Brzi voz

Dugo se nismo videle, iako se redovno čujemo telefonom. Prilika se ukazala, pošto sam posle godinu dana došla da posetim roditelje koji sada žive u drugoj državi. Moja kuma koju sam venčala i čijeg sina sam krstila već nekoliko godina ne živi u gradiću u kome smo odrasle zajedno. Udala se po drugi put za muškarca sa kojim je u dugogodišnjoj vezi i odselila u omanje mesto, takoreći selo, udaljeno 10 minuta brzim vozom od našeg mesta. Neverovatno, ali u uzbuđenju koje je vladalo tokom našeg telefonskog razgovora, potpuno sam zaboravila da je pitam za broj mobilnog telefona. Tako sam krenula, sa mobilnim u tašni, ali bez njenog broja. Samo sam znala da joj je kuća veoma blizu železničke stanice.

Nije prošlo ni 5 minuta kako je voz krenuo, kada me je za sedište prikovalo iznenadno kočenje, iza koga se začulo stravično škripanje po šinama i pokušaj mašinovođe da zaustavi voz. To je i uspeo, posle nekoliko stotina metara i svi mi neznani u kupeu smo jedni drugima popadali u naručje ili se složili jedni preko drugih. Narod je počeo da mekeće i negoduje. Šta je sad to? Prvi radoznali znatiželjnici su hitro napustili voz da bi osmotrili šta se dešava. Ja nikada nisam volela da zabadam nos, kada osećam da mi negde nije mesto. Šta imam sad da idem da gledam, da njuškam, neka informacija će već stići. Skoro bez daha u kupe je utrčao jedan mladić i rekao: "Neko je skočio pod voz, to se desilo!" Neko? Neko je sada raskomadan i lopatama u delovima će da ga skupljaju ispod kompozicija voza i sa obližnje livade. Užasno. To je prizor koji nikada nisam mogla da gledam ni u filmovima, a ne uživo.

Dok me more najgore misli, vidim kako ljudi masovno izlaze iz voza da se narugaju jednoj ličnoj tragediji. Odjednom vidim svi do jednog se krste, i već počinju da raspredaju kakav to očaj može čoveka da navede da sebi oduzme život. Čak se pominju razmišljanja: "Na ovakav način?" Kao da je bitan način, sada. Ovakav način je efikasan. Da. Mnogi drugi rizikuju neuspeh ili pak poluspeh u vidu trajnog invaliditeta. A to nije želja nijednog samoubice. Uostalom, znam za razliku između lažnog i pravog samoubice, jer sam se jednom trovala tabletama za spavanje i završila sa ispranim želucem i na psihijatrijskom ispitivanju. Glupost. Ljubavni jadi. Tinejdžerski. Iskarikirani. Htela sam da skrenem pažnju na sebe. Tada sam mislila da hoću da se ubijem, ali nisam to htela. Ali, nikada mi nije palo na pamet da se bacim pod voz. To je tako brutalno prema fizičkom oklopu koji nosimo. I mislim, kako sam sebična, neko je upravo sebi oduzeo život, a ja sam okupirana - razmišljanjima o "granici".

Pearl Jam - Jeremy

Voz je stajao dva sata. Pola sata je bilo potrebno policiji i hitnoj pomoći da dođu. Verovatno nije bitna brzina, kada je neko već mrtav. Onda sve može da ide polako. Pod šinama brzog voza, Neko se brzo bacio i brzo oduzeo sebi život. Sada, vreme sporo prolazi i pomoć koja nikome više ne treba je isto spora. Brzi voz se pretvorio u voz ubicu koji će čim prebrišu ostatke mozga i krvi pokojnika da nastavi svojim brzim putem, i ja u njemu stići ću tamo gde sam pošla. Bilo je potrebno i vreme da pristigne novi mašinovođa. Grozno je kada upravljaš jednom mašinom i vidiš kako se na tvoje oči neko baca pod voz, a ti nemaš vremena da ga zaustaviš. Ni voz, ni samoubicu. To je noćna mora za ceo život. Sada bih rado da izađem iz tog voza, ali ne želim da vidim tu scenu i narod koji dramaturški vešto scenira saosećajnost, kao da mu je samoubica rod rođeni. Kao da je uvek neophodno da se dogodi nesreća, da bi se ljudi setili da su ljudi. Blizina smrti valjda budi svesnost da smo svi mi smrtni i da nikome nesreća nije strana.

Čuje se promukli glas jednog starijeg čoveka koji kaže: "Našli smo zlatnu narukvicu sa posvetom!", i kreće da čita naglas: "Dragom kumiću za njegov 18-ti rođendan od kume Mire!" Stala mi je knedla u grlo, oči su mi se napunile suzama. Da li je moguće da sam krenula da vidim svoju kumu i kumića, a da idem da izjavim saučešće? Ne pada mi na pamet da zovem roditelje, da joj javljaju telefonom ovako užasnu vest. Ona me ionako čeka, ili se bar nekoliko puta do sada prošetala od kuće do stanice, jer voz kasni, i ja u njemu. Tih narednih 5 minuta vožnje je prošlo dok pucneš prstima. Potpuno potonula, razmišljala sam šta da joj kažem i kako? Skoro teturajući, jedva sam se smandrljala niz gvozdene stepenice.

Videla sam je kako se smeje, maše mi i viče moje ime: "Miro, Miro!" Širi svoje tople ruke prema meni i hvata me u naručje. Ja plačem, grcam, ne mogu da dođem do reči. "Smiri se Miro, pa šta ti je? Ko je tebe nasekirao?", i smeši mi se svojim velikim očima. Ja tek onda briznem u jecaj i ne zaustavljam se. Ne mogu da dođem k sebi. Posadila me je na klupu, uzela svoje ruke u moje, majčinski me pomilovala po glavi i rekla: "'Ajde, 'ajde, reci ti tvojoj kumici šta je bilo." Pokušavam da dođem do reči, kada se nadamnom nadvija lice mog kumića. Mislim da sam već u delirijumu. Zatvaram oči, otvaram oči, on stoji i gleda me. Da, to je on. Stvarno. "Marko, srećo kumina..." "Kuma Miro, pa šta ti je?" Ja odjednom skačem kao oparena, grlim ga, ljubim ga. Nisam znala kada sam poklonila Marku narukvicu da mu se nije ni svidela, pa ju je zamenio za privezak, a taj juvelir je nekome jednostavno prodao tu narukvicu. Prokleto je zlato. Prokleto. Taj nesrećnik koji je na svoj osamnaesti rođendan dobio tu narukvicu, došao je na železničku stanicu, raširio ruke ka nebu, i u trenucima dok je voz mahnito jurio prema njemu, urlao na sav glas: "Do pobede!"