Mladenčići ili 40 mučenika

Danas je prigodan datum da se osvrnemo na temu braka. Neki bi rekli i mraka. Neki bi rekli da sam sasvim subjektivna jer sam dupla "polovnjača", te samim tim isfrustrirana, zlobna i pakosna. Izraz "polovnjača" je smislio neki zlobnik, jer je etiketiranje nužnost plitkoumnih. A mi živimo u Srbiji. A vi shvatite to kako hoćete.

Šta je to brak? Kako do njega dolazi? Zašto do njega dolazi?

Brak je zajednica dve individue različitog pola (u nekim državama i istog), gde, dakle, dvoje (ili više njih) stupaju u konsenzualni društveni odnos stavljanjem svojih potpisa uz prisustvo 2 svedoka. Taj čin registracije koji ni po čemu nije svečan se odvija u opštini, a sve ređe, a po potrebi i na drugim mestima, kao što su kafane, parkovi, trgovi, dirižabli i sl. Crkveni brak je najčešće pomodarska kategorija, iako je nekada to bio jedini zvaničan brak, dok opština kao državni organ nije umešala prste.

Do stupanja u brak dolazi iz mnogobrojnih razloga i to zavisi od više faktora. Razlozi mogu biti: trudnoća; "zadnji voz"; "vreme vam je"; "dokle ćete više da se 'vučete' zajedno"; "48 sati svadba - a što je džabe i bogu je drago", "materijalni i/ili neki drugi interes" itd. Faktori koji utiču na odluku o stupanju u brak mogu biti praktične prirode - "lakše je u dvoje"; ali mogu biti i hormonskog tj. hemijskog karaktera, a što se tumači kao ljubav, ali to nije ljubav nego zaljubljenost tj. varka koju je priroda smislila, jer da nije tako niko ne bi ni pravio decu; te mogu biti uslovljeni pritiskom okoline - tj. dolaze od "dušebrižnika" koji misle za vas i za vaše "dobro".

Ja nisam ni za, ni protiv bračne zajednice. Ja sam na nivou statističke greške. Ali da se razumemo, brak je institucija, jer da tako nije ne bi ni postojali predbračni ugovori, što je vrlo popularna kategorija na Zapadu. Potpisivanjem istog, jedna strana se nečega uvek odriče, a druga na osnovu toga profitira, ali samo u slučaju razvoda, a možda i smrti. Tako definisani institut braka ima premisu da je razvod konačni cilj. Dakle, može da se protumači i kao dobra ili loša "trgovina".

Pre nekoliko godina sam u jednoj sveščici zabeležila svoja razmišljanja o klasifikaciji brakova, međutim, ja to što sam zapisala sada ne mogu da nađem. Da zanemarim sad memoriju kao nepotrebnu; razmišljanja se menjaju tokom vremena, jer smo stariji, jer su nam se "nakačila" neka životna iskustva, itd. :-)

Postoje brakovi koji se sklapaju iz ljubavi ili se tada tako misli tj. oseća kada se stupa u brak. Tu je polazno nerealna osnova till death tear us apart. Čija smrt? Čega smrt? Zašto bi dve osobe koje se vole uopšte stupale u brak? Šta se brakom dobija? Šta se brakom gubi? Ljubav se obično opisuje kao neko uzvišeno stanje. Ali ljubav je samo reč. Ona ne može da egzistira sama od sebe. Odnosno mi smo sa nekim u ljubavnom odnosu ili nismo. Ne ustaneš ti jednog jutra iz kreveta i kažeš sebi, e, sad ću nekoga da volim. A "zakačiću" se, jer mi je neko potreban. Voliš nekoga zbog toga što ta osoba jeste, a ne zbog toga što bi ti hteo/la da ta/j neko/a bude. To i dalje ne znači da ti sa tom osobom možeš da budeš u braku. Jer, čak iako nekoga voliš, možda ta osoba jednostavno nije kompatibilna sa tobom i vi jednostavno niste za zajednički život. Jer, zajednički život podrazumeva mnogo kompromisa. Podrazumeva obostrano odricanje od pojedinih navika (koje ni rođena majka ne bi trpela); prilagođavanje potpuno novim uslovima; postavljanje nekih novih zajedničkih "pravila"; međusobno uvažavanje i poštovanje; konstantni, svakodnevni napor, trud i rad u korist zajedništva i međusobnog odnosa. Velika ulaganja i neizvestan ishod (ekonomski rečeno). Zajednički život jeste racionalna odluka ili bi trebala da bude. Inače bi svako mogao sa svakim da živi, a "praksa" pokazuje da se to ne dešava. Znači postojanje ljubavnog odnosa između dve osobe može, ali i ne mora da rezultira brakom i zajedničkim životom. Jer, sve zavisi. Zavisi od očekivanja; (nerealnih) želja i mogućnosti; primarne porodice iz koje jedinka potiče i relacija u njoj; psihičke i emotivne zrelosti pojedinca, itd.

Brak često ume da "pojede" ljubav ili se tako misli. To je opet zato što se za ljubav vezuju najčešće isključivo romantične ideje, idealno slaganje i sl. A na ovom svetu nema ničeg idealnog i nikog idealnog. Dakle, brak jeste ugovor. A ugovor nosi određena prava i obaveze. Ali to treba shvatiti krajnje fleksibilno, ali pri tom vrlo odgovorno. Moje mišljenje je da je neophodno napustiti patrijarhalni model, što treba da se reflektuje na promeni u vaspitanju sinova i ćerki. Dakle, majke koje imaju mušku decu moraju tu mušku decu da vaspitavaju tako da oni tokom života shvate da ne treba da traže novu mamu i kućnu pomoćnicu, već ravnopravnog partnera. Ženska deca treba pak da budu vaspitavana da ne treba da se uče tokom života bespomoćnosti i pasivnoj ulozi. Ja više ne mogu da slušam pitanja koja žene upućuju jedna drugoj: "Da li ti on pomaže u kući?" To je za mene prevaziđena kategorija. Kao i bilo kakva stroga podela na muške i ženske poslove i neko nebulozno pridržavanje modela koji su bili aktuelni pre 100 godina. Dakle, žena koja je dobra domaćica u kući, tj. dobra kuvarica pre svega, ali i kućna pomoćnica, dobra kurva u krevetu i dama par exellence na ulici je jedna odvratna tipizacija najpoželjnije žene na svetu. Ali ako samo jedno od ova tri (ne) funkcioniše, onda? Imamo zarozanu domaćicu na koju se nikome ne diže; imamo super jebačicu koja je dobra samo za provod; i konačno damu koja nije ni za šta, osim za deljenje komplimenata i promociju muškog ega. Je li to spojivo? Ili je to samo još jedan od stereotipa?

Domaćica je kategorija u izumiranju, jer se način života promenio. Nekada su žene sedele kući, gajile decu, brinule o domaćinstvu, jer je isključivo muškarac zarađivao. Pa, ne može se danas očekivati od jedne zaposlene žene da gaji taj model ponašanja, jer je on totalno samoubilački za tu osobu. Ako se žena ipak odluči da pokuša da "pokrije" taj model ponašanja, ona neće biti zadovoljnija zbog toga. Ona će biti još više isftrustrirana i nezadovoljna. To se i dalje od žene očekuje - kao prirodna uloga, pa se samim tim to i ne ceni. Gde to piše da samo žena treba da kuva i sprema kuću ili koji je to prećutni dogovor između supružnika da je to samo njena obaveza? Pa je l' to ljubav i poštovanje? Što se kuvanja tiče, mislim da i muškarac i žena treba da nauče da kuvaju. Danas živimo takav tempo života, da je neophodno da oni jedni druge odmenjuju. Ako im se to ne sviđa neka se hrane po restoranima ili nek unajme kuvaricu, ako imaju novaca za to. Jedno je kuvati iz zadovoljstva, a drugo je kuvati svaki drugi ili treći dan, jer ti je to obaveza. Tu vremenom nestaje svako zadovoljstvo, ma koliko voleli da kuvate. Ako govorimo o spremanju kuće, onda mislim da nema potrebe da objašnjavam da su to zajedničke obaveze. Nema mesta tome da se žena satire od posla, dok muškarac čita novine i gleda televiziju. To je čist bezobrazluk i nepoštovanje. Kome se ne sviđa neka unajmi i plati kućnu pomoćnicu. Ja sam imala dosta takvih situacija u oba svoja braka u kojima sam bila. Npr. jednom prilikom kada sam pitala svog prvog muža zašto mu je tako splaslo raspoloženje kada je uzeo usisivač u ruke, on mi je odbrusio: "Pa ne očekuješ valjda da TI usisavam sa zadovoljstvom." Ja sam na to rekla: "Ne usisavaš ti meni, nego nama tj. našu kuću!" Odgovor je shvatio kao provokaciju, a usisivač je i dalje mrzeo, ali je usisavao kuću, jer ja nisam htela da popustim. Možda ovo zvuči kao klasično prepucavanje, ali i to su svakodnevne situacije, a ako jednom popustite u nečemu sa čime se ne slažete, onda ćete popuštati uvek.

Kurva u krevetu. Bum-tras, sjajno. Šta god to značilo. To je valjda potpuno "oslobođena" žena koja funkcioniše kao seks-mašina i kojoj se hoće 365/24/7 i koja samo o seksu i razmišlja. Ni prostitutke tako ne žive, jer i one imaju svoje radno vreme. Da bi žena bila dobra kurva, onda ona treba da ima vremena za sebe. A da bi imala vremena za sebe sigurno je da nema šanse da glumi dobru domaćicu koja smrdi na zapršku i WC sanitar, i koja od silnog posla i sitne dece nema vremena ni da iseče nokte na nogama. I koju stalno boli glava i koja spava stojeći dok meša sos za sutrašnji ručak. A bilo bi dobro da zameša na nekom drugom mestu?! Da se ne lažemo, meni do seksa nikada nije bilo kada sam bila pritisnuta gomilom obaveza i kada sam samo želela da se bacim u krpe i u krevet. I tako to počinje, tj. počinje da riknjava seksualni život, pa se to pretvara u seksualnu agoniju. Da bi se željene seksualne amplitude muškarca i žene relativno poklopile, potrebno je da i muškarac bude malo umoran, a žena manje umorna, da se ne bi programili isključivo na vikend varijante, što ubija svaku spontanost. O kojoj spontanosti mi pričamo? Spontanost u seksu vrlo brzo nestaje u braku, takoreći neprimetno iščezava ukoliko se "stvar" zapusti. Ja sam imala iskustva sa nikakvim seksom u braku, pa znam o čemu pričam. Moj drugi muž je imao seksualnih disfunkcija i toliko je bio prestravljen zbog toga, da mu se sve slabije dizao. Naravno, nije mu padalo na pamet da zajedničkim snagama potražimo rešenje kod stručnjaka, jer mož' misliti - blam. Kakva glupost! Što sam se ja više trudila i pri tom bila pažljiva i strpljiva to je situacija bivala sve gora. Na kraju sam i ja popizdela, jer i ja imam samo jedan život. Neki ljudi tako žive, tj. žive na "papiru" i svako ima svoj život, ali to nije bio moj izbor. Mnogi su me savetovali da sebi potražim ljubavnika koji bi me seksualno zadovoljio, ali ja nisam mislila da je to rešenje. To je farsa. I ja to nisam htela. Opet, bilo je i onih koji su mislili da sam ja nikakva kurva kada se njemu slabo diže. Valjda nikome nije palo na pamet da je impotencija problem koji najčešće ima korene u psihi pojedinca, a da to nema veze sa nekom konkretnom osobom. Da li je mene moj muž voleo kada ga je boleo kurac da ovaj problem rešimo zajedno? Da li je voleo i poštovao sebe? Da li sam ja trebala da u ime braka "igram" igru?

Kad već spomenuh "papir", htedoh reći da mislim da su najuzaludniji takvi brakovi. Čemu to? Stigma? Ono što i dan-danas ne prihvatam to su tzv. "otvoreni" brakovi. Ja to ne razumem. Nije ovo sad nikakvo moralisanje. Ali ja stvarno nikada sebe nisam videla u tome. I šta? Pravimo se blesavi. Ili još bolje, sednemo ko pajtosi, pa uz pićence jedno drugom prepričavamo svoje seksualne doživljaje. To nas loži? Činjenica je da se u današnje vreme "izleti" van braka tretiraju kao sredstvo za osvežavanje braka. Da li je to tako? Da li bivate "osveženi"? Pa meni bi tako nešto bilo noćna mora. Mislim, ako mi već ne valja brak, šta ja sad imam da tražim "sa strane"?! Ako mi ne valja odnos u kome sam, onda treba da ga okončam. Kada sam prestala da živim sa drugim mužem ja sam njega još uvek volela, ali nisam mogla više da živim sa njim. Ipak sam više volela sebe. Naravno, prema njegovom mišljenju, ja sam bila "kriva" za razvod. On se ne bi razveo od mene. Ne bi, jer nije imao razloga. Njemu je status quo sasvim odgovarao. Naravno, ima tu i mnogo drugih razloga koji su presudili da izađem iz braka, ali da ne zalazim sada u detalje. To je za roman. :-))

Sve u svemu, prošlo je 4 godine od kako sam se razvela. I od tada ja sam imala neke nikave kratke polu-emotivne veze, nekoliko kres kombinacija i to je to. Drugim rečima, nisam srela muškarca sa kojim bih ostvarila emotivno-seksualni odnos koji bi bio na obostrano zadovoljstvo i koji bi bio trajnijeg karaktera. Da sam tražila, jesam. Da sam našla, nisam. Da li ću, ne znam. U međuvremenu, totalno sam se razočarala, jer sam shvatila da ja više nikoga ne zanimam. Odnosno, nisam, kao bih rekla, u "najboljim" godinama. Nisam više ni za priplodnu kravu, jer sumnjičavo vas gledaju kada čuju da imate 36 godina i da nemate decu, a da pri tom imate 2 braka iza sebe. Ta statistika prosečnom "gledaocu" zvuči vrlo čudno i neprihvatljivo. Sad sam, ni tamo, ni ovde. Merkaju me klinci koji imaju 10+ godina manje od mene, oženjeni muškarci i gerijatrija, a udvara mi se i po koja lezbejka. Moj izbor je da ne izaberem ništa od svega toga. Klinci su dobri za usputni seks i ni za šta drugo; oženjene muškarce nikome ne bih preporučila, jer se oni nikada ne razvode od svojih žena (a vi se emotivno vezujete i trošite svoj život); a gerijatrija je verovatno dobra ako ima nekretnine koje će dok je na veštačkim plućima u Urgentnom centru da prepiše na vas; a pošto nikad nisam fantazirala o emotivnom odnosu sa ženom, niti videla sebe kako "radim" kunilingus, rekla bih da nisam gay. :-)))))))))))))

Devojke, žene i svi/e oni/e koji/e se tako osećaju, izbor je samo vaš. Odgovornost je na vama. Vaš je život u vašim rukama. "Izbor" vam se drastično sužava čim pređete 30-tu godinu svog života. Da li ćete se udati, odluka je samo vaša. Brak je neprocenjivo iskustvo i drago mi je što sam bila udata. Isto tako nije mi žao što sada nisam. Nema prinčeva na belim konjima. Sve je manje i konja za jahanje. Nema ni princeza. To postoji samo u bajkama. Život je težak i ništa nije "kako-ćemo-lako-ćemo". Bar ja u to nikada nisam verovala. Jednoga dana u nekoj kosmičkoj ravnoteži  će da nastupi trenutak kada će sav uloženi trud da doživi svoju gratifikaciju. Ja i dalje verujem u to.