Na šta sam mislila?!?!?!

I dok pokušavam da se konektujem na jebeni Net da počnem da pišem, ne mogu više da izdržim. Preplavljena sam emocijama. Usput, udaram jebeni redial na ADSL konekciji koja me neće pa neće.

Evo me konačno, online. Slušam EKV sa ploče i razbija me Samo par godina za nas. Opet i opet, prošlo je 20 godina, a tako je sve vizionarski i tako ih osećam. Sutra i prekosutra u SKC-u će da bude pušten film Kao da je bilo nekad. Prvo sam mislila da idem, a onda sam shvatila da tamo nemam šta da tražim. Fakat je, film postoji na Net-u (iz delova - i ja sam ga skinula!!!). A, kolektivno svršavanje mi je oduvek išlo na živce. To je moja stvar, to je moj intimni osećaj. Zašto da ga delim sa strancima? Mada, ako budem htela da svršim grupno, možda se i pridružim.

Šta me je emotivno gurnulo danas? Ovih dana jurim gluposti po prodavnicama, neku lampu za kupatilo, rešenje za ventilaciju i slična sranja. I shvatam, po 1001-vi put da nema ko to da mi uradi. Ovi, šatro majstori te oderu, a rezultat je sranje. I shvatim, grešim. Tu je D. O D. sam već pisala u prošlom postu. Da, raskinuli smo ono što nikada nismo ni počeli. Meni je pripala muka od mnogo toga, a i njemu je bilo jasno sve. Meni jasno, njemu jasno i oboma jasno da to ne mora da znači totalni kraj. I shvatim, on je taj koji će da mi pritekne u pomoć. Rekao mi je da treba da tražim pomoć kada mi je potrebna. Rekla sam mu da retko ili nikad ne tražim. Rekao mi je da grešim. Rekla sam mu da znam da grešim, ali, nekako, ni sama ne znam, ne ide mi baš to traženje.

I juče je to krenulo. Ne znam zašto, ali posle mnogo vremena sam se potrudila da napravim NEŠTO nekome, ponovo. To volim. A, volim da to taj neko i shvati. Može i da mi vrati, nemam ništa protiv. Rešila sam da ga zovem da mi pritekne u pomoć. Ali, naravno, uz osećaj da i ja treba da uzvratim. Napravila sam salatu od tunjevine, paradajza, paprike (i slatke i ljute), crnog luka, kukuruza šećerca, maslina, maslinovog ulja... Kupila sam lanene pločice, kikiriki, bundevino seme... To sam servirala u razne čaše, salatica je bila u zemljanom sudu i tanjiri su bili bordo i sve je onako bilo toplo. I on mi kaže da to nikada ni od koga nije doživeo. On ima 39 godina. Gledam ga. Znam da me ne laže. I postavljam sebi pitanja. Ti si se 2x udavala, bila sa nekim kretenima u nekim još kretenskijim vezama i njima svima je to bio default. Fuckalo im se za sav tvoj trud. Nisu umeli ništa da cene. A ti, mesto da si ih sve poslala u 3 lepe, ti si se još dodatno trudila. Zašto? Da te neki moron pogladi po glavi i kaže ti da si ti dobra kuca. Kakav down! I kaže mi da nije navikao da se opušta. Znam. Jasno mi je. Posle opuštanja, možda dolazi gubitak. A strah od gubitka je zajebana stvar, zar ne?

I tokom današnjeg dana, u hodu, preko SMS-ova smo se dogovarali i ispalo je da krećemo danas u radove. Naravno, u međuvremenu, postao je totalno uglađen, javlja mi se ako kasni sa odgovorom na SMS, javlja mi se ako kasni, javlja mi se za sve jebeno na ovom svetu. A mi nismo zajedno. Bar ne zvanično. Ne fuckamo se. Ne plaćam mu usluge sexom. To me ne zanima. I ja mu kuvam kafu koju je tražio, i on dolazi ko pravi šljaker sa torbom na ramenu i sve pride. Ja kuvam ručak-večeru, šta god. Špagete bolonjeze na moj način. Posebno se dinsta mleveno juneće meso sa crnim lukom, a posebno sveže oguljen od kožice paradajz sa sitno protisnutim belim lukom. To će na kraju da se sjedini, ko što ću i ja sa nekim, ko zna kim, jednog, nekog dana.

I mi radimo zajedno i sve nekao ide sinhrono. Kao da se znamo. On razvaljuje moje kupatilo, ja pijem pivo, i razmišljam kako me pali ideja da razvali i mene. Ali, opet, to je pod dejstvom piva. U jednom trenutku odlazim da čekiram da li ima kondoma u fioci, za svaki slučaj. Ne pokušavam ništa. Gledam ga s leđa. Skinuo je majcu, samo je u bermudama od starih farmerki. Jaše na merdevinama. Došlo mi je da mu otkopčam šlic i da mu pušim. Ali nisam. A, ja, jedem govna, juče u haljinici do ispod dupeta, danas u šorcu iste dužine i majci bez leđa. Jebiga, iživljavam svoje frustracije. Loži me da me gleda i da se pali na mene. Ali, ne mogu da se jebem. Jednostavno ne mogu. Ne mogu da se vezujem za njega u tom smislu. Ali, sa njim sam ono što jesam. I plakala sam dok smo jeli. Došlo mi je. Rekla sam mu da sam juče shvatila da je on osoba koju bih pozvala da sam u totalnom outu. Pita me: "Zašto?" Kažem mu: "Zato što si čovek, zato što nisi kurton! Zato što osećaš, zato što uviđaš i sebe i druge. Čak iako nećeš da se menjaš, uviđaš ko si i šta si. Zato što osećam da mogu da ti verujem!" Jeo je Eurocrem tablu koju sam danas sasvim spontano kupila i ne znajući zašto. To je njegova omiljena. Jebote!!!!! I ostavio mi je drugu polovinu. Neće ni da čuje da je pojede. On je navikao da se odriče za druge. Kao i ja. Teško je to uskladiti.

I prsla sam skroz na skroz. Ali, nema veze. Rekla sam mu da imam taj veliki strah da ću se probuditi jednog jutra i da više ništa neću osećati. To me plaši. Plaši me da ću postati blazirana. A, to je sranje. Nadmeno izdrkavanje nad svim i svačim. A meni tako treba rame za plakanje. Samo da me zagrli i da ćuti, dok mi ne prođe žuta minuta. Kaže mi: "Nikada ni sa kim nisam ovoliko pričao kao sa tobom!" Znam da nije. Znam kako je sve to izgledalo. Znam kako je sve jebeno površno.

Poklanjam mu stvari koje znam da voli. Poklonila sam mu lanac juče. Danas sam mu poklonila đušu kobricu i jednu maskirnu majicu. Imam čitav arsenal američke vojne opreme koju sam furala u srednjoj školi, a to ostaje da pregleda sutra ili prekosutra pa da uzme šta mu se đasvi.

Čini mi se da sam zavolela D. Ali, ne znam da li potpuno. Ima stvari koje ne prihvatam do kraja. I ne znam da li ću ih prihvatiti.

I još nešto. Danas sam imala propušteni poziv na moblinom. Moja nazovi drugarica S. me je zvala. Nisam čula mobilni, pa se nisam ni javila. Zvala me je na fixni popodne. Rekla sam joj da sam u gužvi (što i jeste bilo tačno) i da se javi uveče. Nije se javila. Kao i obično. E, sad, zašto to pominjem? Zato što se osećam povređeno. Za 2.5 nedelje koliko je bila u Hrvatskoj na moru nije našla za shodno ni da mi pošalje ni jedan jedini SMS. A, rekla je da će to da uradi. Osećam se povređeno zbog toga i to ću i da joj kažem. Ako bude uspela da shvati, super. A, ako ne, šta da se radi, kraj! Nemam nameru da slušam njene dogodovštine sa letovanja, pre nego što raščistimo te neke stvari. Ne visim na čiviliku, ni njoj, ni bilo kome. A, mislim da joj se neću ni javiti. Ako hoće neka se javi, a ako neće, i nemam preteranog interesovanja.

Sad ću da se odjavim, ugasim komp, iskapim pivo, namestim krevet, slušam još malo EKV, čitam knjigu i tako ću lagano da utonem u carstvo snova.