WTF Are You Talking About?

Sad sam kopala po mailboxu na Yahoo-u. Imam taj account nekih 6 i kusur godina unazad. I tako, gledam ko je sve prodefilovao kroz kategoriju mojih pen friendova, s kim sam se sve dopisivala, koliko je to trajalo i na šta su ličile te prepiske.

Da ne poveruješ, bilo je to ljudi koji su bili maltene next door to me, do onih prekookeanskih koji su zbrisali odavde početkom 90-ih godina prošlog veka.

U svemu tome postoji jedan zajednički imenilac za signifikantan broj prepiski.

To je struktura početka i najčešće veoma brzog završetka komunikacije. Neke prepiske sam započinjala ja, a veliki broj su započinjali drugi ljudi. Moje obraćanje je bilo šireg opsega i "uvlačilo" je u komunikaciju one koji su bili voljni za to. A, naročito su mi zanimljivi mailovi koje su inicirali drugi.

Takve prepiske su najčešće u prvom mailu sadržale sledeće dve rečenice: "Ćao XXXXXX, kako si? Nismo se videli 100 godina! Šta ima novo (ovo pitanje ne podnosim!!!)?" Kad dobijem ovako nešto, pitam se šta uopšte da odgovorim, a da to ima nekog smisla i da nije po sistemu, dobro sam ili nisam dobro i sl., pošto ne mogu da sabijem sva prethodna dešavanja u mom životu (od XY proteklih godina) u nekoliko prostoproširenih rečenica. S druge strane, pitanje je koliko to uopšte i zanima mog sagovornika koji mi postavlja totalno uopštena i svakidašnja pitanja. Onda se potrudim da napišem nešto smisleno i zanimljivo i da animiram sagovornika, kako bi nastavili međusobnu komunikaciju. I tada sledi drugi mail, obično ove sadržine: "I kod mene su slična dešavanja kao i kod tebe, pa šta još ima?" Onda ja zanemim, jer počinjem da shvatam da je konverzacija kretenska.

I onda se mislim da li da mu/joj pošaljem mail sa pitanjem: "Jebote, o čemu mi uopšte imamo i da pišemo i šta smo to pa kad i imali/e zajedničko?" Mada, s druge strane, na šta bi to ličilo. Ne kažem da sam idealna u održavanju konverzacije sa ljudima (daleko od toga), ali, trudim se, do one mere do koje procenim da ima smisla i svrhe, i znam da sam do sada svakome odgovorila na mail i da nisam ignorisala nikoga, što ne znači da mene drugi nisu. Ali to su oni, a ja sam ja i predstavljam sebe.

Najviše me iritiraju ljudi koji su potpuno nesposobni da zapodenu (ali i održe) bilo kakvu komunikaciju i kojima treba da čupaš reči klještima iz usta. I oni koji samo dave, i oni koji se samo hvale, i oni čije obraćanje ima konotaciju "Dragi moj dnevniče!" ili "Draga Saveta, reci mi šta da radim…"

Realno gledano, da sam imala išta zajedničko sa nekim ljudima ne bih ni prekidala komunikaciju, zar ne? I tako, posle tih nekoliko razmenjenih mailova bljesak istine kaže da imam još jednog pen frienda sa kojim nemam ništa zajedničko i sa kojim nikada i nisam imala ništa zajedničko, osim što smo sticajem okolnosti išli u iste škole, živeli u istom kraju, naše tate i mame su se družile i sl.

Sem toga, imam i ja pametnija posla osim da vodim nebulozne idi-mi-dođi-mi razgovore sa ljudima koji nikada neće biti ništa više do usputnih prolaznika.

Naravno, ne isključujem mogućnost da i ja samo beskrajno onanišem i da ljudi jednostavno prestaju da mi pišu, jer im idem na krasni.

Razlozi mogu biti raznovrsni, ono što je važno je da je komunikacija mrtva. Ljudi nemaju pojma o čemu da pišu i uopšte uzev izgubili su naviku (ako su je ikada i stekli) da napišu mail koji bi bio vredan čitanja. I kako onda rešavaju taj problem? Recimo, neki od njih do te mere glorifikuju sebe i svoje (nazovi) uspehe, što valjda ima za cilj da se popišaju po svima ostalima, pokazujući koliko su uspešni. Sve ja, pa ja, i samo ja, i niko kao ja. Katastrofa. Imala sam jednu pacijentkinju koja isto živi u Beogradu, kao i ja, i koja je ’ladno utripovala da treba da se dopisuje sa mnom. WTF was her problem?!?!?!?! I tako je ona pisala telegrafske mail-ove: ustala, umila se, doručkovala, brisala prašinu, peglala, kuvala, učila, odmarala, čekala dragog na večeri, on je bio umoran, išla u grad, putovala tamo-amo, nadograđivala kosu, nokte, zube, sise i sve u tom fazonu.

Toliko puta sam bila u neverovatnom iskušenju da se zajebavam i da odvalim nešto kao npr.:

"Darling, ja sam non-stop zauzeta od kad smo se poslednji put videle. Sada sam postala CEO za Jugoistočnu Evropu u jednoj od big 4 revizorskih kuća. Uskoro ću da proširim kućicu od 200 kvm, postaje mi pretesna, a i vreme je za olimpijski bazen, na krovu kuće. Razvela sam se od 5-og muža i pošto sam konačno stala na svoje noge, sa par milja evra na mojim account-ima, shvatila sam da mogu sebi da priuštim klinca mlađeg od mene 10 godina. Znaš kako je ono jednom spomenula Madonna: "Oni ne znaju šta rade, ali rade to cele noći!" Mlada piletina se prosto lepi za prste, tako da mi ne trebaju nikakve radikalne metode, tipa liposukcije i sličnih sranja. Ovaj klinac će da me osveži propisno. To što si ti u totalnom boolshitu, pa šta da ti kažem darling, nisi jedina, proći će. Uostalom, razmisli, neke stvari se ne dešavaju slučajno. Meni je baš super, a i tebi će biti jednog dana, nadam se…"

Stvarno nemam pojma da li drugi imaju neke veće benefite održavajući kontakte iz prošlosti – možda nešto silno propuštam, a možda i ne.

A, možda da ih sve onako čoporativno ubacim u moju mail grupu i da im šibnem link ka ovom članku. To bi onda bio siguran kraj bilo kakve dalje komunikacije.

Bolje da im napišem nešto patetično i ljigavo, kako bi me žalili i osećali se bolje. Pa, da, u Srbiji te svi mrze kad postigneš nešto, i kad skraćuju, skraćuju za glavu, ne pucaju u noge. Tako je bolje biti jadan i bedan, bacati prašinu u oči i učiniti srećnim milione.

I šta čekate sada? Pišite ljudi… nešto smisleno… nešto iritabilno… vredno pomena… vredno sećanja… vredno vama… a možda vredno i drugima…