, deda, familije. Moj prvi rođendan. Na sred dnevne sobe veliki zlatni paket obmotan svilenom crvenom mašnom. Paket odmotava moja majka. Tj. redom izlazi paket iz paketa. I stigla je do ne-znam-ti-ni-ja-kog paketa, kad iz njega iskoči čudo na federu - pajac iz kutije. Kažu da sam počeo da vrištim ko nezdrav i da sam se usr'o ko grlica. Ako mi ne pamtimo, naše čulo mirisa pamti. Ostao mi je urezan u sećanju miris bebeće kake. Stvarno, roditelji su čudne životinjke. Šta im sve neće pasti na pamet da jednoj bebi može da se dopadne.

Kako su se rođendani nizali tako su i pokloni bivali sve složenije upakovani. Jer, i to je bilo prilagođeno mom uzrastu, da se snađem, da pokažem da (li) imam ono što nazivaju bazičnom logikom ili je ona negde pomerena. Uglavnom, ono čega se sećam je da su iz godine u godinu ti pokloni bili spolja posmatrano sve šareniji, sa sve više upetljanih traka koje sam odmotavao i odmotavao. I tamo negde oko polaska u osnovnu školu pitam mamu i tatu: "A što vi meni kupujete svake godine isti poklon?" Majka odgovara: "Sine, nije isti, svake godine je drugačiji!" "Pa svaki put je isti unutra." Nakon toga što sam rekao - ćutanje. Meni tada ništa nije bilo jasno. Zašto su ćutali? Zašto ništa nisu rekli na to što sam primetio?

Da skratim priču, na trećoj godini fakulteta sam upoznao Veru i posle nekoliko godina zabavljanja nas dvoje se dogovorimo da se venčamo. Čitava frka, pravimo venčanje, klasičan balkanski zaplet, nakrkali se roditelji, uža i šira familija, i svi nekako (em)patetično stoje iza naših leđa, a mi pred matičarem. Ne znaš da li je venčanje ili je sahrana. Na društveno važnim skupovima ljudi su obično samrtno ozbiljni, čak i kada to nema smisla. Čim sam video sve te ljude sa svim tim fino upakovanim i obmotanim poklonima, pripala mi je muka. I najedared, preda mnom se sama od sebe raspakuje velika crna kutija obmotana sa hiljadu lepljivih vrpci. Vrpce se stežu oko moga vrata, ja se gušim. Kad vidim, iz kutije izlazi moja pajac iz kutije majka, kezi mi se istim onim dugačkim, doduše račvastim, jezikom, sa smešnom kapom na glavi. Već ozbiljno se boreći za svaki udisaj, uspevam šakama da zgrabim pupčanu vrpcu, obmotanu oko mog poplavelog vrata - i da je presečem. To je bio trenutak kada sam se setio da je miris bebeće kake jedino važan za Verin i moj - naš zajednički život.

Cat's Eyes - Face in the Crowd