Klatim se niz Gundulićev venac, idem ka bespotrebnoj instituciji koja se zove Nacionalna služba za zapošljavanje. Serem im se na naziv. Ta reč - zapošljavanje znači da su se oni zaposlili, a da obični smrtnici dolaze da im u famozni plavi karton tresnu pečat za naredno javljanje. Ha! A ono, polučekivani šok na licu mesta. Pa, oko 200 ljudi zgužvanih čeka na svojih 10-15 sekundi koje će dobiti na šalteru. Moj broj (jer mi smo svi odavno brojevi, a ne ljudi) je 527. Ispred mene je oko 100 brojeva, tj. ljudi. Odma', ali odma' sam dobila poriv za bežanjem.
Pobegla sam u obližnju prodavnicu jeansa, kao da vidim malo asortiman. Mislim, sranje. Skupo u PM - realno. Probala sam nekoliko pari pantalona. Samo što mi stidne dlake ne vire iz njih. Dokle će bre da prave te kretenske modele? Prodavačica me ubeđuje, opet, kako mi super stoje. I još me gura u broj manji, kao, ma to je prava stvar. Ionako imaju 1.5% elastina, pa će da se razvuku. A ja izgledam u njima kao svaka prosečna ljankase koja ponosno korača ulicama ovog grada, misleći da je pička kosmička. Pobegoh, a prethodno se zahvalih na ljubaznosti i upornosti dotičnoj, koja se svojski potrudila da im ipak ostavim neku kintu u radnji.
Vratim se do Nacionalne, kad tamo u proseku odmiču po 2 broja po minutu. Računam, imam da ufuram bar još pola čuke vremena do tog svog nekog broja. Tražim neki kafić da popijem capuccino. Izašla sam u Venizelosovu (ex Đure Đakovića). Prvi na koji nalećem je Hush Hush Retro kafić. Sedam, naručujem i davim se u smogu vozila koja prolaze kao na auto-putu. Jedva da stižem da pušim, pišem, pijem kafu. Ali, dobra je dinamika.
Kraj mene sede dva muškarca. Stariji i mlađi. Obojica nafurana. Oskudna komunikacija. Nešto čekaju. Za 15 minuta samo jedna prozborena rečenica. Svako, inače, drnda besomučno po tastaturi svog mobilnog aparata. Dobrodošli u "moderni dijalog". Mada, možda je i to bolje, jer, za drugim stolom sede sredovečni muškarac i žena koji zvuče kao Tarzan i Džejn. Uskoro mi curi vreme, treba da ispijem kafu i ispušim cigaretu do kraja.
Ustajem energično, guram u ruke konobarici kintu sa napojnicom i jurim ka... Ulećem u Nacionalnu. Perfect timing. Moj broj. Lupila mi je ženska na šalteru pečat za naredno javljanje. Nit' gleda da li sam u radnom odnosu, a još manje da li je to uopšte moja radna knjižica. Very professional, indeed. Jebote, koga to više zanima. Mi smo ionako samo tužna naštimovana statistika. Ni reči da prozbori, samo bleji ko krava u mene. Mogli bi i robote da zaposle. Bar bi bili efikasniji. Može da se izračuna precizno matematički optimalan učinak ili što bi Japanese guys rekli JIT (just-in-time) - full optimization.
A, onda sam rešila da prođem kroz Skadarliju. Mislim, i to ti se zove (ili se zvala) boemska četvrt. S jedne strane ulice, adresa Skadarska 40, pa sortirano po abecednom redu, predivna propala zgrada (BIP je No 1 - njega tek treba da preprodaju po n-ti put) sa onom divnom oslikanom fasadom. Vrata koja ne zovu da uđeš. Možda i uđem neki drugi put, da vidim šta je i ko je još ostao unutra. S druge strane, fancy kafići, tamo džudže neke smorene face, očerupani gradski golubovi špartaju i kljucaju sve na šta nalete. Po koji luzer (as myself) sedi na klupi i posmatra. Uslikala sam i par fotki - detalja. Pogledaj ih još jednom.
Fenjer ispred kafane Dva bela goluba
Detalj pločnika Skadarske ulice
Krošnja drveta ispod koga sam sedela
Au, šta će biti putopisnih reportaža kada se cashnem za jedan pristojni digitalac. Biću pravi putopisni turista u svom rodnom gradu, više puta, na više mesta oklevetanom.
I očekujem, da odjednom, odnekud iskoči neka umetnička duša, možda meni poznato lice, a možda i nepoznato. Ali, ipak ono nije Monmartre. Ovo je samo atavizam nečega što je nekada imalo veze sa Boemskom rapsodijom (o. a. - aluzija na band Queen). Međutim, prolaze samo meni neka nepoznata lica i prolaze bučni gradski autobusi nadomak raskrsnice sa ulicom 29. novembra (a pošto taj naziv više nije "in", sada je to Bul. despota Stefana). Tek da te prenu i otrgnu od sveta u tebi.
Preklopile su se skazaljke na mom ručnom satu. Sada je 13:04. Da li to znači da neko sada misli na mene? Kada smo bili klinci, obično bi nakon toga usledilo brzopotezno pitanje: "Reci grad i broj?". Pa, da kažem. Prvi grad koji mi pada na pamet, osim ako to nije samo ime države, a mislim da nije - je Panama, a broj je moj omiljeni - broj 7. Prostim brojanjem (na prste jedne ruke - o, da, i dalje tako brojim) to je osoba čije ime počinje na slovo P. Pa, sad, kako mi drago. Biće da je muško ime u pitanju, jer ne znam baš neka ženska imena koja počinju na slovo P, a da nisu totalno arhaična i da se ne nalaze na stranicama džepnog crkvenog kalendara u izdanju SPC-a. Možda Petar (ne znam ni jednog Petra još od osnovne škole), ili Predrag (do sada sam upoznala dosta muškaraca sa tim imenom). Realno, jedina osoba koja je vredna pomena je nekadašnji dečko moje nekadašnje drugarice. Umetnik, slikar - Predrag Popara. Predrag Popara mi se oduvek sviđao. Mislim da je već odavno afirmisan u ovom gradu - a kako je, šta radi, šta se sa njim dešava, ništa ne znam. Nisam ga srela godinama. Možda, baš ovaj trenutak i baš ovo mesto imaju neke veze sa njim. Možda je negde blizu. Ruku na srce, ovo je ipak umetnička četvrt, i ko zna da li se u nekom kutku krije atelje u kome stvara Peđa?!
Još jedna cigareta da se ispali pred polazak, odlazak, negde dalje, do nekog novog pisanja...
Exit from Bohemian district
0 komentar/a:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.