Poenta je samo u jednom - oni kradu vaše vreme. Oni kradu vaš život.
A istina je da npr. ja mogu da napišem da se zovem Svetlana Petrović, a ne zovem se tako, i da otipkam sve navodne podatke koje bih stavila da budu dostupni, a što u stvari nema blage veze sa mozgom. Time sam "lupila pečat" na identitet i "verodostojna" sam, i to je sjajno, jer je to u stvari vrhunska manipulacija od strane korisnika. I sad zamislimo milione takvih korisnika. To je tek sjajno. E, iz tog ugla gledanja mislim da je savršeno podjebati društvene mreže. Jer, nema potrebe da ste anonimni, pored tolike kombinacije imena i prezimena.
E, sad, još nešto o anonimnosti. Hakeri dobro znaju da prikriju tragove, ali obični korisnici ne znaju. Tako da zapravo sve što smo ikada igde ukucali u nekom internet pretraživaču je naša statistika koja se pohranjuje negde. Zapamtite jedno, samo ljudi koji su debelo psihički pomereni nemaju doslednu statistiku u ponašanju ili oni koji su svesni da mogu da podjebavaju sa tom statistikom. Većina ljudi je dosledna u svom ponašanju, navikama, itd., te time stvara osnovu za pravljenje statističke slike pojedinca, grupe, nacije, itd. Mene zanima koliko ima ljudi koji još uvek veruju da internet ima bilo kakve veze sa slobodom? Internet je u suštini smišljen da bi se uspostavila totalna kontrola nad ljudima i njihovim životima. Moćna alatka za postizanje potpune otuđenosti. O društvenim mrežama nemam naročito lepo mišljenje. One su antiteza svakog stvarnog života koji postaje jedini stvaran život mnogima.
Pogledajte današnju decu koja su se pretvorila u idiote koji se "druže" tako što "zajedno" sede i igraju neke kretenske online igrice. Pogledajte današnju decu koja u stvari ne umeju da se igraju, jer njihove igre su internet i mobilni telefoni. Gde su klikeri, mali fudbal, basket, žmurke, preskakanje lastiša, igranje školica? Deca izrastaju u totalne kretene, a malo je onih koji tom trendu ne podležu. Jer, i roditelji su im, u većini, isti takvi kreteni koji zapravo rade isto što i njihova deca, naravno, kada ih deca ne vide da to rade. Danas roditelji špijuniraju svoju decu tako što postavljaju špijunske programe na kompjutere da bi videli gde im deca "idu" online. Sve je to u osnovi igra "velikog brata". Svako svakog špijunira.
A što se tiče zarađivanja na internetu, to postoji samo iz razloga što su ljudi spremni da troše svoje vreme na gluposti i da kupuju nešto što im u životu ne treba, kao što uostalom čine i offline. Na internetu je sve stvar rejtinga. I to je u osnovi čista manipulacija. Jer kako se u stvari pravi rejting? Progutan je koncept koji je pre svega servirao Google. Internet vam je kao kockanje. Ulažite onoliko koliko ste spremni da izgubite, u svakom smislu. U osnovi svakog tržišta vladaju isključivo dva mehanizma: panika i pohlepa. I u rasponu ta dva se grade profit i gubici. I to je jedino pravilo igre. Nema 'leba bez motike. Prema tome, nema države i društva bez preduzetnika i stvaranja novih vrednosti. Ali, isto tako, i država je prevaziđen koncept, jer dok god manjina upravlja životima većine, tu nešto nije okay. Dok god ljudi zavise od države to nije okay.
Aktivizam inače znači pripadanje određenim ideološkim krugovima. Svaka ideologija je (na početku) zavodljiva i slatka, čak i ona za koju pojedinac samo misli da je lična tj. kao takvu je usvoji. Bilo koja ideologija je dogma i opijum za široke narodne mase. Većina ljudi je danas upala u zamku tzv. društvene angažovanosti. To je ono što se forsira i servira, kao pozitivno i društveno poželjno. I to je bullshitovanje najobičnije. To je sfera zaboravljanja sebe i prepuštanja tokovima koje ti kvazielita servira. Šta to znači biti stalno u nekoj akciji? To znači nemati vremena da zastaneš. Nemati vremena da misliš o bilo čemu. Nemati vremena da postavljaš sebi pitanja. Ubiti potrebu za preispitivanjem, a stvoriti želju (i naviku) za lažnim angažmanima. To znači nemati samosvest. To je samoizdaja. To znači biti stub podupirač shizofrenom otuđenom društvu.
Ja sam odavno prestala da brigam okoli takvih i mnogih drugih stvari na koje ne mogu baš mnogo da utičem.
ReplyDeleteTako da... muzika je zakon:)))))))
http://www.youtube.com/watch?v=C8QJmI_V3j4&feature=relmfu
uživaj:)
@Tajna
ReplyDeleteZahvaljujem ti se na muzici, lepo od tebe. Ali utičeš svojim stavom i ponašanjem.
Ako te članak ne zanima i ne čitaš ga, čemu onda komentar na ovom mestu?
P. S. Potrudi se da ne shvatiš pogrešno šta sam ti prethodno napisala i da te ne pogodi u ego. :)
Nema šanse da me pogodi. ne brigaj:)
ReplyDeleteotvorena sam za svaku vrstu kritike i prekora. i potpuno je razumljiva tvoja reakcija, jel si ti, ipak, odreagovala na ovu vest, a to nešto znači (čak i meni:)))
a... da znaš... nikad ne komentarišem ako ne pročitam! u to budu sigurna!
prosto... moj komentar je bio zapravo moj stav o tome... neka rade kako hoće... ja ću uvek naći načina da budem svoja:)))
@Tajna
ReplyDeleteDobro, onda smo se razumele. Vest je samo povod za ono što sam dalje napisala.
U redu, tvoje mišljenje, tvoj stav je zapravo tvoje opredeljenje i nije moje da se mešam u to.
Uživaj!
Здраво РЗ! :)
ReplyDeleteОсврнућу се само на овај први део: (не)анонимност.
Било би више него добро када би милиони корисника били бар мало манипулативни на друштвеним мрежама, и не давали комплетне податке... Али, на жалост, врло их је мало.
И наравно, зашто би се неко трудио да прикупи податке о корисницима са разних локација, када су ти корисници више него "паметни", па такве податке сами откривају на разним друштвеним мрежама, али и ван њих. И то иде у крајност, па осим имена и адресе, ту су и бројеви телефона, радно место, колеге, породица, омиљени филмови...
Мислим да је врло мали проценат људи свестан овога што си написала о отуђености, а и последица које ће имати управо та деца која нису ни упознала прави смисао речи "игра".
Надам се да ће они који прочитају овај пост бар размислити о томе шта ће убудуће од својих личних података уписати у своје профиле, али и о праћењу сопствених "образаца понашања".
Поздрав за тебе
@Mergrey
ReplyDeletePa zdravo i tebi! Baš si me obradovala svojom posetom i komentarom. :)
Čitaš mi misli. Zamisli koja bi sprdnja mogla da se napravi, kada bi ljudi to počeli da primenjuju - tj. tu uslovno rečeno manipulaciju. Gledam i na ovom Google+, ljudi ostavili brojeve mobilnih telefona. Dobro, 'ajd' sad, mobilni se lako promeni, ali ja ga ne bih ostavljala javno.
S te strane sam i ja vrlo glupa, ostavila sam svoju statistiku na Google profilu, interesovanja ova ona, filmovi, muzika... o svemu ostalom do sada napisanom, to je tek posebna priča...
Draga Mergrey, pribojavam se, gledajući (sad generalizujem) današnju decu u šta će oni da izrastu. Jer, oni će jednog dana da preuzmu "štafete" različitih društvenih uloga. Nešto debelo treba da nas prodrma, onako planetarno, to mislim.
Mislim da sve ovo oko anonimnosti i neanonimnosti se i dalje doživljava kao igrarija, i da su potpuno zamenjene teze o tome šta je uistinu anonimno, a šta nije.
I to, što je privatno postalo javno, a za imanje privatnosti se u krvi borilo.
Puno te pozdravljam. :)
P. S. Ja sam tvog blog ubacilia u penzionerski deo, ali znam da i penzioneri umeju naglo da postanu živahni. ;)
Na fejsu sam pod imenom jedne od svojih baka u devojačkoj varijanti, upravo iz želje da imam tek nekoliko prijatelja s kojima ću da četujem do mile volje. Žive mnogo daleko, fejs je najjeftinija komunikacija. Skrivajući tragove, stavila sam i fotku svog kućnog ljubimca. Da se razumemo - kasno sam se uključila, jedini razlog je veza sa onima koji su daleko a bliski su mi srcu. Međutim, našli su me neki drugi ljudi, i neka su - za sada nema onih koji me nerviraju i o kojima imam loše mišljenje.
ReplyDeleteNa tviter, sasvim sigurno, nikad neću da odem (vidim da su tviteraši po ceo dan na njemu - kao još jedan posao), a o gugl+ ne znam ništa, i na tome će i ostati.
Ovo što si napisala o deci i danonoćnom sedenju za kompom, potpuno je tačno, nažalost. Samo mogu da tugujem nad činjenicom da će zbog kompa mnogo knjiga ostati nepročitano, da će im mišići biti nerazvijeni, socijalne veštine nepoznate... I tu nema pomoći - kad su roditelji po ceo dan na poslu, praktično ništa ne mogu da kontrolišu.
Stvarno je ovo Veliki brat!
@Milja Lukic. Tu i tamo
ReplyDeleteTo za komunikaciju preko Face-a fakat ne kontam, s obzirom da možeš i preko Skype-a, Yahoo-a, G-maila. Čak ima i tih konferencijskih veza, itd. No, virtalna komunikacija jeste jedini vid kada komuciramo sa osobama koje žive mnooooogoooo daleko od nas i mi od njih. Na žalost.
Ma, sve ti je to isto sranje, drugo pakovanje. I taj Twitter. Mislim, ne treba mi nalog pa da vidim kako to izgleda. Drugo, ja sam na ovom Google+ prevashodno jer sam imala i javan profil, gde sam linkovala blogove. Lepo vidim da ničemu ne vrede te društvene mreže, osim da stvaraju jedan užasan privid stvarnosti.
Često rizikujem da zvučim kao totalni ludak, ali hoću da kažem da su ovo možda poslednji pozivi za buđenje, dok sve nije otišlo do kraja u tri lepe u međuljudskim odnosima.
A, deca, nije više lako ni biti dete, kada tehnologija glumi Drakulu, praktično od njihovog rođenja, a roditelji ili jedan od roditelja su preslabi da se odupru duhu vremena. Najvažniji resurs koji izmiče - vreme koje im je ovakav koncept života nametnuo, a to je da su "pokradeni" i da ga nemaju u stvari ni za šta.
Prvo, da se prijavim da ja držim svoj mobilni telefon javnim. Doduše, taj retko uključujem, pa je sad gotovo beskoristan. Ali, to je dosta sveža tendencija, pošto sve više ljudi koristi email i sl., pa uglavnom nemam potrebe da komuniciram s nepoznatim ljudima telefonom. Može se reći da mi je ostavljanje mobilnog telefona recidiv iz prethodne decenije, kad jeste bilo bitno imati mogućnost za komunikaciju s ljudima van neposrednog okruženja nezavisno od interneta.
ReplyDeleteE, sad. To jeste proizvod mog stava prema privatnosti. A stav prema privatnosti se mnogo razlikuje po društvenim šavovima. On se uglavnom svodi na neku vrstu racionalne ili iracionalne povredljivosti. Što je više stvarnih razloga ili tripovanja da ti razlozi postoje, to su ljudi osetljiviji na pitanja privatnosti. I obratno, što je manje stvarnih razloga ili tripovanja da ti razlozi ne postoje, to su ljudi manje osetljivi.
Što se tiče profilisanja ljudi od strane onlajn marketinških agencija -- kakve su Google i Facebook -- to se često mistifikuje. Njihov cilj nije da ulaze u našu privatnost privatnosti radi, već da uvale neki proizvod ili uslugu. Pritom, niko tu nikog ne tera da nešto kupi. Štaviše, svaka Google i Facebook reklama je neuporedivo manje intruzivna od ma kog bilborda; da ne govorim o trgovcima koji su do pre koju deceniju i kod nas lično uvodili mušterije u radnje. U tom smislu, ovo mu dođe napredak.
Ne osećam se da mi oni nešto kradu život, pošto sve ono što hoću da objavim, to i objavim. Za poslednjih petnaestak godina na internetu sam na reklame kliktao samo u jednom navratu i to kad mi je bilo relevantno da pronađem ponude za neke usluge.
ALI, svima onima koji žele privatnost -- do mere do koje se ona može ostvariti na internetu -- rado dajem savete (millosh@gmail.com). Poznavanje interneta u sitna crevca mi je posao.
Što se otuđenja tiče, tu postoji i druga strana. Samo zahvaljujući internetu sam stigao do tvog bloga i skontao da je vrlo zanimljiv iz više razloga. Eto, toliko, da mi je ovo prvi komentar posle jedno godinu-dve na nekom blogu; tj. na nekom ozbiljnijem tekstu.
Svet danas, upravo zahvaljujući internetu, manje je otuđen nego što je bio do pre koju deceniju. Glavni smisao otuđenosti je otuđenje od drugih ljudi i od društva. Komunikaciju kakvu imamo sad bilo je moguće ostvariti samo tako što bi ti napisala tekst u nekim novinama, a ja onda poslao u odeljak "pismo čitalaca" komentar na to što si napisala. Pa pod uslovom da mi redakcija objavi članak, uglavnom bismo završili komunikaciju na tom mom pismu.
Još je manja verovatnoća da bismo se videli negde uživo. Dinamika društvenog života s poslovima od 7 do 15 ili 9 do 17 je vrlo bedna i uglavnom se svodi na izlaske na već poznata mesta među već poznate ljude. A i da se sretnemo negde, ne bi ti pisalo na čelu da te zanimaju stvari koje zanimaju i mene.
Otuđenost od društva je bila još izraženija nego lična otuđenost. Tek je poslednjih nekoliko decenija počelo s jasnim artikulisanjem stavova, kakav je, između ostalog, i tvoj. Što se ide više u prošlost, to je nesrazmera između ličnih potreba i dominantnih društvenih stavova sve bizarnije veća.
Uzmimo, do 70-ih godina 20. veka žena u Francuskoj nije mogla da ima račun u banci. Iako uglavnom jeste bolje pikati fudbal po poljančetu nego igrati neku onlajn igru, uz taj fudbal je često išlo nasilje među decom. Bottom line je da je igranje onlajn igara bezbednije nego igranje fudbala na poljančetu -- naravno, ne zbog mogućih povreda u igri, već upravo zbog propratnog nasilja.
I politički sistemi postaju mekši. Ako imaš šta konstruktivno da doprineseš, uglavnom ćeš biti saslušana, a nešto će biti i urađeno od toga. Čak je tim povodom bolje i u Srbiji: koliko god da je vlast korumpirana, pre 2000. -- pa u nedogled u istoriju -- osim ako osoba nije bila pripadnik malog kruga vladajuće elite (i muško, uglavnom), ništa od njenih stavova nije bilo bitno.
Inače, kroz ceo tekst imaš dobru poentu (a imam ja i da dodam na to [1]): potrebno je biti samosvestan.
[1] http://www.youtube.com/watch?v=AFP-rsJsNzM
@Milos Rancic
ReplyDeleteDobrodošao u moju virtuelni brlog! Znam, videla sam i pre nego što sam napisala tekst da si okačio broj mobilnog, i videla sam da to i drugi ljudi rade. Okay, znači možemo da kažemo i da su to atavizmi prošlosti.
Kada si obrazložio svoj ugao gledanja o privatnosti, glavni sastojak koji ja tu vidim je zapravo potencijalna emocionalna reakcija, jer pričaš o povredljivosti.
Slažem se da bilo kom marketinškom uvaljivaču treba statistika radi prodaje bilo čega. Ali, isto tako akvizicija ličnih podataka uvek može da se iskoristi i u druge svrhe. Svaki profil je zapravo psihološki profil, pa sad, kako ga ko napravi.
Offsubject: pogledaj npr. ovog lika koji je navodno sam sjebao sve one ljude u Norveškoj. Pa njegov FB profil, pa, mož’ misliti, njegov Manifest na netu. Pa fotke, sve same manekenske i fotomontaže. Pa kada sam pročitala komentare na udarnu vest o masovnom ukokavanju, imala sam dominantan samo jedan utisak – ljudi su do te mere zapaljeni da su spremni da linčuju po sistemu prekog suda, a da pri tom pojma nemaju šta se stvarno dogodilo. Ja bih to sve nazvala – manipulacijom svesti.
Ti si odrastao i zreo čovek i ima smisla da ti odvajaš bitno od nebitnog, tj. da ne prodaješ svoje vreme na netu za badava, a i da ne kupuješ ono što ne kupuješ. Ali, pomisli koliko samo ima onih koji su maloletni ili nezreli, bez obzira na godine.
No, tu je tvoj mail i ja verujem da će se naći neko ko će ti se javiti sa pitanjima ulaženja u sitna crevca a pro po dometa privatnosti na netu. Naravno, tu su i brojne tvoje lokacije na tvom Google+ profilu za one koji žele da pogledaju čime se ti sve baviš.
Pa vidiš, u stvari, da otuđenost nije tolika kolika jeste, veliko je pitanje da li bih ja pisala sve što pišem ili ne bih. Odnosno, u kojoj meri. Pišem svakako, od kada znam za sebe, samo što se to pisanje pretočilo u javno pisanje u jednom trenutku.
Svakako da je veoma mala verovatnoća da bi se sudarili na ulici, negde u prolazu, a iako bi se sudarili, možda bi bilo samo ono „Izvinite!“ i svako bi nastavo tamo gde je pošao. I definitivno, ne bih uspela tako lako da pročitam šta ti piše na čelu, u milisekundi.
Sve što si naveo, nekadašnji modaliteti obraćanja putem nekog trećeg lica, sumanuto radno vreme, kretanje u istim kružoocima (iz navike i osećaja pripadnosti), itd. jesu faktori koji ne doprinose novim susretima sa ljudim koji imaju slične poglede na svet.
Međutim, otuđenost, bar kako je ja vidim je posledica, a ne uzrok svemu tome. I ono što mene tangira to je ta lična otuđenost u društvu koje je isto tako otuđeno. Tu nesrazmeru vidim da raste proporcionalno.
Možemo da kažemo nešto i o tome da žene nisu imale pravo glasa, kao istorijski primer. I da se onda uhvatimo feminizma kao pokreta za izjednačavanje polnih razlika i postizanje tzv. ravnopravnih odnosa. Međutim, pozadina te priče je ipak malo drugačija. Feminizam je u suštini od žene napravio još više „podeljenu ličnost“i u samoj ženi napravio još veći jaz, jer je dobro prodata nova društvena uloga koju žene treba da zamene za sve ono što je društvo reklo da su njihova prava. Problem je naime u tome što je konačni ishod feminizma lezbejstvo. No, to je sada već šira i dublja tema.
Naveo si igranje fudbala kao primer. Okay, tu uvek, kao i svudge, u svakoj grupi, mora da postoji neki mali ili malo veći drkadžija koji će da napravi neku pizdariju, da izazove sukob, ali ne bih generalizovala. Pravo nasilje i totalna zloupotreba je kada se igranje fudbala na poljančetu zameni za dres nekog kluba i kada dete počinje da se prodaje, tj. roditelji da ga prodaju za profesionalno bavljenje sportom. Jer, profesionalni sport je teško robovlasništvo. A svima nam je poznato da je profi igranje fudbala jedan od najlukrativnijih tzv. sportova, naravno za preprodavce igrača, a ne za same igrače.
nastavak...
Za doprinos društvu i "saslušavanje", ono što mogu da tvrdim je da je i dalje bolja pozicija biti muškarac koji ima šta da kaže, nego biti žena koja ima šta da kaže. Pričamo o nezavisnima, a ne o pripadnicima bilo koje grupe. No, to me ne opterećuje, niti tangira.
ReplyDeleteA biti tj. postati samosvestan je put koji se stalno prelazi, i tu se slažemo da to jeste poenta.
Hvala ti na ovako dobrom komentaru, jer mi je bilo zadovoljstvo da ga pročitam i da ti odgovorim. I hvala ti na Madnessima, dugo ih nisam slušala.
Što se privatnosti tiče, nije mi bila namera da kažem da je to isključivo emotivna kategorija. Postoje racionalni i iracionalni razlozi. Uzmimo, meni će se mnogo teže desiti da mi se nakači neka psihopatkinja nego tebi neki psihopata.
ReplyDeletePo pitanju privatnosti, vrlo retko razlikujem [sopstveno] privatno od javnog, a sve ono što razlikujem tiče se samo ljudi u okruženju, a ne mene lično. Upravo sve ono od čega mi se može napraviti psihološki profil i želim da mi se prikaže.
U pravu si kad kažeš da je najbolje internet tretirati kao javno mesto, bez privatnosti. Načelni savet je da ono što hoćeš da bude privatno -- a nisi sprmena da provodiš dosta vremena u vođenju računa o privatnosti -- ne treba da iznosiš na internet; uključujući i email. Međutim, u svakom slučaju je dobro imati nekog obrazovanja iz psihologije: psihološko profilisanje se može raditi i zaobilaznim metodama.
ALI, pitanje je ko hoće i zašto nekog da profiliše. To je solidno skup proces i to se može raditi samo pojedinačno, za osobe koje su po nečemu bitne, i to od strane većih komapnija i policije. To znači da bar jedno 90% ljudi nije uopšte na meti takvog profilisanja.
Što se maloletnih tiče, to je pitanje za njihove roditelje ili staratelje, odnosno opštije društveno pitanje. Po ovom poslednjem pitanju, kao što rekoh, iako je daleko od dobrog, živimo u najboljem vremenu do sad.
A po pitanju nezrelih punoletnih -- dok ne prave veće probleme, nisu moja briga.
Traganje za kompatabilnim ljudima, makar za ovakvu priču, nikad nije bio lak posao. Sad makar možeš da nađeš neke ljude na svom blogu. U prošlosti se to rešavalo uglavnom snižavanjem kriterija, tj. mirenjem sa sudbinom.
Kao svesno biće, otuđenost rešavaš tako što uspostavljaš kvalitetne kontakte i na njima radiš. To ujedno doprinosi boljim odnosima u društvu.
Feminizam nije koherentan društveni pogled. Ima ih različitih. Kod nas je feministički mainstream, zapravo, u vrlo pozitivnom obliku, za razliku od mainstreama na Zapadu. Znam dosta heteroseksualnih feministkinja; znam i neke muškarce. Inače, do sad najpoznatiji muškarac-feminista na kog sam naleteo je Patrick Stewart [1], kapetan Picard iz Zvezdanih staza.
Da, profesionalni sport je, da tako kažem, dno savremenog društva. A imao bih šta da dodam i o sportu uopšte; van rekreativnog i isključivo u cilju zdravijeg života.
Meni je, inače, vrlo drago da vidim žensku osobu sa razrađenim društvenim stavovima, koja stoji iza njih.
[1] http://en.wikipedia.org/wiki/Patrick_Stewart
U fejsu je štos što su upravo one osobe s kojima se dopisujem non-stop na toj mreži i tako je najlakše i najbrže da se izrazgovaramo. Razmenimo tu i tamo po koji mejl, ali fejs - on je non-stop uključen! Gledam ove s posla - svi sve o svima znaju. Nisam toliko radoznala da im virim u tanjir i ispod kreveta, a ne bih volela ni oni meni.
ReplyDeleteРЗ, ако нас то "нешто" не продрма, неће се пуно ствари променити, у позитивном смислу. Можда појединце и њихове породице које се суоче са тим да им је неко од најближих у проблемима због (не)анонимности, или у зависности од Интернета, али то је већ друга тема.
ReplyDeleteМорам да се осврнем и на ову причу о насиљу и поставим питање: Зар онлајн игре не садрже насилне елементе? Можда и много насилније од могуће туче "на пољанчету"... То што трагови тог насиља не могу да се виде на телу, не значи да не остављају трага на психи. Управо тим особама које би требало да буду самосвесне, а мислим на родитеље, више одговара управо ова опција, привидан мир и "непостојање" проблема.
У ствари, ово за пензију ме тренутно највише погађа :)) Пресекло ме чим сам видела синоћ ;) Тако да ћу сад морати да живнем, пошто ми се тај статус не допада, а и тешила сам се да сам на "продуженом одмору", а не у пензији ;)
Поздрављам те
@Milos Rancic
ReplyDeletePretpostavila sam da nisi ni hteo da pomeneš emotivnu kategoriju kao jedinu, ali nije jednostavno objediniti sve u komentaru, u asinhronoj razmeni misli i reči. Svakako, mnogo je veća šansa da se ženi nakači psihopata, ali nije isključeno ni obrnuto.
U smislu privatnosti, ja sam onog trenutka kada sam počela da pišem javno, rešila da svoju privatnost javno i prikažem. Naravno, ono o čemu vodim računa to su drugi ljudi, tj. kada pišem nešto što ima veze sa drugima, ne pišem njihova imena i prezimeno, pa bilo to napisano na neposredan način, u prvom licu ili u trećem licu, ili posredno kroz priče i neka dešavanja. Dakle, sve je autentično, osim onoga što je evidentno da je plod mašte i snova, i osim što, naravno, ne stoji moje ime i prezime.
Znaš Miloše sigurno za onu kinesku mudrost koja kaže nešto u stilu: “Ako nekome kažeš svoju tajnu, onda postaješ rob svoje tajne.” Prema tome, ono što ne želiš da bilo ko sazna, rajsferšlus na usta i kraj priče, bilo to online ili offline
Pitanje profilisanja ima smisla, jer za one koji npr. mogu da postanu zanimljivi bezbednosnim službama, svi podaci su pruženi kao na tacni. I naravno, to sve mnogo košta, kao što si i ti napisao, i svakako da većina ljudi predstavlja potpuno neinteresantnu kategoriju u tom smislu.
Bez obzira da li je neko maloletan ili pak punoletan, a malouman u svojim postupcima, to nije direktno tvoj i moj problem, u užem smislu stvari. A ako posmatramo širi aspekt, može biti da ima smisla i sve to. Jer, to je naše okruženje.
Slažem se, traganje za ljudima koji su na sličnoj talasnoj dužini je, da se bezobrazno slikovito izrazim je takvo da moraš da zavlačiš ruke u WC šolju, dok ne iskopaš nešto što vredi iz svega toga. Svakako, društvo koje mi vidimo može da nastane samo od dobrih pojedinaca. U tom smislu verujem u društvo, kao društvo pojedinaca, a ne društvo neartikulisane mase.
Da, na Zapadu je feminizam, da se tako izrazim, radikalniji i agresivniji. Dobra ti je ova za Patricka Stewarta. Baš sam sada pogledala link i izvor njegove izjave, gde kaže: "I am doing this for my Mother who earned 3 pounds10 shillings for working a forty hour week in a weaving shed". Nemam šta da kažem na ovakvu izjavu, osim aplauza.
I meni je drago da smo uspostavili ovako dobru razmenu misli i hvala ti na tome.
@Milja Lukic. Tu i tamo
ReplyDeleteDa, verujem da je tako, jer sam i od drugih ljudi čula da se ne "skidaju" sa FB-a, tj. da su online non-stop. To je bre kolektivno ludilo. Ljudi se do te mere bave životima drugih ljudi da je to totalno degutantno. Mislim, nije to ništa novo, to je samo preslika iz offline života. Samo su sada svi na gomili, pa brže mirođijaju jedni drugima. A o sadržajima takvih "razmena", nemam komentara.
@Mergrey
ReplyDeleteNe znam M. šta da ti kažem. Taj deo priče je kao sisanje lilihipa sa limunom unutra. Ljudi se sve češće poveravaju potpuno nepoznatima, jer nemaju sa kim da razgovaraju ili je to pak intimna impresija da nemaju sa kim. O zavisnosti, ojha, to je posebna tema o kojoj je već dosta napisano.
Što se nasilnih online igrica tiče, pretpostavljam da si ovo pitanje više usmerila ka Milošu, s obzirom da je Miloš izneo benefite tog ugla posmatranja.
Te igrice su mnogo zavodljive, bar ih ja tako doživljavam. Ja mogu iz ličnog iskustva da komentarišem samo to da sam igrala igrice na Commodore-u 64 kad sam imala nekih 10-12 godina i da su one bile prilično naivne. Jedina pucačina koja mi se onako baš dopala je bilo vijanje sa nekim svemirskim brodovima. Ali, kasnije, na PC-iju, imala sam prilike da vidim i neke "naprednije" igrice. Ne znam, ne uveseljava me pomisao da ljude maltretiram i/ili ubijam, čak ni u online varijanti.
Ma, to što se tiče penzije, znaš da sam se malo zezala, pošto i ti i još nekoliko ljudi je prestalo da piše na svojim blogovima, pa sam ja onda vas preselila u rubriku "Otišli u penziju", ali tu ste svi i dalje. Znaš kako, ništa ne ide na silu, pa i ti ćeš nešto pisati ako ti se piše. Ako ti se ne piše, sigurno nećeš sebe maltretirati da radiš nešto do čega ti nije stalo.
Puno te pozdravljam i navrati ponovo. :)
Kada bih prijateljima spomenuo činjenice koje si navela, vjerovatno bih bio dosadni zaglupljeni dječačić, koji se previše bavi sranjima koje nikog ne zanimaju. Imao sam priliku da na facebook profilu podijelim vijest o tome kako je pokretač WikiLeaksa izjavio o varkama na Facebook društvenoj mreži i sakupljanju informacija korisnika. Tu je bilo navedeno baš to kako se podaci pohranjuju bez obzira da li su kasnije obrisani, o fotografijama koje također se mogu iskoristiti za ono što vjerovatno niko od nas ne bi prihvatio. Iskreno, nikad nisam bio previše zaigran na takve konstatacije, ali sigurno ne bih sebi priuštio iz nekog nisamneznamkojegrazloga da postavljam svoje fotografije, budući da iz toga izlaze i silni lajkovi, komentari da li si ovakav ili onakav, brujanje i slično. Internet je zajednica stvorena vjerovatno da bi nas neki tamo posmatrali iz ko zna kojih (m)američkih razloga. Smatram da problem kod djece nije samo Internet, iako je možda zaokupio njihovu pažnju na jedan pogrešan način, smatram da mnogi drugi faktori utječu na to zašto djeca, na primjer, ne izdvoje vrijeme i nađu satisfakciju u čitanju nečeg, nego više vole da sa trinaest probaju alkohol i dobiju jedno takvo iskustvo, koje ih valjda čini superiornijima među ostalom djecom. U vremenu poremećenih vrijednosti ne možemo ništa bolje ni očekivati. Što se tiče govora o ljudskim pravima, to je već odavno samo prodaja magle, da ne govorim o nekakvim nevladinim udruženjima koji na sve strane uzimaju pare "u dobrotvorne svrhe" a onda to međusobom podijele oni koji vode takve akcije. Svaka ideologija ima onog koji negira(čitaj protivnika) i koji vrši afirmaciju, moje mišljenje je da sve ono što smo do sada gledali i slušali je bilo otvaranje puteva u propast. Treba nam neko novo vrijeme, neka nova snaga, ali i ona bi vjerovatno propala kada čovjek uvidi da ima pravo i kada mu onaj neki porok, moćniji od njega, udari u glavu :)
ReplyDelete@Autark
ReplyDeleteDobrodošao! Pretpostavljam da kada bi ljudima naširoko pričao, ili npr. ja to isto radila da se to već graniči sa elementima paranoje. Zato i ne pričam. Svako bira šta mu odgovara. Naravno, sve informacije koje su jednom pružene, arhivirane su i kraj priče. Inače, što se fotki tiče, baš iz toga razloga što ljudi uglavnom nemaju nikakav otklon šta stavljati na FB i sl. lokacije, odbijam da se fotografišem, jer umal' što se nisam onesvestila kada mi je nekoliko njih reklo da je postavilo zajedničke fotke na FB. Sa kojim pravom? Izvoli, pa postavljaj svoje. Moje ne. Ali, ne možeš ljude da sprečiš u tome. Možeš samo da eskiviraš fotografisanje. O komentarima povodom fotografija, lajkovannjima i sl., pa to je vrhunac idiotizma. Ne mogu deca da budu drugačija nego što je njihovo okruženje. I to smatram značajnim problemom, a napisala sam i zašto. Sada je net preuzeo taj uticaj, gde je domanantnu uloga nekada imala televizija. Naravno, i rekla bih, tj. nadovezala se na to što si ti napisao, a to je da se često pitam ima li uopšte više vrednosti? Do te mere je sve iskrivljeno, da je to vrlo zabrinjavajuće. O NVO, manje-više mislim da je to uglavnom gomila hohštaplera, špijuna i lobista, i uopšte se ne slažem sa njihovim postojanjem, niti sa njihovim finansiranjem iz budžeta. Npr. u Srbiji najveća NVO je Srpska pravoslavna crkva koja ne izdaje fiskalne ruačune i ne plaća poreze. Ali, zato država plaća doprinose za PIO za zemaljsku administraciju. Odlična ti je ova poslednja rečenica u komentaru. Sve si rekao.
Hvala ti na poseti.