Ovde je bila priča Podstanar. Onda je moja priča nastala kao odgovor, tj. kao ugao gledanja lika iz priče o kome je priča. U komentarima kolege blogera thevodkanockers je bila raw verzija moje "reakcije", a ovde je - konačna verzija ili jedna od mogućih.
Godinama sam živeo kao podstanar u jednoj kući. Mogao sam da biram da li da iznajmim sobu ili garažu u polusuterenu. Opredelio sam se za ovo drugo. Taj prostor je bio ni ispod, ni iznad zemlje.
Moje bitisanje je bilo hibernacijskog karaktera. Predugo sam ćutao glasnije od tišine zidova kojima sam se opasao. Onda je to preraslo u bučno zapomaganje. Ne znam kako sam izgledao tim ljudima kod kojih sam živeo. Verovatno uvrnuto. Nisu me dirali. Nisu me ništa pitali. Nisu u stvari ni marili za mene. Vremenom sam i ja prestao da marim za sebe. Vegetirao sam i precrtavao dane na kalendaru, čekajući kraj svog mraka.
Nikada se nisam zapitao otkud mi sva ta praznina i ideja da bilo kakva promena dolazi spolja, a ne iznutra. Otišao sam sa ovog sveta, a to pitanje je ostalo da lebdi između sna i jave.
Bio sam podstanar u svojoj glavi koji nije uspeo da pronađe vezu između svog srca i svog uma.
Moje bitisanje je bilo hibernacijskog karaktera. Predugo sam ćutao glasnije od tišine zidova kojima sam se opasao. Onda je to preraslo u bučno zapomaganje. Ne znam kako sam izgledao tim ljudima kod kojih sam živeo. Verovatno uvrnuto. Nisu me dirali. Nisu me ništa pitali. Nisu u stvari ni marili za mene. Vremenom sam i ja prestao da marim za sebe. Vegetirao sam i precrtavao dane na kalendaru, čekajući kraj svog mraka.
Nikada se nisam zapitao otkud mi sva ta praznina i ideja da bilo kakva promena dolazi spolja, a ne iznutra. Otišao sam sa ovog sveta, a to pitanje je ostalo da lebdi između sna i jave.
Bio sam podstanar u svojoj glavi koji nije uspeo da pronađe vezu između svog srca i svog uma.
Podstanar
ReplyDeleteRazgovaraju dva Anđela.
“Koliko ćeš dugo biti uz njega?”
“Do kraja ovog života, a za sledeći ćemo videti. Ako me izabere. Uvek ima pravo sopstvenog izbora.”
“Pa zar ne vidiš da te ne vidi? Toliko je zaokupljen svojom patnjom da ne želi da se pomeri iz ove garaže.”
“Nema veze.”
“Ne mogu da shvatim. Osećam tvoj ogromni bol. Zašto se toliko mučiš? Isisaće svu tvoju ljubav”
“Ne brini. Ljubav je beskonačna, ogromna, svuda je oko nas, i u nama prvenstveno. Izabrao me je davno, a onda je izgubio veru u sebe, mene, u Boga. Ja imam dovoljno ljubavi za oboje.”
“Ali... zar poenta nije voleti sebe. Pa čini mi se da ni ti ne voliš sebe dovoljno. A Anđeo si.”
“Ah, dragi Anđele. Tebi je ovo prvi zadatak kao Anđela. Naučićeš i ti svoje lekcije. Zaboravljaš da ljubavi ima u tebi dovoljno i za druge i za sebe. Ljudi moraju naučiti da vole sebe da bi mogli voleti druge. Osnovni problem je što im je sumnja jača od vere. Lakše im je da vrište i prenemažu se kao deca, očekujući da će im život osmišljavati neko drugi umesto njih. A to ne može.”
“Shvatam ja to, ali on je prilično tvrdoglav, i koliko vidim neće ništa učiniti, radije će umreti u ovom podrumu, sam, bez ostalih ljudi. Pa da bar odabere nekog koga će voleti, bilo bi mu lakše, umesto da se svađa sa sobom”
“Eh, dragi moj, moraš i ti imati više vere. Jedino tako možeš pomoći drugome. Hajde da pokušamo zajedno.”
Anđeli priđoše čoveku koji je besomučno urlao po zatvorenom prostoru nemarno uređene garaže.
“Stavi mu ruke na njegovo srce, i pokušaj da ga voliš baš takvog kakav jeste, videćeš šta će se dogoditi”
Mlađi Anđeo se blisko približi od bola izmučenom čoveku, koga je bes, besmisao i nemoć totalno savladala, i stavi mu ruku na srce. Čovek se umiri, pogleda oko sebe, zagleda se u neku tačku na zidu, suzdržavajući se da ne zaplače. I drugi Anđeo priđe i položi svoje ruke na ruku mlađeg Anđela, koji zaplaka.
“Dragi moj Anđele, osećaš li kako se tvoje srce puni ljubavlju, osećaš li koliko je velika, bezgranična. Sad i ti možeš voleti ljude bez bojazni da ne budeš povređen, bez bojazni da patnja ne obuzme tvoju dušu, bez straha od bilo kakvog poraza. Usmeri svoju ljubav prema ovom jadnom čoveku i videćeš za početak malu promenu njegovog ega, opustiće ga, oslobodiće se stega, bar za kratko. Ostalo je na njemu. Mi smo tu da pomognemo ljudima da počnu verovati u sebe. Onda će već samo morati da se pokrenu. Veruj u ovo što ti govorim.”
Mlađi Anđeo plakajući još uvek, zagrli nežno čoveka. Skrhan od bola čovek sede na ivicu kreveta i zaplaka kao malo dete, oslobađajući nesnosni bol zakovan za sopstveno srce...
@SFINGA
ReplyDeleteDivno napisano. Veoma mi se dopada. Ovakve priče nam svima trebaju - ovakve poruke. :)
A sad, ta-na-na, pitanjce: "Hoćeš li i ti da objaviš na svom blogu ovaj komentar kao post?" :)
Nema potreba za tim. Ovo nije moja afirmacija, već samo komentar na vaše diskusije na "temu"... Odgovor ili poruka, kako primećuješ, da može i drugačija priča biti, da se može gledati iz drugačijeg ugla. Tačnije, da za sve u životu postoji rešenje, samo je pitanje izbora i vizure sa koje sagledavamo stvari. One se mogu promeniti i u životu i u priči. Vreme dešavanja nije od nekog značaja. Ono je uvek zatvoreni krug....
ReplyDeletePozdrav
@SFINGA
ReplyDeleteKako god ti želiš. :) Meni je u veoma lepo što se "reakcija" širi i što svako iz svoje vizure daje neki svoj doprinos. Ne bih brkala potrebu za neafirmacijom sa vrednošću ovoga što si napisala. Ali, poštujem. Krug je možda zatvoren, ali se sastoji iz bezbroj tačkica, a svako od nas je po ta jedna tačkica. Neko možda i tangenta. ;)
Cmokić
Draga moja,
ReplyDeletenemanje potrebe za afirmacijom nikako ne mora da znači da je imanje potrebe za neafirmacijom. Kada bi vrednost svakog gesta ili reči upućene u verbalnoj komunikaciji merili vrednosnim pojmom afirmacije, onda bi se ugušili u sopstvenoj sujeti i iluziji veličine. I onda bi se zakopali u neki podrum nepodnošljive potrebe za pročišćenjem, postali podstanari u našoj duši, sve dok ne bi shvatili da spontanost ima više udela u našem razvoju od publikovanja naših prosutih mudrolija...Eh?!
Cmokić i tebi
Koliko ljudi živi kao podstanar u sopstvenoj egzistenciji, a koliko u iznajmljenom prostoru... Ovih prvih je neuporedivo više.
ReplyDeleteA najteže od svega je iščekivanje kraja i puštanje da dani odu uludo, pri čemu se smisao traži u okruženju, a ne u sopstvenom opredeljenju (a načini za to su mnogobrojni: od pukog vegetiranja do traćenja vremena uz TV ili internet).
Sviđa mi se kako je nastala tvoja priča. I Sfingina. (Prihvatam igru ;))
@SFINGA
ReplyDeleteNaravno, slažem se sa tobom u svemu što si napisala. Nemam šta da dodam, osim da moja polazna ideja publikovanja nije ništa drugo do ideja za "širenjem". Da pročitaju i drugi koje će to zaintrigirati. U toplini doma, u ličnoj komunikaciji, druženju, reči su samo propratni elementi onoga što "emitujemo" svojom spontanošću kroz neverbalno. Ovde, pak, postoji ograničenje, koristimo se samo rečima, bez gledanja u oči. Odosmo daleko, ihaj. :*
@Бранислава
ReplyDeleteDrago mi je Brano i hvala ti.
Pa, gde si ti, jedna od mojih inspiracija?
Radosno iščekujem tvoju priču. :)
P. S. Koliko vas još ima, koliko vas još ima... ;)
Eto vidiš šta znači SPONTANOST...hehehehe
ReplyDeleteRadost isčekivanja...hehehe
Pa da čujemo i Braninu priču...
Ringišpil se pokrenuo....
Stanar - napisala Branislava
ReplyDeleteJa sam mislila da će Branislava da se igra ovde zajedno sa nama. A ona otišla svojoj kući. Danas su takva vremena. Svako se igra u svom dvorištu. Izvinite na sponatanosti. Šta ću, takva sam....
ReplyDeletepozdrav
@SFINGA
ReplyDeleteIgrala se sa nama, pa otišla kući, pa mi malo otišle kod nje, i tako... :)
Draga Sfinga, žao mi ako nisam razumela pravila igre.
ReplyDeleteKako sam objavila tekst, morala sam da se udaljim od računara, pa nisam stigla ovde da objavim isti, ili bar da stavim link ka njemu. Vidim da je Zverka to uradila, pa se neću ponavljati.
Najvažniji razlog zbog kog sam nastavak komentara objavila kod sebe na blogu je što na taj način mogu, eventualno, da skrenem pažnju svojim čitaocima i prolaznicima, na Zverkinu priču (i blog), odakle ti isti ljudi mogu biti odvedeni na blog koji je nju pokrenuo...
Kada sam prethodnih par puta davala odgovore na ovakve lančane tekstove, nije se postavljalo pitanje gde će se objavljivati, tj. svako je na svom blogu objavio nastavak ili verziju teksta, ukoliko bi smatrao da se uklapa u celu priču.
Inače, blog ne posmatram baš kao svoje dvorište, već više kao jednu ulicu kroz koju svako može da prođe i zadrži se, ako želi, nešto doda, prokomentariše, skrene pažnju. Tačnije, svi blogovi su delovi jednog velikog sela, u kome smo povezani (naravno, prema interesovanju).
Eto, još jednom, žao mi je ako sam pogrešila.
A spontanost i iskrenost su uvek poželjne :)
@Бранислава
ReplyDeleteNe postoje pravila igre. Svako od nas je uradio šta je osetio i valjda baš zbog toga sve to i treba ili već ima svoju draž.
Oko ovog dela priče se slažem. Jednostavno je za objasniti, kao što si i napisala. :) Pravimo jedan kružić.
Jeste, naši blogovi su mikro priče koje se igraju u nekom malo većem selu. :)
Postoji i praktičan aspekt. Za razliku od postova, komentari se ne indeksiraju , a ko zna, tamo jednog dana, kada neko ukuca u pretraživač reč "podstanar", gde to sve može da ga odvede, pa možda čak i rodi neku novu ideju i stvori neke nove uvide, bude neki pokretač, itd. :)
I za kraj, ja mislim da nisi ni u čemu pogrešila i izuzetno mi je drago što si osetila iznutra tu želju da i ti pišeš na ovu temu. :)
A, mislim i da će SFINGA da se složi sa mnom. :)
Jooooj, drage moje,
ReplyDeletemoramo se izboriti za malo duha u ovim prostorima i ovim vremenima. Ja sam se godinama borila protiv boljke koja se zove preterana odgovornost prema svakom i svačemu...hehehe... čak sam i homeopatiju za to pila. Naravno, nisam postala neodgovorna, daleko od toga, ali unosim malo duhovitosti u kometare zbog razmišljanja koje su više opšte prirode, nego lične. Žao mi je što ste obe ovo protumačile lično. Igra reči može, doduše da zavara i veoma pažljivog čitača, kakve ste nesumnjivo obe. Pa sad...šta je tu je.... Moraću ubuduće da se preciznije izražavam.
Pravila ne postoje, kao što je Zverka naglasila, jer igra je slobodna asocijacija neobuzdanosti. Iako postoje igre sa pravilima. Kod pisanja ta pravila ne moraju biti striktna, i svako ih može tumačiti prema slobodnom nahođenju. Biti u gostima podrazumeva ipak malo obzirnosti i prema domaćinu i prema ostalima, ali čini mi se da smo svi, ovde danas prisutni, nadrasli češkanja po svrbovitim mestima naše unutrašnjosti, pa moji kometari ne bi trebalo da vas golicaju. A još manje da traže opravdanja i pojašnjenja, što sam i sama zbog ovih reakcija morala da uradim...
Moje dame, pronađimo u svemu ovom nešto lepše, duhovitije i životnije. Uostalom, ovaj Zverkin blog obiluje duhovitošću. Suvoparnost mu nije ni crta, ni namera. Spontano je izronila igra pričama na istu temu, i ta vrsta komentara je unela, po meni, jedan kvalitet više. Otuda i moje interesovanje ima veću motivaciju...
I na kraju, šta da vam poželim... Od srca ono što same budete poželele...
@SFINGA
ReplyDeleteOpsa-sa-tra-la-la. Kažem ti, babe, pre ili posle uvek nastane neko saplitanje kada se ograničimo rečima. Ah, te reči, tako su već izlizane, ccccccc. Učinilo mi se, a mogu i debelo da grešim, da je krenula tenzija i jednostavno sam reagovala u komentaru pre ovog.
Kada ga izrodim da je mi budeličan svaki komentar (a da nema uticaja ništa na mene, do sada proživljeno, doživljeno, pročitano, prihvaćeno, odbačeno), ih, znaću da sam nešto postigla sa sobom. Ali, da mi ne izlipše taj magarac. :))
Češemo se, češemo, ali je najvažnije što se češemo zajedno. I baš mi sada prođe slika majmuna koji se međusobno trebe. Sviđa mi se inače ta slika.
Zahvaljujem se na tvojim opservacijama koji se tiču moje duhovitosti. Jer, sve je ovo igra. A 'beš igru sa pravilima. ;)
Kakav kraj, ženo draga, ne opraštamo se, ne idemo nikuda. Ali, za noćaske je dovoljno. Lepo spavaj i lepo sanjaj. :*