Teci, teci bistra vodo...

Pa, dobro veče! Sad sam se baš istripovala kod logovanja da me je neko hackovao. Dobra fora! A, meni je bio uključen Caps Lock, hahahaha.

I taman sam se povratila do kompa, kad imam šta da vidim. Gospojica bonsai ženka bengalskog tigra je zauzela moju poziciju i glumi smotanog puža (više liči na onog iz pekare nego na pravog doduše). E, rekoh joj da to neće moći i zavalila se u kotrljajuću stolicu.

Eto, nisam nešto sažaljiva prema njenoj samoživosti, aha, i što da ne tako?!

Inače, danas sam za poslednju dekadu ovog meseca zakazala sebi full ginekološki paket koji uključuje pregled, UZ, kolposkopiju, PAPA i VS. Moj doca više ne radi, (a ruku na srce nekako sa njim nikada nisam ostvarila zadovoljavajući nivo komunikacije prema mom mišljenju - nekako je bio suviše rezervisan za moj ukus) tako da ću da idem kod jedne teta doktorke koju sam jedinu (od preostalih 3) imala prilike da vidim in vivo, i dopala mi se. O njenoj stručnosti ne bih mogla da komentarišem, jer ni ja nisam stručna za to. Biće dobro ako mi se kondilomi nisu povratili, a tome mogu samo da se nadam do daljnjeg.

Vrti mi se Elvis Presley trenutno i to je tako full retro, ko da sam se zaglavila u dobre 60-te godine prošlog veka... Inače, to što se sada vrti na gomili od muzike je neka moja the best of lista koja me baš oraspoloži kada je pustim. Pa, kako da ne budem srećna kada se sada vrti divna muzika i to na Logitech 2.1 zvučnicima. :-) Ovi basovi su baš jebački.

Upala sam u neki megatrip dobrih vibracija. Jedino što se to kod mene sve ređe dešava i sve kraće traje. Da, sada baš zvučim kao mužjak sa omlitavelom alatkom.

Našla sam jedan zanimljiv site i upravo ga čitam. Kao da su po meni pisali siptome koji su karakteristični za anksiozno stanje. Veoma interesantan pogled na stvari. Mislim da je to upravo to, jednostavno, pustiš ih da odu iz tebe, ali ne tako što ćeš da siluješ sebe, već tako što ćeš sebi da dopustiš da proživiš neugodne senzacije. A jedini bitan faktor u celoj priči je VREME.

I posle XY vremena prijavila sam se na iznova instalirani Yahoo Messenger, kad tamo pustinja Gobi - nigde nikoga nema. Iz tog "nigde nikog" izuzimam Slovenca s kojim sam se kratko kuckala pre mnooooogoooo vremena. On mi je permanently offline. Baš sam odvratna, ali šta da radim, kada me čovek jednostavno ne zanima. A, posledica mog nezanimanja su moje sklonosti ka špijunaži. Naime, otkrila sam da me je slagao za godine, ali nije mi to on rekao, kao što ni ja njega nisam pitala čemu taj fake. I to mi je bio razlog da mu se više ne prijavim na crtu. Gledam to tako da ako je neko lažov onda je lažov i nema tu malo ili mnogo. Lažov je lažov i samo je pitanje kada će da te baroniše i za mnogo bitnije činjenice. Uostalom takvo iskustvo sam imala i sa bivšim mužem. On me je slagao da je završio fakultet, a završio je višu školu. I nije problem u njegovom obrazovanju, problem je bio u toj laži. A, onda su stvari krenule sličnim tokom i u drugim stvarima. To je bio jedan od trenutaka kada nisam poslušala sebe i naravno, zajebala se. Sećam se, kao danas, da je moja mama tada rekla kako ja preterujem (kao i obično) i kako to baš nije neka bitna činjenica, i još ga pravdala. Kakav kreten! A, kakav sam ja tek bila kreten, kada sam dozvolila sebi da pogazim sopstveni unutrašnji glas i da pristanem na prvu laž. E, beše mu!

Kad sam već kod bivšeg muža, baš sam ovih dana razmišljala kako sam ga totalno zaboravila. Kao da nikada nisam ni bila sa njim. U stvari imam osećaj kao da sam ceo život živela sama, uopšte se ne sećam moja 2 braka. Nisam se trudila da to potisnem, taman posla. Jednostavno su iščezli iz mene. I sada mi je jasno da više neću moći ni sa kim da živim pod istim krovom. Mene u stvari iritiraju navike koje gaje muškarce i ne pada mi na pamet da im se prilagođavam. I dalje stojim pri svom uverenju da je udajom, žena na čistom gubitku. Brak je ionako socijalni šablon kojim država uspešnije kontroliše pojedince i to sve pod parolom kako je to osnovna ćelija društva. Verovatno, samim tim, neću ni imati svoju decu. Posle dugo vremena sam i tu bolnu činjenicu prihvatila. Moja drugarica S. je rekla nešto zanimljivo, a to je da ona misli da 80% čine geni, a 20% vaspitanje. Drugim rečima, zaista nije ni malo svejedno sa kim praviš dete. Nije isključeno da me pukne ludilo jednog dana, pa da zbrzim nekog mučenika da me jebe dok mi ne napravi dete. Ali, to je tako pretenciozno i patetično i ne liči mi na mene. Tako i S. dok gleda svog sina vidi svog pokojnog muža koji da nije pokojan ona bi sada bila pokojna, te je to dovoljna informacija o formatu njegovih ličnih karakteristika.

Shvatila sam ovih dana da bih najviše volela da budem nevidljiva. Možda sam zato non-stop u crnom u čemu se inače osećam najudobnije čitavog svog života. Uvek su mi se sviđalo ono što radi Dragana Ognjenović, ali sam oduvek bila dekintirana da bih kupovala brandirane stvari.

Napolju počinje (22:41) da pada kiša posle ko zna koliko vremena i sledi zahlađenje za koje već znam da će mi prijati. Smučile su mi se ove vrućinčine i jedva čekam pravu jesen.

I jedva čekam sutrašnji dan kada ću posle LPG tretmana da idem u neki sitan pazar u DM, a nakon toga da ližem i pazarim med na Sajmu na Tašu.

A, sada, konačno ide nekada jedna od mojih omiljenih pesama, kada sam bila ustreptala tinejdžerka, hehehe, Guns N' Roses i Sweet Child of Mine.

Izgleda mi da ću uskoro da se odjavim sa Messengera. Tu me ionako niko ne traži, kao što me uostalom i onako i ovako niko ne traži. Ali, fućka mi se za sve to.

Vreme je za jesenje čišćenje...

Proteklo je mesec dana da nisam ništa pisala na mom matičnom blogu. Ali, ponosna sam na sebe što sam (bar za sada) uspela sebe da nateram da na 7-rečeničnom zadatku ostanem dosledna onome što sam sebi postavila.

Ovo je ionako mesto kome ću se uvek vraćati i gde postavljam mnogobrojna pitanja sebi i ostatku sveta. Tu su pitanja, a tu tražim i odgovore na svoja pitanja.

Osećam da je sada trenutak kada krećem u veliko raspremanje mnogih zatvorenih, poluotvorenih i otvorenih fioka u mojoj glavi. To je u biti malo nezgodan proces, ali ne mogu više da ga odlažem.

Dakle, još malo, tj. za nekih nedelju dana će biti punih mesec dana od kako su moleri protutnjali kroz moju gajbu i sredili je. Ali, ja nisam ostala istrajna i završila proces raspremanja i čišćenja do kraja. I pored opsežnih spiskova koje sam napravila za svaku prostoriju, stala sam. Prvo je razlog bila moja alergijska reakcija - ekcem po rukama, a kasnije sam se samo uljuljkala i prestala. U međuvremenu, a pre 2 nedelje rodila se nova nada za posao. Potpuno neodgovarajući, ali opet ne i neprihvatljiv. Radilo se o radnom mestu sekretarice u školi engleskog jezika. Posao je dobila neka druga osoba, a ja sam dobila blagoglagoljivu utehu da meni sleduje mnogo bolje radno mesto i da sam prekvalifikovana za taj posao. Lepo zvuči, čak iako se ne misli tako. Ali, svaka čast poslodavcu koji je umeo sa stilom da me otkači i da se pozdravimo u nadi da ćemo se ponovo sresti. Konačno, to i nije nemoguće, zar ne?

Upravo sa tim dešavanjima se poklopio negde i moj odlazak na Adu sa S., gde mi je ona pomenula da ju je B. kontaktirao preko MSN-a i raspitivao se za mene. Prema B. sam do skoro imala potpuno nerašćišćene emocije. Jebiga, šutnuo me je, a čini mi se da i posle godinu dana ja to nisam uspela da svarim. Mislim, ma ne mislim, znam da je moja iluzija bila velika i da sam se mnogo dobro istripovala da ga volim. Zapravo, to je bila moja potreba, i to nije imalo ama baš nikakve veze sa njim. To je imalo veze sa mnom i sa mojom emotivnom neispunjenošću. On mene nikada nije voleo. On zapravo nikoga i ne voli. On voli sebe. I to je okay. Ali, ja nisam volela sebe, ili makar ne u dovoljnoj meri.

Sve u svemu, uprkos svojoj totalnoj konfuziji, ja sam ipak završila u krevetu sa njim pre nepune 2 nedelje. Nisam bila sigurna da to želim, a nisam bila sigurna ni da ne želim. Međutim, moja vagina je bila sigurna. Po prvi put u životu desilo se da ja ne mogu do kraja da se uzbudim i da ovlažim. Jednostavno, moja vagina je pružala otpor celoj toj nedefinisanoj situaciji. Konačno, prošla sam kroz nekoliko emotivno konfliktnih situacija, gde sam i plakala i preispitivala se i glasno razmišljala. Dakle, sve ono što se pred jednim muškarcem ne radi. Okay, pravim greške. Ponašala sam se kao krpa. A, krpe i dobiju takav tretman da sa njima na kraju obrišeš patos.

Dalje, sve se razrešilo u roku od nedelju dana. Prošle nedelje smo B. i ja putovali vozom u Novi Sad. On je predložio, a ja sam prihvatila. To je inače nešto što ima korene u prošlosti. Nekada smo B. i ja pričali o tom putovanju. Sada je postojala realna šansa da do njega i dođe. Ja sam se mnogo radovala tome. I putovanju i njemu. I uradila sam (bar prema mom mišljenju) neke lepe stvari. Kupila sam i sebi i njemu po jedan sokić i jednu fitness štanglicu, ponela bademe i kikiriki, kupila nam po jednu malu svesku na kvadratiće. Imala sam ideju da svako od nas napiše esej u vezi sa putovanjem i više od toga, i čak sam iz zezanja napravila i neki mali tzv. Pravilnik (o pisanju istog). I bljak osećaj mi je krenuo još kada sam shvatila da njegovom cicijašluku i kalkulaciji nema kraja. Odlučio je da kupi karte za voz samo za jedan smer. Džiberski postupak koji sam progutala. Ušli smo u Intercity za Budimpeštu koji dosta pristojno izgleda i bili smo sami u kupeu. Odjednom, moja nezainteresovanost je počela da se budi. Ja sam počela da ga posmatram bez koprene na očima. Shvatila sam da me ne zanima, shvatila sam da mu ništa ne značim, shvatila sam da ga zanima samo seks sa mnom. U tim trenucima meni je seks bio negde otprilike na pretposlednjem mestu. U meni sve više raste potreba za pažnjom i nežnošću koju od njega ne dobijam. Što on više navaljuje na mene, da me žvalavi, vata i sl., to se u meni rađa sve veći otpor. Ja tebe ne želim. Meni se tvoje ponašanje ne sviđa. Meni se ne sviđa način na koji se ti ponašaš prema meni. Da, dušo, ja sam za tebe premija, i ne želim da se osećam kao utešna nagrada. A, tako sam se najčešće osećala. Konačno, za svoja osećanja ipak sam samo ja odgovorna i činjenica da sam te pustila da ideš tamo gde ti mesta nema. Odjednom, ne interesuje me šta mi priča, jer stvarno priča o glupostima koje me ne zanimaju (gudra i gudranje, RSD trip i sl.), ide mi na živce što gleda samo da ne potroši ni dinara na mene (i nije!!!) - to tumačim kao da me ne vrednuje dovoljno da bi se makar malo potrudio. Taj nemar nije uzrok, nego posledica njegove totalne nezainteresovanosti za suštinu nekog drugog ljudskog bića. On zapravo misli da on sam, kao individua, ima bog-zna-šta da ponudi i da je to neprikosnoveno dovoljno!!! Ne sviđa mi se što sam svoju tašnu, tešku kao crna zemlja, vukla sve vreme po Novom Sadu. Nije se nudio da mi pomogne. Utrapila sam mu tašnu bukvalno na 10 minuta, kada stvarno više nisam mogla da je nosim i to prethodno kukajući kako mi je teška. Zar bi se tako ponašao jedan muškarac prema jednoj ženi da mu je imalo stalo do nje? Jedino je problem što on nije muškarac, on je tranzitorni klinac koji ide ka nečemu. Pri tom misli da je posisao svu pamet ovog sveta, da svakome može da soli, da je dovoljno to što je lažno uljuljkano bezbrižan na grbači svojih roditelja, da ne mora da poštuje ništa i nikoga, da ceo svet treba njemu da se potčini i sl. tome. Postavlja se logično pitanje. Ako je već tako, pa koji ću ja moj uopšte sa njim? Sve to je nekako zrilo u meni dok nije izbilo na površinu i tada sam osetila da sam slobodna ponovo. Ja prema njemu ne osećam više ništa, nebitan mi je. Mogu da ga vidim sad, nekad, nikad. I to je dobro. I ja, kao i svaka prosečna žena ima (ili ih nema) svoje fantazije o nekakvoj romantičnoj ljubavi, o tome kako je on divan prema njoj, što ona zna da ceni i uzvrati. Ali, ja ništa od svega toga nisam dobila. I patila sam zbog toga što to ne dobijam. I mnogo mi je vremena bilo potrebno da shvatim da to na kraju krajeva nema nikakve veze sa mnom. To je njegov modus ponašanja. On je u čisto gamer-skoj fazi kada prikuplja svoja mladalačka iskustva i ja, kao ni bilo koja druga nismo bitne. Bitan je on samom sebi. Bitno je kako će on da nabilda svoj ego. A, gle ironije, pri tom priča o nekim istočnjačkim doktrinama. A, puca ga ego samo tako. Puca ga sarkazam što ljude vrednuje prema onome što imaju (njegov oltar je cash&carry), a ne prema onome što jesu (iako to ne priznaje - čak ni samom sebi). On je tipičan proizvod modernog društva. On je autentični produkt braka na papiru, uspešnih roditelja zalutalih u bračnu zajednicu u kojoj više ništa ne postoji. Imaju love, imaju lepe stanove, imaju na izgled mnogo toga. A, oni znaju šta je to što nemaju i šta je to zbog čega im ovo što imaju ponekad izgleda beznačajno. A, sit gladnom ne veruje. Da, tako je i B. potcenjivao sve moje strahove koji nisu baš toliko nerealni. Ni veći, ni manji od onih koje imaju drugi ljudi, ali prisutni su, i to je dovoljno. B. nikada nije shvatao kako se ja osećam u pojedinim situacijama i ne zameram mu to. Prvo, premlad je i nema to iskustvo, a drugo, nije ga ni interesovalo. Sve u svemu, po prvi put sam osetila ono čemu sam se nadala da ću jednog dana uspeti - da samo želim da se okrenem i odem, bez reči, pozdrava, bilo čega. Sve je rečeno i svaka reč bi bila suvišna, te za tim nema potrebe. Ipak, bilo je potrebe, jer je neophodno suočiti se sa tim. Moju ideju sa sveskama je prozvao mojim hirom. I još mi progovara da maltene treba da mu budem zahvalna što je on to ispunio???? I još mi prebacuje kako ja time nisam ispunila dogovor, saopštivši mu, nakon što sam pročitala njegovo kratko proseravanje, da više nemam inspiracije da mu pišem, jer nema svrhe da mu pišem - da sam prekršila dogovor. Mislim se, fuck you baby! I naravno, prozvao me je sebičnom. Da, a da prvo počistiš sopstveno dvorište?!?!? Okay, sebična sam, neka ti bude tako. Tebi da se pravdam? Ma, nikada, nikome. I razišli smo se (ako to uopšte tako i može da se kaže) putem telefonskog aparate. Jebiga. To mi je ostavio kao jedinu soluciju. Da ga pogledam u oči, nije mi bio problem, ali da čekam kad će g-din da nađe vremena za mene, e to je već bio problem. Zato sam to tako i uradila. Rekla sam mu da me zajebava. U, to ga je pogodilo. Pa, zaboga, on nema vremena, on uči, mogu ja da dođem kod njega. Mislim se, over my dead body. Gotovo je. A, ni slike mi neće dati. Jebiga. Ne treba mi on na slikama, treba mi Novi Sad u detaljima koje sam ja zapazila i ovekovečila. Ali, Novi Sad mi neće pobeći, vratiću mu se ponovo. A, on neka se drka nad tim slikama. Mislim, da je hteo mogao je mailom da mi ih pošalje. Da ga molim i da mu to tražim, ne pada mi na pamet. Eto, zato je neophodno imati svoj fotoaparat, a ne zajmiti tuđ. Malo šale na kraju nije naodmet. I još mi posle 45-minutnog telefonanisanja šalje poruku kako ću da mu nedostajem. Kakva laž! Kakvo jeftino proseravanje! Ja mu pošaljem neki uopšten odgovor. A, on mene pita da li će on meni nedostajati. Na trenutak sam pomislila da mu napišem nešto odvratno ili da mu uopšte i ne odgovorim, a onda sam shvatila, pa, da - napisaću da ćeš i ti meni da nedostaješ, čak iako to uopšte ne mislim. Tih nekoliko reči mene ne košta ništa, a ti ćeš da nastaviš i dalje da gradiš lažnu sliku o sebi. Tvoj izbor. Još on mene pita šta je meni smetalo kod njega. Skoro mu ništa nisam rekla. Zašto? Pa, zato što to košta! I, za takva pitanja ću ubuduće da otvorim tekući račun, pa kad legne uplata dobiće odgovore. Ni kod babe nema džabe. Drugo, ne treba mi povređena muška sujeta. Svi smo ovako srećni i zadovoljni. Doduše, ja ću biti potpuno zadovoljna jednog dana, kada se on meni bude obratio za bilo šta, a ja ga provozam preko Dunava uzduž i popreko i on dobije kurac od mene da izbije oči čarne. Da, osvetiću mu se hladne glave. Zaslužio je. Zanemarivao me je, omalovažavao i držao mi je predavanja (ja sam tako jebeno bezbrižan, dok se ti kidaš na sve strane i šaljem ti poruku da mi se jebe za tebe) - a to ne zaboravljam.

U utorak, u večernjoj šetnji na Adi sa poznanicom, u susret mi idu 2 nepatvorene džiberčine. Miris primitivizma i neukusa se širi. Prezrivog pogleda, ironičnog glasa, jedan otvara svoja pogana usta i sere: "Što volim ove lezbejke!" Tako sam deklarisana kao lezbejka, jer je neki tamo mentol zaključio da ja to jesam, prema mom fizičkom izgledu. I nije mi to zasmetalo. Zasmetala mi je mržnja i siktanje, zasmetalo mi je to što sam osetila ugroženo i nezaštićeno. Inače, medijska propaganda je čudo. Ionako je hajka, ko nekad na veštice, sada na učesnike Gay parade koja treba da se održi u nedelju. Sada više ne mislim da je to kinky i besmisleno. Imaju moju podršku. Što da ne? Treba da protresu ovu zatucanu zemlju i njene zatucane muškarce koji misle da su jebači svetskog renomea i da mogu tako da idu i da dele packe svakome čija im se njuška, seksualno opredeljenje, garderoba i sl. ne sviđa. Dosta je bilo!

A, onda je osvanuo jučerašnji dan. Prvo, otvaranje Lagunine knjižare u Studentskom KC-u. Popusti, pokloni od izdavača, od sponzora, propratni program, mnogo ljudi, dobra atmosfera. Donela sam toliko toga, uključivši i puno pozitivnih emocija. Pile smo i S. i ja moka kafu u Grinetu, raspravljale o homoseksulnosti, pomerenim doživljajima u seksu i sl. Išle u Demiju 28 da žderemo picu i da gledamo Milionera iz blata. Jaoj. Film je prepun bola i patnje, sirovo-surovo realan. Razbio me je skroz. Odličan je i drago mi je što sam donela dobru odluku - da ga pogledam na velikom platnu. Dobro mi ide trošenje love koju nisam zaradila, hehehe.

I osvanuo je današnji dan. Moje raspoloženje je ni tamo, ni ovde. Stondirana sam, kao uglavnom već neki određeni vremenski period. U periodu totalne stagnacije, teških buđenja, teških uspavljivanja, tegoba zbog samoizolacije, osećaja neadekvatnosti, osećaja besmisla, promašenosti, dezorijentisanosti, stalnih unutrašnjih nemira i sličnih sranja. Jedno vreme sam se kljukala Bromazepamima. Međutim, ima nekih 8-9 dana kako sam se skinula na suvo. I jezivo mi je. Moja napetost prevazilazi mene samu i razbija me. Previše pušim. Usput, malo me boli i žučna kesa. Ništa alarmantno. Imam knedlu u grlu, osećam neke blokade kod disanja. I posle pređenih npr. 10 km, ja iako umorna, i dalje sam napeta. Jednostavno, taj jebeni osećaj anksioznosti me ne napušta. Danas sam rešila da preduzmem nešto drugo. Kupila sam italijanske tablete na biljnoj bazi koje treba da me opuste bez osećaja pospanosti i tih nuspojava. Dobra vest je što ne izazivaju zavisnost. Tek sam popila svoju prvu tabletu danas, pred ručak, tako da za nekih 7-10 dana očekujem prve ozbiljnije efekte ovog preparata.

Čitam knjigu Zašto muškarci vole kučke. Da, to je knjiga kojom sam sebe častila juče. Toliko dugo sam pokušavala da je pozajmim iz biblioteke i non-stop je zauzeta. Knjiga je sjajna za ovakve budale kao što sam ja, kojima je vreme da se probude, da vole sebe i da zauzmu ispravne stavove i ponašanje u odnosu prema muškarcima. Prvu polovinu knjige sam bukvalno progutala sinoć. Danas sam nastavila sa čitanjem, a i sada ću kada se izlogujem. Moguće je da ću je celu i pročitati već večeras. A, onda je prosleđujem g-đi mami. Možda nešto i nauči iz nje. Inače, i matorci, a naročito ona mi sede na picinom živcu već određeno vreme. Smučili su mi se, ali ih nekako varim. A, nakon toga (ako ne bude pre) S. I ona će puno toga da nauči.

Usput, sledi neki konsenzus sa samom sobom oko nastavka čišćenja kuće, jer sam je zapustila. U ponedeljak mi stiže kompjuterski sto i daktilo stolica. Konačno, i ja ću imati svoj office deo. Možda ga i iskoristim za neke stvarne poslove. Za sada, moj veliki domet, s obzirom na stepen moje psihičke sjebanosti, a i fizičke (EBV virus) je da sredim kuću. Usput, moram da kupim šporet, koliko već do sredine sledeće nedelje i da ovaj muzejski primerak konačno leti napolje.

Nemam više volje da se javljam na oglase za posao. Muka mi je od toga. Muka mi je što nisam uspela da dobijem ni posao sekretarice. Muka mi je od odbijanja i neprijebavanja. Ali, i to je nešto što je tako. Za sada je tako. Možda ja i dalje sanjam velike snove, ali neka. Dok sanjam, znaću da postojim.

Uvek dobar retro

Sad čuh ovu pesmu na radiju MFM, pa rekoh da je prikačim u ime starih dobrih vremena. Uf, pesma je baš, baš. Šteta što nas je Laura Branigan prerano napustila - za 7 dana biće punih 5 godina od njene smrti. Da se podsetimo jednog od njenih najvećih hitova...

Moj jučerašnji trip

Poluizdrkana sam ispala iz GSP-ovog mercedesa. E, kulovi su stvarno napravili reduction prevoza. The better reduction, maybe the possible one more chance for seduction. It's a joke. Possibly, tasteless one.

Klatim se niz Gundulićev venac, idem ka bespotrebnoj instituciji koja se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Serem im se na naziv. Ta reč - zapošljavanje znači da su se oni zaposlili, a da obični smrtnici dolaze da im u famozni plavi karton tresnu pečat za naredno javljanje. Ha! A ono, polučekivani šok na licu mesta. Pa, oko 200 ljudi zgužvanih čeka na svojih 10-15 sekundi koje će dobiti na šalteru. Moj broj (jer mi smo svi odavno brojevi, a ne ljudi) je 527. Ispred mene je oko 100 brojeva, tj. ljudi. Odma', ali odma' sam dobila poriv za bežanjem.

Pobegla sam u obližnju prodavnicu jeansa, kao da vidim malo asortiman. Mislim, sranje. Skupo u PM - realno. Probala sam nekoliko pari pantalona. Samo što mi stidne dlake ne vire iz njih. Dokle će bre da prave te kretenske modele? Prodavačica me ubeđuje, opet, kako mi super stoje. I još me gura u broj manji, kao, ma to je prava stvar. Ionako imaju 1.5% elastina, pa će da se razvuku. A ja izgledam u njima kao svaka prosečna ljankase koja ponosno korača ulicama ovog grada, misleći da je pička kosmička. Pobegoh, a prethodno se zahvalih na ljubaznosti i upornosti dotičnoj, koja se svojski potrudila da im ipak ostavim neku kintu u radnji.

Vratim se do Nacionalne, kad tamo u proseku odmiču po 2 broja po minutu. Računam, imam da ufuram bar još pola čuke vremena do tog svog nekog broja. Tražim neki kafić da popijem capuccino. Izašla sam u Venizelosovu (ex Đure Đakovića). Prvi na koji nalećem je Hush Hush Retro kafić. Sedam, naručujem i davim se u smogu vozila koja prolaze kao na auto-putu. Jedva da stižem da pušim, pišem, pijem kafu. Ali, dobra je dinamika.

Kraj mene sede dva muškarca. Stariji i mlađi. Obojica nafurana. Oskudna komunikacija. Nešto čekaju. Za 15 minuta samo jedna prozborena rečenica. Svako, inače, drnda besomučno po tastaturi svog mobilnog aparata. Dobrodošli u "moderni dijalog". Mada, možda je i to bolje, jer, za drugim stolom sede sredovečni muškarac i žena koji zvuče kao Tarzan i Džejn. Uskoro mi curi vreme, treba da ispijem kafu i ispušim cigaretu do kraja.

Ustajem energično, guram u ruke konobarici kintu sa napojnicom i jurim ka... Ulećem u Nacionalnu. Perfect timing. Moj broj. Lupila mi je ženska na šalteru pečat za naredno javljanje. Nit' gleda da li sam u radnom odnosu, a još manje da li je to uopšte moja radna knjižica. Very professional, indeed. Jebote, koga to više zanima. Mi smo ionako samo tužna naštimovana statistika. Ni reči da prozbori, samo bleji ko krava u mene. Mogli bi i robote da zaposle. Bar bi bili efikasniji. Može da se izračuna precizno matematički optimalan učinak ili što bi Japanese guys rekli JIT (just-in-time) - full optimization.

A, onda sam rešila da prođem kroz Skadarliju. Mislim, i to ti se zove (ili se zvala) boemska četvrt. S jedne strane ulice, adresa Skadarska 40, pa sortirano po abecednom redu, predivna propala zgrada (BIP je No 1 - njega tek treba da preprodaju po n-ti put) sa onom divnom oslikanom fasadom. Vrata koja ne zovu da uđeš. Možda i uđem neki drugi put, da vidim šta je i ko je još ostao unutra. S druge strane, fancy kafići, tamo džudže neke smorene face, očerupani gradski golubovi špartaju i kljucaju sve na šta nalete. Po koji luzer (as myself) sedi na klupi i posmatra. Uslikala sam i par fotki - detalja. Pogledaj ih još jednom.

Fenjer ispred kafane Dva bela goluba

Detalj pločnika Skadarske ulice

Krošnja drveta ispod koga sam sedela

Au, šta će biti putopisnih reportaža kada se cashnem za jedan pristojni digitalac. Biću pravi putopisni turista u svom rodnom gradu, više puta, na više mesta oklevetanom.

I očekujem, da odjednom, odnekud iskoči neka umetnička duša, možda meni poznato lice, a možda i nepoznato. Ali, ipak ono nije Monmartre. Ovo je samo atavizam nečega što je nekada imalo veze sa Boemskom rapsodijom (o. a. - aluzija na band Queen). Međutim, prolaze samo meni neka nepoznata lica i prolaze bučni gradski autobusi nadomak raskrsnice sa ulicom 29. novembra (a pošto taj naziv više nije "in", sada je to Bul. despota Stefana). Tek da te prenu i otrgnu od sveta u tebi.

Preklopile su se skazaljke na mom ručnom satu. Sada je 13:04. Da li to znači da neko sada misli na mene? Kada smo bili klinci, obično bi nakon toga usledilo brzopotezno pitanje: "Reci grad i broj?". Pa, da kažem. Prvi grad koji mi pada na pamet, osim ako to nije samo ime države, a mislim da nije - je Panama, a broj je moj omiljeni - broj 7. Prostim brojanjem (na prste jedne ruke - o, da, i dalje tako brojim) to je osoba čije ime počinje na slovo P. Pa, sad, kako mi drago. Biće da je muško ime u pitanju, jer ne znam baš neka ženska imena koja počinju na slovo P, a da nisu totalno arhaična i da se ne nalaze na stranicama džepnog crkvenog kalendara u izdanju SPC-a. Možda Petar (ne znam ni jednog Petra još od osnovne škole), ili Predrag (do sada sam upoznala dosta muškaraca sa tim imenom). Realno, jedina osoba koja je vredna pomena je nekadašnji dečko moje nekadašnje drugarice. Umetnik, slikar - Predrag Popara. Predrag Popara mi se oduvek sviđao. Mislim da je već odavno afirmisan u ovom gradu - a kako je, šta radi, šta se sa njim dešava, ništa ne znam. Nisam ga srela godinama. Možda, baš ovaj trenutak i baš ovo mesto imaju neke veze sa njim. Možda je negde blizu. Ruku na srce, ovo je ipak umetnička četvrt, i ko zna da li se u nekom kutku krije atelje u kome stvara Peđa?!

Još jedna cigareta da se ispali pred polazak, odlazak, negde dalje, do nekog novog pisanja...

Exit from Bohemian district

Kad ste samo otišli u 3 lepe i ne vraćajte se više

Sve kao nešto sitno igram oko ovih novih blogova koje sam startovala. Čini mi se da sam malo promašila temu sa mojim pretenciozno mudrijaškim Cogito, ergo sum! Izgleda da kopiram samu sebe, a činilo mi se da ću tu da iznosim bog-zna-kakve svoje opservacije. Ali, ovo je tek trnoviti početak.

Nego, sve nešto osećam grižu savesti što se ne posvećujem mami-blogici, tj. pisanju na ovom blogu. Pa, pošto sam toliko i toliko palamudila od D., da prijavim da je game over. Izgleda skroz-na-skroz.

Toliko sam ga nahvalila u svom fantaziranju da je to prosto neverovatno. Ali, ali, ali, tu nešto fali. Akala sam se sa njim prošle subote. Budžio mi je onaj ventilator dobra 4 sata. Usput je ispizdeo jedno 100 puta. A, ja sam bila baš slatka i mila, iako sam i ja ispizdela skroz i jedva čekala da ga ispratim. Odjednom mi se sve smučilo, i on, i ventilator i sve u pizdu materinu.

Shvatila sam da su one moje sexualne fantazije ipak bile posledica par popijenih piva, što sam dobro i zapazila onomad.

Mislim, lepo smo se rastali, ja sam mu se fino, slatko i ljubazno zahvalila i ishvalila ga, u nadi da ćemo se ređe viđati.

Konačno, ipak je bolje platiti majstora da ti nešto uradi, nego ići na ove povuci-potegni varijante. I na kraju mi nije zamenio indikator.

Za to je došao 2 dana kasnije drugi majstor. Drugog, takođe boli kita za ono što radi, izuzev što naplaćuje svoj rad. Danas više nismo u modi - mi, luzeri tranzicije, kod kojih ima poneka sitna intervencija ili popravka. U trendu su baje-lovatori koji renoviraju svoja velelepna zdanja. Tu je lova, bato moj. A, mi, sitna boranija, još smo došli u poziciju, da maltene molimo majstora da dođe da uradi svoj posao, za koji ga pri tome i plaćamo. Jebiga, vremena su se promenila.

A, ja nikada nisam igrala u prvom timu, hehehehe.

Neverovatno je koliko su samo ti majstori nadmeni, i koju oni kvazi gospodu glume. Doduše, ono realno ja brišem dupe sa mojom diplomom, dok oni koji su polupismeni uzimaju kintu. Mislim, majstor koji puši pljuge koje koštaju 160 dinara po paklici. Pa puta broj dana u mesecu, pa da li puši više od jedne paklice.

Sve u svemu, samo kada sam im videla leđa svima, baš mi je nekako laknulo.

Inače, prošle nedelje sam krenula sa sređivanjem stana, predradovima uoči krečenja i slično. Mnogo se brzo zamaram, jebe me ovaj virus iz sve svoje bezobrazne snage, ali ne dam se.

I šta mi je još bio dopizd. Mislim, u četvrtak, negde oko pola 4 popodne zvoni mi mobilni. Javlja mi se sa meni nepoznatog broja nepoznati mi muški glas i traži me po imenu. Ja ni A, ni B, nego lepo priupitam sa kim ja to razgovaram. Prekide se veza, pa opet poziv, opet isti intro. Kad reče mi: "Ovde sveštenik Peđa!" Mislim se, mamicu ti jebem, koji ti sad kurac hoćeš!?!?! I kažem mu mrtvo-'ladno: "I, šta ćeš mi sad ti?" Pita me: "Kako si?" Kažem mu: "Dobro sam!" Pa me opet pita: "Mislim, kako si ovako i psihički i fizički?" Ja opet: "Pa kažem ti malopre, dobro sam!" U sebi se mislim, jebote, samo mi ova baksuščina i bezbožnik sada treba. I pitam ja njega kako je on, i on kaže da je dobro. I kao izvini mi se ako me uznemirava i kao čućemo se. Mislim se, aha, samo ako sledeći put zove sa nepoznatog broja, pa ne provalim da je to on. E, a ja sam popizdela jer: 1. zbog njega sam pre 3 godine premrla od strave i užasa kada sam saznala da je hronični imalac i nosilac virusa Hepatitisa B - pa sam prošla ceo proces vakcinacije; 2. posle perioda prozora sam se normalno testirala i na virus HIV-a - radi sopstvenog mira; 3. skoro pa da većeg idiota u mantiji nisam upoznala; 4. zloupotrebio je svoju svešteničku poziciju i ušao u spiku sa mnom, a ja misleći da su to ljudi kojima možeš da veruješ, pričala sam neke stvari iz svog života; 5. ima toga još, ali nije vredno pomena. Znam da sam mu rekla da je on Antihrist u mantiji i da ne želim da imam ništa sa njim, da je užasno negativan i da mi ne prija njegova energija. Mislim, lud čovek skroz. I pun mi je više kada mi se izvlače ti duhovi prošlosti. A, najviše me je iziritiralo to pitanje o mom psihičkom i fizičkom zdravlju. Zašto? 1. Psihološki i nisam baš najsjajnije, jer sam totalno fucked up što za sada veoma malo mogu da utičem da promenim meni bitne stvari u mom životu (nalaženja posla, nalaženje životnog partnera, uspostavljanje neke opšte ravnoteže, itd.). Fizički sam sjebana dibidus. Ovaj EBV virus me je rasturio. A, imam zbog toga što me pojedini faktori na koje ne mogu da utičem iritiraju i izvesne psihosomatske smetnje - napetost, uznemirenost, nervoza, knedla u grlu, napadi gladi, itd. Plus što me ovih dana tu i tamo cepne žučna kesa, a i to mi je na nervnoj bazi.

Eto, da završim večeras sa svojom kuknjavom. Jebote, pa ne vrti se ceo svet oko mene. I drugi su u ovim ili onim pričama, malo i u govnima, ali ćute i jedu nekad na kašičice, a kad treba zinu ko kod čika doce i gutaju na lopate.

Na šta sam mislila?!?!?!

I dok pokušavam da se konektujem na jebeni Net da počnem da pišem, ne mogu više da izdržim. Preplavljena sam emocijama. Usput, udaram jebeni redial na ADSL konekciji koja me neće pa neće.

Evo me konačno, online. Slušam EKV sa ploče i razbija me Samo par godina za nas. Opet i opet, prošlo je 20 godina, a tako je sve vizionarski i tako ih osećam. Sutra i prekosutra u SKC-u će da bude pušten film Kao da je bilo nekad. Prvo sam mislila da idem, a onda sam shvatila da tamo nemam šta da tražim. Fakat je, film postoji na Net-u (iz delova - i ja sam ga skinula!!!). A, kolektivno svršavanje mi je oduvek išlo na živce. To je moja stvar, to je moj intimni osećaj. Zašto da ga delim sa strancima? Mada, ako budem htela da svršim grupno, možda se i pridružim.

Šta me je emotivno gurnulo danas? Ovih dana jurim gluposti po prodavnicama, neku lampu za kupatilo, rešenje za ventilaciju i slična sranja. I shvatam, po 1001-vi put da nema ko to da mi uradi. Ovi, šatro majstori te oderu, a rezultat je sranje. I shvatim, grešim. Tu je D. O D. sam već pisala u prošlom postu. Da, raskinuli smo ono što nikada nismo ni počeli. Meni je pripala muka od mnogo toga, a i njemu je bilo jasno sve. Meni jasno, njemu jasno i oboma jasno da to ne mora da znači totalni kraj. I shvatim, on je taj koji će da mi pritekne u pomoć. Rekao mi je da treba da tražim pomoć kada mi je potrebna. Rekla sam mu da retko ili nikad ne tražim. Rekao mi je da grešim. Rekla sam mu da znam da grešim, ali, nekako, ni sama ne znam, ne ide mi baš to traženje.

I juče je to krenulo. Ne znam zašto, ali posle mnogo vremena sam se potrudila da napravim NEŠTO nekome, ponovo. To volim. A, volim da to taj neko i shvati. Može i da mi vrati, nemam ništa protiv. Rešila sam da ga zovem da mi pritekne u pomoć. Ali, naravno, uz osećaj da i ja treba da uzvratim. Napravila sam salatu od tunjevine, paradajza, paprike (i slatke i ljute), crnog luka, kukuruza šećerca, maslina, maslinovog ulja... Kupila sam lanene pločice, kikiriki, bundevino seme... To sam servirala u razne čaše, salatica je bila u zemljanom sudu i tanjiri su bili bordo i sve je onako bilo toplo. I on mi kaže da to nikada ni od koga nije doživeo. On ima 39 godina. Gledam ga. Znam da me ne laže. I postavljam sebi pitanja. Ti si se 2x udavala, bila sa nekim kretenima u nekim još kretenskijim vezama i njima svima je to bio default. Fuckalo im se za sav tvoj trud. Nisu umeli ništa da cene. A ti, mesto da si ih sve poslala u 3 lepe, ti si se još dodatno trudila. Zašto? Da te neki moron pogladi po glavi i kaže ti da si ti dobra kuca. Kakav down! I kaže mi da nije navikao da se opušta. Znam. Jasno mi je. Posle opuštanja, možda dolazi gubitak. A strah od gubitka je zajebana stvar, zar ne?

I tokom današnjeg dana, u hodu, preko SMS-ova smo se dogovarali i ispalo je da krećemo danas u radove. Naravno, u međuvremenu, postao je totalno uglađen, javlja mi se ako kasni sa odgovorom na SMS, javlja mi se ako kasni, javlja mi se za sve jebeno na ovom svetu. A mi nismo zajedno. Bar ne zvanično. Ne fuckamo se. Ne plaćam mu usluge sexom. To me ne zanima. I ja mu kuvam kafu koju je tražio, i on dolazi ko pravi šljaker sa torbom na ramenu i sve pride. Ja kuvam ručak-večeru, šta god. Špagete bolonjeze na moj način. Posebno se dinsta mleveno juneće meso sa crnim lukom, a posebno sveže oguljen od kožice paradajz sa sitno protisnutim belim lukom. To će na kraju da se sjedini, ko što ću i ja sa nekim, ko zna kim, jednog, nekog dana.

I mi radimo zajedno i sve nekao ide sinhrono. Kao da se znamo. On razvaljuje moje kupatilo, ja pijem pivo, i razmišljam kako me pali ideja da razvali i mene. Ali, opet, to je pod dejstvom piva. U jednom trenutku odlazim da čekiram da li ima kondoma u fioci, za svaki slučaj. Ne pokušavam ništa. Gledam ga s leđa. Skinuo je majcu, samo je u bermudama od starih farmerki. Jaše na merdevinama. Došlo mi je da mu otkopčam šlic i da mu pušim. Ali nisam. A, ja, jedem govna, juče u haljinici do ispod dupeta, danas u šorcu iste dužine i majci bez leđa. Jebiga, iživljavam svoje frustracije. Loži me da me gleda i da se pali na mene. Ali, ne mogu da se jebem. Jednostavno ne mogu. Ne mogu da se vezujem za njega u tom smislu. Ali, sa njim sam ono što jesam. I plakala sam dok smo jeli. Došlo mi je. Rekla sam mu da sam juče shvatila da je on osoba koju bih pozvala da sam u totalnom outu. Pita me: "Zašto?" Kažem mu: "Zato što si čovek, zato što nisi kurton! Zato što osećaš, zato što uviđaš i sebe i druge. Čak iako nećeš da se menjaš, uviđaš ko si i šta si. Zato što osećam da mogu da ti verujem!" Jeo je Eurocrem tablu koju sam danas sasvim spontano kupila i ne znajući zašto. To je njegova omiljena. Jebote!!!!! I ostavio mi je drugu polovinu. Neće ni da čuje da je pojede. On je navikao da se odriče za druge. Kao i ja. Teško je to uskladiti.

I prsla sam skroz na skroz. Ali, nema veze. Rekla sam mu da imam taj veliki strah da ću se probuditi jednog jutra i da više ništa neću osećati. To me plaši. Plaši me da ću postati blazirana. A, to je sranje. Nadmeno izdrkavanje nad svim i svačim. A meni tako treba rame za plakanje. Samo da me zagrli i da ćuti, dok mi ne prođe žuta minuta. Kaže mi: "Nikada ni sa kim nisam ovoliko pričao kao sa tobom!" Znam da nije. Znam kako je sve to izgledalo. Znam kako je sve jebeno površno.

Poklanjam mu stvari koje znam da voli. Poklonila sam mu lanac juče. Danas sam mu poklonila đušu kobricu i jednu maskirnu majicu. Imam čitav arsenal američke vojne opreme koju sam furala u srednjoj školi, a to ostaje da pregleda sutra ili prekosutra pa da uzme šta mu se đasvi.

Čini mi se da sam zavolela D. Ali, ne znam da li potpuno. Ima stvari koje ne prihvatam do kraja. I ne znam da li ću ih prihvatiti.

I još nešto. Danas sam imala propušteni poziv na moblinom. Moja nazovi drugarica S. me je zvala. Nisam čula mobilni, pa se nisam ni javila. Zvala me je na fixni popodne. Rekla sam joj da sam u gužvi (što i jeste bilo tačno) i da se javi uveče. Nije se javila. Kao i obično. E, sad, zašto to pominjem? Zato što se osećam povređeno. Za 2.5 nedelje koliko je bila u Hrvatskoj na moru nije našla za shodno ni da mi pošalje ni jedan jedini SMS. A, rekla je da će to da uradi. Osećam se povređeno zbog toga i to ću i da joj kažem. Ako bude uspela da shvati, super. A, ako ne, šta da se radi, kraj! Nemam nameru da slušam njene dogodovštine sa letovanja, pre nego što raščistimo te neke stvari. Ne visim na čiviliku, ni njoj, ni bilo kome. A, mislim da joj se neću ni javiti. Ako hoće neka se javi, a ako neće, i nemam preteranog interesovanja.

Sad ću da se odjavim, ugasim komp, iskapim pivo, namestim krevet, slušam još malo EKV, čitam knjigu i tako ću lagano da utonem u carstvo snova.

I to ti je neka jebačina

Da se ne tripujem mnogo tražeći neku varijantu da napravim kao neki pretemplate za pisanje bloga. Ne znam ni šta hoću da napišem noćas.

Ma, totalno mi je ispao bad trip sa onim seljakom osnovnjakom. Došao je kod mene sinoć. Ne znam ni zašto sam ga potvrdila da dođe, kad se prijavio telefonom. Bože dragi kakvih je sve tu idiotarija od spike bilo. Mislim, stvarno, ali stvarno me ne zanima sve to. Okay, pomislih, možda može da bude neki dobar seks, pa kao da malo furam taj fazon. Kad ono shvatih, džaba, ne mogu, mene loži intelekt, a naravno, suvislo je govoriti o njegovom intelektu.

Stvarno sam se jebeno potrudila da ne zvučim kao ice queen. I nije mi išlo loše. Ali neki komentari su totalno moronski. Smejala sam se. A šta drugo?! Ali opet, pripala mi je i muka.

Obično ima ono nešto što mi odzvoni u glavi. Dakle, našao se on pametan da komentariše moje seksualne performanse posle jednog polujebanja, da ga tako nazovemo. Ja belo gledam, ne mogu da verujem o čemu on priča, i kako zbog jedne jebene laste ispreda o celom proleću. Ali, treba da imam u vidu da je on potpuno neobrazovan, tako da mu nije za zameriti. Da rezimiram, onomad kada sam bila kod njega i kad se desio taj nazovi seksualni čin, on je konstatovao kako ja poetski rečeno nisam baš mnogo živahna u krevetu, pa ga je to uplašilo i demoralisalo. Mislim se, ma jedi mi govna. Budi ti živahan kada rintaš fizičke poslove po kući ceo dan, ne spavaš posle toga celu noć itd. I onda mi je baš do seksa u jutarnjim satima. To me je iznerviralo, ali nisam tome pridala važnost, jer me boli riba za njegovo mišljenje.

Kad ima tu još odzvonjenih, a to je kako se on oduvek ložio na ribe koje su mršave i imaju dugu tamnu kosu. Rekoh mu da onda to ode i da traži. Kao on meni, pa da se ne ljutim, pa da ne shvatim lično. Mislim se, jebi se. Ne shvatam lično, samo nemaš šta da tražiš sa mnom. Kao, shvatio je on da treba da se menja i da se prilagođava. Kur moj je on shvatio. Kaže mi ti si onako malo jača (misli fizički). To je inače izraz kad nećeš ribi da kažeš da je debela svinja - pretpostavljam. Ja ga gledam. And WTF?!?!?!? Kažem mu: "Dušo nisam ja malo jača, nego su sada u modi anoreksične manekenke! Ja sam super riba, samo nisam očigledno po tvom ukusu!" I sad se on kao posipa pepelom. Ma, mislim, gomila besmislica.

Pa mi kaže, da sam verovatno primetila da me nije baš zvao u ova 2 dana, pa kao da mi objasni zašto. Eto, zaboga, pitao se on kako sam se ja to 2x udavala, a nemam decu. Kažem mu ja: "Verovatno misliš isto ko i svi ostali muški zlobnici da sam jalova kučka, zar ne?!" I dodam: "A, šta bi mislio da do svoje 35-te godine nemam nikakvu prošlost?" Onda bi komentar verovatno bio: "Pa, eto sigurno je luda ili šta već kad je niko nije hteo!"

Lepo je kad imaš posla sa nekim ko je glup pa ti kaže sve što misli. Čak iako to nije lepo upakovano. To je jedina razlika između obrazovanih i neobrazovanih.

Al' kao sve se on loži na mene. U stvari on je imao te neke fantazije da sam ja neka mnogo perverzna riba. Ja ga gledam opet belo. Pa, se jadan razočarao kada mu nisam priredila vrhunski performans, hahahaha. Jebote, koji moron. A šta on meni ima da ponudi????? Na šta ja da se naložim. Na njegovu facu, hahahaha, na njegove priče, buaaaaaaaa....

Neverovatno, ali istinito! I tako kontempliram, jebote, još jedna tipična muška svinja. I pitam ja njega: "Je li, majke ti, a na šta ja da se naložim iz cele te tvoje priče?" Da li je potrebno da opisujem i pored takvih izjava njegov fizički izgled. Prvo, nikakav frajer, sirovina, faca tupava, jedva da je moje visine, mršav, nenegovan - trip mačo mena. Iiiiiiiiiiiiiiiiii? Alo bre??????? Nemam o čemu da pričam sa njim, mislim intelektualno, duhovno i ostalo - to ne postoji.

Došlo mi je da ga izbacim iz kuće, al' ga nisam izbacila. Mislim se ko te jebe! Sad ćeš lepo da me jebeš kad si već tu, nećeš ni da spavaš, pa se pati sutra ceo dan umoran, kad već treba da rintaš. I tako, rekoh 'ajd' da vidim šta će da mi ponudi iz svog "bogatog" repertoara. A, da ne zaboravim da sam mu pre toga pušila i pušila, i smučilo mi se da mu pušim. To je bilo pre ove varijante da se izjebemo do kraja. Pa je prošlo neko vreme. Pa smo se onda posle nekog vremena opet dovatili i povatali i kaže on meni: "Okreni mi se leđima!" Ja, kao okay - mislim hoće da ga uzjašem na tu foru. Ne kapiram da on ustvari hoće 69-ku. Pa on krene nešto da me spušta. Ja mu kažem: "Pa lakše je bilo reći 69!" I opalimo po 69-ki. Mislim, bzvz - 69-ka je jedna od najizvikanijih varijanti koja je totalno stupidna. Al' dok se njemu digao jebote. Pa mu non-stop pada. Toliko o njegovoj stabilnoj erekciji. Pa, dalje, 'ajmo s guza. On ne ume ni da se namesti propisno. Pa, krene da me bode preko svake mere, udara mi u zid materice, ja ga odjebem i kažem mu da promenimo pozu. On kao 'ajd' ti lezi, pa se on kao nešto namešta u neke polumakazice, pa mi premešta noge u vazduhu, ma piš živi. I onda, naravno, navali na mene misionarski. Ja se mislim, daj da svršim što pre i da ga skinem s ribe. I naravno, čačkam ja usput sebi kliću i uspem da svršim (vau i to je dobro, nisam ni očekivala da ću moći - opet preumorna, a i jebe mi se za njega, mislim samo kako da iskoristim trenutak), nastavimo da se heftamo i on hvala bogu brzo svrši. A što pravi grimase i riče ko konj, katastrofa. I tako smo se mi kao jebali. Mislim to jebanje je bilo na nivou ispod proseka. Najbolji mu je trip što on misli da je extra jebač. Neka ga, nek misli, ionako se sa njim više neću jebati.

Ujutru je zapalio i nije mi se više ni javio. A ni ja njemu. Stvarno me boli dupe. Jedino što ću morati polite da ga otkačim, jer mi je tu u krugu. A, da nije? Ma, jebe mi se, više ga ne bih ni pozvala. Uostalom, ako se ne javi, onda se sam otkačio. A to mi već olakšava posao, zar ne?

I šta je sad poenta celog ovog mog proseravanja? Pa, konačno, boli me više i za seks u mom životu. Imala ga, nemala ga, sasvim mi je svejedno. Ne osećam se zavisno, a ni frustrirano što ga generalno nemam. I to je super za mene. To je to novo saznanje i olakšanje.