Reciklirano iz naftalina, a uvek aktuelno

Dok čekam majstora da mi konačno priključi šporet, narondala sam se ormančića u kome ima koještarija koje pišem već više od 20 godina. Između ostalih raznih zanimljivosti, našla sam sastav iz srednje škole, piše moje ime i IV3 (to - u koje odeljenje sam išla ne bih se ni setila da negde nije ostalo zabeleženo :-P).

Naime, to je bilo te tužne davne godine kada je u krvi do kolena počeo raspad SFRJ. Nije da sam bila neki fan (uostalom nisam ni imale blage veze sa životom), ali nekako sam bila u tripu da je to moja domovina i mnogo sam bila tužna zbog svega što se tada dešavalo (a, daleko od toga da nisam i kasnije). Da, te godine, je bio i popis stanovništa, pa se moja keva izjasnila mesto mene. Čuj, mislila je da ima pravo, jer šta se ja koji moj pitam kad još nisam punoletna. I tako sam otišla u statistiku kao Jugoslovenka.

Profesorka iz srpskog jezika nam je ponudila da biramo između 3 ponuđene teme. Tema koju sam tada izabrala nosi naziv:

Miriše pelin, pusto polje, a moglo je biti bolje

Svaka nova noć pada kao iskrena sumnja sutrašnjih laži, i svaki novi dan traje kao sumorna stvarnost i okončava u krvi i u mislima dokonih vladara. Gde su ljudi, žive kreature, mrtve marionete, u rukama pohlepe? Gde je svet? Gde je istina? Gde smo mi? Mi i ništa više, a onda rat i mi i ništa više, i rat i ništa više, i ništa više... ne postoji...

Ja se samo nadam da je moj izbor onaj pravi, da su moje misli one prave ili ja to znam ili samo mislim da znam. Stanite, kuda ste pošli sa tom mržnjom? Zašto vas satire zaboravljeni bes? Zašto? Mi možemo da živimo, mi treba da živimo, mi možemo da letimo, mi treba da letimo. Padamo, smemo da padamo, sve nam je dozvoljeno. Ali ne smemo da posustanemo i ne smemo na zemlji da ležimo, treba se dići opet, ponovo, kao i prvi put. To je slava. To smo mi. To su ljudi.

Obavijamo se opustošenim strahom, plašeći se i sami da smrt već odista nije u svima nama. Zapravo, pokušavamo da tu prokletu reč povežemo sa konkretno neistinitim informacijama, nama dostupnim. Time stvaramo svoje vizije i otvaramo krajnje pogrešne vidike, koji nemaju ni početka ni kraja, ni smisla ni besmisla.

Već žalimo sebe unapred kao da smo umrli i žalimo ljude koji su zaista mrtvi ili ih više nema. Umirali su, umiru i umiraće. Dokle?

Rat ne traje od juče, ni od danas. Traje i trajaće, potrajaće. Dok se samo zavaravamo da će sve ovo srećno okončati, kako za koga, naravno, slepi smo da bismo videli da kraja nema.

Ovo je Balkan, primitivizam, ovo nije XX vek, ovo se dešava pre nove ere. Ceo svet ratuje atomskim bombama, mi se podlo ubijamo, noževima u leđa, sekirama u glave i dum-dum mecima. Nanizane oči, uši i prsti više nisu delovi tela, već ogrlice bolesnim umovima. Sve što nije normalno postalo je deo naše svakodnevice. Svakog dana preklani ljudi, izmasakrirani leševi, spaljena sela, silovane žene i deca, sveopšte iživljavanje.

Ja ne vidim kraj. Mir nije izbor, mir je potreba, način življenja. Ko će ovu zemlju da vodi i gde? Samo sakati, bolesni i zavisni. Ljudi sa dnevnim boravkom u krugu psihijatrijske bolnice, ljudi u invalidskim kolicima, alkoholičari i narkomani.

Budimo ljudi, zaustavimo propadanje, jer gde su primitivizmom ljudi inficirani, tu nema budućnosti. Ja sam za mir, slobodu i ljubav i kažem: "Civilizacija, a ne rat!"

P. S. U međuvremenu je bio majstor i priključio mi je šporet. Kao što sam sebi obećala prvo što budem skuvala biće neobično, pa da se u tom duhu i nastavi. Cheers!