A onda sam rešila sve da ih pustim da odu...

A onda sam rešila sve da ih pustim da odu. Čitavog svog dosadašnjeg života trudim se da se uklopim u onaj spoljni svet koji se deklariše kao stvaran svet. Međutim, to mi nikako nije polazilo za rukom. Ljudi me jednostavno nisu prihvatali. To je moja spoznaja i činjenica sa kojom dugo nisam mogla da se suočim. Da, istina je da sam se povukla. Razlog povlačenja je taj što zaista više nemam nameru da slušam nebuloze koje drugi prosipaju na sve strane. Ne želim da imam tu vrstu tolerancije prema drugima, koja je fakat čist mazohizam prema samoj sebi. Potajno se nadam da je i dalje moguće da se svet menja, ali uistinu ništa se ne menja, osim mog odnosa prema meni i mog odnosa prema drugim ljudima. Događaje bojim prema sopstvenom raspoloženju. I, imam tu neku čudnu potrebu da pišem i pišem, ne obazirući se na čitav koncept pisanja, odnosno na moguće nelogičnosti i nedoslednosti.

Ono što je dobro, a što je rezultat pisanja bloga je nekoliko saznanja.

1. Snizila sam nivo autocenzure
2. Prestala sam da ograničavam tok svojih misli
3. Sada me stvarno nije briga da li će sve ovo neko pročitati
4. Ovo jeste moje čistilište
5. Bez ovog vida komunikacije ne bih bila tako bliska sama sebi
6. Brzina mojih misli je nešto brža od brzine kojom mogu da ih reprodukujem kucajući na kompu i to mi daje mogućnost da još brže mislim, jer brže i beležim svoje misli
7. Ne ispravljam ono što sam prethodno napisala, osim slovnih grešaka, ništa
8. Shvatila sam da bespogovorno moram da slušam svoju intuiciju i svoj unutrašnji glas
9. Ovakav vid pražnjenja je i lek i otrov – zavisi od ugla posmatranja
10. Zapisivanjem stanja svoje duše zapravo sređujem tok svojih misli i ustupam mesto za neke nove misli i događaje – kao da formatizujem disk u svojoj glavi, ali ga ne sabijam.

Konačno, biti u stanju da razumeš sebe i da komuniciraš sa sobom, čini mi se u ovim ludim vremenima da je veoma važno. Nekada sam očekivala od drugih ljudi da me razumeju i prihvate. Međutim, sada znam da me neće razumeti, ali to mi više nije važno. A, što se prihvatanja tiče, tu nema mnogo mudrosti. Kome se sviđam, sviđam se, a kome ne, ne. Ni to mi više nije važno. Važno mi je da razumem sebi i svoje unutrašnje promene, koje nekada i nemaju mnogo veze sa spoljašnjim dešavanjima.

I dalje mi se mnogo toga ne dopada u odnosima sa drugim ljudima, ali više ne želim da utičem na druge ljude, u smislu da im ukazujem na bilo šta. Istina je da me nepažnja i marginalizacija i dalje veoma iritiraju i da ne bude ništa drugo kod mene, do nezainteresovanosti za te ljude. Nekada sam daleko burnije reagovala, tj. pridavala sam im značaj koji oni nemaju. Sada jednostavno okrenem glavu na drugu stranu i ne razmišljam o njima. Jer nisu vredni ničega. Moja očekivanja od drugih ljudi su uvek bila veoma izražena i davala sam sebe pre nego li sam bilo šta uzimala od drugih. Ali, ljudi kao da ne shvataju ili ne žele da shvate da moraju da se odreknu dela sebe i svojih navika kako bi uopšte i uspostavili odnos sa nekim drugim ljudskim bićem. Zapravo, većina se ponaša kao da je sasvim prihvatljivo da samo uzimaju, a da pri tom ništa ne daju. I mnogo toga se svelo na tra-la-la, a od konkretnih akcija nema ništa. Meni se uglavnom smučilo svako palamuđenje koji za cilj nema ništa osim palamuđenja. Ne vidim sebe više kako se smaram sa ljudima po nekim mestima koja ništa ne bude u meni, i prežvakavam jedne te iste priče koje me pri tom ne zanimaju.

Rešila sam da svojim problemima ne opterećujem druge ljude. Drugi ionako ne mogu da reše moje probleme, te koja je svrha toga?! I kada spomenem nešto, trudim se da budem sažeta i jasna, a ne da pričam priče od postanka sveta pa do ovih dana. Samim tim dala sam sebi slobodu da ne slušam više druge preko one mere za koju smatram da ugrožava mene. Ljudi su skloni da nađu pa zađu. I baš zbog toga im više ne dajem mnogo prostora. Ne želim da budem medijum i otirač nečijeg negativizma.

Uglavnom sam razočarana, i to je istina, i uglavnom još uvek teško prihvatam da su ljudi gola govna, ali i to je valjda nešto što će me konačno otrezniti. Ono što je evidentno je da više ne verujem ljudima. Mnogo su kvarljiva i nesvarljiva roba, a ja to ne volim. Ja volim postojanost i doslednost.

Često razmišljam kako to danas više niko nema obzira ni prema kome. I kuda vodi sve to? Nisam ni ja cvećka, ali moje reakcije su uglavnom defanzivne. Npr. ne volim kada mi neko kaže da će nešto da uradi, a onda niti to uradi, niti nađe za shodno da me obavesti. Jednostavno me izignoriše. E, to mi jeste neprihvatljivo. To mi ukazuje na totalno nepoštovanje. Jednostavno, sve je prilagođeno nečijoj udobnosti i svi se danas ponašaju i u svakodnevnoj komunikaciju kao da je ona druga strana na dugme, pa je uključiš i isključiš kako i kada ti hoćeš.

Ono što hoću, a što nemam gde da tražim je ljubav, nežnost i pažnja. I sada mi je potrebno da mi sve to pruži muškarac. Dakle partnersko voljenje i posvećenost. Osećam u sebi duboku potrebu da se emotivno povežem i vežem za jednog muškarca sa kojim mogu da izgradim svetove koji nemaju mnogo veze sa svim ovim svetovima koji nas okružuju. E, a toga nema. Kao što nema mnogo toga. I to se ne dešava onda kada ja to hoću. Jedno od pitanja i dilema je, da li kada se to bude desilo (ako se bude desilo) će meni sve to biti bitno, ili ću propustiti trenutak, jer mi se u međuvremenu smučilo i moje čekanje a recimo da sam izgorela u sopstvenoj želji.

Nastaviću nekom prilikom da postavljam sebi pitanja i pišem dalje. A, sada, treba da pojedem nešto i da se spremim za zubarku.

Popizdeću što ovaj post ubacujem dan kasnije od dana kada sam ga pisala, jer me beskrajno zeza formatiranje, ili sam kreten pa ne uspevam da isformatiram, grrrrrrr...