Bilo ko

Sreli su se na ulici, gde su se obično i sretali. Odavno je mrak prekrio dan, iako nije bilo preterano kasno. Kratki su ovi zimski dani.

Standardno predvidiva komunikacija je počela da se odvija.

On: Kako si?

Ona: Dobro sam, a kako si ti?

On: I ja sam dobro. Pa, je l’ hoćeš da svratiš kod mene na kafu?

Ona se nešto premišlja, jer je ne zanima ni on, ni njegova kafa, ali pošto nema neodložnih poslova, prihvati tu njegovu gostoljubivost. Uostalom, što da joj on ne skuva kafu.

Probijajući se prvo kroz zaleđene trotoare do zgrade, zatim kroz nedovršeno i poluosvetljeno stepenište, konačno promoliše se u mraku ulazna vrata. Nova, jeftina, navodno sigurnosna, kineska vrata koja još po sebi imaju ukus neotpakovanog najlona koji se promalja ponegde.

On otključa vrata i reče: „Izvoli.“

Nit’ manjeg stana, nit’ većeg haosa, pomisli ona, ali ne reče ništa. Primetila je da se kod njega ništa ne menja. Pri tom je mislila da se to nemenjanje odnosi na nemanje nikakvih radnih navika. Primetila je tu ravnodušnost koja je odisala neurednim prostorom i njegovu još izraženiju nezainteresovanost da počisti svoje dvorište.

Rekla mu je: „Ooooo, bar se nešto promenilo! Oprao si konačno sudove! Ili ti je neko pomogao u tome?!“

Rekao je: „Sudove sam oprao zajedno sa mamom, ona mi je pomogla!“

Nije puno nedostajalo da ona prasne u smeh, ali ipak to nije uradila. „Ma hajde, mama??? Zar ti nisi u stanju sam da pereš svoje sudove?“

Želeći da ispadne duhovit po ko zna koji put, kaže: „Nema ko da mi pomogne. Eto mogla bi ti da mi pomogneš!“

Počela je bezobrazno da se smeje, pa mu reče: „Šališ se?! Da li ja tebi ličim na nekog ko ide i pere po kućama?“

Vidi ona, on već lagano struji na toplijoj vodi, i za sada se trudi da ćuti. Konačno, pristavlja kafu, nudi joj da uđe u sobu koja se jedina i greje sa minijaturnim uljnim radijatorom od 6 rebara. U sobi, svaka stvar vodi svoju priču, razmešten krevet... Nudi joj krevet. Ona prevrnu očima i reče: „Može, kada ga razmestiš i namestiš da mogu da sednem na njega! Sešću na stolicu!“

Donosi joj kafu, iako ona ne voli klasično kuvanu kafu, maše ispred njenog nosa musavom plastičnom kašičicom koja se nebrojeno puta zaranjala u šećer, već vlažan, zgrudvan i potamneo i kaže joj: „Nisam hteo ja da dodajem šećer, ne znam kakvu kafu voliš.“ Gleda ona tu kašičicu, taj šećer i nekako proguta knedlu, uze tu kašičicu i stručno zahvati one još bele delove kristal šećera, brzim pokretom spusti kašičicu u šolju, promeša nekoliko puta levo-desno i vrati mu u ruke kašičicu.

Donese neki nazovi sok, a to je bio onaj sok što je video voća taman toliko kada je prilikom transporta prolazio pored voćnjaka i ponudi je. Ona uze, šta da radi, u suprotnom odbila bi i kafu i sok, ko što odbija i njega.

Uvide ona da nema o čemu da priča sa njim, a pošto ume da priča sa svakim kada to hoće, poče da mu postavlja neka pitanja, da se ne bi sve pretvorilo u njegovo iščekivanje nečega što neće ni dočekati. On poluzainteresovano i totalno odsutno odgovara na pitanja, zatim se maši nekih nakaznih sprava i poče da joj pokazuje neke čudne kolekcije. Ona nikada nije gotivila kolekcionare bilo kojih vrsta, jer je smatrala da je to totalno uvrnuto. No, svako ima svoje bube, pomislila je.

Odgledala je čitavu predstavu kolekcije noževa raznoraznih vrsta, i gadilo joj se to. Ona ne voli noževe, ne voli bilo kakve predmete koji mogu nekoga da povrede. I ne razume tu potrebu za skupljanjem hladnog oružja. Vrhunac njegovog performansa je bio kada ga je ona upitala: „A čemu služe rupe na ovom nožu?“ On se predano dao u objašnjavanje, rekavši kako je to smišljeno da krv prolazi kroz te rupe, dok nešto sečeš. Skamenila se, već ga je videla sa nožem u ruci i pride kojekakve odvratne scene.

Nastavila je da usmerava komunikaciju u nekom drugom pravcu, pa je onda odgledala katalog njegove ogromne kolekcije filmova, uglavnom domaćih koji je nisu preterano zanimali. Žalila se da joj je hladno, i na žalost, on je to pogrešno protumačio, pa je krenuo da je zagrli i da je poljubi. Ona je okrenula glavu na drugu stranu i telo je počelo da joj se izmiče unazad, jer nije želela da oseti njegov dodir na sebi. Pomislila je da je baš neverovatno kako to muškarcima teško pada, kada ih žena odbija. I što je još smešnije, oni nekako misle da je to uvek deo neke unapred smišljene psiho-igrice. Kako jednostavno ne mogu da shvate da to nije igra? Kako on ne može da shvati da je ne zanima? Uostalom, prosečan zlobnik bi joj rekao da mu daje povoda. Možda je tako, ali možda i nije.

Onda joj je rekao: „Imaš previše pudera na licu!“

Rekla mu je: „Da imam, ali to nije ništa novo, oduvek je bilo tako! I šta tebe briga za količinu pudera na mom licu?!“

Proklinjao je kompjuter koji mu ne radi. U stvari, nije problem do kompjutera, problem je do njegovog neznanja, ali on to ne vidi. Pokušala je da mu objasni neke osnovne stvari, ali joj je on rekao da ga to ne zanima.

„Dobro, ni mene ne zanima da objašnjavam nekom nešto što ga ne zanima!“ – reče ona.

Kaže: „Šta će mi kompjuter, kad mi stalno puca ovaj Telenor Internet. Znaš, ja kompjuter koristim da se nakačim na Facebook!“

Reče ona: „Dobro, to je tvoj izbor!“

Upita je: „A što si ti izbrisala svoj nalog na Facebooku?“

„Nisam ga izbrisala, ja ga nikada nisam ni imala i neću ga ni otvarati, to je za mene gubljenje vremena.“ – reče mu.

„Znači ti misliš da ja gubim vreme na Facebooku?“ – upita je.

„Ne mislim ja ništa. To je tvoja stvar. Ako uživaš u tome, radi to.“

Reče joj: „Ne uživam, to je meni onako, da ubijem vreme.“

„Okay, ubijaj onda vreme tako.“

I sad njemu smeta što je ona rekla što je rekla i našao se prozvanim da „tera“ priču sve dok ne čuje njeno odobrenje. Glupost.

„Eto, a mogla bi ti da otvoriš nalog, pa, možemo ponekad i da razmenimo neku poruku...“

U neverici gleda i kaže: „Ej, da li ti razumeš da mene to ne zanima. Pogotovo me ne zanima da chatujem sa ljudima koji su mi praktično u susedstvu. To mi je beskrajno idiotski. Mogu da chatujem sa ljudima koje znam i koji više ne žive ovde i to je sve. A ni to me preterano ne uveseljava. Meni je toliko otužno to blejanje ispred monitora.“

„Eto, pa mogla bi ponekad da mi se javiš...“

„Što da ti se javim?! Ako hoćeš da me čuješ, javi se ti!“

„Uostalom, gladna sam i sada ću da idem kući, a ti se spremaj za spavanje, ionako sutra ustaješ rano.“ – rekla mu je.

Gleda ga kako cupka u mestu i ne zna šta da radi. I vidi ona kako on čeka neki patetičan poljubac za rastanak. Poljubila ga je u obraz, nekako se skotrljala niz one sirove stepenice, otpuzala niz led, čvrsto se držeći za metalnu ogradu, dok nije uhvatila čvrsto tlo pod nogama.

Onda je jasnim i glasnim koracima otišla svojoj kući i istog trenutka pomislila kako je lepo kada imaš svoj dom i kada imaš čemu da se vratiš, čak i kada te tamo ne čeka niko.

Niko je bolji, nego bilo ko.