Presek

Ceo život imam tu osobinu da primam sve energije ljudi sa kojima dolazim u kontakt. Tako sam nekad baš sjajno raspoložena, a nekada mi je mnogo loše. Eto, danas mi je pripala muka po n-ti put.

Mnogo volim pijace, pa često i odlazim na njih. Tamo ima raznih ljudi i ti ljudi su kontaktu sa realnošću. Mislim na onu pravu realnost. Oni se bore svakog dana i njih jebe korumpirana inspekcija i murija.

Na Bajlonijevoj pijaci, na kojoj sam se obrela neplanirano, jer sam odjurila da kupim još jedan donji deo trenerke (e, a jedan sam već juče kupila, pa me očigledno ćapio potrošački mentalitet i zinulo mi je dupe) od onog, kako ga zovu, brušenog pamuka (mekan je ko duša ili ko pliš), usput svratim do jedne žene koja prodaje masline. Prodaje još nešto ispod tezge. Zbog toga što prodaje ispod tezge je danas popila nemalu novčanu kaznu. Veselo sam joj prišla i pozdravila je. Ona je podigla ka meni svoje umorne oči i promrzle ruke i rekla mi je: "Eto, vidiš, a proganjaju nas kao da ispod tezge držimo drogu!"

Rekoh joj: "Da, dok Vi pokušavate da zaradite još nešto prodavajući štrudlu od maka, oni su ti koji diluju drogu – u ime naroda!"

Ni ona, ni ja, nemamo ništa od te prežvakane konstatacije. Oni jebu, a mi? Nekima ispadaju oči, nekima ispada cash.

Pre nekoliko meseci na istoj pijaci sam srela poznanicu koja prodaje voće. Okrenula je glavu na drugu strane. Shit. Sve je jasno. Jasno je da joj je bio totalni bad, jer ta devojka je na doktorskim studijama. I šta ima ona od toga?

Na pijacama je sve manje prodavaca, a sve više preprodavaca. O posmatračima i kupcima već se zna. Seljak je marginalizovan do te mere da ga svaka fukara, počevši od sitnog nakupca do državnog aparata ucenjuje za sav njegov znoj i muku koju utroši. Sve što ova zemlja može da proizvede, to ova država mahom uvozi. Kada je reč o izvozu, naravno, ide se sa damping cenama na strana tržišta koje su preniske i za domaće tržište. U međuvremenu, kojekakve budale sede u ministarskim foteljama, npr. ministarka finansija je pre neki dan izjavila da blage veze nema na šta odlazi 4% bruto domaćeg proizvoda. Ruku na srce, ona i ne vodi taj resor, ona se uglavnom blagougodno i samozadovoljno smeši pred kamerama, dok svojim milim glasićem saopštava poražavajuće informacije.

Posle sam se utešila ipak kupivši gornji deo trenerke sa kapuljačom i tanke helanke koje mi menjaju čarape ispod pantalona zimi. Čarape, one sintetičke, ne volim, jer me od njih svrbi koža i tako su neprirodne.

Prošetala sam ponovo Skadarlijom. Bilo je hladno i sunčano. Nije bilo puno ljudi. Baš takvu Skadarliju volim. Trenutke kada čujem ptice, vetar, šuštanje lišća, miris jeseni i dolazeće zime.

Otišla sam u Modus u Svetogorskoj da snimim da li ima neka zimska jakna za mene. Garderoba je uglavnom bapska, ali može da se nađe poneki zanimljiv komad. Tako sam upecala vrlo zanimljive crne rukavice od prevrnute kože, crnu pamučnu (ali tkanu) rolku sa širokim ramflama i jedne neobične crne somotske pantalone koje podsećaju na pumparice. Na kasi sam ugledala crvenu ogrlicu i taman što sam je ispustila iz svojih ruku, dajući sebi koji sekund da razmislim da li je zaista želim, jedna tetka je tako gramzivo otela tu ogrlicu i još 2. To je ono kao kada se čovek na samrti koprca i čini nešto što mu je (možda) poslednje u životu. Ne volim gramzivost, a još manje bahatost. Međutim, želja za posedovanjem u svakom smislu je sve izraženija kod ljudi.

A, ja mislim da mi ne posedujemo ništa, osim sopstvenog integriteta – samih sebe. To je jedino blago naspram sebe i zato treba biti obazriv i ne treba se lakomiti. Sve je prolazno.