Pristojnost je nepotrebna

Po'itala sam večeras u Beogradsko dramsko pozorište na predstavu Ćeif. Po dobrom starom običaju, iskrsao je manji saobraćajni kolaps na potezu Makenzijeva-Crveni krst. Deo ulice je prekopan i to je faktičko stanje. Ono što nije moglo da se predvidi, ali i jeste, jer se neretko dešava, je bio iznenadni nestanak struje i sve trole su stale. Zatim je usledilo trčanje na narednu stanicu i jurenje autobusa br. 83. Narednih 10 minuta kompletan saobraćaj u smeru ka Krstu je bio nepomičan. Trole su se poslagale randomly i veleslalom između njih je išao na ruku vozilima iz suprotnog smera. Ono što svi znamo da se u saobraćaju ne poštuje je da vozila GSP-a imaju prednost. Zakonski i teorijski, prednost postoji. Međutim, kad nema čika u plavim odelima sa (onim) žutim na rukavima uniforme jasno je da pobeđuje pravilo bezobraznijeg. Zvuči vrlo životno, zar ne?!

Već kasnim i kanim da probijem akademskih 15 minuta pristojnosti. Pošto sam jutros online putem rezervisala kartu za predstavu Tajni dnevnik Virdžinije Vulf, gostujućeg Srpskog narodnog pozorišta  iz Novog Sada na sceni BDP-a, otišla sam na blagajnu, bez obzira što kasnim. Blagajna neće biti otvorena nakon predstave, te je to razlog. Tamo radi jedan prijatan mladi čovek i komunikacija sa njim je uvek opuštajuća. Usput sam dobila i vaučere za mesec april, koji donosiocu garantuju 50% popusta na maksimalno 2 kupljene ulaznice i to za 13 scena (kako za decu, tako i za odrasle). Ovo spominjem iz razloga da neko od vas ko želi da ode u neko od pozorišta (po potrebi otkucaću spisak pozorišnih scena), a kratak je sa novcem, jednostavno preuzme od mene kupon za željeno pozorište, tj. predstavu. Ja svakako neću iskoristiti sve te mogućnosti. A nema razloga da propadnu. Sve to je u sklopu obeležavanja Međunarodnog dana pozorišta - a to je 27. mart.

Bilo je 20:10 i ja po prvi put kasnim na pozorišnu predstavu. Dečko koji radi kao razvodnik me je "sproveo" do vrata, ušla sam i na vrhu stepenica ugledala kostimiranu devojku. Iz daleka je ličila na vilu Ravijojlu, međutim vokabular i retorika su joj bili kao da joj je jezik račvast. To ne mogu da potvrdim, jer bio je mrak u sali. Mrko me je pogledala, jer kasnim i rekla, tj. odbrusila mi je da mogu da sednem "gore". U šali sam joj tiho i ljubazno rekla: "Pa, zar sedišta nisu numerisana?", i razvukla usta u osmeh. Mlada veštica je prosiktala: "Vi kasnite na predstavu i ako vam to ne odgovara možete da izađete napolje!" Ja je gledam, ne mogu da verujem šta čujem. Nije dovoljno angažovati devojke koje po svom pojavnom obliku liče na "anđele", jer takav nastup emituje veoma negativnu sliku. Kostimirana fizička lepota, bez elementarnog vaspitanja je kao sisanje limuna. Ostaje gorak i bljutav ukus. Samo sam odmahnula glavom i rukom. Šta reći na to? Našla sam sebi mesto i sela da pogledam predstavu. Ja bih se takvoj mladunici odmah zahvalila na saradnji, da sam je kojim slučajem angažovala, jer bi me veoma zabrinula činjenica da će mi oterati gledaoce od kojih moje pozorište živi.

Tek na kraju predstave primetila me je ženska osoba koja sedi do mene, odnosno primetila je da se poznajemo. Ja nju nisam primetila, jer mi je pogled još uvek bio usmeren ka sceni. I pozdravila me je. Taman sam krenula da joj uzvratim pozdrav i odjednom sam videla mušku ruku koja se podvija ispod njene ruke i vuče je ka sebi. Istovremeno je pokretom druge ruke pokazivao da treba da "brišu" tj. da se "počiste" što pre. Možda imam kugu?! Možda?! Jer sida, sve i da je imam, se ne prenosi socijalnim kontaktima. I počistili su se. Ja sam još jednom zinula kao namamljeni gladni som sa poluotvorenim ustima. Taj njen predator je sve vreme gledao u zemlju, tako da mu nisam videla oči, da bar pokušam da provalim čemu takva reakcija. A i to bi bilo uzaludno. Neki ljudi kažu da nekad treba okrenuti glavu na drugu stranu. Zašto?