Povratak se primakao

Ovog jutra razmišljala sam o dresuri i njenoj izlišnosti, kada su u pitanju životinje. Ljudi su ti koji blagougodno izvijaju svoje nejake vratove, jednostavno cvileći da im se stavi ular oko vrata i da ih se vodi. Mnogi traže vođu, mnogi ga i nađu, a da se nikada ne pitaju - čemu? Sinoć sam posmatrala tri ovce i njihovu zajebanciju kada je došao jedan tip koji je u plastičnim džakovima doneo svežu travu za njih, jer su sve živo unakolo obrstile. Ovce se raduju i skaču uvis po livadi, kao zečevi. Imala sam utisak kao da lete. Zašto je čovek često ograničen po društvenim rubovima? Zašto ljudi ograničavaju sami sebe? Zašto je kontrola postala sve i svja na ovom svetu?

Ja sad moram da smislim kako da ne overloadujem kofer koji brat sestri sam za sebe broji 4.7 kg, plus sve one krpe kupljene na pravim sniženjima, gde cena per capita ne prelazi 5 jura i zbog svih onih darova što ću da potrpam u njega. Ma, neka ide život, platiću penale, te dodatne kilograme, kao žena koja kuka nad viškom kilograma, kao kaznu za uživanje. Dodatni penali zbog nepoštovanja pravila. Uživanje cenu nema, bar je to moje viđenje. U ime toga, sada pijem šampanjac, a još nije ni podne. Pa šta. Jedan je život i sada mi se pije. Linderhof, godina 2009, suvi (isključivo, jer slatki su odvratni), plus dimljeni losos na tostu premazanim puterom. Kršim još neka pravila, ali ne bih sada eksplicite o tome. Bitno je da ih kršim.

Neke stvari su neprocenjive. Kao pesma ptica - kosova koji se čuju na sve strane u Bonu i okolini. Male, crne ptice, sa narandžastim kljunovima. I baš sam B. komšinici S. objašnjavala da je kod nas domaća ptica vrabac, i suvenir ptica, i simbol Beograda, i da ga jebem, zapelo mi da se setim kako se kaže vrabac na engleskom, i kažem mesto sparrow, parrot. Jebo me engleski. Vidim, žena me čudno gleda. Aham, da, pa papagaji su egzotične ptice, a Srbija, nije da nije egzotična u nekim svojim pojavnim oblicima, ali definitivno nije stanište papagaja, ako izuzmemo one u kavezima koji se ne računaju.

Dakle, ostaje mi to pakovanje, rastanci i ta sranja. Jao, to baš ne volim. Mislim na rastanke, pošto se brzo pakujem. Patetika, suze, sranje, opet, ponovo. Pozli mi bukvalno od svega toga. Zato najčešće idem sama i dolazim sama, da se lišim svih tih shit trenutaka. Ali, i to je neminovno.

Nakon reči - neminovno, kliknuh greškom ili ne na objavljivanje posta. Zato što radim na laptopu bez miša, pa mi lako odlete prstići na neko dugmence pored. Nema veze, bar sam delimično naučila da radim sa senzorom, bez miša. I, sviđa mi se. A sviđa mi se i laptop kao institucija. Elem, jedino što sam imala ideju da kupim ovde, nisam kupila. A to je e-čitač. Slabo ga ima u slobodnoj prodaji, tako da će morati da radi neka kombinacija preko Amazona. Bar sam imala prilike na jednom mestu da se poigram sa istim, jedan Sonyijev model, i shvatila da je to prava stvar za mene, s obzirom da najčešće čitam .pdf i ostale tekstualne formate i "ostavljam" oči na monitoru računara. Tamo negde na jesen, "pašće" za slobodu i jedan e-čitač. :)