Omnia

© Fulvio Martini

Dragi moj, prekasno je za (p)lutanja

Po obzirnoj opskurnosti reči,

Jer sam prizor na javi ovekoveči

Vrlinu i hrabrost duše pu(š)tanja.

Što iskazati ti mogu, ti već znaš,

Al' sa nemanima i alama se vijaš

I poslednji deo do celine probijaš,

Dok (sa) nestvarnim stvarima robijaš.

Teški su lanci oko vrata, olovni tegovi;

Navike stvaraju, teško ih prihvataš;

One te gone, odbijaju, to shvataš; 

Iz daleka pozdravljaju čarobni bregovi.