Šta sve može da se dobije na lutriji

Svašta i ništa. Neko nešto dobije, ali zato većina izgubi, mada se taj rizik uvek kosi sa logikom, jer skoro svaki kockar očekuje da će "baš ovog puta" da ga "krene". Ili "ima osećaj", itd. Onaj ko sigurno zarađuje to je organizator lutrije, i zato su lutrije uglavnom u državnom vlasništvu. Pri tom, mislim na one organizatore koji vrte veliku lovu, a ne na kladionice. Državna lutrija je "zlatna koka" za državu, dakle, pričamo o monopolu. Ta nema nijedan mućak u svom gnezdu, osim što je koncepcijski i suštinski čist mućak.

Kod nas je loto 7/39 jedna od omiljenih opštenarodnih igara, iako je verovatnoća da se dobije sedmica oko 1:15.000.000. Sve manje od sedmice su beznačajno male sume. O pitanju štimovanja rezultata nećemo ovom prilikom, a i to je teško dokazati.

Zatim, tu je Bingo, pa razne greb-greb srećke tipa one "Srpski san", da ti država (tj. narod koji uplaćuje svoje novce) poklanja po (bruto) 1.000 evra mesečno u narednih 20 godina. Država, međutim, iz fonda nagradnih igara svojih 50% uzima odmah. Ekonomija, za razliku od matematike, poznaje i vremensku vrednost novca, pa zapravo gorepomenuta suma kada se svede na sadašnju vrednost iznosi upola manje. A koliko će da vredi za 20 godina? To ni sam bog ne zna, jer novac vredi onoliko kolika je njegova kupovna moć u datom trenutku.

Kada je bilo aktuelno uvođenje PDV-a, a to je bio početak 2005. godine, pokrenuta je "akcija" gde su građani imali za stvarni cilj da kontrolišu jedni druge, ali je to predstavljeno pod maskom "lojalnosti" državi koja nije sposobna da utera red u svoje redove. I tada je organizovana nagradna igra, da se skuplja određeni broj fiskalnih računa, pa da se to šalje na adresu Poreske uprave, pa su se izvlačile neke nagrade i tra-la-la. Uglavnom, odziv je bio megalomanski. "Nagrade", naravno, simbolične. Svejedno, poslušnici su radili posao države za državne organe. A u to vreme, radio je i sistem zaplašivanja koji je bio nešto po sistemu da moraš da imaš fiskalni račun pri sebi, na nekih par desetina metara, ako te zaustavi neki državni organ, pa te pripuita odakle tebi ta roba u cegeru. Drugi aspekt koji ulazi u aspekt kontrole "ko će kome, ako ne svoj svome" je bilo organizovano potkazivanje putem "anonimnog" poziva, pod parolom stiha ukradenog iz pesme Partibrejkersa Jedan poziv menja sve. Digresija digresije na temu je da je upravo ovih dana Elektrodistribucija Beograd takođe uvela istu takvu mogućnost da "savesni" potkažu "nesavesne", tj. one koji kradu struju, "anonimnim" besplatnim pozivom. Koliko sam primetila, materijalnih nagrada nema, osim osećaja zadovoljstva da je "dobro delo" učinjeno. Da se naslutiti, nama ne treba neko gori od nas samih, da nas potkopa, jer dovoljno je što smo takvi kakvi smo. Ili grešim?

Takođe, nije neviđeno da se prilikom izbora organizuju razne lutrije, tj. npr. da glasački listić predstavlja istovremeno i lutrijski tiket, ne bi li se narod privoleo da glasa u što većem broju, nadajući se nekom dobitku. Takvu akciju je u Arizoni pokrenuo izvesni Mark Osterloh, 2004. godine, i skupio je navodno dovoljno glasova da to zaživi. Međutim, iz nekog razloga, u članku piše da je to valjda propalo jer se glasači nisu pojavili. A zar glasanje nije anonimno? E, tu nam statistika mnogo pomaže, odnosno podaci o popisu stanovništva. Arizona je druga najsiromašnija američka država sa značajnim učešćem hispano stanovništva koje pripada tom siromašnijem sloju i niže je školske spreme. Sada zamislimo sliku da je svaki glasački listić i lutrijski tiket. Dakle, država je (kao i uvek) operator, a narod je instrument. Instrumenti za izvođenje se kupuju tj. prodaju. Time, u stvari, građani sami sebe podmićuju i uistinu jeftino prodaju svoje glasove. Za šta? Za percepciju o očekivanom trenutnom dobitku.

Ako se osvrnemo na daleku istoriju, jedan od metoda kojim su stari Grci birali svoje političke predstavnike je bio sistem lutrije. Ali, tu ima ali. U tom košu su bili samo veliki zemljoposednici, a ne žene, deca i plebs tj. siromašni. Prema tome, to je samo bilo pitanje koji će od "velikih" da uđe u grand finale.

Npr. bogate države poput New Yorka se sada bave sasvim drugim stvarima. Naime, 24. jula 2011. godine New York ozvaničava istopolne brakove, tj. srpski rečeno - brakove između pedera i lezbejki. Inače, New York je poznat po tome da ima jak politički gay lobi. Inače, radilo se o tome da su 4 republikanska senatora prevagla (izlobirana) da se ovaj zakon usvoji u njujorškom Senatu. Glas koji je prevladao je glas Stephen Salanda, pa koga zanima može da se pozabavi time, kakvi su njegovi stavovi bili, itd.

I tako, da se vratimo na lutriju. Dođosmo do najnovijeg "projekta" u Velikoj Britaniji. To je lutrija pod nazivom "lutrija plodnosti" (fertility lottery) čija realizacija se očekuje krajem ovog meseca. Ova vest je ozbiljno podelila britansku javnost. Ima mnogo onih koji su za i protiv. Naime, radi se o tome da svaki pojedinačni online tiket košta 20 funti. Planirani nagradni fond je 25.000 funti, a glavna nagrada je mogućnost "dobijanja bebe". Propozicije igre su takve da može da učestvuje ko god hoće bebu, a da ima najmanje 18 godina. Ono što je vrlo zanimljivo je da se potencijalnim srećnim dobitnicima - solo muškarcima i ženama (straight i gay) na raspolaganje stavljaju surogat majke, ali i mogućnost primanja donirane sperme i/ili jajne ćelije. Pred kraj ovog članka, prenosilac vesti, američki CBS - najgledanija američka TV mreža, melje vodenicu na američku javnost, postavljajući pitanje: "Šta mislite, da li bi lutrija plodnosti zaživela u Americi?"

Mnoga pitanja, možda ova, a možda i ona iz članka Legalna kontrola: surogat majke, pederi i popis stanovništva će uskoro biti i predmet zemlje Srbije. Naš problem je što mi skoro da nemamo nikakvo nezavisno intelektualno javno mnenje (masa se ne računa u to), a pojedinci koji postoje, među njima, nemaju mogućnosti, niti će imati, da javno iskažu svoj stav. Pitanje je da li uopšte postoje intelektualni autoriteti koji imaju muda i koje neko ne finansira. A opet, šta nam vrede pojedinci koji nemaju sopstvene pare i infrastrukturu da pokrenu bilo šta u korist ovog naroda. Jer, para vrti gde burgija ne može. I tako se vrtimo u krugu. Ko zna, možda, jednog dana kada nečiji sin bude došao sa dečkom kući, jer je to in, jer se tako bolje "probija" u životu, tj. lukrativno je, neki ljudi će postaviti sebi pitanja u čemu su pogrešili i zašto su ćutali i klimali glavom na sve što nam servira Zapad. Ali, biće kasno.