Rado viđeni

Upozorenje: Osobama sklonim gađenju i psihosomatskim reakcijama ne preporučujem tekst.


Halloween Theme Song

Na plenarnom planetarnom brainfuckingu okupio se creme da la creme belosvetskog poretka, u sledećem sastavu:

1. nekrofil
2. kanibal
3. pedofil i
4. političar.

Svako od navedenih je u kratkim crtama izložio svoja viđenja.

Nekrofil

Iz mog ugla gledanja, sve staro i mlado, lepo i gadno, pametno i tupo, jebem mrtvo na mrtvo, pa rasturam, bez izuzetka. Svaštojebenje na kontinualnoj osnovi izaziva sve izraženiji konzumerizam, što dovodi do sve veće potrebe za "umakanjem" u svaku mrtvu "rupu". Realno, navučeš se i onda samo "šaltaš". Rezultati su zapanjujuće kvantitativni. Tu i tamo koknem po nekoga. Nije da mi se ne sviđaju, pa da je to razlog, neki mi se baš i sviđaju, pa ne mogu da odolim da ih gledam žive i živahne. Sa kakvim sadizmom uživam da ih pretvaram ni u šta. To mogu i da vam prikažem, ako baš želite, hehehehehe. Šalim se malo, razume se. O, dobrog li smisla za humor, zar ne?

Kanibal

Istina, kolega dragi. Izuzetan osećaj za mesto, vreme i dešavanja. Da budem iskren, ne shvatam do kraja logiku jebanja mrtvaca ili živih mrtvaca, kako god. Meni nekako najbolje leži "živo meso". Ubijam iz čistog zadovoljstva i duboko religioznih razloga. Kada ih proždirem, to činim sa posvećenošću jednog čoveka drugome. Opet, ništa lično, rekao bih. A kada mogu da biram, a mogu itekako, najslađi su mi najmlađi. Nevini, bez zaštite, naivni. Ma, milina jedna. Oglođem i po koju drtinu, ali to je tako neinspirativno i zamorno; tu stoku onda varim danima. Uostalom, a složićete se, na mladima svet ostaje, zar ne?

Pedofil

O, da, moje poštovanje sličnomišljeniku. Mladi, mladi i samo mladi. Mene samo to radi. Ja, fakat, retko jebem. Volim da gledam te male "slatkiše". Tako su benigni u svojoj nesvakidašnjoj lepoti. Nemojte misliti da sam maliciozan ili daleko bilo bolestan, ali ja tako volim da se igram sa njihovim napupelim polnim organima. I moj bude odmah veći. Te ručice rade kao po komandi kada sam strogi čika koji im zapreti da će da naudi tati, mami, braci i seki, ako nekome nešto kažu. O, kako su samo poslušni u svom iskonskom strahu. Nekada se osećam prljavo, kada se setim svog tatice i njegovih pričica za laku noć o analnim otvorima. Njemu je curila vodica na usta, kao što i meni curi kada pokrenem točak sećanja na detinjstvo.

Političar

Deklarativno, principijelno, suštinski, moralno i dosledno podržavam svu trojicu. Bravo momci! Zalažem se za pravo bez odgovornosti da svako dela prema svom nahođenju, u okviru zacrtanih ciljeva. Bez svesti i savesti, razume se, bez i da naglasim. Nekrofiliju sam oduvek smatrao vrhunskim desertom. Kanibalizam doživljavam kao srkanje ostriga, prosto deluje afrodizijački. A pedofilija, pa to je to, prirodan tok savremenog i naprednog društva. Vaši pogledi na svet su fascinantno nealternativni, tako da vas imam u vidu kod podele resora. Ili što bi rekli, neka pobede najgori. Samo da nas ne čuju ovi odozdo, miševi što sede po rupama, prde u njima i veruju u bolje dane i promene, hahahahahaha.

Povratak se primakao

Ovog jutra razmišljala sam o dresuri i njenoj izlišnosti, kada su u pitanju životinje. Ljudi su ti koji blagougodno izvijaju svoje nejake vratove, jednostavno cvileći da im se stavi ular oko vrata i da ih se vodi. Mnogi traže vođu, mnogi ga i nađu, a da se nikada ne pitaju - čemu? Sinoć sam posmatrala tri ovce i njihovu zajebanciju kada je došao jedan tip koji je u plastičnim džakovima doneo svežu travu za njih, jer su sve živo unakolo obrstile. Ovce se raduju i skaču uvis po livadi, kao zečevi. Imala sam utisak kao da lete. Zašto je čovek često ograničen po društvenim rubovima? Zašto ljudi ograničavaju sami sebe? Zašto je kontrola postala sve i svja na ovom svetu?

Ja sad moram da smislim kako da ne overloadujem kofer koji brat sestri sam za sebe broji 4.7 kg, plus sve one krpe kupljene na pravim sniženjima, gde cena per capita ne prelazi 5 jura i zbog svih onih darova što ću da potrpam u njega. Ma, neka ide život, platiću penale, te dodatne kilograme, kao žena koja kuka nad viškom kilograma, kao kaznu za uživanje. Dodatni penali zbog nepoštovanja pravila. Uživanje cenu nema, bar je to moje viđenje. U ime toga, sada pijem šampanjac, a još nije ni podne. Pa šta. Jedan je život i sada mi se pije. Linderhof, godina 2009, suvi (isključivo, jer slatki su odvratni), plus dimljeni losos na tostu premazanim puterom. Kršim još neka pravila, ali ne bih sada eksplicite o tome. Bitno je da ih kršim.

Neke stvari su neprocenjive. Kao pesma ptica - kosova koji se čuju na sve strane u Bonu i okolini. Male, crne ptice, sa narandžastim kljunovima. I baš sam B. komšinici S. objašnjavala da je kod nas domaća ptica vrabac, i suvenir ptica, i simbol Beograda, i da ga jebem, zapelo mi da se setim kako se kaže vrabac na engleskom, i kažem mesto sparrow, parrot. Jebo me engleski. Vidim, žena me čudno gleda. Aham, da, pa papagaji su egzotične ptice, a Srbija, nije da nije egzotična u nekim svojim pojavnim oblicima, ali definitivno nije stanište papagaja, ako izuzmemo one u kavezima koji se ne računaju.

Dakle, ostaje mi to pakovanje, rastanci i ta sranja. Jao, to baš ne volim. Mislim na rastanke, pošto se brzo pakujem. Patetika, suze, sranje, opet, ponovo. Pozli mi bukvalno od svega toga. Zato najčešće idem sama i dolazim sama, da se lišim svih tih shit trenutaka. Ali, i to je neminovno.

Nakon reči - neminovno, kliknuh greškom ili ne na objavljivanje posta. Zato što radim na laptopu bez miša, pa mi lako odlete prstići na neko dugmence pored. Nema veze, bar sam delimično naučila da radim sa senzorom, bez miša. I, sviđa mi se. A sviđa mi se i laptop kao institucija. Elem, jedino što sam imala ideju da kupim ovde, nisam kupila. A to je e-čitač. Slabo ga ima u slobodnoj prodaji, tako da će morati da radi neka kombinacija preko Amazona. Bar sam imala prilike na jednom mestu da se poigram sa istim, jedan Sonyijev model, i shvatila da je to prava stvar za mene, s obzirom da najčešće čitam .pdf i ostale tekstualne formate i "ostavljam" oči na monitoru računara. Tamo negde na jesen, "pašće" za slobodu i jedan e-čitač. :)

Danke Deutschland

Imam 37 godina,
Svoje poreklo i
I svoje korene.

Svoje rizome
Neću da sečem.
To je moja bit.


Moja žila kucavica
Ne može sijati
Pod tuđim nebom.

Mogla bih da budem
Samo bleda senka
Unutrašnjeg Ja.

Ja se divim dijaspori,
Njenoj muci i
Istrajnosti u opstajanju.

Ja vidim nestajanje i
Glorifikaciju ispraznosti
Usred prirodnih lepota.

Ja vidim ništa i
Ja vidim sve,
I to mi je dovoljno.

Muka mi je od
Pravila i procedura
Što za suštinu ne znaju.

Od očiju slepaca,
Duhom obogaljenih,
Dušom odrođenih.

Za sutra koje ne postoji,
Za juče koje je prošlo.
A gde je sada?

Kada živeti?
Kada se radovati?
Sutra ili juče?

Nemoguće...

Raucherraum

Sobe za pušače mogu se videti po stranjskim robnim kućama sa sve pravom ventilacijom i smeštene su obično u restoranima za samoposluživanje. A tamo ima potpuno nadrealnih likova...

Lik, od svojih oko 35 godina, prilično oronule fasade i nervoznih, nehotimičnih trzaja tela sedi za stolom u uglu i bukvalno duva pljugu kao Maru. Zagledan je tamo negde između prostora neba i zemlje, u nekoj nevidiljivoj tački na zamišljenom zidu. Prekršta bez prekida jednu nogu preko druge, a onda se onako vizionarski zagleda u vrh pljuge, obujmi je celom šakom i garant tripuje da je na nekom drugom mestu.

Ulaze dve klinke, recimo 15-16 godina, šatro da pljugaju. Kašlju ko dve mazgice prilikom svakog uvlačenja dima. Ova jedna se zagledala u mene kao u Osmog putnika. Kikoću se onako mladalački tupavo, neko bi rekao da sam zlobna, i da je to u stvari bezbrižno. Okay, može i tako. Zavisi od posmatračkog ugla. Pa prebacile mobilni na zvučnike da se čuje kako se tamo neki kurajber sa druge strane sa njima dogovara da se nađu u robnjaku. Posle nekih 15-ak minuta dolazi brat Turčin, original podvodačka faca, a njih dve oduševljene što će da iskoče iz svakodnevne rutine nemačkog naroda. Šta je dalje bilo, to znaju oni.

E, sad, onaj prvi sa početka priče je otišao i na njegovo upražnjeno mesto je sela jedna ugojena gospodža u godinama sa sve nekim osvežavajućim frapeom u rukama, nedefinisanog kolorita. Vidim, i ona me gleda. Rekoh, 'ajd' i ja nju da pogledam. Nasmejem se, jebote. Ona priča li priča, priča tom frapeu ili tako nekako. "Are you talking to me?" "Ich verstehe nicht!" Okay, ne obraća se meni, učinilo mi se. "Du bist sehr schön." "Entschuldige, ich verstehe nicht, mein Deutsch ist sehr schlecht."

Mimo pušačke sobe za dobijanje pušačke noge, u centru centra grada Bona, baš tu negde kod Betovenovog spomenika, prilazi mi jedan lik, onako negde između građevinca i kamiondžije, ili narodski rečeno dobar samo za one radnje, možda. Nit' je Turčin, nit' je Nemac, ni crn, ni žut... Trči jebote za mnom na ulici. Ono, ako bi posmatrala sa strane - lep prizor. Mislim, je li, godi to egu, hahahahaha. I krene neku klasičnu spiku za skraćivanje strankinja i opet ono: ""Du bist sehr schön." Pa kako tako nešto da ne razumem. I opet ja njemu da ja nicht verstehe, kad on mene pita odakle sam. I ja mu lepo kažem: "Iz Srbije brale. Ovakve ribe kao što sam ja samo možeš da vidiš u Srbiji." Pa neka mu cure žvale, što da ne.

Uostalom, zar to nije već poznato svima. Mislim, stranci kada dođu u Beli zadivljeni su koliko ima lepih žena koje su oskudno odevene. I baš je jedan ženohejter opazio da niti ima lepših, niti oskudnije odevenih devojaka, pa se pitao da li je moguće da su sve prostitutke. I taman da zaustim: "Prijatelju, ne sudi po ambalaži, vidim ja ima toga i po Nemačkoj koliko hoćeš."

0,35+0,65

Jedu mi se čokoladice... Uzimaš iz kredenca zlatno-crveno-braon osmougaonu kutiju koja krije uživanja za male i slatke zalogaje. Kažeš mi: "Gledaj, džepovi mog srca ugrejaće ovu čokoladu i ona će sama poteći niz tvoje grlo..."
"Kako samo znaš da je to ono što želim sada?!"

Otvaram folijicu na kojoj piše da čokoladica ima samo 35% kakao delova. Standardno. I da sam odlomila takvu štanglicu iz table čokolade, bila bi mi ni po čemu drugačija od drugih. Međutim, ova je topla, poput ugrejanog tela i podseća na čokoladu otopljenu na grumenu putera za Reform tortu. Znaš da mi je ona omiljena. Svi duhovi mojih predaka i pokojnika su u nju umešani i pažljivo sjedinjeni. Uski je usek otvorenog pakovanja, taman da jezikom obližem nutrinu. Kako jezikom opkružujem oštre uglove, tako me bockaju i štipaju delovi folije.

Umačem prste, prsti su mi umackani i ja sam sva musava sa najlepšim čokoladnim mustaćima, a ti ližeš krajeve mojih usana, moje prste, i u srcu topiš novu čokoladicu (65%), gorčeg, ali potpunijeg ukusa...

Mizar - Glas

TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: BELI ANĐEO

SLUČAJNI SUSRET BELOG ANĐELA U MORAČI

ON
Autobus je bio pun mirisa tek nabranog svežeg bosiljka, koje su žene držale u rukama, a koji je ispunjavao moje srce, uzdrtalo od uzbuđenja pred još jednim susretom sa velikim svetiteljem Ostroškim. Još jedino je moje srce moglo da podrhtava, za razliku od tela koga sam jedva osećao, čudno utrnulog, kao da više nije bilo moje, uprkos mojim neviđenim mukama da u njega vratim život koga sam, čini mi se, davno izgubio. Nekakvo čudo je učinilo da ponovo vratim pokret telu, bar delimično, progovorim i vratim u sebi bar mogućnost izražavanja mojih slutnji i nadanja...

ONA
Autobus je bio pun mirisa svežeg bosiljka, koji su te izgubljene žene držale u rukama, više iz nemoći sopstvene, nego što su uopšte mogle osetiti sopstveni unutrašnjeg mir koji su negde, davno, izgubile. Taj jak miris, koga sam inače mnogo volela, pomešan sa mirisom nekog čudnog zadaha, činilo mi, se raspolućenosti svih nas, ovog puta mi je izazivao nepodnošljivost uzburkanih emocija i nekakvu težinu u stomaku koja me je uznemiravala. Osećala sam kao da mi u ovom autobusu nije bilo mesto, kao da sam stranac među svojim sugrađanima, nepoželjni svedok religioznog opijuma koga nisam želela da osetim. Hodoćašće na Ostrog. Nisam ni slutila da ću biti jedina koja ne zna gde je krenula, I istovremeno jedina koja kao da zna gde je krenula...

Kompletan tekst možete pročitati na lokaciji TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: BELI ANĐEO.

Znakovi

Nekada pomisliš da umeš da čitaš znakove pored puta. Ništa se ne dešava slučajno i slučajne interakcije među ljudima uvek izrode nešto novo iz tebe i iz njih. Ona je potpuno en passant rekla da bi volela da ima jednu priču u svojoj kolekciji. Ta priča je deo različitih zbirki i nalazi se u knjigama koje su davno izdate od sada već nepostojećih izdavača. Dakle, imaju je: oni sa čijih polica sija ili skuplja prašinu, prodavci knjiga i kolekcionari koji sebe nazivaju antikvarima naspram knjiga koje svakako nisu antikvarne. No, to su bile putanje gde su mogla da se potraže vrata u zidu. Komunikacija sa prodavcem je bila nadahnuta. Najednom i više od toga. Jedeš puža sa sitno seckanim telećim mesom u pekari Ključ i stiže ti poruka od koje ti kreću suze radosti na oči: "Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi. I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi. Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne." (Opomena - M. Antić). Počinje razmena, naravno, putem reči, nekih najfinijih i najtananijih osećanja. Ti si u "ofanzivi", on u "defanzivi". Stvar temperamenata i stvar nazovi pristojnosti od koje često ume da ispadne skoro ništa. Presporo za tvoj ukus i preodmereno, ali znaš da je to iz potrebe da ne bude pogrešnih tumačenja. Vidiš kako predeš niti mreže, i predeš, a on je ni tamo ni ovde. Negde između. Sebe i ko zna koga ili čega. Nakon kratkog dopisivanja mereno u satima i danima, ali ne i po intenzitetu napisanog, pruženog i primljenog, konačno, njemu nije jasno čime je on zaslužio tvoju bezgraničnu pažnju. Bez znaka pitanja. Ne daješ odgovor. To se oseća ili ne oseća, nema tu mesta objašnjenjima. Svako sebi objašnjava. Zemlja slepih je odgovor ili jedan od mogućih odgovora, a nije ni bez razloga upućen na njegovu adresu stih: "Pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam..." U zdravlje svim namernim susretima koji su okosnice unutrašnjeg rasta i razvoja. On sa podignutom ručnom tek prelazi dug put. Uvek ima dalje, ali sve zavisi od svakoga od nas pojedinačno. Tek onda kada ogoljeni pred sobom gledamo u sebe, onda i vidimo zašto (uzrok) i zato (posledicu), odakle dolazimo i gde idemo...

Leb i Sol - Čuvam noć od budnih

In Memoriam: Šaban Bajramović (16.4.1936.-8.6.2008.)

Na današnji dan navršava se tačno 3 godine kako je preminuo Šaban Bajramović.

Oko čega je bilo ko u javnosti pomenuo njega i njegova dela (preko 700 kompozicija) za svo ovo vreme, kao i pre toga? Pomenuli su ga povodom tužnog preganjanja oko davanja njegovog imena ulici u Nišu i skrnavljenja njegovog spomenika. Otprilike, to je sve. I kako mu ova država dade penziju na jedvite jade, jedva da je poživeo još nekoliko meseci.

Veliki je umetnik Šaban bio, i biće. Zato, ima nas koji ga pamtimo i sećamo ga se uvek i uvek. :)

Počivaj u miru Šabane Bajramoviću!

Najlepši san

U snu
Vidim sebe...
Ja stojim
Oko mene
Moj život
U svim oblicima
Ruši se
Nestaje.

Ceo svet
Ruši se...
Sve odlazi
Nestaje...

Posmatram
Mirno
Smejem se
I kažem:
"Ono što
Nije moje
To niko
Ne može
Ni da mi oduzme,
A ono
Što je moje
To je samo
Bila moja iluzija
Da bilo šta
Posedujem."

Sada sam slobodna.


Ekatarina Velika - Kao da je bilo nekad (LIVE)

Vizantija

Skini svoje teške ruke
Sa moga vrata...

Oči ti ne vidim,
Duša ti je stegnuta...

Bremena i vremena uvek ima,
Ali ovo prvo nije moje.

Gorom gorim gore,
Morem gorim gore...

Beše utvrđenje kameno,
Na njemu kula,
Zvonik gvozdeni

I u njemu vila...

I u njemu sila.
I u njemu veštica.
I u njemu svetica.

Spaljena.

Onda je bila vladarka
U doba vizantijskog carstva.
I svog cara je imala.

I  ugasila se...

Radomir Mihailović Točak - Ukor


Branko Radičević: Ukor
Gde si dušo, gde si 'rano!

Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Šareno sjajno proleće

Dragi moji drugari, nadam se da će vam se dopasti fotografije koje sam sa velikim uživanjem uslikala i pažljivo odabrala sa nešto veće gomilice. :)

Muzička kompozicija koju ćete čuti je: Anon. - Romance aus Jeux Interdits (Verbotene Liebe).

Uživajte! :)

U Škripcu: Siđi do reke

Sećate li se ove grupe i ove pesme? Ja sam i njih i ovu pesmu gotivila.

Čudna je ovo noć, čudan sam sam sebi
Treba mi nešto toplo, tvoje ruke na meni.

Hladno je zvezdama, suviše su same
Moje ruke traže te, noćima su hladne.

Siđi do reke, večeras i ja sam dole
Siđi do reke, lepše je sve u dvoje.