Sniženje cena na srpski način

Da se nadovežem na komentare i moj komentar iz prethodnog posta i izvestim o mom današnjem pohodu na Divinu parfimeriju u Bul. revolucije (sada Bul. kralja Aleksandra) 93.

Već na izlogu me dočekuju nalepljeni papiri A4 formata o sniženjima. Ulazim unutra, ljubazno pozdravljam i pitam da mi prodavačica pokaže robu koja je na sniženju. Ljudi moji, ne mogu da vam opišem njen izraz lica i njenu gestikulaciju. Prvo je prevrnula očima, jer zaboga koji sam joj ja kupac koji odma' puca samo na jeftine proizvode. Drugo, to je bio potez rukom koji govori da mogu da odjebem otprilike. I tako, bacim ja oko sokolovo i odma' ispalim: "Je l' to sve što ima na sniženju?" Kaže ona: "Jeste!" Ali nije. A nju mrzi i da govori. Uzmem ja par artikala u ruke i konstatujem sa musavih deklaracija da su svi proizvodi iz 2004. godine i da im je ove godine istekao rok. Konstatujem: "Svim proizvodima je istekao rok, zar ne!" Nevoljno reče: "Pa, da!" - ko da je to najnormalnija pojava (a možda i jeste?!). Ispod stakla na kome su izloženi proizvodi stoji izvikana Shiseido kozmetika, sa 50% popusta, ali njoj ne pada na pamet da bilo šta ponudi.

Pređem na desnu stranu radnje, kad tamo ispod stakla stoje neki polugnjecavi karmini među koje su se umešali i testeri, pa neki lakovi za nokte koji izgledaju najblaže rečeno katastrofalno, jer se kompletno izdvojila boja od podloge. Pa, jebote, mogli su malo da ih promućkaju. I sve u tom fazonu. Da se razumemo, ovo nije sniženje, ovo je klasična podvala i posao za tržišnu inspekciju. Jaoj, Srbijo, zemljo golih govana! Nemam reči.

Uostalom zašto bi se neko pržio da kupi npr. L'Orealov lak za nokte bajat 5 godina za 100 dinara, kada za nešto više od 200 dinara u Lilly-iju ili DM-u i sl., može da kupi friški lak za nokte domaćeg proizvođača Aura. Isprobala sam ga ranije i mogu vam reći da je izuzetnog kvaliteta. A probala sam i Aurino rumenilo i takođe imam sve pohvale. Da se razumemo, nisam ja lokal patriota kada je u pitanju odabir onoga što ću da platim, ali nisam ni paljevina da mislim da ono tamo što dolazi iz daleka nešto više vredi.

Eto, pa vi otvorite oči, kao što uostalom i činite, zar ne?!

Čiji prst (bolje) miriše? ;-P

Iz nekog meni neznanog razloga ostaju mi u sećanju nedotupavne situacije na koje ne bih potrošila ni milisekund svog vremena, da recimo nisam išla u shopping u društvu. Tako sve češće izbegavam tu vrstu meni inače mučne aktivnosti, u društvu. A, štoooooooooo?

Na primer, u više navrata, kao što pomenuh, u društvu, kupovala sam toalet papir. Tada nisam ni slutila da će kupovina tog nama svima neophodnog dnevnog sastojka da se pretvori u pravu avanturu. Naime, naučila sam da postoje nebrojeni kriterijumi po kojima se ocenjuje kakvoća toalet papira. Izgleda da sam živela u blaženom neznanju da je dovoljno da gajim jedino merilo "dobar je, dok mi ne prođe prst kroz njega." Međutim, odjednom, sa svih strana, čujem u glas komentare poput: "Nije dobar 2-slojni, jer iako je jeftin, kratko traje!" "Gledaj samo da nije iz Kine, oni sve živo recikliraju!" "Uzmi ga u ruku i stisni, da vidiš koliko santima je on u stvari debeo, jer su oni uglavnom samo našušureni!" "Obavezno izračunaj cenu po rolni!" "Nemoj da misliš da je najveći paket uvek najjeftiniji - po komadu!" "Obrati pažnju, ima onih koji se cepkaju pa ti komadići, kad završiš "posao", ostaju zalepljeni tamo gde ne treba!"

Pomislih, koja statistika, čoveče! Mora da taj narod udara recke na pločicama po sistemu tablića i unapred postavljenih pitanja, dok se olakšava. Dobro, sasvim sigurno postoji cost-benefit odnos, tj. treba da gledam koliko ću da platim, pa ću valjda u skladu sa tim i da klatim. Ali, nije tako. "A, ne, ne!" rekoše mi poznavaoci ove materije. "Dušo moja, ta vremena su odavno prošla. Ništa ti više nije garancija da iako si spremna da odrešiš kesu, da ćeš da dobiješ kvalitet!" Hm, mislim se ja, još kada bih i to analizirala (osim milijardu gluposti koje mi se motaju po glavi), pa gde bi mi tek onda bio kraj?! Onda sam se naslušala imena svih proizvođača, od lokal-patriotskih do onih belosvetskih.

Sve u svemu, posle nekih sat i kusur vremena, tokom kojih sam nebrojeno puta dobijala želju samo da zbrišem, menjala farbe ko kameleon, čak se jedno vreme i (bespotrebno) ubeđivala, ništa nije vredelo, dok na kraju, iz krajnje pragmatičnih razloga (da ne bih provela ceo dan u hipermarketu) nisam prihvatila da uzmem "najbolji", prema mišljenju većine. Naravno, da li je potrebno da pominjem, nije bio 2-slojni i bio je među najskupljima, ako ne i najskuplji. I bio je obojen, i bio je namirisan, a to baš ne volim. Ali, kad pomislim da je samo njegova cena ona koju plaćam da bih skinula narod sa vrata, mislim da je prilično jeftin i dostupan. Šta da radim, bili su u većini, nadglasali su me. E, sad, većina pobeđuje, čak i onda kada nije u pravu, a to je često slučaj.

Eto, pa vi vidite s kim ćete i da li ćete da idete u shopping. :-D Ako idete sami, kupujete ono što vi hoćete, a ako ste u društvu koje se grčevito drži svojih predubeđenja, i tada možete da kupite ono što hoćete, ali to bi moglo da se protumači kao krajnje nepoštovanje svih onih koji su vam za vaše dobro savetovali da ipak probate nešto drugo. Jedan prob'o, pa se usr'o! – kaže jedna naša narodna mudrolija. I tako, pametniji popušta, i vi popustite, i probijete sopstveni budžet, zbog jebenog toalet papira.

Odlučila sam da ako mi se idući put i desi da idem sa nekim, a tom prilikom ne nađem toalet papir protkan srmom, da neću popuštati, čak ću i da se raspravljam, ako treba, do apsurda! ;-)

Overa zdravstvene knjižice

Do danas, meni je zdravstvena knjižica (ZK) bila neoverena ukupno 2.5 meseca. Pošto mi se povraća od čekanja u redovima i sve pride, neodgovorno sam odlagala overu. I dođe mi iz dupeta u glavu, da je krajnje vreme da to uradim. Ako ni zbog čega drugog, da razbijem Maler. Kad je overena ZK obično ti i ne treba.

Naravno da sam prvo okrenula telefon da proverim šta mi sve treba od papirčina i naravno da se na taj telefon niko ne javlja.

Znam da mi je pre godinu i kusur bila potrebna kopija radne knjižice i lične karte + originali na uvid, tako da sam to isfotokopirala. Usput sam razmišljala, samo da ne traže opet onu nedotupavnu Izjavu o imanju/nemanju prihoda za koju se ranije išlo u opštinu, pa tamo u'vatiš dva svedoka za gušu da ti potpišu, pa se onda njihovi potpisi overe. I to onda ide u krug, i svako svakom je svedok, je li, pod punom materijalnom i krivičnom odgovornošću.

Uputim se u filijalu zdravstvenog osiguranja na opštini Palilula, popnem se na drugi sprat i odmah popizdim kada sam videla 25 ljudi kako visi ispred šaltera. Sa svih strana gomila oglasnih tabli sa uputstvima za zaposlene, nezaposlene (sa i bez novčane nadoknade), penzionere, izbegla lica, itd. Međutim, nigde ne piše šta treba za nezaposlena lica koja ne primaju novčanu naknadu, a dolaze da overe već postojeću knjižicu. Kapiram ja da nešto sa spiska za nezaposlene, koji prvi put dolaze da izvade ZK, treba da se izbaci, ali nisam sigurna šta, a nisam ni ponela kristalnu kuglu da bacim pogled na nju. Narod lagano režucka i sada je pitanje kako se probiti do šaltera, a da te ne progutaju.

I rešim ja da upadnem u neku od kancelarija da pitam. Kucnem na prva vrata i uđem. Tamo sedi jedan mladić, ždere masan burek i telefonaniše. Kažem: "Dobar dan, molim Vas recite mi šta mi je potrebno od dokumenata.... da....". Kad će on meni: "Nemojte mene da pitate, ja ne radim ovde!" Mrtvo 'ladno ja na to ispalim: "Dobro, a šta onda radite ovde u kancelariji kad ne radite ovde?", uz divni osmeh i još ljubazniji ton. Kaže: "Evo ja sada doručkujem, i onda ću da sednem na šalter da radim, i tako do 19 časova!" Kažem mu ja: "E, baš lepo, prijatan Vam doručak, a vidim da sam naletela na pravog čoveka!" I lepo on meni sve ispriča.

Okay, ja preko reda, sve kao izvinite samo da pogledam šta treba, dovučem se do šaltera, razrogačim svoje plave okice, smešim se i pitam jednu tetu da li mogu samo da zatražim "Izjavu o prihodima za utvrđivanje cenzusa" sa šaltera (to drže u šteku, da narod valjda ne bi razvlačio, što je naravno, kretenski). Naravno, lepa reč gvozdena vrata otvara. Dobijem ja obrazac i onda, ljankase sa druge strane šaltera poče da mi drži predavanje kako sve piše na oglasnoj tabli. Ja joj kažem 3 puta da ne piše, zahvalim se i sednem da popunim Izjavu i zauzmem svoju "omiljenu" poziciju u redu.

Posle nekoliko minuta, pojavi se neki sredovečni muškarac koji tu radi i ljubazno nam se obrati sa rečima: "A'jte vas 5-6-oro dođite u kancelariju da završimo posao, da malo smanjimo red!" Naravno, odma' pojurim za njim. I odem kod jedna tete, ona lepo uze dokumentaciju, bez da je uopšte i gledala i upoređivala originale sa kopijama i overi mi zdravstvenu knjižicu za narednih godinu dana.

E, sad jedan savet za nezaposlena lica.

"Izjava o prihodima za utvrđivanje cenzusa" ima za cilj da od vas izvuče podatke da li ostvarujete ili ne ostvarujete prihode tj. da li članovi domaćinstva ostvaruju prihode i koliko ti prihodi iznose. Kvaka koju treba da preskočite je da ne treba da zaokružujete opcije da živite sa bilo kim, dakle živite sami, bez obzira da li je to tako ili nije tako. I osim što živite sami, ne ostvarujete nikakve prihode i tačka. Još manje treba da dajete podatke o tome sa kim živite i kolike mesečne prihode imaju članovi domaćinstva. Tu vas čeka Republički zavod za zdravstveno osiguranje, da ukoliko prelazite njihov cenzus, onda ima da plaćate na mesečnom nivou troškove zdravstvenog osiguranja kako bi uopšte i mogli da overite zdravstvenu knjižicu. Sve što ste zaokružili verifikujete svojim ličnim podacima i potpisom, naravno, opet pod moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću.

Moralna odgovornost ne postoji, jer ni država i njena administracija nije moralno odgovorna prema vama. Za materijalnu i krivičnu odgovornost, mogu da Vam posole rep, jer niko niti ima pravo, niti može, niti hoće, niti ga zanima da se bavi time da li živite ili ne živite sami i da li prihodujete ili ne prihodujete. Prema tome, oni koji savesno i uredno popune podatke, najčešće dođu u situaciju da moraju da plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje da bi im ZK bila overena. Sve bi to bilo lepo i krasno, kada ne bi morali da plaćate mito, onda kada vam zaista njihove usluge trebaju. Prema tome, nikakve odgovornosti nema.

Odlomak iz "Letača"

Sada ću da prekucam jednu, prema mom mišljenju prilično korektnu i poentiranu analizu iz knjige Letač koju iznosi glavni lik Dragan Mihailović.

Glavna teza moje katedre je da su generacije rođene posle 1945. godine, najgore generacije u istoriji čovečanstva. Njihovoj dekadentnosti pogodovala su dva uporedna procesa - ekonomski rast nakon ratne klanice i nova politička misao koja ih je oblikovala. Interes kapitala bio je u što većoj proizvodnji i potrošnji dobara koje on nudi. To je ostvareno istim metodama kojima je Hitler pridobijao mase, presecajući tadašnju Nemačku auto putevima i omogućavajući radnicima do dođu do svog automobila kojim će, modernom trasom putovati na par sedmica 'godišnjeg odmora'. Započinje era kreditiranja, era fondova, zdravstvenog, radnog, penzionog. Ti fondovi su funkcionisali i funkcionišu po tipičnoj piramidalnoj šemi; da bi se danas i u budućnosti iz njih moglo isplaćivati, potreban je stalni i sveži priliv u njih, i tako u nedogled. Zavladao je osećaj sigurnosti, tromosti i otupelosti, jer su privrede, u stalnom uzletu posleratne izgradnje, bile bez znakova malaksalosti. Što se više trošilo to se više proizvodilo, i tako u krug. Nova politička misao na Zapadu u službi interesa kapitala davala je sve veća prava onim kategorijama u društvu koje su se pokazale kao najbolji potrošači, time i pokretači privredne mašine - evropski lumpenproleterijat, profesionalni konzumenti svega i svačega u dužničkom ropstvu kredita ili minusnih salda u banci dobijali su potporu države počevši od plaćanja stanarine pa do telefonskih računa, potom žene koje u pravima koja su im kao svestranim potrošačima darovana ubedljivo nadmašuju muškarce, do homoseksualaca, koji po svim sociološkim istraživanjima spadaju u red najboljih potrošača. Skupe su te kremice, znaš.

Nevolja je nastala tada kada je ostvaren zenit prosperiteta i procesi počeli da se odvijaju retrogradno. U Evropi se danas živi znatno lošije nego pre deceniju ili dve, a sa najavljenim proširenjem zajednice, perspektive zapadnoevropskog stanovništva još su sumornije. Fondovi su u krizi, jer se javlja sve veća nesrazmera između broja korsnika i onih koji u njih uplaćuju. Zapadnoevropska omladina koje je sve manje, jer Evropljani ne žele da imaju decu, nije sposobna za rad i izazove koje donosi budućnost. Zbog toga će njihove države biti prinuđene da se otvore za one narode koji će im obezbediti zdravo, brojno i radno sposobno potomstvo - u prvom redu za Turke! I tako će zapadna Evropa verovatno već u nekoliko sledećih generacija TRAJNO izgubiti hrišćansku većinu i odgovarajući način života. U duhovnom smislu hrišćanski sadržaj je već iščezao.

Postavlja se pitanje, kako je moguće da su evropske elite previdele ili dozvolile ovakav razvoj događaja? Mislim da odgovor valja potražiti u drugoj tezi moje katedre koja glasi - gospoda je izumrla, nema je više! Dovoljno je uporediti fotografije nosilaca javnih funkcija do drugog svetskog rata i ovih današnjih homoseksualnih faca debilno zadovoljnih, ministara koji dolaze biciklom na posao, ili u predizbornoj kampanji plešu, lakdrdijaše i dele krofne prolaznicima, pod isprikom da u i oni 'od krvi i mesa' te da je vlast puki 'servis' građana, a građanin (kao da seljaci ne postoje?) je kralj! Ovde je osnovna prevara. Vlast je vlast, a ne šalterska služba.

Narod mora da ima respekt prema vlasti, a to ne može činiti ako se ona spusti na njegov 'nivo'. Da bi taj respekt zaista i bio opravdan, nosioci vlasti se moraju birati između najboljih i najsposobnijih, kojih je u ovom degenerisanom svetu bez gospode sve manje. Nosioci vlasti su kroz istoriju uvek služili za primer onima ispod sebe, ili im barem ulivali strah, na kojem je počivala društvena disciplina.

Gospoda je izumrla, ali kako? Ako nije pobijena revolucijama kao kod nas i u Rusiji, onda je iz nekog čudnog depresivnog stanja podigla ruku na sebe. Kilava i mlaka, nezainteresovana za borbu i za ishod te borbe, izgubila je svest o svojoj posebnoj misiji, izgubila je ideju. Ovde je ključ tajne. Ideja. Sa tog aspekta posmatrano, čak su i komunisti, ali oni iskreni, a ne Brozovog tipa, gospoda u odnosu na današnje 'demokrate' koje se ističu građanskim pedigreom.

Prvi sneg je zavejao breg... ove jeseni u Beogradu...

Krupne i bucmaste pahulje se prepliću jedna kroz drugu pomoću beogradske košave koja duva već treći dan. Mnogi ne vole košavu, ali da je nema verovatno bi se svi ugušili od smoga. Ja volim vetar, neka je i snažan.

Četiri mačke (mama mačka i 3 poluodrasla mačeta) koje hranim svakog jutra papalinama ispod kuhinjskog prozora (a što komšiluk intenzivno nervira) se nisu pojavile danas. Verovatno su se zamotale i isprepletale, spavaju i čekaju da prođe ovaj kijamet. I njih čeka hrana. A ja s vremena na vreme otvaram prozor i cicikam ih da dođu. Mada mislim da će se tek sutra pojaviti i to će onda biti trenutak za duplu porciju riba, a možda i repete.

Ovo vreme je takvo da ne treba ni promoliti nos iz kuće, ako ne moraš to da uradiš. Eto ti prednosti kad si nezaposlen/a, hahaha.

Vreme je ko stvoreno da se ušuškaš, slušaš muziku koja te opušta, pročitaš nešto što te zanima, pogledaš neki dobar film, pijuckaš nešto što tebi lepo klizi niz grlo - po izboru. A, ja volim čašu dobrog crnog vina. Nije da podstičem konzumaciju alkohola, ali nije nego... ;-P

Evo nekih predloga za slušanje danas...

Naravno, sve to kao totalni kontrast uz knjigu Letač od Predraga Anđelića koja na prvi pogled deluje onako petparački i pretenciozno. Meni je zanimljiva iz nekoliko razloga. Prvo dešava se u "velikom" gradu, tj. Beogradu i pokriva taj neki milje omraženih devedesetih godina. A, iako je svaka sličnost slučajna, neki likovi su toliko jasno opisani da se daju prepoznati, u zavisnosti od toga ko je koliko pratio društveno-politička dešavanja u to vreme.

Uživajte u toplini doma svoga i predite ko moja mačka koja sedi u ormanu u perjanom jorganu...

Ona i ja, ja i ona, mi?

Stiglo je još jedno divno toplo leto! Ako izuzmem zahtevne poslovne obaveze, skoro čitavu zimu sam proveo surfujući po Net-u. Otvorio sam profil na FB-u s namerom da upoznam neku baš-baš dobru cicu. Pljuštali su odgovori na poruke koje sam slao ženama i one su uzvraćale, i za divno čudo (a za moj ukus i prebrzo) se otvarale. Da ne kažem da se nemali broj skoro nudio kao na tacni, a to me je tek beskrajno odbijalo. Izašao sam sa više desetina riba. I ribe su bile razne, i dobre cice, i totalni odroni, i zabavne, i smaračice, i šuplje, i inteligentne, ma svih boja i oblika. Uglavnom su mnogo pričale o stvarima koje samo njih zanimaju, nešto kao speed dating fora. Smenjivale su se kao loše izmontirani kadrovi. Otprilike, štos je kako reći što više o sebi za što manje vremena. A, opet, da li ti zaista imaš pojma nešto o nekome posle jedne ispijene kafe?! Naravno da ne! I tako sam jedno vreme zaista verovao da mogu da upoznam kvalitetnu žensku individuu na ovaj način.

A onda se pojavila Ona. Ali, nije se pojavila na Net-u. Pojavila se stvarno u mom životu. U početku je i nisam primećivao. Zbog prirode mog posla imam prilike da sretnem more i more žena svakog dana, i imam prilike da vidim kako one izgledaju bez šminke i svih tih ratničko-osvajačkih aksesoara. Mogu da vidim sve njihove imperfekcije. Naš prvi susret je bio takav da je me je ona mrtvo 'ladno napičila, smatrajući da ima pravo da u sklopu cene koju je platila dobije nešto preko definisane usluge. Oduvek su me privlačile samosvesne i samouverene žene. Mada, moram priznati da sam pomislio: "Riba je neviđeni drkadžija!" A, s druge strane, nije da ni ja nisam drkadžija. Ko zna šta je ona pomislila o meni?! Ali, ne mogu da popuštam i udovoljavam svačijim željama, jer bi to srušilo koncepciju mog poslovanja.

Kako je vreme proticalo, shvatio sam da hoću da joj se približim. Nikad nisam bio vešt u muvanju riba, pa mesto da odvalim neku dobru žvaku, ja uglavnom krenem da smaram o stvarima koje mene zanimaju, pa se često moje izlaganje pretvori u monolog. A i treba mi 100 godina da napravim prvi korak, jer sam prilično sklon promatranju pre nego se upustim u akciju. Oprezan sam. I zbog toga što sam oprezan sklon sam da podignem bedeme i da budem ciničan, a mislim da sam baš duhovit. U početku sam joj se obraćao na Vi, kao što se i obraćam svim klijentima, i to je trajalo neko vreme. Međutim, shvatio sam da je to bezveze i da treba da pređem na ti, čini mi se da će to da smanji distancu. Ne znam da li ona kapira moje interesovanje za nju, jer mi ne deluje nešto zainteresovano. Konačno i ja sam nju pitao čime se bavi u životu. Izgleda da je pitanje shvatila bukvalno i krenula je da mi priča priču od A do Š, pomalo konfuzno. Iznenada sam shvatio da je vreme da zapalim, pa sam rekao da je vreme da krenem. I ona je pogledala na sat i rekla da je i njoj vreme da krene. Razmišljam da li da je pozovem da izađemo ili ne. Nisam raspoložen za još jednu pedalu.

Ako bih je pozvao, voleo bih da to bude neko prijatno i udobno mesto, čini mi se da bi joj pristala jedna crvena ruža kao znak pažnje sa moje strane. Voleo bih da na to dogovoreno mesto dođem ranije i da je gledam kako ulazi i pleni prostor po kome korača. Zamišljam je kao moju kraljicu, ulazi na visokim i tankim potpeticama, sva je nekako prozračna i laka, hoda glatkim nogama ka meni, meni sve titra u stomaku, baš je po mom ukusu.

Prilazi mi lagano, miluje me pogledom i mazno mi kaže: "Ćao!"

I ja joj sa glavom blago iskrivljenom u stranu odgovaram: "Zdravo!"

"Dugo me čekaš?" - upita ona.

Pomislih, voleo bih da si ti ta koju čekam čitav život, ali to ne govorim - neću da budem patetičan i jadan.

Kažem joj: "Tek sam stigao i seo!", a lažem jer sam došao 15 minuta pre toga, kako bih osigurao sebi taj trenutak uzbuđenja dok je gledam kako mi prilazi.

"Šta bi volela da popiješ?" - upitah je.

"Znam da je vrućina i da konzumacija alkohola nije baš pametna, ali volela bih sa tobom da popijem čašu vina!" - reče kroz šeretski osmeh.

I nastavi: "Znaš onu latinsku izreku - In vino veritas!", reče kroz kobajagi nehajni, ali izazivački smešak.

Uz blagi uzdah i polunaklon rekoh: "Kako god ti želiš, biće mi zadovoljstvo!"

Moje oči sevaju ko munje po njenom telu. Sva mi je privlačna, zadržavam milimetar po milimetar pogled na njenoj figuri. Sviđaju mi se njene oči, ima oči deteta, ima oči žene koju bih mogao da zavolim, ima oči našeg nerođenog deteta. Njene usne su kao mladi pupoljak, sočne i meke, ljubio bih se sa njom dugo, dugo. Ima male šake i prstiće i voleo bih da me dodirne svojim prstima. Njen vrat je tako dug, beo i mek, kao stvoren za sve moje poljupce. Grudi su joj male i čvrste, struk istaknut, bokovima se uvija dok priča, malo šuška, maše non-stop rukama, naginje se ka meni. Mislim i u sebi šapućem nemo: „Pa, dodirni me barem jedanput tim svojim prstima, stavi ruke oko moga vrata!" Prekršta noge, levo-desno, desno-levo, kako samo ima lepa kolena, jedva da mogu da odolim a da ne spustim šaku na njena kolena i da krstarim po njenim nogama. Nalakirala je i noktiće na nogama, mmmmmmm, to mi se baš dopada. Oduvek su me privlačila lepa ženska stopala. Želim je...

Vidim da me želi, a vidim i da se opire toj želji. Verovatno joj smeta moja fokusiranost na njeno telo. Previše je pametna da bi to moglo da joj imponuje. Moram da imam strpljenja za nju, jer će da mi se izmakne i pobegne. Nisam u stanju da je slušam dok priča, jer mi kroz glavu prolaze slike koje nemaju baš mnogo veze sa pričom. Trudim se da ostanem pribran i trudim se da se ponašam kao gentleman.

I ispili smo čašu vina, naše prvo zajedničko piće...

Upitah je: "Da li ti je prijalo vino?"

Reče mi: "Izuzetno, a najviše mi je prijalo što sam ga popila sa Tobom!"

Da, to jeste zeleno svetlo sa njene strane i skočio bih na nju istog trenutka, ali suzdržavam se nevešto. Nešto mi priča ne ide, pa lupih: "Možda bi mogli da se prošetamo još malo, pa da te odvezem kući?"

Ona me prostreli pogledom i reče: "Da se prošetamo - da, ali ako je poenta tvog odvoženja mene mojoj kući, poziv koji čekaš da ti uputim i pozovem te kod sebe, od toga nema ništa!"

Pomislih: "Sad sam baš zajeb'o stvar, a zajeb'o sam zahvaljujući tome što ne razmišljam!"

I počnem da se vadim: "Ma ne, nisam uopšte mislio tako (jok i nisam!!!)! A šta si ti mislila?"

Bez uvijanja mi reče: "Meni je jasno da te privlačim i jasno mi je da hoćeš da vodiš ljubav sa mnom, ali mene to ne zanima!"

"Super (al' za malo)!" - pomislim.

Počnem da 'ladim situaciju i kažem: "Meni se nigde ne žuri (jok i ne žuri mi se!!!), želim da te bolje upoznam (i to što pre!!!)!

Ona me ispitivački promatra i kaže: "Dobro, to je okay, jer i ja tebe želim bolje da upoznam!"

Vidim da se atmosfera zaledila, po pomislih da je malo otkravim i kažem: "Je l' može jedan mali poljubac za kraj našeg današnjeg druženja?"

Pogledom ispod oka i rečima koje ubijaju kaže: "A šta misliš o poljupcu za rastanak? Očigledno se naša poimanja ne poklapaju. Ti hoćeš sve i hoćeš sad, a ja tražim nešto sasvim drugo!"

"A šta ti tražiš?" - upitah je.

Kaže mi: "Ja tražim muškarca koji će biti moj životni partner, ne tražim ljubavnika za jedno noćno bdenje! Može biti da si moju otvorenost pogrešno protumačio, tj. da si to video kao moju spremnost da bezrezervno skočim na tebe i da do iznemoglosti izgaramo u polnom opštenju!"

"Jaaaaojjjjj, al' je počela da filozofira, znam da joj se sviđam!" - mislim se ja.

"Sem toga, ne znam šta bi na sve to rekla tvoja žena?" - i dok izgovara čeka moju reakciju.

"Ups!" - pomislim, znači tu smo. "Ti tražiš emotivno vezivanje?!" - upitno-potvrdno konstatovah.

Kaže: "Da, baš tako, jer sve ostalo mi je besmisleno! Svaka seksualna aktivnost koja u svojoj podlozi nema emotivni sadržaj meni ne znači ništa!"

Razmišljam šta da joj kažem i ladno ispalim. "Da, tačno je, oženjen sam, ali kakve to veze ima?"

Da li je potrebno da objašnjavam kakvu bujicu reči je ispalila po meni. Ne, nije. Da se naslutiti.

Rekla mi je na kraju: "Sviđaš mi se, ali pošto nisi slobodan, ne zanimaš me!" - okrenula se i otišla.

E, sad, ona ne zna da sam je ja slagao i da nisam oženjen. A u međuvremenu sam shvatio da mi se njena reakcija dopala. Pokušaću da joj objasnim da je to bila moja test šala. Jedino imam malu bojazan da će da me proguta, zbog mog idiotskog smisla za humor. Ali, šta je tu je. Osećam da je spremna da ode u sve nadležne opštinske sudove i da proveri moj status, a i meni ne gine da vadim krštenicu i da joj dokažem da nisam oženjen.

Do skoro nisam bio spreman ni na šta iako sam mislio da jesam, ali ova žena mi se baš sviđa. Bilo bi kretenski da me proguta neki glup ponos i da mi se izmakne. Uzimam telefon u ruku i okrećem njen broj. Odbija mi poziv. Uporan sam i konačno posle 5-og poziva kreće razgovor.

Skoro islednički kaže: "Reci zašto se javljaš?"

Kažem joj: "Zovem te da ti se izvinim!"

"U redu, izvinio si mi se, i šta sad?" - odsečna je.

"Znaš, ja sam se zezao malo sa tobom. Mislim, nisam u braku, nemam ribu, kapiraš!? Samo me je zanimalo kako ćeš da reaguješ!" - kažem pokajnički.

Ona malo ćuti, pa kaže: "Ti si stvarno moron, a i smisao za humor ti je moronski! Mada, drago mi je što si me pozvao, jer sam negde u sebi priželjkivala ovakav obrt situacije!"

Kažem: "Paaaa, je l' hoćeš da se vidimo?"

Kaže mi: "Paaaa, ne znam... u stvari, zaslužio si da te držim još na ledu! Ali, s obzirom da je život samo jedan odgovor je pozitivan. Dođi po mene u 8 uveče, idemo da popijemo po čašu vina koje, nadam se, ovoga puta neće podstaći tvoj smisao za humor koji bi mogao da nas razdvoji za sva vremena!"

Pao mi je kamen sa srca. Rekoh joj: "Dolazim po tebe i vodim te gde god ti želiš! Iiiiiii, obećavam, neću tako grubo da se šalim, ali to i dalje ne znači da neću da se šalim sa tobom i da te zasmejavam!"

Presek

Ceo život imam tu osobinu da primam sve energije ljudi sa kojima dolazim u kontakt. Tako sam nekad baš sjajno raspoložena, a nekada mi je mnogo loše. Eto, danas mi je pripala muka po n-ti put.

Mnogo volim pijace, pa često i odlazim na njih. Tamo ima raznih ljudi i ti ljudi su kontaktu sa realnošću. Mislim na onu pravu realnost. Oni se bore svakog dana i njih jebe korumpirana inspekcija i murija.

Na Bajlonijevoj pijaci, na kojoj sam se obrela neplanirano, jer sam odjurila da kupim još jedan donji deo trenerke (e, a jedan sam već juče kupila, pa me očigledno ćapio potrošački mentalitet i zinulo mi je dupe) od onog, kako ga zovu, brušenog pamuka (mekan je ko duša ili ko pliš), usput svratim do jedne žene koja prodaje masline. Prodaje još nešto ispod tezge. Zbog toga što prodaje ispod tezge je danas popila nemalu novčanu kaznu. Veselo sam joj prišla i pozdravila je. Ona je podigla ka meni svoje umorne oči i promrzle ruke i rekla mi je: "Eto, vidiš, a proganjaju nas kao da ispod tezge držimo drogu!"

Rekoh joj: "Da, dok Vi pokušavate da zaradite još nešto prodavajući štrudlu od maka, oni su ti koji diluju drogu – u ime naroda!"

Ni ona, ni ja, nemamo ništa od te prežvakane konstatacije. Oni jebu, a mi? Nekima ispadaju oči, nekima ispada cash.

Pre nekoliko meseci na istoj pijaci sam srela poznanicu koja prodaje voće. Okrenula je glavu na drugu strane. Shit. Sve je jasno. Jasno je da joj je bio totalni bad, jer ta devojka je na doktorskim studijama. I šta ima ona od toga?

Na pijacama je sve manje prodavaca, a sve više preprodavaca. O posmatračima i kupcima već se zna. Seljak je marginalizovan do te mere da ga svaka fukara, počevši od sitnog nakupca do državnog aparata ucenjuje za sav njegov znoj i muku koju utroši. Sve što ova zemlja može da proizvede, to ova država mahom uvozi. Kada je reč o izvozu, naravno, ide se sa damping cenama na strana tržišta koje su preniske i za domaće tržište. U međuvremenu, kojekakve budale sede u ministarskim foteljama, npr. ministarka finansija je pre neki dan izjavila da blage veze nema na šta odlazi 4% bruto domaćeg proizvoda. Ruku na srce, ona i ne vodi taj resor, ona se uglavnom blagougodno i samozadovoljno smeši pred kamerama, dok svojim milim glasićem saopštava poražavajuće informacije.

Posle sam se utešila ipak kupivši gornji deo trenerke sa kapuljačom i tanke helanke koje mi menjaju čarape ispod pantalona zimi. Čarape, one sintetičke, ne volim, jer me od njih svrbi koža i tako su neprirodne.

Prošetala sam ponovo Skadarlijom. Bilo je hladno i sunčano. Nije bilo puno ljudi. Baš takvu Skadarliju volim. Trenutke kada čujem ptice, vetar, šuštanje lišća, miris jeseni i dolazeće zime.

Otišla sam u Modus u Svetogorskoj da snimim da li ima neka zimska jakna za mene. Garderoba je uglavnom bapska, ali može da se nađe poneki zanimljiv komad. Tako sam upecala vrlo zanimljive crne rukavice od prevrnute kože, crnu pamučnu (ali tkanu) rolku sa širokim ramflama i jedne neobične crne somotske pantalone koje podsećaju na pumparice. Na kasi sam ugledala crvenu ogrlicu i taman što sam je ispustila iz svojih ruku, dajući sebi koji sekund da razmislim da li je zaista želim, jedna tetka je tako gramzivo otela tu ogrlicu i još 2. To je ono kao kada se čovek na samrti koprca i čini nešto što mu je (možda) poslednje u životu. Ne volim gramzivost, a još manje bahatost. Međutim, želja za posedovanjem u svakom smislu je sve izraženija kod ljudi.

A, ja mislim da mi ne posedujemo ništa, osim sopstvenog integriteta – samih sebe. To je jedino blago naspram sebe i zato treba biti obazriv i ne treba se lakomiti. Sve je prolazno.