Volim da se šminkam, tako da i tome pristupam zainteresovano, čak i posle mnogo godina. Prvi put sam se našminkala još u osnovnoj školi (što beše krajem osamdesetih prošloga veka), a u srednjoj sam bila kao pionirski crtež, vrlo koloritno prenaglašena. Najbolji deo priče je bio hard-core pankerski fazon šminkanja sa jebitačnim isrctavanjem očiju, do gluposti i iznemoglosti. Tada sam mogla da provedem dva sata šminkajući se. Nije to loše, to iživiš, pa danas ne furam styling kao da imam 16 godina. :-P Ne, nego kao da imam 15, hahahaha. Po ovoj vrućini se slabo šminkam, jer se cedim kao svinja pred klanje. Odvratno. Mislim, na to znojenje face. Izgledam ko psiho leti u konzervi gradskog prevoza na 50 Celzijusovih. Jebiga, niko nije savršen. ;-)
Onda dođe vreme kada počneš da opažaš promene na svom licu. Prve znake starenja. Ali to mi nije smetalo. Mislim da mi se sviđa. Ne bih volela da izgledam drugačije. A valjda ću tako da mislim i za 10 godina, osim ako ne odlepim ko opaljena oplastičena pomodarka, pa odem da usisam salo, udarim veće sise, iščupam par pršljenova za tananiji struk, i tako redom dok ne shvatim da sam zamenila svoje telo za ko zna čije i izgubila sopstveni identitet. Teror mladosti. Bljak.
Kada sam prvi put videla sede vlasi u svojoj kosi, bila sam nekako zatečena. Nisam ih odmah prihvatila. Ali ne pitam se ja tu mnogo, je li. Tokom vremena postale su deo mene. To je bre moja kosa. To naravno nije razlog da nosim prosedu kosu ili da je prelivam Eho tonom, ko jedna baba što sam je ljubičanstvenu videla pre neki dan na pešačkom prelazu. Ono realno, izgledala je kao bajati duh iz lampe. Zato se farbam, a farbam se i zato što mi se nikada nije sviđala boja moje prirodne kose od kada je potamnela tokom godina, pa više nisam bila prirodna plavuša. Godinama sam se farbala u plavo, sve izbegavajući onaj kokoškasti žuti ton, što se teško izvlači bez blanša. A blanš je super ako hoćeš što pre da ostaneš bez kose na glavi, onda ga samo guraš, sve do nošenja perike. :-D Ma, stavila sam ga možda nekoliko puta. Sranje. Napravi ti brezovu metlu od kose. E sad, taj trip sa plavom kosom me je napustio, jer u stvari, činilo mi se da to nisam bila ja. Dugačka, plava kosa. Miriše na klasičan stereotip o glupoj dugokosoj plavuši, ali i silnoj erotičnosti, jer jebeš ženu bez duge kose. Je l' neko rek'o idealna žena, mislim za onu s dugom kosom?! E, i onda više nisam htela da budem dugokosa pljavuša, nego kratkokosa crvenperka. I eto, već skoro dve godine imam kratku crvenu kosu. I sad komentari gledalaca. A kenjala sam već o tome. Al' nema veze. Kažu, izgledam opasno?!?!? Kažu, izgledam kao Amazonka. Ma, je li?! A otkad su to Amazonke imale kratku kosu, a pritom nemaju desnu sisu. Moje su još na broju. Okay, kako god, Amazonka ili ne.
E, sad, koja žena hoće da ima tu divnu, negovanu, dugačku kosu sa bojom po izboru, ona mora da podnosi noćne more zbog toga. Tako sam ja to doživela. Moja duga kosa je bila fazon - "lav iz centrifuge", prirodno osušena, kao metletina. Dakle, grozno. To je u prevodu značilo da ja treba da idem minimum jedanput nedeljno kod frizera, a to osim što košta, užasno je smaranje i čisto gubljenje vremena. Ali, i užasno uništavanje kose, s obzirom da vam tamo upere fen u glavu, tako da vam isprže mozak kao jaje na oko. Vreme frizera košta, a kad je neko imao mnogo kose na glavi, kao ja, onda taj neko "jede" vreme. I onda te skarabudže, drukaju ti onaj fen, tako da se ti malo-malo pa dereš: "Daj, molim te odmakni malo taj fen od moje glave, peče me bre!" O mom "voljenju" frizerskih salona i još ponekih lokacija ima ovde.
E, a kada nije bilo para, onda sam maltretirala moju majku da mi jednom nedeljno navija samolepljive papilotne. To je značilo da maltene čitav dan provedem kući da bi mi se kosa ljudski osušila i papilotne "primile". Mogu vam reći da su se toliko dobro "primale", da sam nakon skidanja istih izgledala kao da nosim periku koje su se viđale na prostitutkama ili koje se sreću u sexy shopovima na lutkama na naduvavanje. I onda je sledilo sređivanje lokni i raščešljavanje, i konačno, pošto mi je kosa "gutala" čitavo lice, opet sam skupljala prednji deo kose šnalom tako da sam izgledala kao tetka ili sam vezivala konjski rep od čijeg nošenja, zbog težine kose, me je užasno bolela glava. Mislim da sam imala dovoljno razloga da je otfikarim. :-) A možda je bila u pitanju i čista lenjost. :-))
I tako, ovih dana se naveliko raspreda o zajebanim putnicima koje su tamo negde usred pizdine materine istovarili u Egiptu da se jebu sami sa sobom, jer agencija Conte kojoj je Ministarstvo turizma koje je sad pri Dinkićevom izmišljenom Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja izdalo licencu za rad, nije izmirilo obaveze prema egipatskih hotelijerima. I to nije prvi put, to se ponavlja iz godine u godinu. A licencu imaju (sve do sada dok nije pukla bruka) i nikom ništa. Navodno srpski jebeni konzulat je intervenisao da se ljudi smeste. O čijem trošku?! Ne verujem da je drama gotova i da se ljudi tamo lepo provode. Lepo, nema šta. A još lepše što ljudi tamo troše svoje pare da bi imali gde da spavaju i da se prehrane i što im je preseo život. Biće interesantno čuti njihove komentare kada se vrate 16. jula. To je da čovek lepo uzme govnjivu motku, pa prvo od Dinkića, pa na sva ostala govna. Jebote, mnogo ima govana, pa mora i mnogo govnjivih motki da se pripremi.
Putnici koji su uplatili aranžmane u agenciji Konte treba da sačekaju da im agencija sama vrati novac, a ukoliko to ne učini, onda je najbolje da je tuže, kaže Jelena Sladić Jakovljević.
"Naša preporuka je da putnici ne traže povraćaj novca(od agencije) već da podnesu tužbu nadležnom sudu kako bi u slučaju stečaja njihova potraživanja bila naplaćena iz stečajne mase", rekla je ona.
Sladićeva je rekla da se putnicima isplaćuje celokupan iznos koji su dali za aranžman samo u slučaju da agencija otkaže putovanje.
U pojednim medijima pojavila se informacija da je vlasnik agencije Želimir Šipraga zapravo bankrotirao.
Propali aranžmani, vlasnika nema
10. jul 2010. | 16:01 | Izvor: B92, Beta
Elem, firma koja se zove Conte Plus d.o.o. nije u stečaju, tek za informaciju široj javnosti. Najbolje je pogledati njihove finansijske izveštaje koji govore da za 2009. godinu isti nisu ni podneli, a da u 2008. i 2007. imamo samo gomilu nula. Lepo. Dakle, ljudi treba da se informišu sami, jer će da popuše isterujući svoju pravdu pred "svemogućim" i "efikasnim" srpskim sudovima. Ako pre toga ne umru u cvetu starosti. A, to vam je već poznato, je l' da?
E, sad da ja vam ispričam nešto što se meni desilo u Egiptu pre 6 godina. Tako tada, ja putovah sa bivšim mi suprugom na nezaboravno letovanje u aprilu mesecu 2004. godine. Agencija je bila Kon Tiki, a avioprevoznik je bio Aviogenex koji je deo nekadašnjeg Genexa i koji je u međuvremenu propao, ali i dalje lete "upon call". Vrlo zanimljivo. I sletimo mi na aerodrom u Hurgadi. I dok smo prošli sva drkanja na carini, mi na traku, nema kofera. Ja optrčim sve žive i nežive trake sa bagažom, kurac, našeg kofera nigde nema. Lepo, pomislim ja. U međuvremenu, nas dočekao lokalni predstavnik Egipćanin i čovek mi kaže da popunim PIR, ako išta mislim da isteram sa "odbeglim" koferom. WTF is PIR? PIR je Property Irregularity Report, a izgleda ovako. I to treba da znate ma gde i ma s kim putovali avionom na kugli zemaljskoj. Jer, samo ako popunite PIR vaš prtljag počinje da se ganja u avio-saobraćaju. Drugačije, vaš problem i ko vam je kriv što ste neupućeni. Da pomenem, da je let bio čarter i da nije bilo teorije da kofer ode u drugi avion. Pride, ja sam svojim očima gledala kako ulazi na onoj pokretnoj traci u dupe aviona. Šta je nagnalo lopova da mazne kofer? Moja pretpostavka do dana današnjih je da je to što je bio upakovan u onaj celofan da se ne bi izgrebao. Jebo me celofan. Verovatno je lopurda mislila da je unutra suvo zlato, šta li već. Naravno, tamo stižemo bez garderobe, ali nam je ostala torba sa kozmetikom i obućom. Od Kontikija sam dobila kurac da izbijem oči na licu mesta. Ni majcu s jebenim natpisom, ama ništa. Posle akutnog napada popizditisa, shvatila sam da hteli ili ne moramo da idemo da se ciganišemo (čitaj: cenjkamo do iznemoglosti) po prodavnicama da bi nabacili neki šorts i majicu, ako ne mislimo da šetamo goli, jerbo tamo baš ne možeš da glumiš naturistu. :-)) Prvi dan jebeno krstarenje po nekim koralnim ostrvima, ja nemam kupaći kostim. I odem ja gola i tu nastane haos, kako gola, muslimanska zemlja, tra-la-la. I odma' se našla dobra duša da mi pozajmi ofucani kupaći kostim koji mi je posle poklonila, da ne brukam naciju. ;-P Moja noga tamo više neće kročiti, ali to nema veze toliko sa krađom kofera, već sa činjenicom da sam doživela gomilu neprijatnosti, od pokušaja krađe novca u restoranu u Hurgadi, kada se 100 muškaraca (a tamo i nema žena koje nisu turisti) skupilo oko mene i gledalo moj psovački performans na engleskom, do toga da smo u Kairu bili zarobljeni u kuli i gde su nam tražili mito da bi nas pustili odatle, preko toga da su nas jurili manijaci po ZOO vrtu i sl. Ko se nije otisnuo sam, tj. u samostalnoj muško-ženskoj grupi od 6-7 ljudi po Kairu, ne zna šta pričam. Ali, svašta tamo može da se doživi. Zoveš retarda na recepciju i pitaš ga: "Do you have a spare sheet for the bed?" i on ti kaže: "Don't you shit me!" I ti mu kažeš: "Do you know what is sheet?" Fuck, pa, naravno da ne zna. I tako dalje. Da ću svoj prvi obrok da pojedem u McDonalds-u u Kairu, to nisam ni mogla da sanjam, ali i to je bilo, jer nisam htela da rizikujem, dok nisam provalila gde uopšte možemo da jedemo.
Kad smo se vratili u BG, ja sam mesec i po dana ganjala Kon Tiki, tj. prtljag je bio osiguran preko tadašnjeg Zepter osiguranja (sada je to UNIQA) i to je inače raritet da je prtljag osiguran preko bilo koje agencije. Bez PIR-a ništa, zapamtite. A plus što su mi tražili spisak stvari koji je bio u koferu, pa još i račune. Ja sam bezobrazno navela da je u koferu bilo šta nije bilo, da bi nagurala do maksimalne cifre za odštetu. Jebiga, šta sam drugo mogla, ionako mi je sve izašlo na nos. Dalje, ganjala sam Aviogenex da isplati štetu. Sve u svemu, odmor mi jeste preseo, ali na kraju sam naplatila duple pare. I od jednih i od drugih, a to je bilo oko 400 evra + 400 dolara, što je zbirno bilo više od vrednosti prtljaga i para koje smo potrošili za krpe koje nismo hteli da kupimo. Ali, svu tu jebačinu i u Egiptu i posle Egipta niko nije mogao da mi plati u parama.
Zašto sam ovo napisala? Prosto, jednostavno, ako vas hoće onda vas hoće zajeb i to je to. To naravno ne znači da podržavam odbeglog vlasnika agencije Conte i činjenicu da je svesno zajebao putnike sadašnje, bivše, a hteo je i buduće. Eto, pa vi gledajte s kim putujte, a možda i da konsultujete zvezdano nebo da vam kaže koji je trenutak pogodan za vas. :-)) Jer, kad se ovako nešto desi, svi peru ruke i niko nije odgovoran. A od isterivanja pravde, tj. naplate iz stečajne mase ili preko parničnog postupka, kao što pomenuh, "ne lipši magarče do zelene trave..." Govnjiva motka je čudesna alatka, samo ne znam kada će narod da je se masovno pri'vati?!?!?!
Pridružujem se blogerskoj akciji koja ima za cilj da pokaže koliko nas ima koji hoćemo konačno da vidimo (da ne kažem da doživimo) da Tomica Milosavljević podnese ostavku na mesto (večitog) ministra zdravlja u raznim sazivima Vlade zemlje u kojoj živimo.
Ako vas se tiče ova tema, a više nego neophodno je da vas se tiče, dajte svoj skroman doprinos na taj način što ćete 07. jula postaviti članak u kome se izjašnjavate da hoćete da Tomica Milosavljević podnese ostavku na mesto ministra zdravlja u Vladi republike Srbije. Do tada ima dovoljno vremena da potpišete peticiju i da ovu vest proširite dalje.
Oformljena je i Facebook grupa kojoj možete da se priključite.
Mislim da je ta jedna rečenica koju je dotični izjavio bila ta kap u čaši koja je odavno prelila. Čaši u koju se sliva sva naša žuč svih ovih (makar) proteklih 10 godina, koju niko ne želi da vidi.
- Što me ne smene u Skupštini? Neka pokrenu zahtev za moju smenu. Ne može ministar zdravlja da bude odgovoran za svaku pojedinačnu glupost - kaže ministar za „Blic”. (03.07.2010.)
Da je ovo Japan, ministar zdravlja bi odavno presekao sam sebi stomak, odnosno izvršio ritualno samoubistvo - harakiri. Nama će biti dovoljna ostavka i bez harakirija. Da li je moguće uzdrmati redove G17+ u kojima sede sve sami "eksperti" koji su ovaj narod i ovu zemlju upropastili? Dosta je bilo! Ostavka! Zato što si odgovoran za svaku pojedinačnu "glupost". A "glupost" su "samo" životi (mrtve) dece koja su (o)trovana višestrukim dozama citostatika, da bi tvoji puleni pravili profitnu maržu farma mafiji. Na sudstvu je da dokaže da li to jeste tako ili nije i da ne lamentira puno o licencama lekara, već da dokazuje da su to bila ubistva s predumišljajem.
Ali ti, Tomice Milosavljeviću, treba da podneseš ostavku! Sada! Jer mi - narod, (o) tebi sudimo!
